Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Često smo svedoci izricanja jedne od već uobičajenih floskula kako su u ime srpstva izvršeni najveći zločini posle WW2. Mogao bih reći da je “autor” ove floskule bio veoma lukav jer je izbacio podatak GDE su ti zločini izvršeni, odnosno “epsilon-okolinu” oko naših egzistencija u kojoj su ti zločini najveći. Puna rečenica glasi da su to najveći zločini u Evropi posle WW2.
Ali mislim da nije uputno ovoga puta posezati za teorijom zavere, jer ovakva rečenica pripada jednom pogledu na svet koji za ljudsku civilizaciju priznaje samo onu evropsku, naseljenu pretežno belcima i judeohrišćansku. Paradoks je da ljudi koji floskulu o najvećim zločinima rado koriste zagovaraju nekakvu “opštu pravdu” koja bi trebala da bude ista za bele, žute i crne.
Prihvatimo li činjenicu da su Bosni učinjeni najveći zločini u Evropi posle WW2, što jeste istina, odnosno važi za Srebrenicu kao najveće “pojavljivanje” zločina u navedenom periodu – ostaje nam da se nosimo sa tom činjenicom.
Srebenica je zločin reda veličine zločina koji su pripadnici Staljinove Crvene Armije učinili nad Poljacima u Katinskoj šumi. Ciljevi nameravani ovim zločinom mogu se donekle podvesti pod isti kalup. Zločin tog reda veličine je mali u poređenju sa događajima u WW2 – on je reda veličine jednog dana u Aušvicu ili jednog bombardovanja Drezdena. Ali je veliki u poređenju sa svime što se u istoj Evropi dešavalo posle rata.
Objašnjenje razloga zločina bilo bi pogrešno tražiti u nečemu što je svojstveno Srbima zbog toga što su neki Srbi počinili taj zločin. Ono bi se moglo tražiti i tu, ali je u tom slučaju ekvivalentno traganju za “zločinačkom prirodom” Amerikanaca, Hutua, Japanaca ili Francuza koji su, ne tako davno, uradili slične ili veće zločine. Traganje za smislom može se početi od opšte fenomenologije zločina kod ljudi, i kada se već pominje vremensko-prostorna odrednica, ne bi smelo izostaviti odgovor na bitno pitanje koje se nameće: zašto se takvi zločini NISU dogodili u Evropi posle WW2?
O fenomenologiji zločina dosta je rekao Karl Segan u Kosmosu, poglavlje Ko govori u ime zemlje, pozivajući se na istraživaja britanskog metereologa L. F. Ričardsona, koji je ustanovio statističku zakonitost pojavljivanja oružanih sukoba protokom vremena. Što u nekom ratu pogine više ljudi, to je verovatnoće njegovog pojavljivanja manja, odnosno na njega treba duže čekati, kao što velike oluje ređe dolaze od manjih.
Spusti li se kriva do veoma malih logaritamskih vrednosti, odnosno do M=0 dolazimo do pojedinačnog ubistva, koje se desi na svakih pet minuta na svetu. Odavde proizilazi da je rat ubistvo sa velikim =U=. “Kada naša dobrobit biva ugrožena, kada nešto ospori iluzije koje imamo o samima sebi, onda ispoljavamo sklonost – bar neki od nas – ka ubilačkom besu. A kada se sa istim izazovima suoče države-nacije, i njih ponekad osvoji ubilački bes, koji često podstiču oni koji žele da se domognu lične moći i zarade”.
Iz tog ugla gledano, dugi period mira u Evropi pre je bio izuzetak nego zakonitost. Ovaj “izuzetak” se nije dogodio neprirodno, već je bio posledica straha od većeg zla – nuklearnog rata – koji bi nastao nasilnim narušavanjem ravnoteže. Mir se ne može objasniti nekakvim “uvidom” koji je izmenio ljudsku prirodu posle WW2. Sam veliki rat tu je “učestvovao” koliko potrebom da se oližu rane. Jer ako je tako zašto je onda do zločina došlo na Dalekom Istoku koji je bio pogođen koliko i Evropa. Zašto se u Kini, koja je imala najviše žrtava u WW2 dogodila Kulturna revolucija? Odgovor je prost – zato što nasilje tamo nije remetilo (u tolikoj meri) nuklearnu ravnotežu.
