Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
СКАЗАЊЕ О ЗАУЗИМАЊУ ЦАРИГРАДА ОД БЕЗБОЖНИХ ТУРАКА СУЛТАНОМ,
ЦАРЕМ ТУРСКИМ, ГОДИНЕ 6961 (1453)
Владаше Турцима безбожни Мехмед, Амуратов син. И беше тада у миру. И до краја с православним царем Кон¬стантином Ивановичем, који цареваше у Цариграду. И од¬мах безбожни Мехмед бој подиже против Константиновог града, не чекајући, али супротно склопљеним заједничким заклетвама, војске доведе много копном и морем. И рато¬вати поче. И дошавши изненада, опколи град великим сна¬гама. А цар Константин са затеченим велможама и свим људима града, видевши овог придошлог са великом силом, не знађаху шта да чине, јер људске одбране у граду не бе¬ше. Ни браћа царева не беху ту.
Посла цар Мехмеду султану посланика за мир, желе¬ћи сазнати шта се збива о миру да разговарају. А он, про¬клет, неверан и лукав, посланике одасла без успеха. А он са задивљујуће уређеном војском и страшним покретом насту¬пи копном и морем. Приступивши царствујућем граду ме¬сеца децембра, и заповеди тући топовима и пушкама кре¬мењачама и справама за рушење зидина. Приступи (цар) грађане припремати. А у граду беху Грци и Фрузи. Излазе¬ћи из града, бејаху се са Турцима не дајући им справе за рушење зидина поставити. Али им не узмогоше никакву пакост учинити, јер се један бише са тисућом, а два са тмом.
Ово, пак, спозна цар Константин и заповеди велмо¬жама и властели да распореде војнике по градским зидина¬ма и кулама и вратима, као и све људе и звона ратна на зидинама сва иставити, да како год знају чувају своју стра¬ну. И сви који су за борбу и какву потребу да устрају и да се бију са Турцима са зидина, а из града не излазити нити бежати. Такође и топове и пушке зауставити када се појаве на месту, како би се сачувале зидине. А сам цар Констан¬тин, са патријархом Анастасијем, и са царицом, и са свети¬тељима, и са свим свештеним сабором, и са мноштвом жена и деце ходаху по црквама Божијим, молбе и мољења цине¬ћи, плачући и ридајући, говораху овако:
„Господе, Господе, страшна природо, неизрецива си¬то, већ давно брда, виденати, устрепташе, и твар се потресе, а Сунце и Месец ужасоше се, блистање њихово нестаде, и звезде небеске спадоше. А ми кукавни, то све презрев¬ши, сагрешисмо и безаконовасмо, и озлобисмо твоје Божанство, заборављајући твоје велике дарове, презирући Твоје заповести као полудели. Милости и сажаљења Твоја, која си на нас слао, одрекосмо се и на зла дела и безакоња окретосмо се, и ми, пак, далеко од тебе одступисмо. Све које наведе на нас и на град Твој свети, праведним и исти¬нитим судом, учинио си грехова ради наших. И није нам отворити уста; шта говорити? јер, свеславни и преблаго¬словени Господе, саздање и створење јесмо Твоје, и дела руку Твојих. А не предај нас до краја непријатељима на¬шим, и не разори баштину (наслеђе) своју, и не остави нас без своје милости. Ослаби нас време ово, у коме се обраћа¬мо и кајемо Твоме добром срцу. Јер сам си, Владико, ре¬као: „Не дођох праведне спасити, већ грешне призвати на покајање. Сви који се окрену нама биће живи". Њих, Го¬споде, царе небески, ослаби, остави сада пречисте ради Бо¬городице, и патријараха и царева, који су раније угодили Твом Божанству у овом граду".
Ово, пак, и остало много изрекавши, као и Свенепо¬рочној Богородици, из дубине срца, стајањем и ридањем свакодневним, мољаху се. А цар, обилазивши око града че¬сто, крепише војводе и војнике и све људе, како их не би цапустила нада, нити да ослабе борећи се са непријатељем, већ да се уздају у Господа Сведржитеља, јер је Он наш помоћник и заштитник. И опет окреташе се молитви.
А Турци на свим местима тукоше се без престанка, дан и ноћ смењујући се, не дајући ни мало отпочинути гра¬ђанима, већ да се изморе, будући да се припремаху за напад. И тако чињаху обе стране. С преласком тринаестог у четр¬наести дан Турци закликташе своју оскврњену молитву. Почеше у зурле свирати, и у варгане и у накре ударати. И дохвативши се топова и пушака многих, почеше тући град, такође и гађати из ручних лукова. А мноштво становника града од безбројног гађања не можаше стајати на зидина¬ма, већ скривени чекаху напад, а други пуцаху из топова и пушака колико могаху, и многе Турке убише. А патријарх Анастасије, и светитељи и сав свештенички ред непрестано се молише за милост Божију и за избављење града. А чим безбожни Турци све људе са зидина пообараше, одмах за¬вришта сва војска, и нападоше град заједно са свих страна, кличући и вичући: једни са огњем различитим, а други са лествицама, а неки са справама за рушење зидина, и другим многим справама за заузимање града.
А грађани такође викаху и клицаху на њих, бијући се са њима крепко. А правоверни цар Константин обилажаше по целом граду покрећући своје људе, дајући им наду Божију. И заповеди звонити по целом граду за сазивање људи. А Турци, чувши звоњаву велику, пустише зурле, и трубне звуке и тимпане многобројне. И настаде сеча велика, зла и преужасна, од топовске и пушчане паљбе, и од јеке звона, и од гласова, и од поклича и повика људи са обе стране, и од звекета оружја, такође и од плача и ридања грађана, и же¬на, и деце, као што и земља подрхтаваше. И не могоше слушати једни друге шта говоре. Беше грмљавина велика од мноштва огња и пуцњаве топова и пушака са обе стране. Згуснув се, дим покри град и војску сву, тако да не видеху једни друге ко се с ким бије. И од барутног дима многи умреше. И секоше се на све стране града док их ноћна тама не раздели, јер Турци отидоше у своја станишта и мртве своје оставише, а грађани падоше од умора као мртви, осим што страже једино оставише по зидовима.
А ујутру цар Константин заповеди сабрати трупла мртвих и сахранити их. Број убијених Грка за које се знало био је 1740, а Фруга и Јермена 700. А правоверни цар Кон¬стантин са бољарима пође по зидинама града желећи виде¬ти ратнике. И не беше од њих ни гласа ни послушности, јер сви беху на отпочинку од умора. И видевши пуне ровове трупова, а друге у потоцима, и по брдима гомиле мртвих, и пребројаше мртвих Турака 8010. И заповеди цар да се посу¬де и справе за пробијање зидина огњу предају. А сам цар Константин пође са патријархом, и са светитељима и са свим свештеним сабором у Свету Велику цркву молитве и захвалност предати свесилном Богу и Пречистој Богомате¬ри, јер чекаху да већ одступи безбожни, толику пропаст видевши својих ратника. А он, зверолики, не помишљаше тако, већ другог дана посла видети мртве своје. Како реко¬ше њему да је много мртвих, он ускоро посла многе пукове узети трупла своја. А цар Константин заповеди да их не ометају никаквим нападом док не очисте ровове и потоке. И тако узеше своја трупла несметано и спалише их.
Видевши, пак, безбожни Мехмед да не успе ништа, већ више својих изгуби, и заповеди начелнику ускоро да прибави топова и пушака много, справе за нападе на зиди¬ не припремати. Овај неверни седми дан опет заповеди вој¬сци ићи ка граду и тући се као и у почетку - без починка. А правоверни цар Константин посла морем и копном у Море¬ју ка браћи својој, и у Венецију и у Ђенову за помоћ. И браћа његова не успеше, јер раздор беше међу њима, и са Арабљанима ратоваху. А Фрузи не желеше помоћи, већ говораху у себи: „Не дајте, нека узму Турци, а од њих ми ћемо узети Цариград".
И тако не би ниоткуд помоћи цару Константину, једи¬но Ђеновљанин, кнез Јустинијан дође цару у помоћ на две¬ма лађама и два брода која су имала на себи 600 наоружа¬них храбрих војника. И прође све нападе турске по мору док не дође здрав до зидина Цариграда. Њему се цар Кон¬стантин узрадова силно и указаше му част велику, пошто знан беше цару. А он испроси у цара место где је град мање нападан. И даде му цар људи својих читаве две хиљаде. И бише се с Турцима тако храбро и мушки, тако да одступи¬ше од тог места не само што своје место чуваше већ и по зидинама града обилажаше, утврђујући и водећи људе како их не би напустила нада, већ у Бога да се уздају непомериво и неослабљено у делима. И од све душе и од свег срца бори¬ше се са неверницима. И Господ Бог поможе нам таквима, јер речима многим учећи воде људе, јер сам научен беше до моћи ратовању. И заволеше га сви људи и послушаху га сви. А Турци на свим местима нападаху, узнемираваху гра¬ђане, без отпочинка смењујући се, јер мноштво њих беше, као што раније рекосмо.
Тридесетог дана, почев од првог, нападајући опет, прихватише топове, и пушке и друге многе справе за руше¬ње зидина, а међу њима два велика топа која ту излише. Једно ђуле је било високо до колена, а друго до појаса. И свим силама надревши, почеше тући град непрестано са свих страна. А насупрот Јустинијана наредише топ већи, јер на том месту градски зид беше стар и низак. И како удари¬ше по том месту, зид попусти. И опет поново ударише, и порушише зидине до висине од пет сежања. Трећи удар не успеше, јер ноћ приспе. А Јустинијан то место ноћу догра¬ди, и другим зидом старим и земљом изнутра учврсти. Али шта је могуће учинити зиду против толике силе, а и нешто више против гнева Божијега, због грехова наших'?
