ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

PAC-PAC

Domaćin
Poruka
3.894
http://www.snp-miletic.org.yu/

Одлазак последњег Српског Витеза

Мр Исидора Бјелица

Тачно у поноћ била сам у Таормини, најлепшем талијанском граду, и опраштала се од ове камене лепотице... На тргу Виторио Емануеле поздрављала сам једну по једну улицу, један по један камен којим су крочили сви они заљубљени у Европу и њене старине. Парадоксално, било је у том опраштању превише сентимента, суза и као да ме је сваки поглед са уздигнуте Таормине пекао и болео, било да гледам у немирно Јонско море или пут узбуркане Етне. После тридесетак минута добила сам поруку да је мој пријатељ, учитељ, писац, сликар, џентлмен и последњи витез старе Европе напустио овај свет пет минута после поноћи. Онда сам одједанпут схватила зашто је све било тако тешко, тако болно и са толико суза...

Схватила сам да ме Драгош, који се вратио да последње дане и сате проведе у Србији, задужио да се за њега опростим од његове друге домовине, Италије. Ту, из мирног римског егзила, како је волео сам да зове свој живот последњих година са највећом љубављу његовог живота Верицом, могао је на миру да пише, да опомиње, да слика... У новембру прошле године, док смо шетали хладним и ветровитим римским улицама, схватила сам колико Драгош воли Италију, њене фонтане, цркве, тргове. Иако болестан, корачао је брже од нас, висок и поносан, увек беспрекорно дотеран и елегантан, сведочећи својим животом како изгледа, говори и мисли прави десничар, и причао нам невероватне приче о готово сваком камену поред којег смо прошли.
Готово укопани од овог болног сазнања, Пајкић и ја смо стајали окамењени и изгубљени на бучном тргу, а онда смо урадили оно што би Драгош желео да урадимо. Отишли смо у најлепши хотел у Таормини, "Гранд Тимео", сели на терасу одакле се види скоро пола Сицилије и под пуним месецом, у мирису олеандера, наручили шампањац који је Драгош највише волео. Опраштајући се од Италије за Драгоша, опраштали смо се и од њеног мириса, звука, укуса, Данунција, Маринетија, његових пријатеља принчева, грофова, интелектуалаца са којим нас је упознавао и које је све ове године анимирао да као и његови пријатељи десничари у Француској, Русији, Енглеској, разумеју и подрже српску борбу...
Не само да без Драгоша комунизмом измучена Србија и њена нова млада елита не би тако брзо сазнала и суочила се са књигама и делима Деместра, Маритена, Јингера, Еволе, Дугина, Кодреануа, Ортега и Гасета и стотинак других највећих европских аутора, већ сви ти клинци у овом мору комунистичког отпада и проданих душа не би имали ни живи пример десничара и џентлмена. Својим животом, својим стилом, својом љубављу према отаџбини и жени Драгош је давао готово раритетан пример да живот без стила и идеала и нема смисла. Да онај који није у стању да воли своју отаџбину не зна да воли ни своју жену и децу. Сваком својом реченицом, сваким својим покретом, сваким својим гестом, он је показивао да је десница жива ствар, а да су наизглед поражене идеје једино живе у вечности.
Колико пута је поновио да је малограђанин само егоистична звер која жели да умре мирно, природном смрћу. Драгош је, као и сваки прави европски десничар и Србин, знао да је смрт само једна фаза, али да се по односу према њој мери и однос према животу. Јер, онај ко се плаши смрти, тај се плаши и живота. Драгош се није плашио, никада, ни када је одлазио на фронт да подржи свој напаћени народ, ни када се суочио са смрћу на најбруталнијии начин, кроз разарајућу болест. Никада, до последњег часа, није дозволио да она ни за милиметар помери његове манире, навике, рад, читање...
Не, још пре три недеље стајао је усправан у свом новом белом оделу док је примао награду својих изгнаних Крајишника, говорећи да му је то најдража награда у животу. Ту, међу изгнаницима "Олује", бескућницима и рањеницима, стајао је поносно и говорио о једној другој Европи и неким другим принципима... херојским! О томе шта је Драгош свих ових година значио као сликар, писац, идеолог, геополитиколог, публициста говориће многи, али ја морам просто да кажем одавде, из Таормине, где се стапају извори грчке, римске и византијске културе, на чијим постулатима је Драгош градио своју визију слободне Европе, да је он за мене био последњи српски витез.
Човек који је знао тако страшно и предано да воли, али и да задржи респект према својим непријатељима. Изблиза, гледајући његову личну срећу, његову преданост његовој животној љубави која је због његове посвећености српству једва уграбила неколико година блискости с њим, схватила сам да за десничара смрт и не постоји. А Драгош Калајић, последњи Европљанин, то је до последњег минута показивао сваком својом речју и покретом. Од нашег римског сусрета Драгош ми је често слао СМС поруке коментаришући неке нове старе књиге или догађаје, ја сам те поруке чувала и читала их када њега и његову отмену и прелепу грофицу не чујем неколико дана. А онда су ми украли телефон. Нажалост, јер унутра је било моје највеће благо, последње писане поруке мог Драгоша. Зашто вам то причам, зато што је та прича о телефону и порукама прича о односу материјалног и нематеријалног, израз померених вредности и запаћеног мамонизма о коме је Драгош стално говорио и писао... Сасвим мали пример посрнулости пред мамонском напашћу.
Једини је, уосталом, писао и како су лажни патриоти отимали новац од несрећне емиграције, као и о томе да су се све српске државотворне замисли распадале пред том пошасти, пред језивом, нечасном жељом за личним богаћењем. А на онај други свет се не може понети ништа од тога. Зато храбри и поштени одлазе мирно и са стилом. Драгош нам је оставио толико књига, али и слика, које представљају један лепши, хармоничнији свет од овог палог. И, надасве, свој дух, с којим ћемо се суочити сваки пут кад нас погледа у очи својим продорним погледом његова прелепа и достојанствена ћерка Соња, сва саткана од најузвишенијих Драгошевих манира. Сва у његовој вери. Римски поздрав и ариведерчи мом пријатељу, учитељу, саборцу и џентлмену...
 
Драгош Калајић
Нацрт одговора нове српске политике на геополитичке изазове

- Излагање на Оснивачкој скупштини Српског народног покрета Светозар Милетић
у Новом Саду од 27. 06. 2001. -


Захваљујући оснивачима Српског народног покрета на претешком задатку који нам је поверен, морамо истаћи да ћемо због природе овог скупа и временског ограничења изложити само основне назнаке одговора. Наше излагање посветићемо сажетом предочавању геополитичког положаја српског народа и изазова које суочава, те предлагању основних смерница одбрамбених и препородилачких одговора.