Neko bi sada rekao kako je Hladni rat prošao, a zločini u Evropi su nezamislivi. To nas vraća na početak priče – na insistiranje na zločinima samo u Evropi. Paralela se može povući sa jednom čisto mirnodopskom pojavom – što su lakši prelasci granice između zemalja Šengena, to je teže onima koji nisu iz EU da u istu uđu. Ovde je jednostavno izvršena integracija (preko NATO i EU) i tamo gde je pre bila nacija-država, sada je Evropa-država (civilizacija-država). Znači, ako zločini u Evropi više i nisu mogući, zločini Evropljana ostaju kao sasvim realna mogućnost.
Dobar je deo Evrope “proglasio” nekakvu neutralnost u, trenutno najizrazitijem, sukobu – onom u Iraku. Time se distanciraju i od Rata protiv terorizma. Ova distanca nije izazvana nekom naglom plimom humanosti, već jednom čisto pragmatičnom pojavom – strahom. Osim toga ni ovo se ne odnosi na sve Evropljane, “Nova Evropa” se odazvala ratnom pozivu Amerike.
Trenutna neutralnost međutim nije ona kakva postoji u Švajcarskoj. Evropa se ne odriče (preventivnih?) intervencija širom sveta. Au contraix, takvo “antiterorističko” delovanje ulazi u sve doktrine odbrane od završetka hladnog rata. Pitanje je samo da li su intervenciju “odobrili” NATO ili Savet bezbednosti. To je sva razlika između Evrope i Amerike.
I ne mogu da završim bez pominjanja još jednog zločina koji se ipak dogodio u Evropi, mada srećom ne toliko velikog. Reč je, naravno, o “Milosrdnom Anđelu”, agresiji protiv Srbije u kome je učestvovalo oko 15 evropskih država. Kao što vidimo sećanja na WW2 tu nisu ništa izmenila. Čak je i Nemcima bilo sasvim moguće da ponovo bombarduju.
Ali mislim da nije uputno ovoga puta posezati za teorijom zavere, jer ovakva rečenica pripada jednom pogledu na svet koji za ljudsku civilizaciju priznaje samo onu evropsku, naseljenu pretežno belcima i judeohrišćansku. Paradoks je da ljudi koji floskulu o najvećim zločinima rado koriste zagovaraju nekakvu “opštu pravdu” koja bi trebala da bude ista za bele, žute i crne.
Prihvatimo li činjenicu da su Bosni učinjeni najveći zločini u Evropi posle WW2, što jeste istina, odnosno važi za Srebrenicu kao najveće “pojavljivanje” zločina u navedenom periodu – ostaje nam da se nosimo sa tom činjenicom.
Srebenica je zločin reda veličine zločina koji su pripadnici Staljinove Crvene Armije učinili nad Poljacima u Katinskoj šumi. Ciljevi nameravani ovim zločinom mogu se donekle podvesti pod isti kalup. Zločin tog reda veličine je mali u poređenju sa događajima u WW2 – on je reda veličine jednog dana u Aušvicu ili jednog bombardovanja Drezdena. Ali je veliki u poređenju sa svime što se u istoj Evropi dešavalo posle rata.
Objašnjenje razloga zločina bilo bi pogrešno tražiti u nečemu što je svojstveno Srbima zbog toga što su neki Srbi počinili taj zločin. Ono bi se moglo tražiti i tu, ali je u tom slučaju ekvivalentno traganju za “zločinačkom prirodom” Amerikanaca, Hutua, Japanaca ili Francuza koji su, ne tako davno, uradili slične ili veće zločine. Traganje za smislom može se početi od opšte fenomenologije zločina kod ljudi, i kada se već pominje vremensko-prostorna odrednica, ne bi smelo izostaviti odgovor na bitno pitanje koje se nameće: zašto se takvi zločini NISU dogodili u Evropi posle WW2?