А ујутру почеше тући такође то место из многих то¬пова и пушака. И пошто се намучише, наредише гађати из већег топа. Већ ишчекиваху разорити зид. И Божијом по¬моћу прелете ђуле у црквени зид и распаде се као прах. И видевши ту затечени људи, захвалише Богу, као што и од поднева поставише друге људе. А Јустинијан постави топ свој и погоди онај топ. И разори се у њих барутана. А ово видевши безбожни Мехмед, разјари се превише и повика снажним гласом: „Јагма! Јагма!", то јест да крену у пљач¬кање града.
И одмах повика сва војска. И навалише на град свим силама, по земљи и по мору, свим средствима и справама за заузимање града. А сви грађани изиђоше на зидине и противљаху им се бијући се бодро. Једино што патријарх са светитељима и са свештеничким чином остаде у црква¬ма Божијим молити се Господу Богу са сузама и ридањем. А правоверни цар непрестано обилажаше по целом граду плачући и ридајући и молећи старешине и све људе, го¬ворећи:
„Господо и браћо, мали и велики, данас дође час про¬славити Бога и Пречисту његову Матер и нашу православ¬ну хришћанску веру! Храбрите се и учвршћујте и не слаби¬те у залагањима, нити губите наду, чувајући главе своје за православну веру хришћанску и за свете цркве, па ће се и на нас смиловати и прославити нас премилостиви Бог".
И заповеди да се звони по целом граду, као и Јусти¬нијану да се учвршћује по зидовима. Учвршћиваше и осна¬живаше људе. И како чуше људи звоњаву са светих црка¬ва, одмах се окрепише и охрабрише сви, говорећи један другом:
„Умрећемо, браћо, за веру хришћанску!"
И као што напред писасмо, који језик може исприпо¬ведати те беде и страсти, јер падаху трупла на обе стране, као снопље покошено. Крв њихова течаше као реке. И напунише се трупла људска до врха зидина. И како Турди преко њих ходаху као по степеницама. Мртви војници беху као мост и лествица ка граду. Такође и потоци и брегови око града напунише се труплима, и залив Галатски крвав постаде - тако силно и непоштедно секоше се. И да не бе¬ше Господ прекратио дан тај, то би кончина већ било про¬паст града, јер грађани сви већ изнемогоше. А када ноћ настаде, Турци одступише ка стаништима својим. А грађа¬ни падоше од умора, свако где стиже. И те ноћи ништа се не чу друго осим стењања и вапаја рањених људи, који још живи беху.
А ујутру цар Константин заповеди свештеницима и ђаконима да се окупе и сахране мртве. А који још живи беху, заповеди да их раздају лекарима. И сабра се мртвих Грка и Фруга 5700. А Јустинијан и све велможе пођоше по зидинама разгледајући њих и трупла неверних. И тако вра¬тивши се, рекоше цару и патријарху о 35000 убијених Тура¬ка. А цар Константин плачући и ридајући не престајаше, гледајући своје људе убијене и неодступно дело неверника, а помоћи ниоткуда не очекиваше.
А патријарх и сав клирос, као и сав сабор царски, узеше цара тешећи га и пођоше ка Великој цркви на молитву и захвалност свемилостивом Богу. Такође и мноштво благородне деце са царем беше видети у целом граду, као и људи и жена, притрчавајући ка Божијим црквама, са суза¬ма, хвалећи и благосиљајући Бога и Пречисту Богоматер. И тако проводише дан тај и свеноћно певање.
А безбожни Мехмед трупла људи својих не хтеде узе¬ти, већ помишљаше убацивати их у град справама за руше¬ње зидина, да иструле и усмрде град. Указујући му на величину града и пространство, да им неће ништа засметати, и спалише их све.
И потом деветог дана оскврњени Мехмед заповеди свим војницима да приђу граду и бој заподевају свакоднев¬но. А за топ онај велики нареди да се преуреди како би био још убојитији. Ово, пак, сазнавши велможе и Јустинијан, са патријархом састаше се заједно. И почеше извештавати ца¬ра, говорећи:
„Видимо, господине цару, како овај неверник не осла¬бљује делом већ се још више спрема на још веће дело. И шта да учинимо помоћи ниоткуда не очекујући"? И за ово чувши људи твоји и браћа твоја, теби ће доћи у помоћ. Па и Арбанас, уплашивши се, доћи ће. А у томе, не би ли некако овај безбожни Мехмед, уплашивши се, одступио од града".
Ово и много другог рекоше цару. И лађе и бродове даваху њему Јустинијанове. А правоверни цар Константин цуже времена ћуташе пуштајући сузе. И тако рече им: "Хвалим и благодарим савет ваш, господо моја и знам да ми је за корист ово што говорите, али не може ово бити. И како ја могу ово учинити: оставити свештенство, и цркве Божије и царство свих људи у толикој беди`? И шта ће ми рећи васељена. Не, господо моја, не! већ да умрем онде са вама."
И павши поклони им се плачући горко. И прекрати¬ше речи да више колебања не буде међу људима. И посла¬ше опет у Мореју и у Фруге и на сва острва за помоћ. А грађани дању бише се с Турцима, а ноћу улажаху у ровове и пробијаху зидове из ровова, са спољашње стране. И иско¬паваху земљу око зидова на многим местима, увлачећи многе посуде са топовским барутом. Такође и по зидовима припремаху многе посуде напуњене смолом и сумпором за¬паљивим и на крају смолом и барутом топовским. Мину двадесет пети дан тако тукући се по ваздан.
И опет заповеди безбожник побољшати онај топ ве¬лики, јер је био увезан обручем железним. Чекаху да се ојача. И како га испустише испрва одмах се распаде на ви¬ше делова. А он, неверник, сматраше да је исмејан. И уско¬ро заповеди куле притерати ка граду са свим снагама, јер беху велике, заштићене. И чим поставише куле по читавом насипу рова, хтедоше напунити ров дрвећем, и растињем и земљом и издигнути и наслонити куле уз град, и опет пот¬копавати зид на многим местима и срушити на земљу. И како приђе мноштво људи ровове засипати, одмах грађани запалише посуде са барутом, које беху укопане ван рова. И изненада загрме земља као гром велики, и разлете се са кулама и људима као бура силна ко облака. И слушаше се тресак и уништење кула и вапај и понашање људско стра¬шно, како и једни и други беже: грађани са зидина у град, а Турци од града далеко падаху, а са висина људи и дрвље - једни у град, а други у ровове, а неки на врата. И напунише се ровови Турцима. Одмах запалише бурад са смолом и пу¬штаху на њих. И погореше сви. И тако Божијом помоћи тог дана избави се град од безбожних Турака.
А зли Мехмед са мноштвом војника својих поиздаље беше посматрајући оно што се догодило, и помишљаше шта да учини. Такође и борци сви, уплашише се, одступише од града. А Грци, изишавши из града, поубијаху у рововима Турке који беху живи. И сабравши их на многе гомиле, ;,палише их заједно са преосталим кулама. А цар са патри¬јархом и сав свештени сабор беху по свим црквама молећи се и захваљујући Богу. Чекаху окончање битке.
Такође и безбожни Мехмед, много дана саветовавши се, одлучи одступити од града међу своје. Будући да већ морски пут дође, очекиваху одасвуд помоћ граду. Али, пошто безакоња наша превазиђоше главе наше, и грехови наши отежаше срца наша, и заповести Божије не послушасмо и на путевима његовим не научисмо се ићи. Од гнева његовог куда да побегнемо? Цар онда са патријархом, као и сав царски савет, саветујући се, тегобно говораше овако:
„Будући да онај зловерни тако много дана стоји без боја и опет на нас спрема се, него да му пошаљемо за при¬мирје, које ћемо и склопити".
А он, лукав, какав је, чувши, порадова се у срцу свом, чекаше прилику неку да дође граду. И одлагаше свој одла¬зак. И поче саветовати се о миру. И тако одговори посланицима:
„И ако тражите мир, безбожни Мехмед рече, „ја ћу то учинити, али да изиђе цар из града у Мореју, такође и па¬тријарх и сви људи без штете, а мени да се остави град пуст.
И ја ћу мир вечити учинити, да не ударам на Мореју и на острво његово никаквим оружјем у веку. А ко не жели изи¬ћи из града, да буде у име моје без штете и без бриге".
Ово све чувши цар Константин и патријарх и сви љу¬ди, одмах зароптаху из дубине срца и руке ка небу подигав¬ши, говораху:
„Помоћниче наш, Господе, погледај са висине Славе твоје и збаци гордост оскврњеног овог и избави град на¬следства Твога, јер људи смо власти Твоје и овце ливаде Твоје, живећи у двору Твом у једном стаду. И камо да изи¬ђемо оставивши пастира и наставник свог? не, Господе Ца¬ру, не! већ да умремо сви овде у Светом двору Твом, у славу величанства Твога."
И ово све изрекавши, и опет припремаху се за бој, кајући се за слање ка безбожном Мехмеду, јер тиме задр¬жаху њега.
Када прође трећи дан, рекоше проклетом Мехмеду да се топ онај велики добро изли. И заповеди опет војсци свој поћи ка граду и бој заподевају свакодневно. А ово се зби због наших грехова ради. Божије допу¬штење као да учини све раније речено за град овај при Константину Великом цару, и Лаву Премудром и Методију, епископу патраском, месеца маја шести дан.
Опет заповеди неверник тући град у исто место где удараху раније, из многих топова и пушака по три дана, како би ослабили зид. И ударише из највећег топа. И спаде са зида камење много. И други пут ударише и распаде се на зиду велико место. И већ како вече настаде, Турци почеше гађати из многих топова у то место без престанка преко целе ноћи, не дајући грађанима поправити то место. А Гр¬ци те ноћи припремише кулу велику наспрам тог место.
А ујутру опет Турди ударише из највећег топа, јер њим извалише зида много. И тако други и трећи пут, тако да већ начинише место велико. Одмах повика мноштво љу¬ди и ускочише на оно место један другог потискујући. Та¬кође и Грци из града успротивише им се и секоше се креп¬ко, ричући као дивље звери. И беше страшно видети са обе стране смелост и силину. А Јустинијан окупи многе људе. Повикавши, нападе на Турке мушки и одмах прогна их са зида. Испунише ров мртвима. А Мурат, топузар, снажан телом, помешавши се са Грцима, дође Јустинијану и поче сећи га љуто. А Грк неки, скочивши са зида, одсече му главу секиром, и тако избави Јустинијана од смрти.
