rad sa u



kad je moje dete poslo u osnovnu, rekla sam joj isto sto i meni moji roditelji: sine, ja ti ne mogu pomoci, niti sta znam niti imam vremena; dobices sve sto ti treba, i vise, a EVENTUALNO i ako se bas zaglavis, moze mozda neki cas kao pomoc, samo da ti se razjasni.
prvih par godina sam je kontrolisala, itekako - da li pise zadatke, da li sve spakuje kad ide u skolu, itd.itd. posle toga vise nisam ni toliko morala... sve sto makar POMISLI da joj treba, od bojica, udzbenika, lektire, bilo cega - dobila je, i mnogo vise od toga. u par navrata sam je ucila - "kako se uci" (negde kasnije, cini mi se u petom razredu osnovne - imam bogato iskustvo na tu temu :) ). drugo ne.

mislim da sam jedan od retkih roditelja koji svom detetu NIKAD nije crtao za likovno, pisao domaci zadatak, ucio sa njim, ne daj boze citao lektiru pa prepricavao, itd.itd. za ovih 9 godina, mislim da sam joj jednom objasnjavala hemiju, jednom je isla na cas iz matematike (kad je izasla rekla je - sa lupanjem sakom po celu - ufff, mogla sam ja to i sama da "dobacim" :) ), i jednom na cas iz fizike. to je sve.

draga mama,
ja ne mogu da vam kazem da li je pomaganje detetu, u bilo kom pogledu - greska. nisam to nikad radila, iako sam maksimalno bodrila, ulivala radne navike, svest o potrebi za znanjem i ucenjem, i davala sve od sebe u tom smislu... "moj nacin" (jos uvek) daje blistave rezultate, a kako ce vas - nemam pojma.
btw, mislim da je JAKO bitno da (kao porodica) imate homogeni nastup u smislu nekog opsteg pozitivnog stava; vrlo je dobro ako i u siroj porodici nema nikog da vam "minira" stav o skolovanju, ucenju, znanju generalno.

mnogo srece :).

 
indigo:


kad je moje dete poslo u osnovnu, rekla sam joj isto sto i meni moji roditelji: sine, ja ti ne mogu pomoci, niti sta znam niti imam vremena; dobices sve sto ti treba, i vise, a EVENTUALNO i ako se bas zaglavis, moze mozda neki cas kao pomoc, samo da ti se razjasni.
prvih par godina sam je kontrolisala, itekako - da li pise zadatke, da li sve spakuje kad ide u skolu, itd.itd. posle toga vise nisam ni toliko morala... sve sto makar POMISLI da joj treba, od bojica, udzbenika, lektire, bilo cega - dobila je, i mnogo vise od toga. u par navrata sam je ucila - "kako se uci" (negde kasnije, cini mi se u petom razredu osnovne - imam bogato iskustvo na tu temu :) ). drugo ne.

mislim da sam jedan od retkih roditelja koji svom detetu NIKAD nije crtao za likovno, pisao domaci zadatak, ucio sa njim, ne daj boze citao lektiru pa prepricavao, itd.itd. za ovih 9 godina, mislim da sam joj jednom objasnjavala hemiju, jednom je isla na cas iz matematike (kad je izasla rekla je - sa lupanjem sakom po celu - ufff, mogla sam ja to i sama da "dobacim" :) ), i jednom na cas iz fizike. to je sve.

draga mama,
ja ne mogu da vam kazem da li je pomaganje detetu, u bilo kom pogledu - greska. nisam to nikad radila, iako sam maksimalno bodrila, ulivala radne navike, svest o potrebi za znanjem i ucenjem, i davala sve od sebe u tom smislu... "moj nacin" (jos uvek) daje blistave rezultate, a kako ce vas - nemam pojma.
btw, mislim da je JAKO bitno da (kao porodica) imate homogeni nastup u smislu nekog opsteg pozitivnog stava; vrlo je dobro ako i u siroj porodici nema nikog da vam "minira" stav o skolovanju, ucenju, znanju generalno.

mnogo srece :).