Ми живимо у условима великог светског, материјалног и духовног рата у коме се - како је то одавно опазио келтски песник Џон Дан - одлучује да ли ће човек постати нешто више од човека или мањи од мрава. Француски адмирал и војни историчар Раул Кастекс уочио је да се у том вековном и миленарном рату боре се за превласт или опстанак поморске копнене силе: Атина против Спарте, Картагина против Рима, некад Велика Британија а данас Сједињене Америчке Државе против Европе.

Реч је о једном само повремено објављиваном а углавном необјављиваном рату који атлански Левијатан води против Европе, надасве Немачке и Русије, користећи сва средства, од политике дивиде ет импера до војних интервенција Атланског савеза.

Тај рат траје већ скоро сто педесет година, почевши од Кримског. На евроазијском попришту тог рата српски народ заузима управо средишњи положај. Кроз српске просторе пролазе главне или нужне, речне и копнене саобраћајнице што потенционално или стварно повезује Северно и Црно Море, Средишњу Европу и европски Југоисток те Блиски исток, Европу и Централну Азију, односно њену кавкаско-каспијску зону. Та крупна геополитичка чињеница је битно одређивала, одређује и одређиваће судбину нашег народа, изискујући сталну борбену готовост и ванредне моралне, интелектуалне и материјалне снаге за одбрану слободе, суверенитета и целовитости наше државе.

Ми смо вековима били прва одбрана идеалне и хришћанске Европе и то морамо остати ако хоћемо да будемо верни свом српском, дакле европском бићу. Такав избор одређује и све остале изборе на поприштима рата, почевши од оних у домену спољне политике која мора деловати дуж четири димензије. Наша држава има удела у централно-европском, балканском и средоземном простору а њену четврту, главну и вертикалну димензију чине етничке, верске и историјске спреге заједништва са словенским и православним народима, у првом реду с Русијом.

Испод је достојанства а и интереса наше државе да њен покрет ка Европској унији остане какав данас јесте, дакле просијачки, пасиван и безуслован. На градилишту Европске уније још није одлучено да ли ће он бити само пролазна етапа у разградњи европских држава те растварања европских нација, под управом атлантског Левијатана, у „нови светски поредак“ - или пак моћни, суверени савез европских држава и нација за добробит Европљана и света. Наша делотворност мора бити усмерена ка савезу с оним политичким и економским снагама које су на градилишту Европске уније боре за одбрану и развој Европе од Рејкавика до Владивостока. Ваља истаћи да у савременом свету - где и неке националне корпорације и организације располажу већом силом и утицајем него многе велике државе - линије сукоба интереса нису саобразне државним границама већ пролазе трансверзално кроз њихове престонице па и центре моћи. Отуда овде није толико реч о тражењу савезника међу државама већ међу стварним или потенцијалним политичким и економским силама.

С обзиром на пресудни значај обнове Русије за ослобађање западне Европе од окупаторске сенке атлантског левијатана, битни допринос наше политике биће остварен ако се она истовремено залаже за савез с Русијом и Белорусијом, који нам препоручују не само етнички, духовни те историјски већ и економски разлози.

У балканској димензији задатак ове спољне политике је стварање балканске, независне зоне копросперитета, на поузданој дистанци спрам Турске, коју атлански Левијатан злоупотребљава, настојећи да поново наметне њену хегемонију над Балканом као најкраћим путем уласка у Европску унију, ради разарања демографске, културне и религијске слике Европе. Посебно одлучне напоре наша држава мора предузети ради стварања снажних политичких и економских веза са исламским светом Средоземља, у првом реду са исламским светом Средоземља, са истинским сувереним државама попут Ирана, Ирака и Либије.

Изложена спољна политика изискује и одговарајућа предузећа у домену културе, образовања и економије. Већ 1942. године, Никола Спајксмен, водећи геополитички ум вашингтонске политике указивао је да светска предност те превласт Европе почива у њеној „сивој материји“, односно у класичном, вертикалном систему образовања. Зато непријатељи Европљана од 1945. године воде рат против таквог система, најподобнијег за образовање слободоумне, целовито развијене и неусловљиве личности. Задатак наше политике је да одбаци све што затомљава човека у кострети подљудске судбине те да у потпуности обнови и развије класични европски систем васпитања и образовања. У позитивне основе одбацивања смећа америчке подкултуре обездушења и поживотињења људског, које се већ деценијама сручује са електронског неба на све Европљане.

У домену економије неопходно је учинити коперникански преокрет у односу на данас владајући процес који нам намеће туђи, англосаксонски систем либералног капитализма, у његовом првобитном, дивљачком и колонијалном облику. Довољно је само осврнути се око себе и уверити се да је тај систем у свим земљама Источне Европе разорио националне економије и отео народима не само њихова привредна и природна блага већ и будућност, претварајући их у сужње најгорег па и лихварског искоришћавања. Касно је али није прекасно да се наша економска политика заснује на начелима реал-историјске школе економије, која привилегује потребе заједнице над саможивошћу појединаца. У осталом, управо нас повест економске арене света учи да је та школа редовно односила и односи победу над либералним капитализмом, узрокујући низ препорода, од Немачке до Јапана и Кине. Према добром опажању Фридриха Листа, једног од родоначелника школе о којој је реч-и чија су начела сродна словенским и православним идеалима друштвене правде- богатство народа не састоји се толико од материјалног имања већ од моћи стварања богатства.

Не треба располагати великом видовитошћу па видети где се налазе наше највеће могућности за брзо стварање богатстава и велику мобилизацију свих расположивих стваралачких снага: то је сфера пољопривреде и грађевинарства, од стварања цикличног система производње здраве хране до великих јавних радова на изградњи саобраћајница и инфраструктура.

За буђење и покретање те моћи стварања богатства нису потребни а камоли неопходни страни кредити, који доносе профит само оном који их пружа. Неопходно је распршити ту илузију о новцу као о некаквом конкретном добру: новац је само пука конвенција која нема никакву унутрашњу вредност по себи и која управо као облик формалног договора служи да подстиче размену добара и производњу. Унутрашњи новац или његови сурогати су савршено довољни ако постоји способна озбиљна државна управа у коју имају поверења привредни субјекти те народ. Много је лакше и јефтиније створити такву владу и такво поверење него и даље пропадати у дужнички амбис.

Ми данас живимо под ударима једне протв народне и против европске, издајничке политике у служби вековних непријатеља Европе који циљају да нас лише не само моћи стварања богатства већ и наше земље, неше државе, наше будућности. Тај непријатељ нимало не крије своје намере и стратешке циљеве. Примерице, већ 1992. године, државни секретар САД Џејмс Бејкер изјавио је на страницама New York Тимес (од 18.априла) да Југославију треба свести у размере Србије пре балканских ратова додајући да ће се против ње предузети мере по моделу „ратне коалиције у Заливском рату“. 24. маја претходне, 1991. године исти гласноговорник снага мондијализма изјавио је у Лисабону како у Источној Европи треба поспешити стварање нових, „независних држава“ и: „Оно што желимо да достигнемо су независне државе, не само Русије већ и у Русији, не само Москве и Санкт Петерсбурга, него и Урала, Сибира, Далеког Истока“.