А барјактар, војвода западни турски, Амер-беј са сво¬јим пуковима нападоше на Грке. И би сеча зла. А из града Ракавеја војвода, са многим људима приспевши у помоћ, прогна Турке, све до самог Амар-беја. А он, видевши Рака¬веју како љуто сече Турке, обнажи мач и нападе на њега. И секоше се оба много. А Ракавеја, напокон, скочи на камен и удари Амар-беја мачем по плећима обема рукама и расе¬че га надвоје, јер снагу имаше у рукама велику. А Турци многобројним оружјем њега секоше љуто. И исекоше Ра¬кавеју на комаде и Грке прогнаше у град. И би Грцима плач и ужас велики, јер Ракавеја ратник беше велики, му¬жаствен и цару омиљен. И већ ноћ настаде и преста сеча. И разиђоше се обе војске.
И опет почеше Турци гађати из топова на разрушено место, а грађани почеше кулу ширити и градити хитро на свим проваљеним местима. И пободоше у њих топове многе тајно, будући да кула беше унутар града. А ујутро, како видеше Турци зид непоправљен, ускоро почеше бити се са грађанима. А грађани, тукући се са њима, побегоше од њих. Када се згусну много Турака а Грци се разбежаше и пустише на њих топове и поубијаше много Турака. И из града нападе на њих Палеолог војвода Сингурла са многим људима. И потукоше их снажно.
А источни заповедник турски, барјактар Мустафа, ускоро дође на Грке са многом силом наспрам града и хте¬де га узети. А Теодор тисућник, удруживши се са Јустинијаном, удари на Турке. И би сеча велика. А Турци побеђи¬ваху Грке.
А правоверни цар Константин беше у припрати Ве¬лике цркве са свим бољарима и са војводама саветујући се о устремљивању безбожнога, говорећи: „Ево, већ непре¬кидно свакодневно сечемо се са Турцима! Колико погибе тисућа наших бораца, и ако убудуће тако буде, то ће све нас поубијати и град добити, већ сабравши се, са изабранима споразумевши се, да изиђемо из града ноћу у повољно вре¬ме, и са Божијом помоћу да их нападнемо, као некада Геде¬он Мадијамљане. Или да помремо за цркве Божије, или избављење да примимо".
Тако, дакле, саветујући, многи се томе приклонише, јер вероваху цару Константину, јер знађаху храброст и снагу његову велику, јер беше веома испуњен снагом. А кир Лука и војвода Никола заповедник заћуташе на дуже време, и овако рекоше: „Ево, већ, господине цару, пет ме¬сеци је прошло како почесмо борити се са Турцима, моле¬ћи милост Божију. И ако буде воља, још можемо других пет месеци борити се са њима. Ако ли не буде Божије помоћи, учинићемо тако да у једном часу сви погинемо и град уништимо".
А велики Доместик, и са њим Логотет, и друге многе велможе саветоваху: да изиђе цар из града, узевши са со¬бом изабраних колико је могуће. На препад не дати град да га узму Турци, толико дрско приступати граду и издалека потребно спровадити. И када чују ово хришћани, сабраће се нама на помоћ. И тако они помишљајући рекоше цару. Како већ Турци узиђоше на зид и побеђиваху грађа¬не, а цар Константин уседе на коња и погна нагло, и све војводе и велможе са њим. И сустигавши цара, велможе и војводе пожуриваше цара за помоћ. И сретоше народа много како бежи. И праћаху их тукући. А Јустинијан са другим војводама тукоше се са Турцима у граду. Некада бежећи од Турака, некада утврђујући се, враћаше се и бо¬рише са њима. А други Турци многи мост направише и на коњима ујездише. А војводе све, удружене са Јустинија¬ном, нападаху на Турке сурово и протераше их до зида, али већ Турци многи ушавши у град на коњима и као пешаци, повратише војводе опет. И бише се непоштедно и надјачаваху Грке.
И да не пристиже ускоро цар Константин к њима, коначно би већ била пропаст граду. Пристиже, пак, цар и нападе на Турке са изабраницима својим. И сечаше их непоштедно и ужасно, јер које сустизаше расецаше надвоје, а друге пресецаше надоле. Не заостајаше мач његов ни у чему. А Турци се скриваху, не могоше опстајати против силе његове. И један другог подстицаху на њега и сваким оружјем жељаху њега ранити. И стреле безбројне пуштаху на њега, али, како се већ каже, у одбрани су победе, цар¬ски пад бива Бажијом промишљу, јер оружје њихово све, и стреле упразно падаху и, мимо њега летећи, не погађаху га. А правоверни цар Константин, један при себи имајући мач у руци, секоше их. И бежаху од њега сви Турци из града ка разрушеном мосту и ту се притеснише. И поубија их ту много, а друге прогна у ров. И тако Бажијом помоћи тог дана избави град. Већ када вече дође, Турди одступи¬ше од града.
А изјутра заповедник Никола нареди грађанима по¬бијене Турке износити из града преко ровова на покази¬вање безбожним Турцима. И беше их избројано 6010. И узеше их Турци и спалише. А заповедник опет нареди раз¬рушено место цело запречити дрвима и кулу градити. Они који су чекали одступише несрећни. А безбожни Мехмед не намисли тако, већ по три дана размишљаше. Сабравши паше своје, и санџаке и бегове, рече им: "Тако видимо, да¬кле, како Грци охрабрише се према нама. И тако борећи се са нама, не можемо их победити, будући да на једном месту само борисмо се - на разрушеном. За многе људе неумесно. А мали људи они савлађиваху нас, и тако побеђиваху. Већ да учинимо опет јагму, као што рекох раније, да усправимо куле и лествице уз зидине града на многим местима. И раз¬деливши грађане на свим местима, супротставити им се. И одмах да навалимо на разрушено место".
И што намисли проклети Божијим допуштењем, тако и учини. Јер куле и лествице и друге справе многе за осваја¬ње заповеди припремати. И војницима опет нареди борити се са грађанима свакодневно не дајући им отпочинка.
Месеца маја у 21. дан грехова pagu наших
би чудо страшно у граду
Ноћу, дакле, која је настала у петак, осветли се град сав. И видевши страже трчаху гледати збивање, јер мишља¬ху да Турци запалише град. И повикавши снажним гласом, окупише људе многе. И видеше у Великој цркви Премудро¬сти Божије: у врху, из окана пламен огњени велики изишао и окружио сву куполу црквену за дуго времена. И сабра се пламен у једно место, и промени се, и би као светлост неиз¬рецива. И одмах узнесе се на небо. Они који су гледали почеше плакати горко вапијући: „Господе, помилуј!" А све¬тлост она достиже до небеса. И отворише се двери небеске. И дође светлост. И опет затворише се. А ујутру одоше и испричаше патријарху. А патријарх Анастасије окупи пле¬миће и саветнике све. И пође ка цару и поче га убеђивати да изиђе из града са царицом. И како не послуша га цар, рече му патријарх: „ Знај, о цару, све раније речено о граду овом, и ово сада опет чудо страшно беше Јер светлост она неизрецива, која се беше створила у Великој цркви Бажије Премудрости, са ранијим светилницима архијерејима васе¬љенским и царевима побожним, такође и анђелима Божи¬јим, које оснажи Баг за време Јустинијана цара, за очување Велике цркве и града овог, у ову ноћ одоше на небо. И ово значи као: милост Божија и милосрђа Његова одоше од нас, и жели Господ Бог предати град овај непријатељима нашим грехова ради наших. И тако постави оне мужеве који видеше чудо".
Како саслуша цар речи његове, паде на земљу као мртав. И беше безгласан дуго времена. И једва омише ње¬га миришљавим водама. А он устаде. А патријарх опет поче крепко убеђивати цара да изиђе из града. Такође и племићи сви говораху њему: „Теби је, господине цару, да изиђеш из града са онолико њих колико хоћеш. Опет, Божијом помоћи, могуће је теби и граду помоћи, и да други градови и земље наду имају, тако док се ускоро не предају неверници .
А правоверни цар Константин не преклони се томе, већ одговараше им: „Ако Господ Бог жели тако, како да избегнемо гнев његов? Колико царева пре мене беше ве¬ликих и славних, који пострадаше за своје отачаство, и по¬мреше! И ја ли последњи ово да не учиним, већ да умрем овде са вама?"
И не послуша их.
А други дан како чуше људи за одлазак Духа Светога, одмах опраштаху се сви, и нападе на њих страх и трепет. А патријарх, затекавши се, храбрише их и учаше: „Не одри¬чите се наде, већ се осмелите! Онда чеда осмелите, гово¬рећи ка Господу Богу, Спасу нашем. Подигнимо ка Њему руке и очи од све душе оглашавајући се. И Он ће нас изба¬вити од непријатеља наших. И све непријатељске намисли које нам упућује распршиће се."
