PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
http://www.snp-miletic.org.yu/
Одлазак последњег Српског Витеза
Мр Исидора Бјелица
Тачно у поноћ била сам у Таормини, најлепшем талијанском граду, и опраштала се од ове камене лепотице... На тргу Виторио Емануеле поздрављала сам једну по једну улицу, један по један камен којим су крочили сви они заљубљени у Европу и њене старине. Парадоксално, било је у том опраштању превише сентимента, суза и као да ме је сваки поглед са уздигнуте Таормине пекао и болео, било да гледам у немирно Јонско море или пут узбуркане Етне. После тридесетак минута добила сам поруку да је мој пријатељ, учитељ, писац, сликар, џентлмен и последњи витез старе Европе напустио овај свет пет минута после поноћи. Онда сам одједанпут схватила зашто је све било тако тешко, тако болно и са толико суза...
Схватила сам да ме Драгош, који се вратио да последње дане и сате проведе у Србији, задужио да се за њега опростим од његове друге домовине, Италије. Ту, из мирног римског егзила, како је волео сам да зове свој живот последњих година са највећом љубављу његовог живота Верицом, могао је на миру да пише, да опомиње, да слика... У новембру прошле године, док смо шетали хладним и ветровитим римским улицама, схватила сам колико Драгош воли Италију, њене фонтане, цркве, тргове. Иако болестан, корачао је брже од нас, висок и поносан, увек беспрекорно дотеран и елегантан, сведочећи својим животом како изгледа, говори и мисли прави десничар, и причао нам невероватне приче о готово сваком камену поред којег смо прошли.
Готово укопани од овог болног сазнања, Пајкић и ја смо стајали окамењени и изгубљени на бучном тргу, а онда смо урадили оно што би Драгош желео да урадимо. Отишли смо у најлепши хотел у Таормини, "Гранд Тимео", сели на терасу одакле се види скоро пола Сицилије и под пуним месецом, у мирису олеандера, наручили шампањац који је Драгош највише волео. Опраштајући се од Италије за Драгоша, опраштали смо се и од њеног мириса, звука, укуса, Данунција, Маринетија, његових пријатеља принчева, грофова, интелектуалаца са којим нас је упознавао и које је све ове године анимирао да као и његови пријатељи десничари у Француској, Русији, Енглеској, разумеју и подрже српску борбу...
Не само да без Драгоша комунизмом измучена Србија и њена нова млада елита не би тако брзо сазнала и суочила се са књигама и делима Деместра, Маритена, Јингера, Еволе, Дугина, Кодреануа, Ортега и Гасета и стотинак других највећих европских аутора, већ сви ти клинци у овом мору комунистичког отпада и проданих душа не би имали ни живи пример десничара и џентлмена. Својим животом, својим стилом, својом љубављу према отаџбини и жени Драгош је давао готово раритетан пример да живот без стила и идеала и нема смисла. Да онај који није у стању да воли своју отаџбину не зна да воли ни своју жену и децу. Сваком својом реченицом, сваким својим покретом, сваким својим гестом, он је показивао да је десница жива ствар, а да су наизглед поражене идеје једино живе у вечности.
Колико пута је поновио да је малограђанин само егоистична звер која жели да умре мирно, природном смрћу. Драгош је, као и сваки прави европски десничар и Србин, знао да је смрт само једна фаза, али да се по односу према њој мери и однос према животу. Јер, онај ко се плаши смрти, тај се плаши и живота. Драгош се није плашио, никада, ни када је одлазио на фронт да подржи свој напаћени народ, ни када се суочио са смрћу на најбруталнијии начин, кроз разарајућу болест. Никада, до последњег часа, није дозволио да она ни за милиметар помери његове манире, навике, рад, читање...
Не, још пре три недеље стајао је усправан у свом новом белом оделу док је примао награду својих изгнаних Крајишника, говорећи да му је то најдража награда у животу. Ту, међу изгнаницима "Олује", бескућницима и рањеницима, стајао је поносно и говорио о једној другој Европи и неким другим принципима... херојским! О томе шта је Драгош свих ових година значио као сликар, писац, идеолог, геополитиколог, публициста говориће многи, али ја морам просто да кажем одавде, из Таормине, где се стапају извори грчке, римске и византијске културе, на чијим постулатима је Драгош градио своју визију слободне Европе, да је он за мене био последњи српски витез.
