Konstantin Lenotjev u knjizi "Vizantizam i Slovenstvo" kaze sledece;
Шта je το словенство?
Говорио сам ο Чесима и ο Бугарима, остају још Словаци, Срби, Пољаци, Руси. Словаци се, етнографски гледано, обично убрајају у чешку нацију, историјски, они су повезани са Мађарима, са судбином Угарског царства, па су културно они до те мере прожети мађарским начелима да их, кад je реч ο начину живота и навикама, можемо назвати Мађарима који су преведени на словенски језик*, као
што су Чеси, по својој организацији, преведени са не-
мачког, a Бугари, по свом доскорашњем васпитању, са грчког језика на словенско наречје.
Ja овде имам у виду не политичке симпатије или антипатије Словака, већ само њихове свакодневне и културне навике. Многи то мешају, и то неоправдано. Малоруси су, на пример, доказали да више нагињу савезу са Великорусима, него са Пољском, међутим, морамо признати да je y њиховом свакодневном животу, у културним навикама, увек било много пољ-
ског. Таквих примера има много.
A сада ο Србима.
Ниједан од словенских народа није тако политички и културно расцепкан као српски народ. Бугари су сви до последњег султанова раја што им не смета да сви себе и даље сматрају православнима; све су Бугаре донедавно васпитавали Грци, на грчки начин. Пољаци су сви католици, сви- деца сопствене пале пољске цивилизације, пољске државе. Иако су политички подељени у три државе, сви они који се нису понемчили или порусшш (тј. већина) слични су међу собом по свом историјском васпитању, - и велможа, и
шљахта, и сељаци; између шљахте и сељака je, иначе, велика разлика, али ja имам у виду чињеницу да je шљахта, тј. племство у Русији сличније племству у Аутрији.
Чеси и Моравци су такође имали доста слично
историјско васпитање. Што се Срба тиче, они су на државном плану подељени на четири дела: 1) на независну кнежевину; 2) на Црну Гору; 3) на турске поседе (Босна, Херцеговина и Стара Србија) и 4) на аустријске поседе (Словенци, Хрвати, Далматинци итд.).
Подељени су и према религији и то на три вере:
православну, католичку и муслиманску.
Православни Срби имају две династије на власти,
у Београду и на Цетињу. Њихово je племе и географски доста равномерно подељено на две половине: Дунавом и великим планинама; на северо-западу су аустријски Срби, на југо-истоку - турски.
Аустријски срби су, поврх тога, подељени и по
свом историјском развоју.Хрвати су политички повезани са Угарском, сада још више него раније, због дуализма Словенци и Далматинци су под непосредним утицајем залитавских Немаца Тако je y административном погледу. Кад je реч ο васпитању уопште, Хрвати имају много мађарског у себи, премда су њихова улога и карактер мање аристократични него код данашњих Мађара.
Далматинци су дуго били под културним утицајем
Италије, a и сада се још налазе под њим.
Граничари имају много козачког у својим навикама и организацији. Код њих j e донедавно постојала њи-
хова посебна општина (српска задруга).
Код такве, са бројем становника несразмерне разнородности историјског васпитања, Срби не само да нису могли да код себе развију неке нове, за њих типичне и посебне културне црте славизма (правне, религијске, уметничке итд.), већ су у последње време почели да губе и оне словенске карактеристике које су код њих постојале од давнина Они не само да нису до сада били ствараоци нечег новословенског, него нису билини добри чувари свог, старосрпског. Њима не одговара да кнежевина има стару скупштину са једним домом, већ желе да уведу два законодавна дома, према демократским западним обрасцима. Они потпуно напуштају своју живописну одећу и фолклор; војна лица су готово потпуно одевена на аустријски начин, a цивилна и жене се држе општеевропских узора Убични je већ
одавно писао да се сеоска комуна-задруга код Словена који живе под влашћу Турака постепено распада, под утицајем оног демократског индивидуатшзма, оног безграничног ослобађања личности од свих спутавајућих веза, коме од средине прошлог века, тежи сав образовани свет Европе.
У Аустрији je словенски одбрамбени комунизам
граничара био, углавном, донедавно подржаван инте-
ресима немачке монархистичке владе. У оној мери у којој je официјелна Аустрија све више корачала путем либералног свераскидања и свестапања, слабила je и чувена словенска комуна Из властитих интереса, Немци су дуго времена били најбољи
чувари старословенских специфичности.
Kao и кад сам говорио o Чесима, тако и овде, немам
намеру да било кога одмах уверим да je το било лоше.
Ja само износим чињенице, како бих њима потврдио
ону своју општу мисао - да словенство постоји, али да славизма као културне творевине или више нема, или још нема; или je славизам нестао за свагда, истопио се због своје првобитне елементарности и слабости, под свеукупним деловањем католичанства, византизма, германизма, ислама, Мађара, Италије и т. сл., или, напротив, славизам још није рекао своју реч и тиња, као жишка под пепелом, скривен од погледа у аморфној маси племенског словенства, као заметак живог организма у чврстом жуманцу.
Може бити, све може бити!