Оваквим и другим многим речима беше окрепио на¬род. И тако светитељи са читавим свештеним сабором, узевши свете иконе, обилажаху по зидинама града свако¬дневно, молећи милост Божију, са сузама говорећи:
„Господе Боже наш бесмртни и беспочетни, саздате¬љу свега створеног, видљивог и невидљивог, који нас ради, неблагодарних и злонаравних, сиђе са небеса и оваплоти се и крв своју за нас проли, погледај, дакле, сада, Владико Цару, из Светог Дома твога на смерне рабе твоје, и прими грешно наше мољење! Приклони ухо Твоје и услиши речи наше, коначно пропалих, јер сагрешисмо, Господе! Сагре¬шисмо ка небу и пред Тобом мрским делима и срамним. И свакакве себе и непотребне учинисмо небу и земљи, и сам тај пролазни живот, и нисмо достојни погледати на висину Славе твоје. Озлобисмо Твоју благодат и разгневисмо Твоје Божанство, преступајући и оповргавајући Твоје заповести и не слушајући Твоје поруке, већ, дакле, сам, Цaру и Владико, човекољупче, незлобиво ово, и дуготрпељиво ово, и многомилостиво пророцима својим рекао јеси: „Јер и нехотицом не желим смрт грешнику, већ да би се обра¬тио и био жив" (Језек 18:32), и опет рече: „Не дођох при¬звати праведне, већ грешне на покајање". Јeр, како не же¬лиш, Влaдико, здање твојих руку уништити, тако не волиш погибељ људску, већ желиш свима спасти се и у разум истински доћи. Зато и ми недостојни, саздање и дело Твога Божанства бивши, не очајавамо за своје спасење. Надамо се да припадамо Твом бескрајном добром срцу и пратимо те свим срцем нашим и иштемо милост Твоју. Поштеди, Господе, поштеди! Њих искупио јеси животворном крвљу својом - не предај, пак, нас непријатељима и супарницима владавине Твоје. Избави нас од опсаде данашње и од оп¬штих нам напасти. Удостој по мноштву милости Твојe и претекни нас по чудесима Твојим и дај славу имену Твом, да посраме се непријатељи Твоји и да постиде се од сваке силе и јачине своје, да униште се и разумеју како Ти јеси Бог наш Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!"
Таквим, дакле, и другим многим молбеним гласовима по читаве дане молећи се, очекиваху спасење своје. Такође и сви људи беху, притрчавајући ка светим Божијим црква¬ма, плачући и ридајући и руке ка небу подижући, молећи од Бога милост. Али, дакле, колико раније благодати дарова Божијих и Пречисте Богоматере добрих дело удостојени бисмо, толико сада грехова ради наших, смиловања и мило¬срђа Божијих лишени бисмо. Јeр, „Пошто", рече, „ширите руке своје ка мени, одвраћам очи моје од вас; и ако дођете и јавите ми се, одвраћам лице моје од вас" (Иса 1:15), и опет: „Колико ствараш и колико чиниш, мрзи ово душа моја" (Иса 1:14). Јер таквим одговором и сада уприличисмо се. И молбе и мољења наша неугодни су Богу.
А Турци, како раније рекосмо, бој стварајући Грцима, не почиваху. А проклети Мехмед, сабра своје све и раздели им место за напад. Постави, дакле, Корач-беја према цар¬ским палатама, Чкали Харија према Дрвеним вратима, а заповедника источног према Пигији и Златном месту, а за¬падног према вратима Свeтог Романа и разрушеном месту, а флоту Балуглију и Загану, опкољавајући оба зида од мо¬ра, тако да је окружен сав град. И у исто време и у исти час да ударе битком на град по земљи и по мору.
И тако уредивши се, неверници 26. маја, када пропо¬ведник њихов закликта оскврњену своју молитву, одмах повика сва војска. Поскакаху ка граду и прихватише се топова и пушака, и кула, и лествица, и ограда дрвених и других справа за савлађивање зидина. Такође и по мору покренуше лађе и бродове многе. И почеше тући град ода¬свуд и мост ка граду преко ровова градити. И како већ пообараше са зидова све грађане, ускоро подигоше ограде дрвене, и куле високе и лествице многобројне. Настојаху силом узићи на зид. И не даше им Грци, већ секоше се са свима снажно.
А проклети Мехмед са свим достојанственицима сво¬јим засвира у све тимпане и виком великом узмутише (се) као бура силна. И дође усред разрушеног место са таквом суровошћу, јер мишљаше изненада заузети град.
А војводе многе са Јустинијаном, у помоћ приспевши, тукоше се с Турцима силно. И би погибељ велика грађани¬ма, али тада још час судњи не приспе - одолеваху им. И би сеча велика. Како страшно и жестоко беше видети на обе стране храброст и мушкост. А патријарх са свим сабором беше у Светој великој цркви непрекидно молећи Бога и Пречисту његову Богоматер за помоћ и оснажење против непријатеља. Плачући и ридајући, говораше: „Ускрсни, Го¬споде Боже! Помози нам, коначно пропалим. Не одгурни људе твоје до краја. Не дај, пак, достојанство твоје на пору¬гу преснојелцима овим. Да не кажу: „Где је Бог њихов?", већ да познају како Ти јеси Бог наш, Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!"
Овако и Пречистој Богоматери ускликнуше:
„О, Пресвета владичице! Стани, раширивши руке, ка Сину свом и Богу нашем, и утишај, Владичице, гнев Божи¬ји који је на нама и погибељ, јер већ, Пречиста Госпођо, при устима адовим јесмо ускоро. О, милостива и човекољу¬бива Мати, узми нас пре него што нас не прождре ад, како би се прославило име Твоје!"
Овако вапијући и молећи се не престајаху. А цар Кон¬стантин приспе са изабранима својима до порушеног место и, видевши битку најтежу, стаде и сам ту и све велможе. Како саопштише њему о нападу безбожника, одмах завапи правоверни цар Константин војницима плачући: „О, браћо, другови, сада дође време пронаћи славу вечну за цркве Бо¬жије, за православну веру хришћанску и учинити нешто му¬жаствено за успомену последњу!"
И ударивши коња свога, хтеде прескочити разруше¬но место и прићи безбожном Мехмеду за освету крви хри¬шћанске. И хватаху га велможе, и војници и пешаци са муком великом, јер је по снази дело безбожног Мехмеда било бескрајно тешко. А правоверни цар Константин, об¬наживши мач свој, окрену се на Турке. И како, пак, дости¬заше кога, мачем по рамену или по ребрима, пресецаше их напола. А Турци, ужаснувши се снаге цареве, бежаху из града. А војводе, и војници и сви људи, видевши свога цара храброст и мужаственост, сви скакаху на Турке и прогнаху их преко ровова. А безбожни Мехмед стаде, снажно бију¬ћи, враћати на Грке. И би сеча премрачна, јер стреле њи¬хове помрачише светлост. А Грци са обеју страна бацаху камење на Турке и смолу горућу. И смоле потоке велике запалише. И већ Сунце зађе, а сеча не преста, већ нареди безбожни безбројне ватре запалити. И сам скакаше по свим местима, кричећи и вичући, присиљаваше своје желе¬ћи већ спалити град, али онда грађани и сви људи који су били на зидовима вапијаху један другом: „Пожуримо, бра¬ћо, крепко и помрећемо за свете цркве!"
И тако секоше се са Турцима снажно, и до поноћи поскидаше их са кула и утврђења њихових на земљу. И преста сеча, а сам проклети од града не одступи. Стојећи, бринуше се за своја утврђења и друге справе, не дајући гра¬ђанима да их запале.
Ујутро 27. маја опет неверни заповеди тући град у доста разрушено место из многих топова и пушака. И од девет часова поставише највећи топ и ударише у кулу. Та¬кође и други и трећи пут, и разорише кулу. И тако прође дан тај.
А када настаде ноћ, опет Јустинијан са свом својом дружином и Фрузи сви почеше кулу градити. И изненада, долетевши из топа ђуле камено, удари Јустинијана по прсима, и паде као мртав. И једва га подигоше и однесоше у дом. А властела, и сви људи и Фрузи, који беху са њим, растајаху се и не знађаху шта да учине. А ово би допуште¬њем Божијим за пропаст града, јер то разрушено место кнез Јустинијан чуваше великом снагом и мужаственошћу. Храбар беше и мудар ратничком послу, и искусан веома. А када рекоше цару, одмах веома ожалости се цар и пође ка њему и са свим велможама и лекарима тешећи га. А лекари преко целе ноћи те залагаху се за помоћ његову. И једва исправише му груди на месту удара оног. И одмах, одахнув¬ши од бола, дадоше му мало хране окусити и пића. И отпо¬чину те ноћи мало. Дружина његова која је остала сазидати кулу не успе ништа. А Јустинијан опет заповеди да га одне¬су тамо и поче градити кулу са усрђем великом.
Двадесет осмог маја видеше Турци кулу саграђену. Ускоро дође мноштво њих на разрушено место, као и Грци против њих. И би битка велика. А барјактар са многим Турцима јаросно нападе на Грке. А међу њима беше пет мужева страшних растом и изгледом, и тукоше грађане не¬поштедно. Такође из града протостатор и син његов Андреј са јаким снагама похиташе на Турке. И би сеча ужасна. Видеше, пак, са зидина три брата пет мужева оних турских који тукоше силно грађане. И скочише три брата са зида и падоше на њих. И секоше се са њима љуто. Како изненади¬ше се Турци! И не надаху се већ њима, очекујући да су убијени били. И убише три брата пет мужева Турака хра¬брих. И тако, повикавши, нападе на њих мноштво Турака. А они одоше од њих, сва три неповређена.
На порушеном месту сеча не преста, већ се још више поспеши, јер Турци великом снагом побеђиваху грађане. А војвода и велможе заједно са Јустинијаном мужаствоваху крепко. И паде мноштво са обе стране. Али оно што би Бог изволео, преко тога се не може прећи, јер, долетевши изненада из топа, ђуле удари Јустинијана, и разнесе му де¬сно плеће. И паде на земљу као мртав. И падоше на њега племићи његови и сви људи вичући и ридајући. И почеше га остали. Такође и Фрузи сви пођоше за њим. А Турци, чув¬ши ридање и пометњу људску, одмах повикаше. Наступише са свим пуковима и погазише грађане и у град нагнаше бијући и секући. Видевши војводе и сви грађани устремље¬ње турско, почеше бежати. И пропаст коначна би задесила град да није цар Константин пожурио са изабранима сво¬јим. А цар приспевши, срете Јустинијана живог, кога су но¬сили у дом. И заплака се због њега горко. А Јустинијан, мало проболовавши, умре.