Kliknite za proširenje...
Bas sam se obradovala!
Moje dete je jos malo (4 godine), ali me svi vec uveliko ubedjuju da se spremim na ucenje, rad domaceg, vezbanja, pravljenje raznih gluposti (kolazi i sl.).
I ja ne mogu da verujem da je to zaista neophodno. Sa mnom niko nikada nije ucio. Isto kao i tvoje dete. Secam se samo par stvari. Kad mi je tata na pitanje za pomoc u matematici u 1/2 osnovne postavio sistem jednacina sa 2 nepoznate :shock: , pa ga od tada nista o matematici nisam pitala.
I secam se 5 razreda kad me je mama ucila kako se uci. Bila je u pitanju biologija, i to mi je bilo prvi put u zivotu da kuci nesto ucim, pa dete lepo naucilo napamet sve sto nam je nastavnica izdiktirala :?
I kad se zalazem da dete treba samo da odgovara za svoje obaveze, svi me zalepe da je SAD SVE DRUGACIJE.
I zato mo je drago kad cujem da i sad moze kao i pre, bez citave svite koja usluzuje dete koje ide u prvi osnovne. :D
 
ne znam, petka, mislim da je to sto se vama desava vecinski stav, i ja sam imala dosta problema sa tim (isvadjala sam se na prvih nekoliko roditeljskih :) ). mislim, meni zaista ne smeta to sto drugi roditelji rade sta god da rade, ali su nevolje nastajale kad krenu sa mnom da pricaju iz svoje perspektive...

razvoj dogadjaja je u pocetku isao tako da krenu da me pitaju: kako VI ucite npr. matematiku, sta mislite o tome kako lose predaje nastavnik fizike, sta mislite da zajedno trazimo da nastavnik taj-i-taj promeni kriterijum, moje dete nema peticu iz tog predmeta...bla-bla...

ja sam u pocetku potpuno iskreno odgovarala da MI ne ucimo matematiku, da nemam BLAGOG POJMA kako predaje nastavnik fizike (ne znam ni da li je musko ili zensko), da me briga bas za neciji ostar kriterijum, jer podrzavam energicne, zahtevne nastavnike/profesore, itd.itd.
ovo je prvo nailazilo na tajac, a posle toga je kretalo ubedjivanje: kako skodim svom detetu, kako nemam pojma sta cinim i sta ce iz toga sve strasno i opasno da ispadne, i - konacno - kako sam nebrizljiva, nezainteresovana, neodgovorna majka... e, kod ovog poslednjeg je s moje strane najcesce dolazilo do kratkog objasnjenja pojma "troskok", da oprostite, i do kraja osnovne skole mnogi nisu ni pokusavali vise da zapodenu sa mnom ikakav razgovor osim o vremenu, zdravlju i slicnom :).

salu na stranu, mislim da mozda cak i nije toliko od pomoci konkretan rad sa detetom, nego neka "opsta atmosfera" u kojoj se dete nalazi/zivi.

uvek se setim jedne prijateljice, medicinske sestre, sjajnog ucenika u skoli, koja ode na posao, ostavi kod kuce dete (nizi razredi osnovne), a muzu kaze da proveri kako je mala (i da li je) uradila zadatke... muz, koji je fizicki radnik sa osam osnovne, kaze cerki: ma, ko *ebe skolu, pusti ti to s*anje, evo sta meni fali, bla-bla... i tu je stvar gotova. a ovo sam vidjala mnogo puta, cak i od obrazovanih roditelja i baba i deda, da su u stanju tako "zgodno" da miniraju da covek ne bi poverovao :(.

kako god, mislim da je uspeh deteta u skoli zaista kombinacija jako mnogo faktora, i da samo pomaganje i ucenje sa detetom predstavlja samo jedan od faktora... kad sam ja bila dete, postojala je jedna jako dobra knjiga na tu temu: "moje dete bice dobar djak" (autori su levin, pernu, vermej, vrlo ugledni deciji psiholozi), koja na pristupacan nacin objasnjava sta je sve od znacaja u ovoj prici...

mnogo srece vasem machetu i vama :).
 
