Да ли је смрт неопходност?

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

ferdin

Početnik
Poruka
2
Ако човек без предрасуда загледа у историју овог чудно света, мора признати да је овај свет – огромна воденица смрти: која без престанка меље непрегледне поворке људи, од прво човека па све до последњег. И мене меље, и тебе меље, пријатељу, и све нас меље, док нас једног дана или једне ноћи не самеље.
Реците, може ли човек спокојан бити, и без бунта овај свет примити, када је у овој воденици смрти прикљештен између два воденична камена, који ће га дотле млети док га сасвим не самељу? Може ли мува спокојна бити у пауковој мрежи, и црв у славујевом кљуну, и славуј у јастребовом?
Од ужаса – човек осећа да је овај живот неко страшно привиђење и мрачно заточење. Изгледа, неко нас је послао на за точење одвратном привиђењу; послао је нас, који смо и сами од исте материје од које и само привиђење. Довољно је и једно око човеку па да види, да је наша планета и тркалиште привиђења – тркалиште калдрмисано лобањама људским. И још: тркалиште са свих страна обзидано смрћу. А васељена? није ли то огромна, херметички затворена гробница, по којој људи као очајне кртице непрестано рију, и никако да је прорију.
Целокупна историја рода људског није друго до заглушна афирмација смрти. Све њене буре и олује, затишја и подвизи, сви њени творци и борци, сведоче једно, само једно: смрт је неопходност; сваки је човек смртан, неминовно и неизбежно смртан. То је финале сваког људског бића, то је тестамент који за собом неизоставно оставља сваки житељ наше планете. Тај тестамент су оставили свакоме од нас преци наши. У њему стоје само ове три речи: смрт је неопходност.
Реците, може ли човек са таквим тестаментом бити спокојан и срећан у овој воденици смрти? Је ли могућан прогрес; је ли логичан, је ли оправдан, је ли потребан прогрес у свету у коме је смрт – најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек? Питање прогреса питање је смисла животног. Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес. Одговор пак на ово питање могућан је једино кроз одговор на питање смрти.
Решењем проблема смрти у самој ствари решава се централни проблем људскога бића. Посредно или непосредно, сви се проблеми у крајњој линији своде на проблем смрти. Продужите ма који проблем до краја, он ће се неминовно извити у проблем смрти. Отуда, од решења проблема смрти зависи правилно решење свих осталих проблема. Силом своје свудаприсутне реалности кобна догма: смрт је неопходност, – постала је лозинком човечанства.
Сва су бића обзидана смрћу; онда, реците, је ли могућан прогрес у оваквом свету, прогрес који се не би завршио смрћу? прогрес у коме човек не би био самлевен смрћу? То је пробно питање за све богове и за све људе. Ако ико реши то питање, онда је то – истинити Бог, и нема других богова, и – не требају нам. Али решити то питање може само онај који омогући прогрес у оваквом свету. Омогућити пак прогрес значи победити смрт. Да ли то може учинити наука, или философија или култура или нека религија.
Да би непристрасно дошли до објективног одговора на ово питање, потребно је проблем смрти ставити лице у лице са науком, са философијом, са културом, са религијом. Одговарајући на ово питање, оне ће самим тим дати одговор о својој стварној вредности, јер ће одговорити на питање: да ли је могућан, и да ли је потребан прогрес у овој хучној воденици смрти што се земља зове?
Суочите проблем смрти са савременом позитивистичком науком. Да би решила проблем живота и смрти, наука је мобилисала све своје силе, али се резултат свих научних напора сабира у један закључак: у свету владају природни закони, они су неопходни и неизменљиви, и смрт је закон и то неопходан и неизменљив у оваквом свету и оваквом човеку: смрт је неопходност.
Одговор свој на страшни проблем смрти наука увија у тајанствену реч: неопходност. Али она тиме не решава проблем већ га само констатује и афирмира. У самој ствари, њен је одговор осуда човека и човечанства на вечни ужас, и страдање, и муку. Оваквим одговором наука признаје чињеницу да је смрт неопходност. Али, баш та чињеница и јесте највеће проклетство за род људски. Неодољиви нагон сазнања приморава ме да извучем консеквенце из тог догмата савремене науке: ако је смрт неопходност, онда људски живот нема никаквог смисла, и прави прогрес је немогућан; неопходност остаје неопходност; човечанство је осуђено на перманентни status quo ante, тј. осуђено је на смрт занавек, пошто је смрт неопходност за све људе.
 
Смрт није препрека зову мом, како рече Мајкл Џордан у свом епохалном делу Точак Времена.

Смрт није неопходна ако си бесмртан. Логично.
Ево нешто о томе - Из речника таоизма, Пут Змаја:

Усправљених тела, многи бесмртници пењу се ка облацима и лете око њих не узмахујући крилима, већина их по измаглици јаше на змајевима, многи се пак претварају у животиње и тумарају по плавичастим облацима, пуно их је који урањају у дубине река и мора или одлепршају до висова чувених брегова… Тим је људима дарован вечни живот без смрти, међутим, они су (претходно) одбацили сва људска осећања и држе се подаље од било каквог сјаја и задовољства… Они су одбацили своју пређашњу природу и њих прожима нека друга, страна животна снага.
Земаљски бесмртници дају предност усамљености брегова. Они располажу низом натприродних способности: могу да надвладају демоне, да лутају кроз шуму, не плашећи се да ће постати жртве дивљих звери, могу да постану невидљиви ако запрети опасност, итд.
Они су свеци који су, упркос дубокој старости, сачували младалачки изглед. Понекад долазе к људима да би их изненадили својим магијским моћима и да би им пренели давно заборављена знања. Они су одлучили да не умру, али су се одрекли одласка на небо.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top