А потом цар нападе на Турке и са изабранима својим бише их непоштедно, па мада само један мач имаше у рука¬ма. И оне које достизаше, мачем расецаше надвоје. Ако и по коњу удараше, то падаху под њима. Не задржаваше, да¬кле, мач његов ни људи ни коњска сила. А Турци, видевши крепост и мужаство царево, бежаше од њега. И тако прог¬наше Турке иза разрушеног места. И стесни се ту мноштво људи. И поубијаше их грађани безбројно, јер их поклах
ЦАРЕМ ТУРСКИМ, ГОДИНЕ 6961 (1453)
Владаше Турцима безбожни Мехмед, Амуратов син. И беше тада у миру. И до краја с православним царем Кон¬стантином Ивановичем, који цареваше у Цариграду. И од¬мах безбожни Мехмед бој подиже против Константиновог града, не чекајући, али супротно склопљеним заједничким заклетвама, војске доведе много копном и морем. И рато¬вати поче. И дошавши изненада, опколи град великим сна¬гама. А цар Константин са затеченим велможама и свим људима града, видевши овог придошлог са великом силом, не знађаху шта да чине, јер људске одбране у граду не бе¬ше. Ни браћа царева не беху ту.
Посла цар Мехмеду султану посланика за мир, желе¬ћи сазнати шта се збива о миру да разговарају. А он, про¬клет, неверан и лукав, посланике одасла без успеха. А он са задивљујуће уређеном војском и страшним покретом насту¬пи копном и морем. Приступивши царствујућем граду ме¬сеца децембра, и заповеди тући топовима и пушкама кре¬мењачама и справама за рушење зидина. Приступи (цар) грађане припремати. А у граду беху Грци и Фрузи. Излазе¬ћи из града, бејаху се са Турцима не дајући им справе за рушење зидина поставити. Али им не узмогоше никакву пакост учинити, јер се један бише са тисућом, а два са тмом.
Ово, пак, спозна цар Константин и заповеди велмо¬жама и властели да распореде војнике по градским зидина¬ма и кулама и вратима, као и све људе и звона ратна на зидинама сва иставити, да како год знају чувају своју стра¬ну. И сви који су за борбу и какву потребу да устрају и да се бију са Турцима са зидина, а из града не излазити нити бежати. Такође и топове и пушке зауставити када се појаве на месту, како би се сачувале зидине. А сам цар Констан¬тин, са патријархом Анастасијем, и са царицом, и са свети¬тељима, и са свим свештеним сабором, и са мноштвом жена и деце ходаху по црквама Божијим, молбе и мољења цине¬ћи, плачући и ридајући, говораху овако:
„Господе, Господе, страшна природо, неизрецива си¬то, већ давно брда, виденати, устрепташе, и твар се потресе, а Сунце и Месец ужасоше се, блистање њихово нестаде, и звезде небеске спадоше. А ми кукавни, то све презрев¬ши, сагрешисмо и безаконовасмо, и озлобисмо твоје Божанство, заборављајући твоје велике дарове, презирући Твоје заповести као полудели. Милости и сажаљења Твоја, која си на нас слао, одрекосмо се и на зла дела и безакоња окретосмо се, и ми, пак, далеко од тебе одступисмо. Све које наведе на нас и на град Твој свети, праведним и исти¬нитим судом, учинио си грехова ради наших. И није нам отворити уста; шта говорити? јер, свеславни и преблаго¬словени Господе, саздање и створење јесмо Твоје, и дела руку Твојих. А не предај нас до краја непријатељима на¬шим, и не разори баштину (наслеђе) своју, и не остави нас без своје милости. Ослаби нас време ово, у коме се обраћа¬мо и кајемо Твоме добром срцу. Јер сам си, Владико, ре¬као: „Не дођох праведне спасити, већ грешне призвати на покајање. Сви који се окрену нама биће живи". Њих, Го¬споде, царе небески, ослаби, остави сада пречисте ради Бо¬городице, и патријараха и царева, који су раније угодили Твом Божанству у овом граду".
Ово, пак, и остало много изрекавши, као и Свенепо¬рочној Богородици, из дубине срца, стајањем и ридањем свакодневним, мољаху се. А цар, обилазивши око града че¬сто, крепише војводе и војнике и све људе, како их не би цапустила нада, нити да ослабе борећи се са непријатељем, већ да се уздају у Господа Сведржитеља, јер је Он наш помоћник и заштитник. И опет окреташе се молитви.
А Турци на свим местима тукоше се без престанка, дан и ноћ смењујући се, не дајући ни мало отпочинути гра¬ђанима, већ да се изморе, будући да се припремаху за напад. И тако чињаху обе стране. С преласком тринаестог у четр¬наести дан Турци закликташе своју оскврњену молитву. Почеше у зурле свирати, и у варгане и у накре ударати. И дохвативши се топова и пушака многих, почеше тући град, такође и гађати из ручних лукова. А мноштво становника града од безбројног гађања не можаше стајати на зидина¬ма, већ скривени чекаху напад, а други пуцаху из топова и пушака колико могаху, и многе Турке убише. А патријарх Анастасије, и светитељи и сав свештенички ред непрестано се молише за милост Божију и за избављење града. А чим безбожни Турци све људе са зидина пообараше, одмах за¬вришта сва војска, и нападоше град заједно са свих страна, кличући и вичући: једни са огњем различитим, а други са лествицама, а неки са справама за рушење зидина, и другим многим справама за заузимање града.
А грађани такође викаху и клицаху на њих, бијући се са њима крепко. А правоверни цар Константин обилажаше по целом граду покрећући своје људе, дајући им наду Божију. И заповеди звонити по целом граду за сазивање људи. А Турци, чувши звоњаву велику, пустише зурле, и трубне звуке и тимпане многобројне. И настаде сеча велика, зла и преужасна, од топовске и пушчане паљбе, и од јеке звона, и од гласова, и од поклича и повика људи са обе стране, и од звекета оружја, такође и од плача и ридања грађана, и же¬на, и деце, као што и земља подрхтаваше. И не могоше слушати једни друге шта говоре. Беше грмљавина велика од мноштва огња и пуцњаве топова и пушака са обе стране. Згуснув се, дим покри град и војску сву, тако да не видеху једни друге ко се с ким бије. И од барутног дима многи умреше. И секоше се на све стране града док их ноћна тама не раздели, јер Турци отидоше у своја станишта и мртве своје оставише, а грађани падоше од умора као мртви, осим што страже једино оставише по зидовима.
А ујутру цар Константин заповеди сабрати трупла мртвих и сахранити их. Број убијених Грка за које се знало био је 1740, а Фруга и Јермена 700. А правоверни цар Кон¬стантин са бољарима пође по зидинама града желећи виде¬ти ратнике. И не беше од њих ни гласа ни послушности, јер сви беху на отпочинку од умора. И видевши пуне ровове трупова, а друге у потоцима, и по брдима гомиле мртвих, и пребројаше мртвих Турака 8010. И заповеди цар да се посу¬де и справе за пробијање зидина огњу предају. А сам цар Константин пође са патријархом, и са светитељима и са свим свештеним сабором у Свету Велику цркву молитве и захвалност предати свесилном Богу и Пречистој Богомате¬ри, јер чекаху да већ одступи безбожни, толику пропаст видевши својих ратника. А он, зверолики, не помишљаше тако, већ другог дана посла видети мртве своје. Како реко¬ше њему да је много мртвих, он ускоро посла многе пукове узети трупла своја. А цар Константин заповеди да их не ометају никаквим нападом док не очисте ровове и потоке. И тако узеше своја трупла несметано и спалише их.
Видевши, пак, безбожни Мехмед да не успе ништа, већ више својих изгуби, и заповеди начелнику ускоро да прибави топова и пушака много, справе за нападе на зиди¬ не припремати. Овај неверни седми дан опет заповеди вој¬сци ићи ка граду и тући се као и у почетку - без починка. А правоверни цар Константин посла морем и копном у Море¬ју ка браћи својој, и у Венецију и у Ђенову за помоћ. И браћа његова не успеше, јер раздор беше међу њима, и са Арабљанима ратоваху. А Фрузи не желеше помоћи, већ говораху у себи: „Не дајте, нека узму Турци, а од њих ми ћемо узети Цариград".
И тако не би ниоткуд помоћи цару Константину, једи¬но Ђеновљанин, кнез Јустинијан дође цару у помоћ на две¬ма лађама и два брода која су имала на себи 600 наоружа¬них храбрих војника. И прође све нападе турске по мору док не дође здрав до зидина Цариграда. Њему се цар Кон¬стантин узрадова силно и указаше му част велику, пошто знан беше цару. А он испроси у цара место где је град мање нападан. И даде му цар људи својих читаве две хиљаде. И бише се с Турцима тако храбро и мушки, тако да одступи¬ше од тог места не само што своје место чуваше већ и по зидинама града обилажаше, утврђујући и водећи људе како их не би напустила нада, већ у Бога да се уздају непомериво и неослабљено у делима. И од све душе и од свег срца бори¬ше се са неверницима. И Господ Бог поможе нам таквима, јер речима многим учећи воде људе, јер сам научен беше до моћи ратовању. И заволеше га сви људи и послушаху га сви. А Турци на свим местима нападаху, узнемираваху гра¬ђане, без отпочинка смењујући се, јер мноштво њих беше, као што раније рекосмо.
Тридесетог дана, почев од првог, нападајући опет, прихватише топове, и пушке и друге многе справе за руше¬ње зидина, а међу њима два велика топа која ту излише. Једно ђуле је било високо до колена, а друго до појаса. И свим силама надревши, почеше тући град непрестано са свих страна. А насупрот Јустинијана наредише топ већи, јер на том месту градски зид беше стар и низак. И како удари¬ше по том месту, зид попусти. И опет поново ударише, и порушише зидине до висине од пет сежања. Трећи удар не успеше, јер ноћ приспе. А Јустинијан то место ноћу догра¬ди, и другим зидом старим и земљом изнутра учврсти. Али шта је могуће учинити зиду против толике силе, а и нешто више против гнева Божијега, због грехова наших'?
А ујутру почеше тући такође то место из многих то¬пова и пушака. И пошто се намучише, наредише гађати из већег топа. Већ ишчекиваху разорити зид. И Божијом по¬моћу прелете ђуле у црквени зид и распаде се као прах. И видевши ту затечени људи, захвалише Богу, као што и од поднева поставише друге људе. А Јустинијан постави топ свој и погоди онај топ. И разори се у њих барутана. А ово видевши безбожни Мехмед, разјари се превише и повика снажним гласом: „Јагма! Јагма!", то јест да крену у пљач¬кање града.
