Goran Tadić - kompozitor, kantautor, pisac

- - - - - - - - - -

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš

Ne podsecaj me na nju


Ne podsećaj me na nju,

nemaš prava da provališ u grudi,

da premeštaš srce i druge sitnice,

kako ti se hoće.

Neka ostane sve kako je ostavila,

pre no što me živog zaključala

u tamnicu mojih grudi.



Ne podsećaj me na nju,

ne smej se kao ona,

ne gledaj me kao ona,

ne govori reči koje je govorila,

ne priželjkuj me na način na koji me želela,

ne maštaj kao ona, ne daj mi da maštam kao ja,

ne puštaj korenje, boleće kada te jutro isčupa.



Ne podsećaj me na nju, greh je.

Zavoleću te kao nju,

a obećao sam da je nikad više neću voleti.

Ne podsećaj me na nju, strah me da si ona.



Goran Tadić

Ne žmuri, propustićeš sjaj noći koja sledi.
Prospi perle svojih misli pred mene
kroz bistre izvore ispod obrva,
pa me postidi zbog mog neznanja i gordosti.
Ne žmuri, videćes nešto što ja ne umem
u svojoj slabovidosti da vidim.
Ne žmuri, dozvoli meni, grešniku,

da predjem granicu Raja iscrtanu kreonom
i naružim to izobilje lepote,
koje sebično čuvaš za sebe, kada žmuriš.

Mjesec i mesec


Na isti način volim mjesec i mesec,

jer osjećanja i osećanja su isto.

Svet je lep jedino kada je svijet lijep.

Kada se gleda u zvezde i zvijezde

ima ih barem duplo više,

pa je duši lepše i ljepše dok bira

na kojoj će se nastaniti.

Sitne duše,

koje od bogova ne vide Boga,

nek’ budu srećne i sretne

ako nađu mesto za stajanje.

Moj Bog možda ne postoji,

njihov možda postoji.

Nije isto.


Goran Tadić

Ljubav mog života ponekad se javi,

licemerno pita da l’ sam živ,
a ja, kako red nalaže, lažem:
“Znaš mene, tamo – ‘vamo”,
a nit’ kuda idem,
nit’ znam gde bih se vratio.
Proćaskamo o životu,
kao da se u njega razumemo,
dogovorimo se kakav bi trebao biti svet,
malo ogovaramo one koji nisu te sreće
da su savršeni kao nas dvoje,
nasmejemo se nečem što nije smešno,

tek da razbijemo tremu,
tek da izbegnemo temu
zbog koje bi se bar jedno od nas
moglo iznenada rasplakati.

Ljubav mog života ne ume da bude ljubav mog života,
a moj život ne ume bez nje da bude život.
Nije to toliko ni važno,
važno je da je, kako kaže, dobro,
a ni ja, kako kažem, nisam loše.
Ništa, čućemo se.

Jednom ću ti pisati

Jednom ću ti pisati o tome kako sam mogao biti srećan.

Pokušaću da ne budem nesrećan zbog sećanja na propuštenu sreću.

To je tako, srećni životi uvek su tuđi, a nama pripadnu ovi naši,

pa se pitamo kako li je tek onima, kojima su naši životi tuđi.

Jednom ću ti pisati o tome kako sam postao nepismen,

kako je sve stalo i nestalo, jer živim samo ono što pišem.

Sećaš li se ljubavi? Pisao sam je velikim, kitnjastim slovima,

kao da je Bogom dana, kao da si Bogom dana

da je pred spavanje i pred buđenje čitaš

nekontrolisanim treptajima zaslepljenog srca,

da se čudiš kako umem da predvidim

šta ćeš osetiti kada budeš čitala

šta sve ume na srce da mi padne

kada poželim da te ne želim takvu kakva si.

Jednom ću napisati, ali samo jednom, čitav svoj život.

Nasmejaću te i dosaditi već na prvoj strani,

al’ mamiće te slova mog neuspeha,

po isprekidanoj liniji života, preslikanoj sa mog dlana,

slična slovima, kojima sam postigao nemoguće – dodirnuo ti srce.

Čitaćeš između redova ono što nisam umeo da napišem,

ostaćeš slovoljubiva čitavog života, ali ćeš proklinjati svako slovo,

kojim sam priznao ono što niko, ni sa klinovima pod noktima, ne bi priznao.

Neka sam i ja proklet, kad nisam predviđen za nešto ozbiljnije od ljubavi.

Crko, dabogda, kad zbog druge žene mrzim ljubav!

Toliko je mrzim da bih voleo da ni tebe ne volim.

Šta sam to, zaboga, u tebi zaboravio, pa ne umem da te zaboravim?