Али ко може данас да предвиди посебну форму тог
организованог словенства прожетог како општим иде-
јама, тако и властитим светским идејама До сада ми те опште и своје свесветско-оригиналне идеје, којима би се Словени јасно разликовали од других нација и култура, не видимо. Ми, напротив, видимо нешто негативно, нешто врло слично романско-германском, али много расплинутије, безизразније, сиромашније.
То боли и вређа! Али, зар то није истина?
Ми видимо само опште тежње, делом опште племенске интересе и поступке, али не видимо заједничке, властите идеје, које би биле изнад племенског осећања које их je изазвало, и које би га надвисиле ради сигурнијег путоказа свом и другим народима (човечанству). Словенство постоји, и по броју оних који му припадају оно је врло снажно; славизманема, илије он још врло слаб и неодређен.
Знам да ће ми бити приговорено да племенско осећање словенства, повезујући Словене културно и
политички међу собом, може допринети формирању
тог културног славизма, тог органског система особе-
них идеја, које стоје изван и изнад појединачних, ло-
калних и личних интереса, али су дубоко, хиљадама
жила спојени са тим интересима. Сложићу се да je το могуће и чак врло пожељно; јер нимало није пријатно бити оно што су до сада били сви Словени, не изузимајући чак ни Русе, ни Пољаке: нешто средње, негативно, што у свему духовно заостаје за другима, што je y свему другоразредно. Има примера да овакве негативне појаве могу постати залога нечег изразито позитивног у коначном билансу и то управо због тога што то нешто није било јасно, типично изражено, као код других. Дај Боже!
Али овде се, прво, поставља питање: шта ће пред-
стављати тај славизам уздигнут над словенством? Какве ће посебне јуристичке и државне идеје послужити политичком зближавању и делимичном уједињавању Словена? А, друго, хоће ли те општесловенске идеје одговарати руској држави, хоће ли оне ојачати њену моћ, или, напротив, допринети њеном слабљењу? Хоће ли оне учврстити њено вишевековно здање, купљено нашим трудом, крвљу и сузама? Или ће га потопити без трага у оно јадно и недостојанствено шаренило савременог неорганског словенства?
To cy та два питања A, y ствари, то су две стране
истог питања
Ако су Словени склони нечем стваралачком, пози-
тивном, било као некакав посебан свет у историји или
само као посебан део европске цивилизације, и у једном и у другом случају њима je потребна снага
Снага државна пала je y део Великорусима Ту сна-
гу Великоруси морају да чувају као свети залог историје не само ради себе, него и ради свесловенске независности. A можда, једном, и ради саме Европе, ради помоћи њеној борби против лагане анархије, која прети да je прогута
A тако, и ради самог човечанства.
Шта je το словенство?
Говорио сам ο Чесима и ο Бугарима, остају још Словаци, Срби, Пољаци, Руси. Словаци се, етнографски гледано, обично убрајају у чешку нацију, историјски, они су повезани са Мађарима, са судбином Угарског царства, па су културно они до те мере прожети мађарским начелима да их, кад je реч ο начину живота и навикама, можемо назвати Мађарима који су преведени на словенски језик*, као
што су Чеси, по својој организацији, преведени са не-
мачког, a Бугари, по свом доскорашњем васпитању, са грчког језика на словенско наречје.
Ja овде имам у виду не политичке симпатије или антипатије Словака, већ само њихове свакодневне и културне навике. Многи то мешају, и то неоправдано. Малоруси су, на пример, доказали да више нагињу савезу са Великорусима, него са Пољском, међутим, морамо признати да je y њиховом свакодневном животу, у културним навикама, увек било много пољ-
ског. Таквих примера има много.
A сада ο Србима.
Ниједан од словенских народа није тако политички и културно расцепкан као српски народ. Бугари су сви до последњег султанова раја што им не смета да сви себе и даље сматрају православнима; све су Бугаре донедавно васпитавали Грци, на грчки начин. Пољаци су сви католици, сви- деца сопствене пале пољске цивилизације, пољске државе. Иако су политички подељени у три државе, сви они који се нису понемчили или порусшш (тј. већина) слични су међу собом по свом историјском васпитању, - и велможа, и
шљахта, и сељаци; између шљахте и сељака je, иначе, велика разлика, али ja имам у виду чињеницу да je шљахта, тј. племство у Русији сличније племству у Аутрији.
Чеси и Моравци су такође имали доста слично
историјско васпитање. Што се Срба тиче, они су на државном плану подељени на четири дела: 1) на независну кнежевину; 2) на Црну Гору; 3) на турске поседе (Босна, Херцеговина и Стара Србија) и 4) на аустријске поседе (Словенци, Хрвати, Далматинци итд.).
Подељени су и према религији и то на три вере:
православну, католичку и муслиманску.
Православни Срби имају две династије на власти,
у Београду и на Цетињу. Њихово je племе и географски доста равномерно подељено на две половине: Дунавом и великим планинама; на северо-западу су аустријски Срби, на југо-истоку - турски.
Аустријски срби су, поврх тога, подељени и по
свом историјском развоју.Хрвати су политички повезани са Угарском, сада још више него раније, због дуализма Словенци и Далматинци су под непосредним утицајем залитавских Немаца Тако je y административном погледу. Кад je реч ο васпитању уопште, Хрвати имају много мађарског у себи, премда су њихова улога и карактер мање аристократични него код данашњих Мађара.