И одмах повика сва војска. И навалише на град свим силама, по земљи и по мору, свим средствима и справама за заузимање града. А сви грађани изиђоше на зидине и противљаху им се бијући се бодро. Једино што патријарх са светитељима и са свештеничким чином остаде у црква¬ма Божијим молити се Господу Богу са сузама и ридањем. А правоверни цар непрестано обилажаше по целом граду плачући и ридајући и молећи старешине и све људе, го¬ворећи:
„Господо и браћо, мали и велики, данас дође час про¬славити Бога и Пречисту његову Матер и нашу православ¬ну хришћанску веру! Храбрите се и учвршћујте и не слаби¬те у залагањима, нити губите наду, чувајући главе своје за православну веру хришћанску и за свете цркве, па ће се и на нас смиловати и прославити нас премилостиви Бог".
И заповеди да се звони по целом граду, као и Јусти¬нијану да се учвршћује по зидовима. Учвршћиваше и осна¬живаше људе. И како чуше људи звоњаву са светих црка¬ва, одмах се окрепише и охрабрише сви, говорећи један другом:
„Умрећемо, браћо, за веру хришћанску!"
И као што напред писасмо, који језик може исприпо¬ведати те беде и страсти, јер падаху трупла на обе стране, као снопље покошено. Крв њихова течаше као реке. И напунише се трупла људска до врха зидина. И како Турди преко њих ходаху као по степеницама. Мртви војници беху као мост и лествица ка граду. Такође и потоци и брегови око града напунише се труплима, и залив Галатски крвав постаде - тако силно и непоштедно секоше се. И да не бе¬ше Господ прекратио дан тај, то би кончина већ било про¬паст града, јер грађани сви већ изнемогоше. А када ноћ настаде, Турци одступише ка стаништима својим. А грађа¬ни падоше од умора, свако где стиже. И те ноћи ништа се не чу друго осим стењања и вапаја рањених људи, који још живи беху.
А ујутру цар Константин заповеди свештеницима и ђаконима да се окупе и сахране мртве. А који још живи беху, заповеди да их раздају лекарима. И сабра се мртвих Грка и Фруга 5700. А Јустинијан и све велможе пођоше по зидинама разгледајући њих и трупла неверних. И тако вра¬тивши се, рекоше цару и патријарху о 35000 убијених Тура¬ка. А цар Константин плачући и ридајући не престајаше, гледајући своје људе убијене и неодступно дело неверника, а помоћи ниоткуда не очекиваше.
А патријарх и сав клирос, као и сав сабор царски, узеше цара тешећи га и пођоше ка Великој цркви на молитву и захвалност свемилостивом Богу. Такође и мноштво благородне деце са царем беше видети у целом граду, као и људи и жена, притрчавајући ка Божијим црквама, са суза¬ма, хвалећи и благосиљајући Бога и Пречисту Богоматер. И тако проводише дан тај и свеноћно певање.
А безбожни Мехмед трупла људи својих не хтеде узе¬ти, већ помишљаше убацивати их у град справама за руше¬ње зидина, да иструле и усмрде град. Указујући му на величину града и пространство, да им неће ништа засметати, и спалише их све.
И потом деветог дана оскврњени Мехмед заповеди свим војницима да приђу граду и бој заподевају свакоднев¬но. А за топ онај велики нареди да се преуреди како би био још убојитији. Ово, пак, сазнавши велможе и Јустинијан, са патријархом састаше се заједно. И почеше извештавати ца¬ра, говорећи:
„Видимо, господине цару, како овај неверник не осла¬бљује делом већ се још више спрема на још веће дело. И шта да учинимо помоћи ниоткуда не очекујући"? И за ово чувши људи твоји и браћа твоја, теби ће доћи у помоћ. Па и Арбанас, уплашивши се, доћи ће. А у томе, не би ли некако овај безбожни Мехмед, уплашивши се, одступио од града".
Ово и много другог рекоше цару. И лађе и бродове даваху њему Јустинијанове. А правоверни цар Константин цуже времена ћуташе пуштајући сузе. И тако рече им: "Хвалим и благодарим савет ваш, господо моја и знам да ми је за корист ово што говорите, али не може ово бити. И како ја могу ово учинити: оставити свештенство, и цркве Божије и царство свих људи у толикој беди`? И шта ће ми рећи васељена. Не, господо моја, не! већ да умрем онде са вама."
И павши поклони им се плачући горко. И прекрати¬ше речи да више колебања не буде међу људима. И посла¬ше опет у Мореју и у Фруге и на сва острва за помоћ. А грађани дању бише се с Турцима, а ноћу улажаху у ровове и пробијаху зидове из ровова, са спољашње стране. И иско¬паваху земљу око зидова на многим местима, увлачећи многе посуде са топовским барутом. Такође и по зидовима припремаху многе посуде напуњене смолом и сумпором за¬паљивим и на крају смолом и барутом топовским. Мину двадесет пети дан тако тукући се по ваздан.
И опет заповеди безбожник побољшати онај топ ве¬лики, јер је био увезан обручем железним. Чекаху да се ојача. И како га испустише испрва одмах се распаде на ви¬ше делова. А он, неверник, сматраше да је исмејан. И уско¬ро заповеди куле притерати ка граду са свим снагама, јер беху велике, заштићене. И чим поставише куле по читавом насипу рова, хтедоше напунити ров дрвећем, и растињем и земљом и издигнути и наслонити куле уз град, и опет пот¬копавати зид на многим местима и срушити на земљу. И како приђе мноштво људи ровове засипати, одмах грађани запалише посуде са барутом, које беху укопане ван рова. И изненада загрме земља као гром велики, и разлете се са кулама и људима као бура силна ко облака. И слушаше се тресак и уништење кула и вапај и понашање људско стра¬шно, како и једни и други беже: грађани са зидина у град, а Турци од града далеко падаху, а са висина људи и дрвље - једни у град, а други у ровове, а неки на врата. И напунише се ровови Турцима. Одмах запалише бурад са смолом и пу¬штаху на њих. И погореше сви. И тако Божијом помоћи тог дана избави се град од безбожних Турака.
А зли Мехмед са мноштвом војника својих поиздаље беше посматрајући оно што се догодило, и помишљаше шта да учини. Такође и борци сви, уплашише се, одступише од града. А Грци, изишавши из града, поубијаху у рововима Турке који беху живи. И сабравши их на многе гомиле, ;,палише их заједно са преосталим кулама. А цар са патри¬јархом и сав свештени сабор беху по свим црквама молећи се и захваљујући Богу. Чекаху окончање битке.
Такође и безбожни Мехмед, много дана саветовавши се, одлучи одступити од града међу своје. Будући да већ морски пут дође, очекиваху одасвуд помоћ граду. Али, пошто безакоња наша превазиђоше главе наше, и грехови наши отежаше срца наша, и заповести Божије не послушасмо и на путевима његовим не научисмо се ићи. Од гнева његовог куда да побегнемо? Цар онда са патријархом, као и сав царски савет, саветујући се, тегобно говораше овако:
„Будући да онај зловерни тако много дана стоји без боја и опет на нас спрема се, него да му пошаљемо за при¬мирје, које ћемо и склопити".
А он, лукав, какав је, чувши, порадова се у срцу свом, чекаше прилику неку да дође граду. И одлагаше свој одла¬зак. И поче саветовати се о миру. И тако одговори посланицима:
„И ако тражите мир, безбожни Мехмед рече, „ја ћу то учинити, али да изиђе цар из града у Мореју, такође и па¬тријарх и сви људи без штете, а мени да се остави град пуст.
И ја ћу мир вечити учинити, да не ударам на Мореју и на острво његово никаквим оружјем у веку. А ко не жели изи¬ћи из града, да буде у име моје без штете и без бриге".
Ово све чувши цар Константин и патријарх и сви љу¬ди, одмах зароптаху из дубине срца и руке ка небу подигав¬ши, говораху:
„Помоћниче наш, Господе, погледај са висине Славе твоје и збаци гордост оскврњеног овог и избави град на¬следства Твога, јер људи смо власти Твоје и овце ливаде Твоје, живећи у двору Твом у једном стаду. И камо да изи¬ђемо оставивши пастира и наставник свог? не, Господе Ца¬ру, не! већ да умремо сви овде у Светом двору Твом, у славу величанства Твога."
И ово све изрекавши, и опет припремаху се за бој, кајући се за слање ка безбожном Мехмеду, јер тиме задр¬жаху њега.
Када прође трећи дан, рекоше проклетом Мехмеду да се топ онај велики добро изли. И заповеди опет војсци свој поћи ка граду и бој заподевају свакодневно. А ово се зби због наших грехова ради. Божије допу¬штење као да учини све раније речено за град овај при Константину Великом цару, и Лаву Премудром и Методију, епископу патраском, месеца маја шести дан.
Опет заповеди неверник тући град у исто место где удараху раније, из многих топова и пушака по три дана, како би ослабили зид. И ударише из највећег топа. И спаде са зида камење много. И други пут ударише и распаде се на зиду велико место. И већ како вече настаде, Турци почеше гађати из многих топова у то место без престанка преко целе ноћи, не дајући грађанима поправити то место. А Гр¬ци те ноћи припремише кулу велику наспрам тог место.
А ујутру опет Турди ударише из највећег топа, јер њим извалише зида много. И тако други и трећи пут, тако да већ начинише место велико. Одмах повика мноштво љу¬ди и ускочише на оно место један другог потискујући. Та¬кође и Грци из града успротивише им се и секоше се креп¬ко, ричући као дивље звери. И беше страшно видети са обе стране смелост и силину. А Јустинијан окупи многе људе. Повикавши, нападе на Турке мушки и одмах прогна их са зида. Испунише ров мртвима. А Мурат, топузар, снажан телом, помешавши се са Грцима, дође Јустинијану и поче сећи га љуто. А Грк неки, скочивши са зида, одсече му главу секиром, и тако избави Јустинијана од смрти.