Није потребно располагати великом памећу па прозрети зашто је непријатељима хришћанске државе уситњене у низ све ситнијих, слабијих и податнијих државица. Тако би непријатељ лакше освојио циљани предмет своје незајажљиве и пљачкашке похлепе те подљудске, противевропске и противхришћанске мржње. И о таквим, пљачкашким намерама држвни секретар САД нас је скоро отворено обавестио у званичном погледу на Источну Европу, од 16. децембра 1991. године:„Улога САД је да тим земљама донесу демократију о којој оне мало знају и да предводи искоришћавањем богатих људских и материјалних ресурса тих огромних земаља за ствар слободе уместо тоталитаризма, ради неизмерног ојачања безвредности, просперитета и слободе САД и света“.

Излишно је истицати да у наведеној изјави намера, последња свеза и реч служе само као реторички додатак, без икаквог стварног садржаја јер се та сила остварује управо на цео свет да би га освојила и опустошила.

Једна ствар је извесна: дубоко се и кобно вара свако ко мисли да се са таквим непријатељем може направити некаква нагодба, некакав компромис интереса. Једноставно, витални интерес тог највећег паразита у повести човечанства је да узме све - и остатак. Крајње је време да се из ужасних повесних искустава нашег народа у ХХ веку извуку поуке за овај у који ступамо, да политичке елите науче да политички мисле, односно да умеју препознати непријатеља и његове циљеве. Први и највећи непријатељ нашег народа као и свих Европљана су били и остали тобожњи „историјски савезници“, англоамеричка сила у служби Бога Мамона и његових лихвара.

Очито је да се тај непријатељ неће зауставити у настојању да даље комада нашу земљу, служећи се разноразним сепаратизмима које хушка и храни, од албанског и муслиманског до мађарског и оног који предводе његови српски или псеудосрпски „корисни идиоти“ у Војводини. У праву је мој претходник на овом месту, академик Екмечић, када каже да они који се данас залажу за регионализацију Србије не знају шта то значи. Они наивно уображавају да ће се регионализацијом доскочити сепаратизму. Напротив, регионализација Србије води поступном растурању наше државе.

Регионализована Немачка није ваљан узор за нас јер ми не располажемо осталим битним елементима за успешно опонашање таквог модела: немамо етничку хомогеност као Немачка, нити снажан и веома развијен те дубоко усађен и центрипеталан национализам као Немци. У осталом, њихове регије почивају на историјским темељима, на одговарајућим државама, кнежевинама и маркама које је национализам објединио док би код нас регионализација секла живо тело Србије, абортирајући центрифугалне покрете, те сепаратизме и тамо где их никада није било, поготову у условима велике и посвудашње кризе, што слабије људске материјале нагони да се понашају као мишеви пред бродоломом. Ми поседујемо један жалосни, историјски пример регионализоване Србије: то је била Србија под османском окупацијом, подељена у нахије, где је скоро сваки турски опуномоћеник, кнез-послушник, мислио себично само на себе и своје а не за добробит свих Срба.

Не би желели да се ова начелна осуда сваког пројекта регионализације овде схвати као одбрана некаквог београдског централизма. Напротив, неопходно је извршити децентрализацију државне управе у складу са гополитичким, геоекономским и геокултурним силницима. У условима ванредног размаха непријатељства нама је потребно да имамо не једну већ десетине престоница, попут вишеглаве хидре. Тако би, примерице, генералштаб ваљало успоставити у Нишу а министарство одбране у Суботици. Патријаршија треба да се измести из Београда у Пећ, министарства просвете и културе те пољопривреде у Нови Сад, док би у Београду извесно требало да остане Министарство за спољне послове.

Касно је али не и прекасно за против покрет, насупрот струје пропадања народа и државе. За такав противпокрет неопходна је мобилизација свих расположивих снага, прво у правцу саборности а потом и препородилачке делотворности. Потребно је објединити све расположиве снаге за одбрану народа и државе, изнад свих политичких деоба и разлика од политичких организација и покрета до синдиката и струковних удружења те културних друштава и интересних заједница. Било би природно и неопходно да највеће парламентарне странке патриотског усмерења преузму главни посао организовања тог покрета. На жалост, оне још увек нису на висини изазова а њихове вође пречесто изгледају изгубљене у простору и времену, не само интелектуално већ и морално те и психолошки недорасло чак и просечним пословима, сенилно-инфатилно заљубљене у сопствене медијске слике. То само потврђује давно изречена опажања страних намерника да су Срби народ племића а да су им интелектуалне елите саздане од најгорег људског материјала. Управо зато покрет који се данас оснива може бити знак почетка велике промене, иступања веродостојне елите на политичку сцену.

Ако се политичке организације не одазову својим дужностима и задацима, онда ће покрети попут овог морати веома брзо да се стварају те да усиљеним маршем крену ка средишту политичке сцене ради преузимања одговорности за постављање виталних потреба нашег народа и наше државе.
 
Публицистичка дела Драгоша Калајића у аманет Србима и Европљанима:
Кршевине (196?) - збирка поезије

Упориште - рехабилитација структуре интегралног човека (1974) - студија

Мапа(анти) утопија (1978) - студија

Смак света (1979) - зборник текстова

Кодекс соларног реда (1985) -монографија

Космотворац (1989)- роман

Америчко зло (1993) - зборник текстова

Издана Европа (1994) . зборник текстова

Русија устаје (1994) - зборник текстова

Америчко зло 2 (1998) - зборник текстова

Последњи Европљани (2001) - роман

Европска идеологија (2004) - студија

Русија устаје - допуљено издање (2005) -зборник текстова

Српска деца царства (2005) - роман
 
СЕЋАЊЕ НА ПОСЛЕДЊЕГ ПРАВОГ ЕВРОПЉАНА


Ексклузивно из Рима
ИНТЕРВЈУ: Драгош Калајић
ПОКУШАЛИ СУ ДА МЕ УБИЈУ!
Познати интелектуалац открива како је избегао "тиху ликвидацију" у Клиничком центру и како га је Ђинђић прозвао "салонским фашистом"



Књижевник, сликар, интелектуалац, Србин... Драгош Калајић је, као што то каже наслов његове књиге, један од последњих истинских, "старозаветних" Европљана. О томе говори и чињеница да се изводи из његовог дела "Русија устаје" читају за говорницом Думе, а код нас прећутани роман "Последњи Европљанин" добио је прошле године награду Савеза писаца Русије - као најбољи страни роман.