Jednom ću ti pisati, pa ću te pitati da li si svesna

da je svaki tvoj pokret putokaz i smernica mojim potezima

i da li znaš da je sve što osećaš moja zasluga,

jer sve što osećam tebi poklanjam, meni ne treba.

Znaš li koliko si lepa? To se ne vidi u ogledalu.

To samo ja umem da vidim i zapišem,

jer želim da se čitaš onako kako te vidim.

Namerno si toliko lepa, samo da bi mi pravila zazubice i zausnice,

da mi voda na usta, a krv na srce poteče,

kada se setim da sam ljubio nepregledno prostranstvo tvoje duše,

zbijeno u nemerljivo malom prostoru između mojih usana

i kože na tvojim kapcima,

ramenima, leđima, grudima, kolenima, stopalima…

Gde to ima?

Jednom ću ti i o tome pisati. To moraš pročitati.

Nisam ja, mila moja, nevoljen, kao što osećaš.

Nisam lud da ne budem voljen samo zato što me ne voliš.

Tvoje je da postojiš, a to radiš baš onako kako želim.

Kud ću veće ljubavi od toga?

Znaš li da me strah da napišem koliko te volim?

U strahu su velike oči, skoro koliko i srce u ljubavi,

zato i ne pišem, jer se bojim da mi srce ne iskoči

ako napišem da više od bilo čega želim da te vidim,

makar mi oči iskočile, makar bila poslednje što vidim.

Daće Bog, ako nije slep, da budeš poslednje što ću videti.

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,

ne bih li te i noću sanjao,

pa biram kamenčiće,

u nadi da si neki od njih gazila.

Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.

Umotavam vetrove u jaknu.

Treperim kao vetruška,

pri pomisli da te neki od njih milovao

i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,

jer moje pesme pišeš ti.

Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.

Zanemim, a strah me tišine,

koja podseća da me nema otkad te nema.

Pokušavam da ti pripišem neke reči,

pa da ih zapišem i da se ponosim njima.

Daj mi reč da ćeš mi dati reč,

a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,

tvojim i mojim.

Rekla si da to umem,

dok si govorila.



- - - - - - - - - -

Vetar

Danas ću biti vetar, a tvoja bluza jedro. Prišunjaću ti se iza ledja i biti neprimetna podrška tvom koraku. Veseliće te pramen kose, dok leprša pred tvojim pogledom, ne dozvoljavjući ružnom i nemilom da dopru do tebe. Znaćeš da je to znak, koji ne umeš da protumačiš i biće te baš briga što ne umeš. Osvrtaćeš se da vidiš ko te gura, ka ciljevima koje si zacrtala. Zabaviće me svaki tvoj osvrt, jer znam da me ne možeš videti. Ni ne treba.

Danas sam vetar, neuhvatljiv, nevidljiv i pre nego posustanem, želim da budem podrška tvom koraku, koji je zalet za predstojeći let.

Danas ćeš biti čudna sebi i drugima. Nenadani osmeh ukrasiće ti lepo lice. Pozlatićeš sve što dotakneš, obojićeš vazduh, koji sečeš grudima, a ja ću i dalje ostati nevidljiv.

Kad budem siguran da dalje možeš sama, staću. Letećeš sve brže, a ukorenjeni ljudi, koje ostavljaš za sobom, govoriće: „Bože, kao da joj vetar duva u ledja“.

Ako posustaneš, samo poželi i osetićeš kako ti povetarac miluje rame. Prepoznaćeš moj dah, trom, isprekidan, umoran, bez snage da te pokrene. Biće tu tek da zagolica, izmami osmeh i podseti da umeš da letiš.

Falinka

Gledam te i mislim –

neće biti da su to njene oči

(ne smem da pomislim

šta bi bilo kad bi’ gled’o niže).

Mislio sam da si nakinđurena,

k’o one što moraju da se kinđure,

a nisi, taman si previše lepa za mene,

pa skraćeno kažem da si prelepa.

Čim sam te ugled’o, odma’ si mi bila

nekako najlepša na svim svetovima,

u čijem sam stvaranju učestvov’o

i nekako si mi, k’o krpelj, za srce prirasla,

al’ sam se ponad’o da imaš mrvu pameti

i da ćeš kasti: “Šta će mi ovaj, vid’ kaki je”.

Sa drugim delom mog’o bi’ se složiti,

al’ lično mislim da bi’ ti mog’o biti od koristi

po pitanju odgovora na ljubavno pitanje.

Ne bi’ da se mešam u unutrašnje stvari,

al’ malo je čudno kako si dosad mogla bez mene.

Ne bi’ ni da se falim, al’ koju god da pitaš

svaka će za mene kasti da boljeg nije imala

i da ni ti od mene boljeg nećeš naći.