А барјактар, војвода западни турски, Амер-беј са сво¬јим пуковима нападоше на Грке. И би сеча зла. А из града Ракавеја војвода, са многим људима приспевши у помоћ, прогна Турке, све до самог Амар-беја. А он, видевши Рака¬веју како љуто сече Турке, обнажи мач и нападе на њега. И секоше се оба много. А Ракавеја, напокон, скочи на камен и удари Амар-беја мачем по плећима обема рукама и расе¬че га надвоје, јер снагу имаше у рукама велику. А Турци многобројним оружјем њега секоше љуто. И исекоше Ра¬кавеју на комаде и Грке прогнаше у град. И би Грцима плач и ужас велики, јер Ракавеја ратник беше велики, му¬жаствен и цару омиљен. И већ ноћ настаде и преста сеча. И разиђоше се обе војске.
И опет почеше Турци гађати из топова на разрушено место, а грађани почеше кулу ширити и градити хитро на свим проваљеним местима. И пободоше у њих топове многе тајно, будући да кула беше унутар града. А ујутро, како видеше Турци зид непоправљен, ускоро почеше бити се са грађанима. А грађани, тукући се са њима, побегоше од њих. Када се згусну много Турака а Грци се разбежаше и пустише на њих топове и поубијаше много Турака. И из града нападе на њих Палеолог војвода Сингурла са многим људима. И потукоше их снажно.
А источни заповедник турски, барјактар Мустафа, ускоро дође на Грке са многом силом наспрам града и хте¬де га узети. А Теодор тисућник, удруживши се са Јустинијаном, удари на Турке. И би сеча велика. А Турци побеђи¬ваху Грке.
А правоверни цар Константин беше у припрати Ве¬лике цркве са свим бољарима и са војводама саветујући се о устремљивању безбожнога, говорећи: „Ево, већ непре¬кидно свакодневно сечемо се са Турцима! Колико погибе тисућа наших бораца, и ако убудуће тако буде, то ће све нас поубијати и град добити, већ сабравши се, са изабранима споразумевши се, да изиђемо из града ноћу у повољно вре¬ме, и са Божијом помоћу да их нападнемо, као некада Геде¬он Мадијамљане. Или да помремо за цркве Божије, или избављење да примимо".
Тако, дакле, саветујући, многи се томе приклонише, јер вероваху цару Константину, јер знађаху храброст и снагу његову велику, јер беше веома испуњен снагом. А кир Лука и војвода Никола заповедник заћуташе на дуже време, и овако рекоше: „Ево, већ, господине цару, пет ме¬сеци је прошло како почесмо борити се са Турцима, моле¬ћи милост Божију. И ако буде воља, још можемо других пет месеци борити се са њима. Ако ли не буде Божије помоћи, учинићемо тако да у једном часу сви погинемо и град уништимо".
А велики Доместик, и са њим Логотет, и друге многе велможе саветоваху: да изиђе цар из града, узевши са со¬бом изабраних колико је могуће. На препад не дати град да га узму Турци, толико дрско приступати граду и издалека потребно спровадити. И када чују ово хришћани, сабраће се нама на помоћ. И тако они помишљајући рекоше цару. Како већ Турци узиђоше на зид и побеђиваху грађа¬не, а цар Константин уседе на коња и погна нагло, и све војводе и велможе са њим. И сустигавши цара, велможе и војводе пожуриваше цара за помоћ. И сретоше народа много како бежи. И праћаху их тукући. А Јустинијан са другим војводама тукоше се са Турцима у граду. Некада бежећи од Турака, некада утврђујући се, враћаше се и бо¬рише са њима. А други Турци многи мост направише и на коњима ујездише. А војводе све, удружене са Јустинија¬ном, нападаху на Турке сурово и протераше их до зида, али већ Турци многи ушавши у град на коњима и као пешаци, повратише војводе опет. И бише се непоштедно и надјачаваху Грке.
И да не пристиже ускоро цар Константин к њима, коначно би већ била пропаст граду. Пристиже, пак, цар и нападе на Турке са изабраницима својим. И сечаше их непоштедно и ужасно, јер које сустизаше расецаше надвоје, а друге пресецаше надоле. Не заостајаше мач његов ни у чему. А Турци се скриваху, не могоше опстајати против силе његове. И један другог подстицаху на њега и сваким оружјем жељаху њега ранити. И стреле безбројне пуштаху на њега, али, како се већ каже, у одбрани су победе, цар¬ски пад бива Бажијом промишљу, јер оружје њихово све, и стреле упразно падаху и, мимо њега летећи, не погађаху га. А правоверни цар Константин, један при себи имајући мач у руци, секоше их. И бежаху од њега сви Турци из града ка разрушеном мосту и ту се притеснише. И поубија их ту много, а друге прогна у ров. И тако Бажијом помоћи тог дана избави град. Већ када вече дође, Турди одступи¬ше од града.
А изјутра заповедник Никола нареди грађанима по¬бијене Турке износити из града преко ровова на покази¬вање безбожним Турцима. И беше их избројано 6010. И узеше их Турци и спалише. А заповедник опет нареди раз¬рушено место цело запречити дрвима и кулу градити. Они који су чекали одступише несрећни. А безбожни Мехмед не намисли тако, већ по три дана размишљаше. Сабравши паше своје, и санџаке и бегове, рече им: "Тако видимо, да¬кле, како Грци охрабрише се према нама. И тако борећи се са нама, не можемо их победити, будући да на једном месту само борисмо се - на разрушеном. За многе људе неумесно. А мали људи они савлађиваху нас, и тако побеђиваху. Већ да учинимо опет јагму, као што рекох раније, да усправимо куле и лествице уз зидине града на многим местима. И раз¬деливши грађане на свим местима, супротставити им се. И одмах да навалимо на разрушено место".
И што намисли проклети Божијим допуштењем, тако и учини. Јер куле и лествице и друге справе многе за осваја¬ње заповеди припремати. И војницима опет нареди борити се са грађанима свакодневно не дајући им отпочинка.
Месеца маја у 21. дан грехова pagu наших
би чудо страшно у граду
Ноћу, дакле, која је настала у петак, осветли се град сав. И видевши страже трчаху гледати збивање, јер мишља¬ху да Турци запалише град. И повикавши снажним гласом, окупише људе многе. И видеше у Великој цркви Премудро¬сти Божије: у врху, из окана пламен огњени велики изишао и окружио сву куполу црквену за дуго времена. И сабра се пламен у једно место, и промени се, и би као светлост неиз¬рецива. И одмах узнесе се на небо. Они који су гледали почеше плакати горко вапијући: „Господе, помилуј!" А све¬тлост она достиже до небеса. И отворише се двери небеске. И дође светлост. И опет затворише се. А ујутру одоше и испричаше патријарху. А патријарх Анастасије окупи пле¬миће и саветнике све. И пође ка цару и поче га убеђивати да изиђе из града са царицом. И како не послуша га цар, рече му патријарх: „ Знај, о цару, све раније речено о граду овом, и ово сада опет чудо страшно беше Јер светлост она неизрецива, која се беше створила у Великој цркви Бажије Премудрости, са ранијим светилницима архијерејима васе¬љенским и царевима побожним, такође и анђелима Божи¬јим, које оснажи Баг за време Јустинијана цара, за очување Велике цркве и града овог, у ову ноћ одоше на небо. И ово значи као: милост Божија и милосрђа Његова одоше од нас, и жели Господ Бог предати град овај непријатељима нашим грехова ради наших. И тако постави оне мужеве који видеше чудо".
Како саслуша цар речи његове, паде на земљу као мртав. И беше безгласан дуго времена. И једва омише ње¬га миришљавим водама. А он устаде. А патријарх опет поче крепко убеђивати цара да изиђе из града. Такође и племићи сви говораху њему: „Теби је, господине цару, да изиђеш из града са онолико њих колико хоћеш. Опет, Божијом помоћи, могуће је теби и граду помоћи, и да други градови и земље наду имају, тако док се ускоро не предају неверници .
А правоверни цар Константин не преклони се томе, већ одговараше им: „Ако Господ Бог жели тако, како да избегнемо гнев његов? Колико царева пре мене беше ве¬ликих и славних, који пострадаше за своје отачаство, и по¬мреше! И ја ли последњи ово да не учиним, већ да умрем овде са вама?"
И не послуша их.
А други дан како чуше људи за одлазак Духа Светога, одмах опраштаху се сви, и нападе на њих страх и трепет. А патријарх, затекавши се, храбрише их и учаше: „Не одри¬чите се наде, већ се осмелите! Онда чеда осмелите, гово¬рећи ка Господу Богу, Спасу нашем. Подигнимо ка Њему руке и очи од све душе оглашавајући се. И Он ће нас изба¬вити од непријатеља наших. И све непријатељске намисли које нам упућује распршиће се."
Оваквим и другим многим речима беше окрепио на¬род. И тако светитељи са читавим свештеним сабором, узевши свете иконе, обилажаху по зидинама града свако¬дневно, молећи милост Божију, са сузама говорећи:
„Господе Боже наш бесмртни и беспочетни, саздате¬љу свега створеног, видљивог и невидљивог, који нас ради, неблагодарних и злонаравних, сиђе са небеса и оваплоти се и крв своју за нас проли, погледај, дакле, сада, Владико Цару, из Светог Дома твога на смерне рабе твоје, и прими грешно наше мољење! Приклони ухо Твоје и услиши речи наше, коначно пропалих, јер сагрешисмо, Господе! Сагре¬шисмо ка небу и пред Тобом мрским делима и срамним. И свакакве себе и непотребне учинисмо небу и земљи, и сам тај пролазни живот, и нисмо достојни погледати на висину Славе твоје. Озлобисмо Твоју благодат и разгневисмо Твоје Божанство, преступајући и оповргавајући Твоје заповести и не слушајући Твоје поруке, већ, дакле, сам, Цaру и Владико, човекољупче, незлобиво ово, и дуготрпељиво ово, и многомилостиво пророцима својим рекао јеси: „Јер и нехотицом не желим смрт грешнику, већ да би се обра¬тио и био жив" (Језек 18:32), и опет рече: „Не дођох при¬звати праведне, већ грешне на покајање". Јeр, како не же¬лиш, Влaдико, здање твојих руку уништити, тако не волиш погибељ људску, већ желиш свима спасти се и у разум истински доћи. Зато и ми недостојни, саздање и дело Твога Божанства бивши, не очајавамо за своје спасење. Надамо се да припадамо Твом бескрајном добром срцу и пратимо те свим срцем нашим и иштемо милост Твоју. Поштеди, Господе, поштеди! Њих искупио јеси животворном крвљу својом - не предај, пак, нас непријатељима и супарницима владавине Твоје. Избави нас од опсаде данашње и од оп¬штих нам напасти. Удостој по мноштву милости Твојe и претекни нас по чудесима Твојим и дај славу имену Твом, да посраме се непријатељи Твоји и да постиде се од сваке силе и јачине своје, да униште се и разумеју како Ти јеси Бог наш Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!"