Недавно је Калајић у Риму, где тренутно живи, имао веома успелу самосталну изложбу слика, а у сталном стварању није успела да га омете ни подмукла болест, са којом се бори већ извесно време. После дужег времена, он је пристао да говори за један домаћи лист, а Курир ексклузивно преноси његова размишљања из својеврсног политичког и менталног азила у Италији.

У групи сте српских интелектуалаца - некад "морално-политички неподобних", а данас "политички некоректних" - којима је, у распону од свега месец дана, откривен рак грла. Да ли је то случајност?
- Мислим да је у мом и у случају Моме Капора било кобно што смо се 1995. године нашли на местима у Босни где су НАТО бомбардери изручили тоне радиоактивних бомби, када су САД, према речима француског генерала Галоа, "повеле атомски рат против Европе".

Прича се да је операција канцера у Београду, која је претходила Вашем одласку у Италију, запањујућа по немарности лекара.
- Ни девет месеци након операције, на Клиничком центру нико није уочио да је њихов главни хирург оставио пола иначе малог тумора да се развија и буја, премда ми је самоуверено тврдио да је одстранио више него што треба. Кад је конзилијум миланске болнице "Хуманитас" прегледао београдске снимке, један лекар ми је пришао и отворено рекао: "Ја вас знам с телевизије, кад сте бранили српску ствар. Претпостављам да сте у вашој земљи познатији, мени ово личи на покушај елегантне ликвидације."

Да ли и даље полажете велике наде у Србију и сматрате наше фришке ратове херојском авангардом у широком покрету "усправљања европског човека"? Видите ли на српској политичкој и културној сцени снаге способне да одговоре на такве изазове епохе?
- Захваљујући ратовима стекао сам увид у нашу истинску, али вазда одбачену елиту, у Србији и расејању. Био бих у стању да сада, одмах, саставим бар три владе способне да у року од највише две године препороде Србију, одбаце наметнуте системе уништавања привреде, задуживања и распродаје за будзашто, те усвајања немачког модела, који подразумева ослањање на сопствене снаге, заштиту сопствене производње, покретање великих јавних радова и привилеговање интереса заједнице а не похлепе појединаца.

Ако бисте сутра постали министар културе, шта би чинило Ваш програм?
- Прво бих Београд претворио у центар велике контраофанзиве европске филмске и видео производње, нудећи свету све, од лаких комедија и срцепарајућих мелодрама, до ремек-дела оних који су данас у Европи онемогућавани јер су "политички некоректни". С тако стеченим средствима финансирао бих велики покрет културног уздизања становника Србије које окупатори, посредством уништења система образовања и ТВ-кретенизовања, припремају за ново потурчавање, у оквиру Европске уније.

Какво је Ваше мишљење о књижевним наградама у Србији, посебно о најважнијој, НИН-овој?
- Не бих мењао ниједну страницу дневника који Драган Јовановић редовно објављује у НИН-у за скоро све романе који су ту годинама награђивани. То је психопатолошки разумљива појава јер дотични жири, по правилу, бива састављан од интелектуалних и моралних кепеца, што завидљиво мрзе све више од себе, обузети провинцијским комплексом инфериорности. Но, право питање је зашто српски радикали, зашто патриотска Србија не ствара свој систем вредности, премда за то постоје моћни критички умови, попут оног у Небојше Васовића.

Ваши опоненти су Вам приписивали различите етикете, а веома често је коришћена она "салонски фашиста". С обзиром на то да је Ваша друга супруга римска грофица, у тој етикети реч "салонски" заиста стоји. Коментар?
- Ту етикету је произвео Зоран Ђинђић, за потребе једног памфлета против мене, од Црњанског укравши, преиначивши и обесмисливши израз "салонски комунисти". Комунистима доиста није место у салонима, већ у фабрикама, док су салони, пак, природан амбијент фашиста. Најистакнутији "фашисти" европске културе били су шампиони најбољих салона, од Д'Анунција и Паунда, до Јингера и Црњанског. Како признаје најславнија феминисткиња, а потврђује Ерика Џонг, "жене обожавају фашисте". Ево и сад, седом и на прагу старости, од монденског шеталишта Гштада до пријема у римским салонима принчева Русполи или Колона, наметљиво ми се нуде згодне и много млађе, наочиглед поменуте супруге, која је такође млада, царски отмена и прелепа, лепша и од тајанствене Аве Гарднер, а камоли баналне Монике Белучи. Наравно, добро знам да то није последица неке моје фасцинације већ огромне несташице мушкараца, који масовно дезертирају међу педере. Што рече један јунак мог новог романа, осматрајући високо друштво Њујорка: "Ако хоће да имају добар секс, жене овде морају да спавају с црнцима, а ако хоће да воде интелектуалне разговоре, морају да се друже с педерима. Код Срба имају и једно и друго, само је њихов проблем што то још не знају, а српски да имамо прече бриге."

(М. Р.)
 
Последњи Европљани (крај)

[ На озренском положају



У тамној шуми, на озренском положају, под пламсавом светлошћу логорске ватре,којом су се српски борци грејали од времена студи и историје, читао си писма руских пријатеља која ти је управо донео, из Москве, Јуриј Лошчиц, ратни извештач Литернатурнаја Росија. У једном писму нашао си и летак браниоца Дома Совјета, разореног и запаљеног бомбама противруске власти, уз овације произвођача ,,јавнога мнења” Запада:

Грађани! Догађаји од 21. септенбра до 4. октобра 1993. у Москви су почетак праве, свеобухватне ослободилачке борбе руске нације и свих честитих лјуди Русије. Ова борба ће несумњиво бити крунисана победом – потпуним ослобађањем Русије и протеривања свих марионета Америке, Енглеске, Израела и Међународног монетарног фонда. По наређењу Јељцина Министарству безбедности Русије званично су придодата два висока функционера ЦИА с којима су радници министарства безбедности Русије били обавезни да координирајусве своје акције. Многи радници министарства безбедности Русије написали су службене извештаје у којима су изнели своје одбијање да то учине, због чега им је предложено да се повуку из органа државне безбедности. Снајперисти VI бригаде НАТО-а заузели су све доминантне тачке у зони, у којој су се одвијали догађаји, и систематски пуцали у људе са обе стране да би сукоб добио што је могућр крвавији ток... БЛИЖИ СЕ ОСЛОБОЂЕЊЕ РУСИЈЕ. НЕКА СЕ СВАКО ОПРЕДЕЛИ ЈЕР СРЕДИНЕ НЕМА.

Одигао си поглед од летка и упро га у словенски благородне очи Јурија:

”Дакле, снајперисти атланског пакта су пуцали једнако у руске војнике, као и у браниоце Дума Совјета, како би им створили утисак да једни на друге отварају ватру..."

