Incognito
Poznat
- Poruka
- 8.226
Elem, evo nesto diskutujem sa jednom osobom pa shvatismo da su ustvari emocije nesto sto, ma koliko zadovoljstva umelo da pruzi, polako ubija coveka.
Opste je poznato da mozemo da se seksamo sa svakom osobom (dobro, skoro svakom), da mozemo da se druzimo isto tako, al' nesto sve to pada u vodu kad dodje do ljubavi - emocije imaju neki svoj put i nece uvek da se upale, pa sve i da sretnete nesto sto zamisljate kao savrsenom osobom.
Ja kad se setim svog 'neemotivnog' zivota, tj. perioda kad nisam dozvoljavao da se ikakve iole 'razornije' emocije stvore - zivot mi je bio komletniji ma koliko paradoksalno zvucao. Umeo sam tacno da odvojim vremena za posao, za druzenje, itd. Nije mi cak ni manjkalo seksa u zivotu - uostalom strast je daleko bolji katalizator 'dobrog' seksa nego mlake ljubavne emocije... I onda se zapitam sto mi je to trebalo? Zasto sam uopste dozvolio da meni prorade emocije prema nekoj drugoj osobi kad sam godinama odolevao tome?
A od tog dana kad su 'izmilele', zivot mi je poprilicno haotican. Ono, dodje mu kao konzerva s' crvima - kad je jednom otvoris vise ne mozes da je zatvoris i potrpas sve crve unutra... I tako, preko noci od racionalne i odmerene osobe postadoh emotivna i haoticna licnost u stalnom pursuitu da nadjem osobu koju cu voleti - a to ne polazi bas za rukom jer ne mogu sebi narediti koga cu voleti :?
Dakle, da li ste zazalili zato sto ste nekada dozvolili da emocije prevladaju vama, da li one deluju na vas kao narkotik (ne mozete bez njih vise, a nikada nisu dovoljne), itd...
P.S. Pod emocijama podrazumevam one koje se ticu ljubavi.
Opste je poznato da mozemo da se seksamo sa svakom osobom (dobro, skoro svakom), da mozemo da se druzimo isto tako, al' nesto sve to pada u vodu kad dodje do ljubavi - emocije imaju neki svoj put i nece uvek da se upale, pa sve i da sretnete nesto sto zamisljate kao savrsenom osobom.
Ja kad se setim svog 'neemotivnog' zivota, tj. perioda kad nisam dozvoljavao da se ikakve iole 'razornije' emocije stvore - zivot mi je bio komletniji ma koliko paradoksalno zvucao. Umeo sam tacno da odvojim vremena za posao, za druzenje, itd. Nije mi cak ni manjkalo seksa u zivotu - uostalom strast je daleko bolji katalizator 'dobrog' seksa nego mlake ljubavne emocije... I onda se zapitam sto mi je to trebalo? Zasto sam uopste dozvolio da meni prorade emocije prema nekoj drugoj osobi kad sam godinama odolevao tome?
A od tog dana kad su 'izmilele', zivot mi je poprilicno haotican. Ono, dodje mu kao konzerva s' crvima - kad je jednom otvoris vise ne mozes da je zatvoris i potrpas sve crve unutra... I tako, preko noci od racionalne i odmerene osobe postadoh emotivna i haoticna licnost u stalnom pursuitu da nadjem osobu koju cu voleti - a to ne polazi bas za rukom jer ne mogu sebi narediti koga cu voleti :?
Dakle, da li ste zazalili zato sto ste nekada dozvolili da emocije prevladaju vama, da li one deluju na vas kao narkotik (ne mozete bez njih vise, a nikada nisu dovoljne), itd...
P.S. Pod emocijama podrazumevam one koje se ticu ljubavi.
ono kad imam pms, pa mi svi idu na p.z. uhhh..ili kad dobijem neodoljivu zelju da pobijem neke ljude koji mi idu..opet na p.z. zbog svojih mozdanih ogranicenja..ili kad iz cista mira pocnem da placem k'o *****..ok nije iz cista mira..skupilo se..ehhh te emocije..necu vise o njima..idem da piskim..