Таквим, дакле, и другим многим молбеним гласовима по читаве дане молећи се, очекиваху спасење своје. Такође и сви људи беху, притрчавајући ка светим Божијим црква¬ма, плачући и ридајући и руке ка небу подижући, молећи од Бога милост. Али, дакле, колико раније благодати дарова Божијих и Пречисте Богоматере добрих дело удостојени бисмо, толико сада грехова ради наших, смиловања и мило¬срђа Божијих лишени бисмо. Јeр, „Пошто", рече, „ширите руке своје ка мени, одвраћам очи моје од вас; и ако дођете и јавите ми се, одвраћам лице моје од вас" (Иса 1:15), и опет: „Колико ствараш и колико чиниш, мрзи ово душа моја" (Иса 1:14). Јер таквим одговором и сада уприличисмо се. И молбе и мољења наша неугодни су Богу.
А Турци, како раније рекосмо, бој стварајући Грцима, не почиваху. А проклети Мехмед, сабра своје све и раздели им место за напад. Постави, дакле, Корач-беја према цар¬ским палатама, Чкали Харија према Дрвеним вратима, а заповедника источног према Пигији и Златном месту, а за¬падног према вратима Свeтог Романа и разрушеном месту, а флоту Балуглију и Загану, опкољавајући оба зида од мо¬ра, тако да је окружен сав град. И у исто време и у исти час да ударе битком на град по земљи и по мору.
И тако уредивши се, неверници 26. маја, када пропо¬ведник њихов закликта оскврњену своју молитву, одмах повика сва војска. Поскакаху ка граду и прихватише се топова и пушака, и кула, и лествица, и ограда дрвених и других справа за савлађивање зидина. Такође и по мору покренуше лађе и бродове многе. И почеше тући град ода¬свуд и мост ка граду преко ровова градити. И како већ пообараше са зидова све грађане, ускоро подигоше ограде дрвене, и куле високе и лествице многобројне. Настојаху силом узићи на зид. И не даше им Грци, већ секоше се са свима снажно.
А проклети Мехмед са свим достојанственицима сво¬јим засвира у све тимпане и виком великом узмутише (се) као бура силна. И дође усред разрушеног место са таквом суровошћу, јер мишљаше изненада заузети град.
А војводе многе са Јустинијаном, у помоћ приспевши, тукоше се с Турцима силно. И би погибељ велика грађани¬ма, али тада још час судњи не приспе - одолеваху им. И би сеча велика. Како страшно и жестоко беше видети на обе стране храброст и мушкост. А патријарх са свим сабором беше у Светој великој цркви непрекидно молећи Бога и Пречисту његову Богоматер за помоћ и оснажење против непријатеља. Плачући и ридајући, говораше: „Ускрсни, Го¬споде Боже! Помози нам, коначно пропалим. Не одгурни људе твоје до краја. Не дај, пак, достојанство твоје на пору¬гу преснојелцима овим. Да не кажу: „Где је Бог њихов?", већ да познају како Ти јеси Бог наш, Господ Исус Христос. У славу Богу Оцу!"
Овако и Пречистој Богоматери ускликнуше:
„О, Пресвета владичице! Стани, раширивши руке, ка Сину свом и Богу нашем, и утишај, Владичице, гнев Божи¬ји који је на нама и погибељ, јер већ, Пречиста Госпођо, при устима адовим јесмо ускоро. О, милостива и човекољу¬бива Мати, узми нас пре него што нас не прождре ад, како би се прославило име Твоје!"
Овако вапијући и молећи се не престајаху. А цар Кон¬стантин приспе са изабранима својима до порушеног место и, видевши битку најтежу, стаде и сам ту и све велможе. Како саопштише њему о нападу безбожника, одмах завапи правоверни цар Константин војницима плачући: „О, браћо, другови, сада дође време пронаћи славу вечну за цркве Бо¬жије, за православну веру хришћанску и учинити нешто му¬жаствено за успомену последњу!"
И ударивши коња свога, хтеде прескочити разруше¬но место и прићи безбожном Мехмеду за освету крви хри¬шћанске. И хватаху га велможе, и војници и пешаци са муком великом, јер је по снази дело безбожног Мехмеда било бескрајно тешко. А правоверни цар Константин, об¬наживши мач свој, окрену се на Турке. И како, пак, дости¬заше кога, мачем по рамену или по ребрима, пресецаше их напола. А Турци, ужаснувши се снаге цареве, бежаху из града. А војводе, и војници и сви људи, видевши свога цара храброст и мужаственост, сви скакаху на Турке и прогнаху их преко ровова. А безбожни Мехмед стаде, снажно бију¬ћи, враћати на Грке. И би сеча премрачна, јер стреле њи¬хове помрачише светлост. А Грци са обеју страна бацаху камење на Турке и смолу горућу. И смоле потоке велике запалише. И већ Сунце зађе, а сеча не преста, већ нареди безбожни безбројне ватре запалити. И сам скакаше по свим местима, кричећи и вичући, присиљаваше своје желе¬ћи већ спалити град, али онда грађани и сви људи који су били на зидовима вапијаху један другом: „Пожуримо, бра¬ћо, крепко и помрећемо за свете цркве!"
И тако секоше се са Турцима снажно, и до поноћи поскидаше их са кула и утврђења њихових на земљу. И преста сеча, а сам проклети од града не одступи. Стојећи, бринуше се за своја утврђења и друге справе, не дајући гра¬ђанима да их запале.
Ујутро 27. маја опет неверни заповеди тући град у доста разрушено место из многих топова и пушака. И од девет часова поставише највећи топ и ударише у кулу. Та¬кође и други и трећи пут, и разорише кулу. И тако прође дан тај.
А када настаде ноћ, опет Јустинијан са свом својом дружином и Фрузи сви почеше кулу градити. И изненада, долетевши из топа ђуле камено, удари Јустинијана по прсима, и паде као мртав. И једва га подигоше и однесоше у дом. А властела, и сви људи и Фрузи, који беху са њим, растајаху се и не знађаху шта да учине. А ово би допуште¬њем Божијим за пропаст града, јер то разрушено место кнез Јустинијан чуваше великом снагом и мужаственошћу. Храбар беше и мудар ратничком послу, и искусан веома. А када рекоше цару, одмах веома ожалости се цар и пође ка њему и са свим велможама и лекарима тешећи га. А лекари преко целе ноћи те залагаху се за помоћ његову. И једва исправише му груди на месту удара оног. И одмах, одахнув¬ши од бола, дадоше му мало хране окусити и пића. И отпо¬чину те ноћи мало. Дружина његова која је остала сазидати кулу не успе ништа. А Јустинијан опет заповеди да га одне¬су тамо и поче градити кулу са усрђем великом.
Двадесет осмог маја видеше Турци кулу саграђену. Ускоро дође мноштво њих на разрушено место, као и Грци против њих. И би битка велика. А барјактар са многим Турцима јаросно нападе на Грке. А међу њима беше пет мужева страшних растом и изгледом, и тукоше грађане не¬поштедно. Такође из града протостатор и син његов Андреј са јаким снагама похиташе на Турке. И би сеча ужасна. Видеше, пак, са зидина три брата пет мужева оних турских који тукоше силно грађане. И скочише три брата са зида и падоше на њих. И секоше се са њима љуто. Како изненади¬ше се Турци! И не надаху се већ њима, очекујући да су убијени били. И убише три брата пет мужева Турака хра¬брих. И тако, повикавши, нападе на њих мноштво Турака. А они одоше од њих, сва три неповређена.
На порушеном месту сеча не преста, већ се још више поспеши, јер Турци великом снагом побеђиваху грађане. А војвода и велможе заједно са Јустинијаном мужаствоваху крепко. И паде мноштво са обе стране. Али оно што би Бог изволео, преко тога се не може прећи, јер, долетевши изненада из топа, ђуле удари Јустинијана, и разнесе му де¬сно плеће. И паде на земљу као мртав. И падоше на њега племићи његови и сви људи вичући и ридајући. И почеше га остали. Такође и Фрузи сви пођоше за њим. А Турци, чув¬ши ридање и пометњу људску, одмах повикаше. Наступише са свим пуковима и погазише грађане и у град нагнаше бијући и секући. Видевши војводе и сви грађани устремље¬ње турско, почеше бежати. И пропаст коначна би задесила град да није цар Константин пожурио са изабранима сво¬јим. А цар приспевши, срете Јустинијана живог, кога су но¬сили у дом. И заплака се због њега горко. А Јустинијан, мало проболовавши, умре.
А потом цар нападе на Турке и са изабранима својим бише их непоштедно, па мада само један мач имаше у рука¬ма. И оне које достизаше, мачем расецаше надвоје. Ако и по коњу удараше, то падаху под њима. Не задржаваше, да¬кле, мач његов ни људи ни коњска сила. А Турци, видевши крепост и мужаство царево, бежаше од њега. И тако прог¬наше Турке иза разрушеног места. И стесни се ту мноштво људи. И поубијаше их грађани безбројно, јер их поклах