”Да, био сам у Дому и тамо нисам видео ниједан снајпер. Браниоци су имали само аутоматске пушке и пиштоље. Било је очито да су русофоби желели да изазову крвопролиће, тим пре што никакав споразум за частан излаз из тог стања нису прихватали па су тако њихови снајперисти убили и новинара Терехова, који је из Дома изаша саа белом заставом ка редовима опсаде, ради преговора. Убили су га с леђа... А кад су посланици прихватили безусловну предају и да напусте Дом, спровели су их како би понизили Русију, Великим Девајатиним проспектом, крај прозора америчке амбасаде, лица пуних ликовања. Потом су банде душмана кренуле у ноћни крвави пир по Москви, убијајући браниоце по адресама, чак жене и старце... на хиљаде.“

Погнуо си главу:
,,Јуриј, реци ми како је било могуће да руска војска извршава наређења душмана Русије?”
Јуриј је дубоко уздахнуо и једним прутом разгрнуо ватру:

,,Војска верна народу била је намерно размештена хиљадама километара далеко а власт је око Москве и у Москви окупила само плаћенике групе Алфа и из редова Таманске дивизије те Наро-Фоминског пука Тулске ваздушно – десантне дивизије.Добили су алкохол и обећања да ће бити добро награђени. Официрима су, уз награде од по три хиљаде долара, обећани и станови из председничког фонда иаутомобили конфисковани од Дома Совјета... Сваки народ, па и руски, има свој отпад."

Разговарали сте тихо али си се осврнуо око себе, покренут бојазношћу да борци крај ватре чују и потајно разумеју руски:
,,Јуриј, какав је био морал у Дому под опсадом и бомбама?"

На лицу му је искрснуо тужан осмех:
,, Одличан код бранилаца који су успели да се некако пробију до дома. Били су спремни да одолевају смрти... Слабији код посланика, који су осећали одговорност и за животе бранилаца, као и за остале који су се ту затекли. Ту се показала и жалосна несвест па и наивност првих људи: многи су се чак носили мишљу да потраже азил у амбасадама Запада, очекујући да ће његово "јавно мнење" с гнушањем осудити бомбардовање основне установе демократије... Знаш ли шта нас је највише бодрило?"

Завртео си главом али си очекивао да ће рећи: песма!
,,Током двонедељне опсаде, без струје, без грејања, без довољно хране, без икаквих веза са спољним светом, нас је највише бодрила песма. Пролазећи између редова бранилаца, чуо сам многе како шапућу стихове наших песника, како певуше родољубиве песме, кроз суве звуке пушчане паљбе и детонације тенковских граната. Било је то спонтано, обредно посвећење извору снаге која нам, кроз песму, долази из велике даљине... и која још даље, кроз нас стреми."

Јуриј се загледао у мрак што се крио у густој шуми, из које су, кроз радосно буктање ватре, допирали дозиви и одзиви птица и хук једне сове:

,,Знаш, долазећи овамо видео сам, на стени изнад пута што води преко једног дрвеног моста, како је нечија рука, великим белим словима, исписала: Срце Немањића. На шта је мислио онај ко је то писао?"
Кренуо си погледом дуж круга ћутљивих лица српских ратника по којима су, као на идеалној основи супротности,пламенови плесали смене светлости и сенки, игроказе света променљивости и пролазности, пробаданог искрењем њихових зеница, непомично загледаних у језгро ватре:
,,Мислио је на срцолики тлоцрт ове висоравни, где су Немањићи оставили дава најсевернија белега свог духовног подухвата. Овде су Срби и у најгорим временима успевали одбранити своје слободе, одолевајући силама немерљивим. И у другом светском рату ово је била тврђава српске слободе, коју су бранили српски четници. Зато су комунистичке власти, после тог рата, казнили људе овог краја, заобилазећи га својим урбанизацијама и индустријализацијама."
Јуриј се задовољно осмехнуо:
,,Захваљујући тој казни сад је ово еколошки рај."
Одигао је један камен с тла да га боље осмотри под оламтећим светлом што се искричаво одсијавало:
,,Знаш ли какав је ово камен? Ово је камен из стене серпентин, чија се жила простире од Алпа до Мале Азије... Један пријатељ, геолог из Иркутска, замолио ме је да му одонесем узорак те стене са Озрена. Каже да је у геолошкој литератури наишао на податак како је управо овде та метамфорна стена најтврђа... Можда и та особеност овог тла, неким тајним путем, учествује у грађењу карактера људи што на њему пребивају."
Млади војник, који је седео до Јурија, пренуо се из замишљености да га обавести:
,, Срце Немањића ѕначи и да у грудима људи овог краја, као и код најбољи Срба данас, куца срце утемељивача нашег царства... Сви смо ми потомци Немањића и завета да обновимо царство."
Јуриј се загледао у његово лице својим милим погледом, словенске дружељубивости, погледом који не познаје пориве зависти, као ни користољубља:
, Тај завет је надахнуо и Карађорђа да дигне устанак против Турака, како нам сведочи његова преписка са владиком Петром I... "
Заокренуо је поглед и нагнуо се ка теби да тихо даода, како би га само ти чуо:
,,... али су то многи заборавили па видим како у Србији лепе његове слике и славно му име по флашама лошег црног вина и киселе воде...»
Дубоко си уздахнуо од предуге муке:
,, Брозова лакрдија од дужничког социјализма, на рачун будућих генерација, одвела је многе пограђањене Србе у стање инфантилне заиосталости па више ништа не знају, нити разумеју. Када им кажемо да се Београд брани у Книну и Српском Сарајеву – они нам се смеју као да пијано булазнимо... Бојим се да се неће опаметити ни кад им бомбе тобожњих Савезника почну поново падати на главе, као на Ускрс 1945."
Осетио си на рамену руку руске утехе:
,,Срећом, постоје и прави, царски Срби, који су сачували памет и понос. Они су авангарда царства које својом борбом и држањем ппризивају да се изнова поствари... Дао Бог!"
Прекрстио се и поћутао, као да је и тишином хтео одати почаст том знамењу и сину. У ту тишину положио си, уз благи осмех, једно питање изведено из трајне опрезности ума:
,,По каквим особинама препознајеш народ достојан придева царски?"
Имао је спреман одговор:
,,Прво по високодушности... Потпуно сам се уверио да су Срби царски народ оног дана, на висоравнима Купреса, када сам видео како дочекују с хлебом и сољу добродошлице своје заклете непријатеље, Хрвате, који су бежали од навале крвожедних , муслиманских хорди... Да ли одржаваш везу са својим хрватским пријатељима?"
,,Не... Рат је те везе заледио. Надам се да су остали достојни поштовања које сам према њима гајио. Надам се да се сад часно боре на страни свог народа... Дубоко би ме заболело да је неко од њих побегао од своје дужности."
На Јуријевом лицу ватра је благородни осмех претворила у ружну гримасу подсмеха:
,,Знаш ли за српску басну о два миша и једном мачору? Не знаш!? Чуо сам је од једног немачког слависте. Та дава миша, из басне, страшно су се мрзела, вазда гложила и уједала. А онда се појави неки... сад, с накнадним искуством, можемо рећи – амерички мачор. Мачор је ухватио и смазао првог на ког је наишао. Други миш је нестанком свог непријатеља био толико одушевљен да је уобразио како му је тај мачор природни савезник и спасилац и похрлио му је радосно у сусрет е да би захвално понудио своје услуге. Наравно, и он заврши у чељустима бештије... Штета што хравтски националисти изгледа не познају ту басну па не могу из ње да извуку веома корисно наравоученије."
Осмехнуо си се невесело:
,,Нажалост, ниједна национализам у европској повести није заслужио своје им. Сви су остали, мање више, на површини, где је сваки покрет неминовног ширења што води у међунационалне сукобе па и ратове, које наши непријатељи већ скоро два столећа подстичу... Трагичан парадокс је да Европљани данас, при крају једног циклуса пропадања, не располаже неком другом или бољом самоодбраном од оне коју им пружа снага националне самосвести."
Осетио си на свом профилу Јуријев поглед неког очекивања. Одигао си једну грану са земље и бацио је ватри што се радосно распламсала као да се захваљује даровима хране:
,,Царству које припремамо потребни су вертикални национализми, способни за узрастања али превасходно за продубљивање спознаје бића нације, до најдубљих корена, до оног заједничког исходишта из кога све оне потичу... Овај рат ме је само учврстио у уверењу да се велика а још неиспуњена историјска мисија национализма састоји у поновном окупљању европских нација кроз спознају тог јединственог, преисторијског или надисторијског исходишта."
У Јуријевом гласу преовладао је тон тужћне сумње:
,,Мислиш ли ти озбиљно да су људи западно од нашег, православног света, данас вољни и способни заложити се макар за сопствено национално достојанство а камоли за неко заједничко царство? Они су се предали и продали заклетом непријатељу нашег Бога. И зато, док је Русија била јака, они су је кидали, а сад, када Русију туђинска и русофобска власт води у пропаст – они то хвале као неки њен повратак на општи пут демократије и цивилизацијског напретка... Додуше, то јесте напредак, али у бездан."
Покушао си да изнађеш неки ваљан приговор Јуријевој сумњи у ѕападне Европљане али ти се на путу трагања наметљиво испречило једно ситно искуство:
,,Када сам последњи пут био у Риму, намеран да путујем возом у Милано, позвао сам информативну службу железнице да се распитам о реду вожње. Одговорио ми је аутоматски глас, упитавши ма за место пласка,Рекох: Рома. Потом ме је упитао за место у које желим да путујем. Рекох: Милано. Аутоматски глас је закључио: Ви желите да путујете од Ријетија до Болоње? Одговорите са да или не!Рекох:наравно, не!,и био сам позван да поновим одговоре, али аутоматски слушач ме опет није разумео те је, уз пригодне речи жаљења. Прекинуо везу. И сва моја следећа настојања остала су једнако безуспешна јер ме је слух телефонског аутомата редовно поогрешно а и различито разумевао. На крају ми је пала на памет спасоносна помисао да је у питању неподобни тон мога гласа. Опет сам позвао аутомат и не знам ни сам зашто проговорио сам неким извештаченим пискавим, хермафродитским гласом, налик оном из цртаних филмова за децу. Тај глас је аутомат из прве руке разумео и тако сам добио жељене податке..."
Јуриј није разумео параболу:
,,И шта ти говори то искуство?"
,,Говори ми да је тај масовни хермафродитизам Европљана под сенком Запада можда само привидна појава, нека врста мимикарије ради преживљавања у опасним условима. Испод тог привида, у дубини, уверен сам, још опстају снаге врсте на које нам ваља рачунати, уз веру да ће оне избити из скровиштакад се укажу повољни историјски услови."
Јуриј је извадио из једне преграде маскирне ветровке папирнату кесу са семенкама сунцокрета, које ти је пружио уз осмех царске високодушности:
,,Ма створићемо и ми те услове! Само нек нас оставе на миру и нек нам не одмажу, кад већ нису у стању да нам помоажу. Створићемо прво наше царство, од Београда до Москве, а онда ћемо видети да ли ће нам се придружити или ће наставити да тону у америчком мелтинг пот-у."
Онај који је седео до јурија нагнуо се да те с чедном љубопитљивошћу упита:
,,Хоћмо ли ми дочекати зору тог нашег царства?"
Добацио си ватри нову храну и рекао, одлучно, хоћемо!,а прећутао оно што си уз веру помислио: то царство, да би било заслужено, изискује и мисао, труд те борбу неоптерећену бригом о добитку или губитку, успеху или неуспеху, победи или поразу. Попут ватре коју си као зачаран гледао, што иште храну да би живела, то царство тражи мисли и снове, дела па и животе низа поколења. Заузврат, чак и тако невидљиво и само унутрашње а неиспљено, оно уме да највише осмишљава животе својих посвећеника и поборника.
Западну страну неба обасјале су ватре непријатељске артиљерије, уз детонације од који је задрхтала и серпентинска стена под вашим ногама. Један борац је запевао, тихо, древну српску корачницу, замишљено загледан у средиште логорске ватре. Који час касније од ње су се ориле горе Озрена. Одигао си поглед ка северној страни неба. Тамо је постојано сијала Северњача као вечни путоказ к Средишту круга настајања и нестајања.
 
koji ti je moj choveche? vidim i ti se dao u copy/paste. preporuchujem ti da se prebacish u manufakturu, skrati malo svojim rechima, pa da prichamo, a ovako mozhesh trazhiti dokonog idiota koji cje ti sve ovo prochitati.
 
Nexus 6:
SNP Svetozar Miletic... :roll:
kao sto rekoh, PAC-PAC, covek se uci dok je ziv...

Драгош Калајић је БИО ДИВАН ЧОВЕК, ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ,
УМЕТНИК, СРБИН...ЈЕДАН ОД НАЈЗГОДНИЈИХ ФРАЈЕРА У БЕОГРАДУ СТАРИЈЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, знам га одавно...

...данас је Његова сахрана, Бог да му душу прости !
 
katana_blade:
Je li da nisi ti i taj doticni gospodin (Dragos Kalajic) u nekakvoj vezi....
Mozda je to ipak samo obicna mladalacka "Platonska" ljubav, ili je mozda i nesto "vise" od "platonske" ljubavi... :?: :?: :?:

Kako te bre nije sramota i stid da se sprdas sa mrtvim covekom. Mnogi ga nisu voleli, ali covek je bio na mestu. Inace Bjelicu ne podnosim organski, ali skidam joj kapu za ovo sto je napisala.
 