Ja ti lepo kaz’o: “Izvin’te, ja Vas volem”,

a ti meni: “Morate odležati, da se na zlo ne da”.

Mustra si ti meni, kobajagi, ne mariš,

a ustvari nećeš da se vidi da mariš.

Iskren da budem, to me i brine.

Kako možeš da trpiš moje stihove boje meda,

vrcane u ritmu kloparanja neregistrovanog srca?

Nisi ti baš sasvim čista, čim ti je lepo

u društvu, jedva preživelog, pesnika.

Hajde, ponovi šta sam govorio

o praporcima na mojim nezauzdanim rečima,

o ruzmarinu u naručju tvojih drugarica

i haljini od heklanih pahulja, za slučaj da bude leto

kad pristaneš da me trpiš čitavog života?

Badava ‘ladim jezik, kad ništa ne slušaš.

Samo trepćeš u ritmu sitnih slatkih laži,

koje izmislim, da ne bi shvatila da si u bajci,

pa da mi se, nedajbože, prepadneš i pobegneš,

a ja ostanem žaba do prve rode,

pa posle bude - džaba ti žaba.

Tvoje je da me nećeš, moje da te nateram da ‘oćeš,

a ne ovako, da budemo pasent, što je redak slučaj.

Jedno je pisati ljubavne pesme, a drugo živeti ih.

Nisam navik’o da me neka vole.

Kažu one meni – ti si meni to i to, al’ nije to to.

Ja ne znam šta je ljubav, al’ znam šta ljubav nije.

Dosad je uvek bilo da nije, pa me brine šta ako ovo jeste.

‘Ajde, ti si pametna, pa kaži da l’ jeste, il’ nije.

Vol’o bi’ da jeste, al’ šta ako nije?

Il’ ako jeste, pa neko, nedajbože, pod voz skoči,

il’ popije otrova, il’ ode u politiku,

pa ovaj što je ost’o normalan poludi od žalosti,

il’ dalekobilo počne pesme pisati, a ne ume?

Tačno sam znao da imaš neku falinku.

Da si bar gadna, pa da mi ne trebaš,

il’ da se opametiš, pa da ti ne trebam,

nego ovako, k’o da se volemo,

k’o da je ovo prava ljubav

i to baš sad kad sam rešio

da za mene ljubavi nema,

da mi niko ne treba,

da volem da umrem,

a ti me teraš da ne budem svoj, već tvoj.

Kako da ne budem tvoj kad nisam svoj

otkad sam video tvoje oči,

za koje još uvek sumnjam da nisu tvoje,

prelepo, glupavo moje?


Goran Tadić

Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ


Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak.

Daleko od toga da si blizu,

a opet, daleko od toga da si daleko,

pritiskaš me, baš ovde,

a ja, umesto da te odgurnem,

stisnem jače to mesto gde te osetim,

da bude lakše noćas kad postane teže,

da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,

pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi

i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.



Ustvari, trudim se da mi bude svejedno

kad pomislim da mi nedostaješ,

trudim se da izmislim neku drugu tebe,

da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom

i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.

Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,

al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.



Ustvari, sasvim se dobro držim,

ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),

ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),

nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),

ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)

i trudim se da mi ne nedostaješ

(e, to mi već teže polazi za srcem,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak).

Goran Tadić

"Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.
Ne smeš verovati da je moguće.
„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,
al’ ne smeš me zbog radoznalosti
pustiti da ostanem,
jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.
Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,
pa sam smislio milion nežnosti,
koje moraju ostati zarobljene u meni,
jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.
Sebe već jesam.



Nauči me kako da odem od tebe,
sa sobom ću lako.
Od sebe sam već odvojen."

Ovo ZATO nema svoje ZAŠTO

Zato što mogu da umrem kad hoću,
al’ neću dok te ne zagrlim.
Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.
Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,
višak dana, višak noći, a ni jedan život.
Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.
Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća
(ne veliko, već prazno).
Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.
Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom za uvek:
zato što te volim.

Moraćeš da me pamtiš

Moraćeš da me pamtiš.
Živeću dok živiš, ne zameri.
Najradije bih samog sebe izbrisao
iz svih nedoživljenih uspomena
slučajnih dodira srodnih duša.
Čemu ti lepljivi dodiri služe,
osim za nemir živih i tužnih,
ni krivih, ni dužnih?

Moraćeš da me pamtiš.
Bljesnuće, ponekad, griža savesti
zbog nenadoknadive lenjosti tvog srca,
al’ ti barem umeš da se smešiš,
pa ću istog časa postati jednako drag,
poput školjke sa letovanja,
koja se, nakon mnogo godina,