Далматинци су дуго били под културним утицајем
Италије, a и сада се још налазе под њим.
Граничари имају много козачког у својим навикама и организацији. Код њих j e донедавно постојала њи-
хова посебна општина (српска задруга).
Код такве, са бројем становника несразмерне разнородности историјског васпитања, Срби не само да нису могли да код себе развију неке нове, за њих типичне и посебне културне црте славизма (правне, религијске, уметничке итд.), већ су у последње време почели да губе и оне словенске карактеристике које су код њих постојале од давнина Они не само да нису до сада били ствараоци нечег новословенског, него нису билини добри чувари свог, старосрпског. Њима не одговара да кнежевина има стару скупштину са једним домом, већ желе да уведу два законодавна дома, према демократским западним обрасцима. Они потпуно напуштају своју живописну одећу и фолклор; војна лица су готово потпуно одевена на аустријски начин, a цивилна и жене се држе општеевропских узора Убични je већ
одавно писао да се сеоска комуна-задруга код Словена који живе под влашћу Турака постепено распада, под утицајем оног демократског индивидуатшзма, оног безграничног ослобађања личности од свих спутавајућих веза, коме од средине прошлог века, тежи сав образовани свет Европе.
У Аустрији je словенски одбрамбени комунизам
граничара био, углавном, донедавно подржаван инте-
ресима немачке монархистичке владе. У оној мери у којој je официјелна Аустрија све више корачала путем либералног свераскидања и свестапања, слабила je и чувена словенска комуна Из властитих интереса, Немци су дуго времена били најбољи
чувари старословенских специфичности.
Kao и кад сам говорио o Чесима, тако и овде, немам
намеру да било кога одмах уверим да je το било лоше.
Ja само износим чињенице, како бих њима потврдио
ону своју општу мисао - да словенство постоји, али да славизма као културне творевине или више нема, или још нема; или je славизам нестао за свагда, истопио се због своје првобитне елементарности и слабости, под свеукупним деловањем католичанства, византизма, германизма, ислама, Мађара, Италије и т. сл., или, напротив, славизам још није рекао своју реч и тиња, као жишка под пепелом, скривен од погледа у аморфној маси племенског словенства, као заметак живог организма у чврстом жуманцу.
Може бити, све може бити!
Али ко може данас да предвиди посебну форму тог
организованог словенства прожетог како општим иде-
јама, тако и властитим светским идејама До сада ми те опште и своје свесветско-оригиналне идеје, којима би се Словени јасно разликовали од других нација и култура, не видимо. Ми, напротив, видимо нешто негативно, нешто врло слично романско-германском, али много расплинутије, безизразније, сиромашније.
То боли и вређа! Али, зар то није истина?
Ми видимо само опште тежње, делом опште племенске интересе и поступке, али не видимо заједничке, властите идеје, које би биле изнад племенског осећања које их je изазвало, и које би га надвисиле ради сигурнијег путоказа свом и другим народима (човечанству). Словенство постоји, и по броју оних који му припадају оно је врло снажно; славизманема, илије он још врло слаб и неодређен.
Знам да ће ми бити приговорено да племенско осећање словенства, повезујући Словене културно и
политички међу собом, може допринети формирању
тог културног славизма, тог органског система особе-
них идеја, које стоје изван и изнад појединачних, ло-
калних и личних интереса, али су дубоко, хиљадама
жила спојени са тим интересима. Сложићу се да je το могуће и чак врло пожељно; јер нимало није пријатно бити оно што су до сада били сви Словени, не изузимајући чак ни Русе, ни Пољаке: нешто средње, негативно, што у свему духовно заостаје за другима, што je y свему другоразредно. Има примера да овакве негативне појаве могу постати залога нечег изразито позитивног у коначном билансу и то управо због тога што то нешто није било јасно, типично изражено, као код других. Дај Боже!
Али овде се, прво, поставља питање: шта ће пред-
стављати тај славизам уздигнут над словенством? Какве ће посебне јуристичке и државне идеје послужити политичком зближавању и делимичном уједињавању Словена? А, друго, хоће ли те општесловенске идеје одговарати руској држави, хоће ли оне ојачати њену моћ, или, напротив, допринети њеном слабљењу? Хоће ли оне учврстити њено вишевековно здање, купљено нашим трудом, крвљу и сузама? Или ће га потопити без трага у оно јадно и недостојанствено шаренило савременог неорганског словенства?
To cy та два питања A, y ствари, то су две стране
истог питања
Ако су Словени склони нечем стваралачком, пози-
тивном, било као некакав посебан свет у историји или
само као посебан део европске цивилизације, и у једном и у другом случају њима je потребна снага
Снага државна пала je y део Великорусима Ту сна-
гу Великоруси морају да чувају као свети залог историје не само ради себе, него и ради свесловенске независности. A можда, једном, и ради саме Европе, ради помоћи њеној борби против лагане анархије, која прети да je прогута
A тако, и ради самог човечанства.