Pozdrav svima,nisam bio u mogucnosti neko vreme da koristim net,pa nisam imao ni prilike da se pojavljujem na forumu!
G.Kalajic je fasisticka svinja.Osim svog skribomanskog naklapanja i pros3ravanja ostace zabelezen i kao osnivac organizacije "Novi fasisti"koja se zasnivala na Ljoticevim idejajma!
 
zox:
Pozdrav svima,nisam bio u mogucnosti neko vreme da koristim net,pa nisam imao ni prilike da se pojavljujem na forumu!
G.Kalajic je fasisticka svinja.Osim svog skribomanskog naklapanja i pros3ravanja ostace zabelezen i kao osnivac organizacije "Novi fasisti"koja se zasnivala na Ljoticevim idejajma!

Ajd objasni kako mislis da se onda treba boriti protiv onih koji ti rade o glavi. Da ih docekamo sa solju i pogacom. Ako si iz Beograda kao sto kazes i bio si svedok svega sto se zadnje decenije desavalo, ne razumem tvoj stav.
A sto se skribomanskog "naklapanja" tice, covekov zivot i rad se ne ogledaju samo kroz pripadnistvo nekoj partiji ili ideji vec i kroz ono sto mu je profesija. Da je neko od danasnjih ili bivsih nacionalista napravio nesto slicno kao serijal o slikarskim pravcima XX veka u Srbiji i Crnoj Gori, moderni, koji se smatraju najboljim emisija Kulturnog programa drzavne televizije kud bi nam bio kraj.
Niko od nas nije svetac pa ni on, ali davati etikete ljudima samo zbog politickog ubedjenja, malo je degutantno. Pogotovu sto je covek umro. Slava mu.
 
marlon:
zox:
Pozdrav svima,nisam bio u mogucnosti neko vreme da koristim net,pa nisam imao ni prilike da se pojavljujem na forumu!
G.Kalajic je fasisticka svinja.Osim svog skribomanskog naklapanja i pros3ravanja ostace zabelezen i kao osnivac organizacije "Novi fasisti"koja se zasnivala na Ljoticevim idejajma!

Ajd objasni kako mislis da se onda treba boriti protiv onih koji ti rade o glavi. Da ih docekamo sa solju i pogacom. Ako si iz Beograda kao sto kazes i bio si svedok svega sto se zadnje decenije desavalo, ne razumem tvoj stav.
A sto se skribomanskog "naklapanja" tice, covekov zivot i rad se ne ogledaju samo kroz pripadnistvo nekoj partiji ili ideji vec i kroz ono sto mu je profesija. Da je neko od danasnjih ili bivsih nacionalista napravio nesto slicno kao serijal o slikarskim pravcima XX veka u Srbiji i Crnoj Gori, moderni, koji se smatraju najboljim emisija Kulturnog programa drzavne televizije kud bi nam bio kraj.
Niko od nas nije svetac pa ni on, ali davati etikete ljudima samo zbog politickog ubedjenja, malo je degutantno. Pogotovu sto je covek umro. Slava mu.

Ne mozes opravdati nekoga sa anticivilizacijskim idejama fasizma ni sa cime!To znaci da doticna osoba je najgori ljudski sljam!Ne kazem da treba biti svetac ali fasista?Hajde molim te!Ko jos normalan moze da podrzi tako nesto?Sto se Bjelice tice,ona je fasisticka kurv4 sto je i sama priznala,pa ako je ona neki kurchev autoritet jadna ova zemlja i ovaj narod!
 
Marlone, prvo nas je izgazila komunisticka cizma, pre toga su bili Nemci i Turci ali su komunisti vredno radili da ruku pod ruku sa ustasama, balijama i siptarima pobiju najbolje u Srbiji skoro sve 1945 - 1946 ne bi li osakatili trajno samo svoj narod a dali buducnost neprijatelju. Tako sada smeta i jedan pokojni Kalajic. Zamisli da ih ima 1000 tek...
 
zox:
marlon:
zox:
Pozdrav svima,nisam bio u mogucnosti neko vreme da koristim net,pa nisam imao ni prilike da se pojavljujem na forumu!
G.Kalajic je fasisticka svinja.Osim svog skribomanskog naklapanja i pros3ravanja ostace zabelezen i kao osnivac organizacije "Novi fasisti"koja se zasnivala na Ljoticevim idejajma!

Ajd objasni kako mislis da se onda treba boriti protiv onih koji ti rade o glavi. Da ih docekamo sa solju i pogacom. Ako si iz Beograda kao sto kazes i bio si svedok svega sto se zadnje decenije desavalo, ne razumem tvoj stav.
A sto se skribomanskog "naklapanja" tice, covekov zivot i rad se ne ogledaju samo kroz pripadnistvo nekoj partiji ili ideji vec i kroz ono sto mu je profesija. Da je neko od danasnjih ili bivsih nacionalista napravio nesto slicno kao serijal o slikarskim pravcima XX veka u Srbiji i Crnoj Gori, moderni, koji se smatraju najboljim emisija Kulturnog programa drzavne televizije kud bi nam bio kraj.
Niko od nas nije svetac pa ni on, ali davati etikete ljudima samo zbog politickog ubedjenja, malo je degutantno. Pogotovu sto je covek umro. Slava mu.

Ne mozes opravdati nekoga sa anticivilizacijskim idejama fasizma ni sa cime!To znaci da doticna osoba je najgori ljudski sljam!Ne kazem da treba biti svetac ali fasista?Hajde molim te!Ko jos normalan moze da podrzi tako nesto?Sto se Bjelice tice,ona je fasisticka kurv4 sto je i sama priznala,pa ako je ona neki * autoritet jadna ova zemlja i ovaj narod!

Za Bjelicu mozda i mogu da te razumem, mozda i znas sta je radila u Sarajevu jos za Brozovog vremena sa svojim fasistickim zurkama i ikonografijom istih. Ali za Kalajica ne mogu da se slozim. Ako te bas interesuje ja niti cenim niti volim njegovo slikarstvo ali covek se nigde nije kur*io kao mnogi, a mislim da mundijalisticki orijentisani clanovi ovd, bi trebali da cene njegove proevropske stavove. A sto se tice fasizma koji je svuda u Evropi u nevidjenom porastu a i nije srpska izmisljotina, prosetaj do Stormfronta pa malo citaj postove ljudi iz nekih zemalja pa ce ti mozda biti jasnije da to nije najgore zlo ovog sveta koje su nam komunisti usadili u nas mali mozak.
 