Човек који је знао тако страшно и предано да воли, али и да задржи респект према својим непријатељима. Изблиза, гледајући његову личну срећу, његову преданост његовој животној љубави која је због његове посвећености српству једва уграбила неколико година блискости с њим, схватила сам да за десничара смрт и не постоји. А Драгош Калајић, последњи Европљанин, то је до последњег минута показивао сваком својом речју и покретом. Од нашег римског сусрета Драгош ми је често слао СМС поруке коментаришући неке нове старе књиге или догађаје, ја сам те поруке чувала и читала их када њега и његову отмену и прелепу грофицу не чујем неколико дана. А онда су ми украли телефон. Нажалост, јер унутра је било моје највеће благо, последње писане поруке мог Драгоша. Зашто вам то причам, зато што је та прича о телефону и порукама прича о односу материјалног и нематеријалног, израз померених вредности и запаћеног мамонизма о коме је Драгош стално говорио и писао... Сасвим мали пример посрнулости пред мамонском напашћу.
Једини је, уосталом, писао и како су лажни патриоти отимали новац од несрећне емиграције, као и о томе да су се све српске државотворне замисли распадале пред том пошасти, пред језивом, нечасном жељом за личним богаћењем. А на онај други свет се не може понети ништа од тога. Зато храбри и поштени одлазе мирно и са стилом. Драгош нам је оставио толико књига, али и слика, које представљају један лепши, хармоничнији свет од овог палог. И, надасве, свој дух, с којим ћемо се суочити сваки пут кад нас погледа у очи својим продорним погледом његова прелепа и достојанствена ћерка Соња, сва саткана од најузвишенијих Драгошевих манира. Сва у његовој вери. Римски поздрав и ариведерчи мом пријатељу, учитељу, саборцу и џентлмену...
Одлазак последњег Српског Витеза
Мр Исидора Бјелица
Тачно у поноћ била сам у Таормини, најлепшем талијанском граду, и опраштала се од ове камене лепотице... На тргу Виторио Емануеле поздрављала сам једну по једну улицу, један по један камен којим су крочили сви они заљубљени у Европу и њене старине. Парадоксално, било је у том опраштању превише сентимента, суза и као да ме је сваки поглед са уздигнуте Таормине пекао и болео, било да гледам у немирно Јонско море или пут узбуркане Етне. После тридесетак минута добила сам поруку да је мој пријатељ, учитељ, писац, сликар, џентлмен и последњи витез старе Европе напустио овај свет пет минута после поноћи. Онда сам одједанпут схватила зашто је све било тако тешко, тако болно и са толико суза...
Схватила сам да ме Драгош, који се вратио да последње дане и сате проведе у Србији, задужио да се за њега опростим од његове друге домовине, Италије. Ту, из мирног римског егзила, како је волео сам да зове свој живот последњих година са највећом љубављу његовог живота Верицом, могао је на миру да пише, да опомиње, да слика... У новембру прошле године, док смо шетали хладним и ветровитим римским улицама, схватила сам колико Драгош воли Италију, њене фонтане, цркве, тргове. Иако болестан, корачао је брже од нас, висок и поносан, увек беспрекорно дотеран и елегантан, сведочећи својим животом како изгледа, говори и мисли прави десничар, и причао нам невероватне приче о готово сваком камену поред којег смо прошли.
Готово укопани од овог болног сазнања, Пајкић и ја смо стајали окамењени и изгубљени на бучном тргу, а онда смо урадили оно што би Драгош желео да урадимо. Отишли смо у најлепши хотел у Таормини, "Гранд Тимео", сели на терасу одакле се види скоро пола Сицилије и под пуним месецом, у мирису олеандера, наручили шампањац који је Драгош највише волео. Опраштајући се од Италије за Драгоша, опраштали смо се и од њеног мириса, звука, укуса, Данунција, Маринетија, његових пријатеља принчева, грофова, интелектуалаца са којим нас је упознавао и које је све ове године анимирао да као и његови пријатељи десничари у Француској, Русији, Енглеској, разумеју и подрже српску борбу...