O fenomenologiji zločina dosta je rekao Karl Segan u Kosmosu, poglavlje Ko govori u ime zemlje, pozivajući se na istraživaja britanskog metereologa L. F. Ričardsona, koji je ustanovio statističku zakonitost pojavljivanja oružanih sukoba protokom vremena. Što u nekom ratu pogine više ljudi, to je verovatnoće njegovog pojavljivanja manja, odnosno na njega treba duže čekati, kao što velike oluje ređe dolaze od manjih.
Spusti li se kriva do veoma malih logaritamskih vrednosti, odnosno do M=0 dolazimo do pojedinačnog ubistva, koje se desi na svakih pet minuta na svetu. Odavde proizilazi da je rat ubistvo sa velikim =U=. “Kada naša dobrobit biva ugrožena, kada nešto ospori iluzije koje imamo o samima sebi, onda ispoljavamo sklonost – bar neki od nas – ka ubilačkom besu. A kada se sa istim izazovima suoče države-nacije, i njih ponekad osvoji ubilački bes, koji često podstiču oni koji žele da se domognu lične moći i zarade”.
Iz tog ugla gledano, dugi period mira u Evropi pre je bio izuzetak nego zakonitost. Ovaj “izuzetak” se nije dogodio neprirodno, već je bio posledica straha od većeg zla – nuklearnog rata – koji bi nastao nasilnim narušavanjem ravnoteže. Mir se ne može objasniti nekakvim “uvidom” koji je izmenio ljudsku prirodu posle WW2. Sam veliki rat tu je “učestvovao” koliko potrebom da se oližu rane. Jer ako je tako zašto je onda do zločina došlo na Dalekom Istoku koji je bio pogođen koliko i Evropa. Zašto se u Kini, koja je imala najviše žrtava u WW2 dogodila Kulturna revolucija? Odgovor je prost – zato što nasilje tamo nije remetilo (u tolikoj meri) nuklearnu ravnotežu.
Neko bi sada rekao kako je Hladni rat prošao, a zločini u Evropi su nezamislivi. To nas vraća na početak priče – na insistiranje na zločinima samo u Evropi. Paralela se može povući sa jednom čisto mirnodopskom pojavom – što su lakši prelasci granice između zemalja Šengena, to je teže onima koji nisu iz EU da u istu uđu. Ovde je jednostavno izvršena integracija (preko NATO i EU) i tamo gde je pre bila nacija-država, sada je Evropa-država (civilizacija-država). Znači, ako zločini u Evropi više i nisu mogući, zločini Evropljana ostaju kao sasvim realna mogućnost.
Dobar je deo Evrope “proglasio” nekakvu neutralnost u, trenutno najizrazitijem, sukobu – onom u Iraku. Time se distanciraju i od Rata protiv terorizma. Ova distanca nije izazvana nekom naglom plimom humanosti, već jednom čisto pragmatičnom pojavom – strahom. Osim toga ni ovo se ne odnosi na sve Evropljane, “Nova Evropa” se odazvala ratnom pozivu Amerike.
Trenutna neutralnost međutim nije ona kakva postoji u Švajcarskoj. Evropa se ne odriče (preventivnih?) intervencija širom sveta. Au contraix, takvo “antiterorističko” delovanje ulazi u sve doktrine odbrane od završetka hladnog rata. Pitanje je samo da li su intervenciju “odobrili” NATO ili Savet bezbednosti. To je sva razlika između Evrope i Amerike.
I ne mogu da završim bez pominjanja još jednog zločina koji se ipak dogodio u Evropi, mada srećom ne toliko velikog. Reč je, naravno, o “Milosrdnom Anđelu”, agresiji protiv Srbije u kome je učestvovalo oko 15 evropskih država. Kao što vidimo sećanja na WW2 tu nisu ništa izmenila. Čak je i Nemcima bilo sasvim moguće da ponovo bombarduju.