King 7:
Marlone, prvo nas je izgazila komunisticka cizma, pre toga su bili Nemci i Turci ali su komunisti vredno radili da ruku pod ruku sa ustasama, balijama i siptarima pobiju najbolje u Srbiji skoro sve 1945 - 1946 ne bi li osakatili trajno samo svoj narod a dali buducnost neprijatelju. Tako sada smeta i jedan pokojni Kalajic. Zamisli da ih ima 1000 tek...

A ti bi da nas gazi fasisticka cizma?E to se nece brajko dogoditi dok god postoji komunisticki pokret!
 
marlon:
zox:
marlon:
zox:
Pozdrav svima,nisam bio u mogucnosti neko vreme da koristim net,pa nisam imao ni prilike da se pojavljujem na forumu!
G.Kalajic je fasisticka svinja.Osim svog skribomanskog naklapanja i pros3ravanja ostace zabelezen i kao osnivac organizacije "Novi fasisti"koja se zasnivala na Ljoticevim idejajma!

Ajd objasni kako mislis da se onda treba boriti protiv onih koji ti rade o glavi. Da ih docekamo sa solju i pogacom. Ako si iz Beograda kao sto kazes i bio si svedok svega sto se zadnje decenije desavalo, ne razumem tvoj stav.
A sto se skribomanskog "naklapanja" tice, covekov zivot i rad se ne ogledaju samo kroz pripadnistvo nekoj partiji ili ideji vec i kroz ono sto mu je profesija. Da je neko od danasnjih ili bivsih nacionalista napravio nesto slicno kao serijal o slikarskim pravcima XX veka u Srbiji i Crnoj Gori, moderni, koji se smatraju najboljim emisija Kulturnog programa drzavne televizije kud bi nam bio kraj.
Niko od nas nije svetac pa ni on, ali davati etikete ljudima samo zbog politickog ubedjenja, malo je degutantno. Pogotovu sto je covek umro. Slava mu.

Ne mozes opravdati nekoga sa anticivilizacijskim idejama fasizma ni sa cime!To znaci da doticna osoba je najgori ljudski sljam!Ne kazem da treba biti svetac ali fasista?Hajde molim te!Ko jos normalan moze da podrzi tako nesto?Sto se Bjelice tice,ona je fasisticka kurv4 sto je i sama priznala,pa ako je ona neki * autoritet jadna ova zemlja i ovaj narod!

Za Bjelicu mozda i mogu da te razumem, mozda i znas sta je radila u Sarajevu jos za Brozovog vremena sa svojim fasistickim zurkama i ikonografijom istih. Ali za Kalajica ne mogu da se slozim. Ako te bas interesuje ja niti cenim niti volim njegovo slikarstvo ali covek se nigde nije kur*io kao mnogi, a mislim da mundijalisticki orijentisani clanovi ovd, bi trebali da cene njegove proevropske stavove. A sto se tice fasizma koji je svuda u Evropi u nevidjenom porastu a i nije srpska izmisljotina, prosetaj do Stormfronta pa malo citaj postove ljudi iz nekih zemalja pa ce ti mozda biti jasnije da to nije najgore zlo ovog sveta koje su nam komunisti usadili u nas mali mozak.

Jesi li ti lud ili se pravis da si lud?Kalajic je osnivac organizacije NOVI FASISTI!!!Kalajic se divi idejama Milana Stojadinovica(koji se otvoreno izjasnjavao kao nacionalsocijalist) i LJotica!Ako vam to reakcionari nije dovoljno da priznate da se palite na fasizam onda stvarno jeb... ga!Dokle cete bre da branite najveci ljudski sljam i da od njih pravite heroje,umetnike i patriote?Pa strasno je sto je takav g0vnar umro prirodnom smrcu!!!!
 
zox:
King 7:
Marlone, prvo nas je izgazila komunisticka cizma, pre toga su bili Nemci i Turci ali su komunisti vredno radili da ruku pod ruku sa ustasama, balijama i siptarima pobiju najbolje u Srbiji skoro sve 1945 - 1946 ne bi li osakatili trajno samo svoj narod a dali buducnost neprijatelju. Tako sada smeta i jedan pokojni Kalajic. Zamisli da ih ima 1000 tek...

A ti bi da nas gazi fasisticka cizma?E to se nece brajko dogoditi dok god postoji komunisticki pokret!

Ako si tako orijentasan to je onda tvoje opredeljenje. Ja vidis nisam i mislim da ako bude te "cizme" mene i mnoge nece gaziti. Ali znas kako kazu sve je stvar kako se odlucis. Ovde na ovom forumu mislim da je svako ako je orijentisan da nasoj zemlji Srbiji bude bolje, treba da nadje nacin da doprinese da do toga dodje, kao i komunisti, fasisti, pravoslavci, jednom recju svi. Kada do toga jednog dana dodje, a veruj mi doci ce, da li cemo mi ili nasi potomci to docekati ne znam, onde ce svo ovo preganjanje u stilu ti si ovo a ja ono pasti u zaborav.
 
marlon:
zox:
King 7:
Marlone, prvo nas je izgazila komunisticka cizma, pre toga su bili Nemci i Turci ali su komunisti vredno radili da ruku pod ruku sa ustasama, balijama i siptarima pobiju najbolje u Srbiji skoro sve 1945 - 1946 ne bi li osakatili trajno samo svoj narod a dali buducnost neprijatelju. Tako sada smeta i jedan pokojni Kalajic. Zamisli da ih ima 1000 tek...

A ti bi da nas gazi fasisticka cizma?E to se nece brajko dogoditi dok god postoji komunisticki pokret!

Ako si tako orijentasan to je onda tvoje opredeljenje. Ja vidis nisam i mislim da ako bude te "cizme" mene i mnoge nece gaziti. Ali znas kako kazu sve je stvar kako se odlucis. Ovde na ovom forumu mislim da je svako ako je orijentisan da nasoj zemlji Srbiji bude bolje, treba da nadje nacin da doprinese da do toga dodje, kao i komunisti, fasisti, pravoslavci, jednom recju svi. Kada do toga jednog dana dodje, a veruj mi doci ce, da li cemo mi ili nasi potomci to docekati ne znam, onde ce svo ovo preganjanje u stilu ti si ovo a ja ono pasti u zaborav.

Fasisti nikada ne mogu doneti nista dobro!Ja necu da mi se zemlja gradi na konclogorima i na krvi mojih gradjana koji nisu Srbi!Ukoliko ikada dodje do toga da Srbijom vladaju fasisti ja cu onda postati neprijatelj takve drzave i takvog rezima!
 
Nema fasistickije cizme od komunizma, pokazalo se dobro. Srecom, komunizam i komunisti su se sveli na tuznu pripovetku. Dok ne dodje desnica da smeni levacenje i amaterizam i dok se ne krunise kralj i presto da bude i dok se narodne opameti od ludila i jeresi nece biti milosti nad nama i raskopavace nas dusmani jos vise.
 

Back
Top