Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Извештај заобилазног сведока у процесу против Слободана Милошевића.
Што се мене тиче, било је још недавно довољно извођење, и то не прво, мог „Подземног блуза“ па да се критичар из рубрике „Путовања“ „Зидојче Цајтунга“ обруши из подземна ведра неба и на комад и на његовог писца, како је овај „именовањем резанаца друге жуте боје“ на београдској зеленој пијаци (октобра 1995, Дејтонски мир) бранио „масовног убицу Милошевића“ и као аутор „изгубио свој интегритет“.
У посету затвору у Шевенингену био сам спреман да одем без оклевања. Истина, тамо нисам баш отишао као могући сведок – мада ни то нисам искључивао. Исто тако нисам био радознао да упознам непознатог „пријатеља“ и нисам желео да сазнам ишта од њега, бар не оно што се процеса тиче.
Уколико је надлежност једне институције обухватнија и разноликија, уколико је таква да превазилази границе, ако је надлокална, „интернационална“, утолико се она показује удаљенијом од друштва, од сваког друштва, утолико је подложнија властитим правилима и ритуалима, као квазидржавна сила изван држава, чак и без њиховог начела провере власти (коју ко проверава?, која је коме одговорна?) то је свет, нови свет, на пример у лику Међународног казненог трибунала за Југославију. Је ли то свет? Ново Велико светско позориште?
Желим тројици Часних Судија у Сали 1 једино да своје апотеозе које ће им крунисати правни живот потраже негде другде, један у подножју Модре планине на Јамајци, други код капије храма Небеског мира у Јужној Кореји, а трећи код куће међу путујућим пламичцима својих шкотских мочвара.
Тужитељима постављеним милошћу НАТО – желим вечито амбулантно тужакање по свету – али бесплатно, а пре свега не као део суда.
Мислио сам на новинарку „Либерасиона“ која је моју причу „Око Великог Трибунала“ – у којој сам се жалио на демагогију њених, и не само њених новина – одбила као непрофесионалну, јер сам у њој поменуо шафране из Шевенингена, један детаљ какав се почетнику у новонарским школама одмах истерује из главе.
Ипак сам на крају од Слободана Милошевића добио одговор шта бих као евентуални сведок уопште могао да кажем, и да ли је моје углавном ограничено непосредно сведочење као очевица – рецимо о жутим падобранчићима са хиљаду НАТО-вих касетних бомбица усред миријада жутих, плавих шафрана (гле опет!) на планини познатој по зимским спортовима на граници према Косову – уопште има смисла.
Ипак нешто ме тера да овде, далеко од Трибунала, на овој хартији о нечему сведочим. Уколико бескорисније, утолико боље. Уколико има мање очигледне или непосредне везе са одбраном или оптужбом, утолико је већа моја потреба да то учиним.
Да сведочим, не, боље рећи да забележим, прво за самог себе, тера ме и оно што сам видео у зиму пре две године, почетком 2003., у околини Сребренице. И овде ми одговара ако се можда ово или оно што сам већ забележио понови у варијантама. Већ више пута током година сам се, осим с избеглицама и протераним (углавном из Сарајева) налазио и са неколико домаћих, источнобосанских Срба.
Сваки пут када сам протеклих неколико година путовао, шетао, тумарао кроз Србију, све ме је више нешто вукло из Београда према унутрашњости, у провинцијске градове где у, по правилу, једином хотелу на свим спратовима – сем можда једног за неколико путника – станују ратне избеглице, Срби из Босне, из Хрватске и са Косова.
Петер Хандке, пријатељ Србије
Што се мене тиче, било је још недавно довољно извођење, и то не прво, мог „Подземног блуза“ па да се критичар из рубрике „Путовања“ „Зидојче Цајтунга“ обруши из подземна ведра неба и на комад и на његовог писца, како је овај „именовањем резанаца друге жуте боје“ на београдској зеленој пијаци (октобра 1995, Дејтонски мир) бранио „масовног убицу Милошевића“ и као аутор „изгубио свој интегритет“.
У посету затвору у Шевенингену био сам спреман да одем без оклевања. Истина, тамо нисам баш отишао као могући сведок – мада ни то нисам искључивао. Исто тако нисам био радознао да упознам непознатог „пријатеља“ и нисам желео да сазнам ишта од њега, бар не оно што се процеса тиче.
Уколико је надлежност једне институције обухватнија и разноликија, уколико је таква да превазилази границе, ако је надлокална, „интернационална“, утолико се она показује удаљенијом од друштва, од сваког друштва, утолико је подложнија властитим правилима и ритуалима, као квазидржавна сила изван држава, чак и без њиховог начела провере власти (коју ко проверава?, која је коме одговорна?) то је свет, нови свет, на пример у лику Међународног казненог трибунала за Југославију. Је ли то свет? Ново Велико светско позориште?
Желим тројици Часних Судија у Сали 1 једино да своје апотеозе које ће им крунисати правни живот потраже негде другде, један у подножју Модре планине на Јамајци, други код капије храма Небеског мира у Јужној Кореји, а трећи код куће међу путујућим пламичцима својих шкотских мочвара.
Тужитељима постављеним милошћу НАТО – желим вечито амбулантно тужакање по свету – али бесплатно, а пре свега не као део суда.
Мислио сам на новинарку „Либерасиона“ која је моју причу „Око Великог Трибунала“ – у којој сам се жалио на демагогију њених, и не само њених новина – одбила као непрофесионалну, јер сам у њој поменуо шафране из Шевенингена, један детаљ какав се почетнику у новонарским школама одмах истерује из главе.
Ипак сам на крају од Слободана Милошевића добио одговор шта бих као евентуални сведок уопште могао да кажем, и да ли је моје углавном ограничено непосредно сведочење као очевица – рецимо о жутим падобранчићима са хиљаду НАТО-вих касетних бомбица усред миријада жутих, плавих шафрана (гле опет!) на планини познатој по зимским спортовима на граници према Косову – уопште има смисла.
Ипак нешто ме тера да овде, далеко од Трибунала, на овој хартији о нечему сведочим. Уколико бескорисније, утолико боље. Уколико има мање очигледне или непосредне везе са одбраном или оптужбом, утолико је већа моја потреба да то учиним.
Да сведочим, не, боље рећи да забележим, прво за самог себе, тера ме и оно што сам видео у зиму пре две године, почетком 2003., у околини Сребренице. И овде ми одговара ако се можда ово или оно што сам већ забележио понови у варијантама. Већ више пута током година сам се, осим с избеглицама и протераним (углавном из Сарајева) налазио и са неколико домаћих, источнобосанских Срба.
Сваки пут када сам протеклих неколико година путовао, шетао, тумарао кроз Србију, све ме је више нешто вукло из Београда према унутрашњости, у провинцијске градове где у, по правилу, једином хотелу на свим спратовима – сем можда једног за неколико путника – станују ратне избеглице, Срби из Босне, из Хрватске и са Косова.
Петер Хандке, пријатељ Србије