Не само да без Драгоша комунизмом измучена Србија и њена нова млада елита не би тако брзо сазнала и суочила се са књигама и делима Деместра, Маритена, Јингера, Еволе, Дугина, Кодреануа, Ортега и Гасета и стотинак других највећих европских аутора, већ сви ти клинци у овом мору комунистичког отпада и проданих душа не би имали ни живи пример десничара и џентлмена. Својим животом, својим стилом, својом љубављу према отаџбини и жени Драгош је давао готово раритетан пример да живот без стила и идеала и нема смисла. Да онај који није у стању да воли своју отаџбину не зна да воли ни своју жену и децу. Сваком својом реченицом, сваким својим покретом, сваким својим гестом, он је показивао да је десница жива ствар, а да су наизглед поражене идеје једино живе у вечности.
Колико пута је поновио да је малограђанин само егоистична звер која жели да умре мирно, природном смрћу. Драгош је, као и сваки прави европски десничар и Србин, знао да је смрт само једна фаза, али да се по односу према њој мери и однос према животу. Јер, онај ко се плаши смрти, тај се плаши и живота. Драгош се није плашио, никада, ни када је одлазио на фронт да подржи свој напаћени народ, ни када се суочио са смрћу на најбруталнијии начин, кроз разарајућу болест. Никада, до последњег часа, није дозволио да она ни за милиметар помери његове манире, навике, рад, читање...
Не, још пре три недеље стајао је усправан у свом новом белом оделу док је примао награду својих изгнаних Крајишника, говорећи да му је то најдража награда у животу. Ту, међу изгнаницима "Олује", бескућницима и рањеницима, стајао је поносно и говорио о једној другој Европи и неким другим принципима... херојским! О томе шта је Драгош свих ових година значио као сликар, писац, идеолог, геополитиколог, публициста говориће многи, али ја морам просто да кажем одавде, из Таормине, где се стапају извори грчке, римске и византијске културе, на чијим постулатима је Драгош градио своју визију слободне Европе, да је он за мене био последњи српски витез.
Човек који је знао тако страшно и предано да воли, али и да задржи респект према својим непријатељима. Изблиза, гледајући његову личну срећу, његову преданост његовој животној љубави која је због његове посвећености српству једва уграбила неколико година блискости с њим, схватила сам да за десничара смрт и не постоји. А Драгош Калајић, последњи Европљанин, то је до последњег минута показивао сваком својом речју и покретом. Од нашег римског сусрета Драгош ми је често слао СМС поруке коментаришући неке нове старе књиге или догађаје, ја сам те поруке чувала и читала их када њега и његову отмену и прелепу грофицу не чујем неколико дана. А онда су ми украли телефон. Нажалост, јер унутра је било моје највеће благо, последње писане поруке мог Драгоша. Зашто вам то причам, зато што је та прича о телефону и порукама прича о односу материјалног и нематеријалног, израз померених вредности и запаћеног мамонизма о коме је Драгош стално говорио и писао... Сасвим мали пример посрнулости пред мамонском напашћу.
Једини је, уосталом, писао и како су лажни патриоти отимали новац од несрећне емиграције, као и о томе да су се све српске државотворне замисли распадале пред том пошасти, пред језивом, нечасном жељом за личним богаћењем. А на онај други свет се не може понети ништа од тога. Зато храбри и поштени одлазе мирно и са стилом. Драгош нам је оставио толико књига, али и слика, које представљају један лепши, хармоничнији свет од овог палог. И, надасве, свој дух, с којим ћемо се суочити сваки пут кад нас погледа у очи својим продорним погледом његова прелепа и достојанствена ћерка Соња, сва саткана од најузвишенијих Драгошевих манира. Сва у његовој вери. Римски поздрав и ариведерчи мом пријатељу, учитељу, саборцу и џентлмену...