vd,
ako sad zanemarim sebe za trenutak, isla sam (sticajem okolnosti) u srednju skolu (i na fakultet) gde je bila zestoka konkurencija, i na upisu, i kasnije... mnogo pametne, vrlo ambiciozne dece, blistavih djaka i studenata, najboljih u generaciji, a - bar 2/3 sa sela, i bar polovina od njih sa doslovno polupismenim roditeljima, bez ikakvog omalovazavanja.
dapace :).
ja smatram pukom slucajnoscu, i olaksavajucom okolnoscu sto su moji roditelji obrazovani ljudi, kao i roditelji mog deteta :), no - cinjenica je da deca kome nema ko, ili nece niko da pomogne i uci sa njima itekako bivaju i sjajni djaci i vrhunski strucnjaci...
 
ja mislim da je to sa profesorima čisto pomodarstvo.
moja prijateljica ima dve ćerke i obe imaju profesore,iz čega sve,ne!
i zamislite one su odlični iučenici,ali kako jadna,sludjena majka,koja ništa ne može da stigne,kaže:
ćuti kada smo im uzeli profesore!

ma,kako mi završismo silne skole i nemasmo nikakve prof. iz nekog "ozbiljnog"
predmeta?
kako su, bre jako siromašni učenici iz moje generacije postali cenjeni lekari ili dr. u svojim strukama?
ma oni su potajno imali prof. a mi nismo znali!
mada,kada smo mi išli u školu,čim malo deca popuste iz nekog predmeta,prof. da dopunsku nastavu,i ne juri na nove lekcije dok odr. % dece u odeljenju ne savlada..a ovo danas, čini mi se da ih i ne zanima kako su ta deca shvatila, već jure da odrade plan i program koji im je neki dokoni zaduženko napisao...
bzvz. :(
a vi roditeji samo radite domaće, pa se češkajte kako to da ne ume samo?
i ako se počne sa dounskim .naravno privatnim časovima....
nadam se da ja neću morati da plaćam to...valjda neće letovati na popravnim ispitima :?
 
sa mnom su radili matematiku jedno vreme..ja sam ishla na takmicenja pa tada :) i to sam nekad volela
ili kad se zaglavim jednom sam krizirala pa se secam da su me cimali to mi je pomagalo
e crtao mi je tata OTO..
a desavalo se da urade nesto mesto mene pa onda kad to prodje strava..bljak : ))
ne znam ne treba valjda skroz raditi al ni ono ko te ebe tvoja skola tvoj problem
 
gurmanci:
Mozda nisam bila dovoljno jasna. Moje dete je i vredno i odgovorno i naravno da mu mi ne pišemo domace zadatke. I ja i suprug smo obrazovani i znamo da bi to bilo kontraproduktivno. Samo me zanima da li ih treba pustiti da sami organizuju rad u potpunosti. Mi ga podsticemo i preslisavamo kada mislimo da je vazno. Potpuno se slazem da se ne treba baviti nastavnicima. Kada postoji kvalitet nastavnici nikada nisu problem. Samo se bojim da ne moze da u ovim godinama uvidi posledice ako ne radi dovoljno, a da posle nema vremena da se popravi. Mnogo vam hvala na odgovorima, jer je tesko cuti iskreno misljenje od ljudi sa kojima se druzimo.
PS. Da li sada mogu da se procitaju moje poruke posto je ranije bilo nekih problema
Kliknite za proširenje...
:)

mozda ja nisam bila dovoljno jasna, gurmanci :).

osim toga sto je moj stav generalno da ne treba raditi sa detetom, detetu i slicno, mislim, zaista, da je dovoljno samo prvih par godina ga "rihtati" u tom nekom smislu koji ste vi naveli. takvo dete kao sto je vase, odgovorno, samodisciplinovano i slicno, najcesce takvo ostaje do kraja skolovanja, to je moje iskustvo. no, zavisi od deteta do deteta, moguce je da NIKAD ne uvidi posledice nedostatka pravog rada, skolovanja/znanja, no mislim da je sa vama kao roditeljima to slabo moguce :).

moguce je da krene da "vrda" malko kasnije, u pubertetu, no - mislim da je realno mala sansa da se zaista "pokvari".
kako god, mislim da uvek treba da imate "oci i na ledjima" :), da makar "jednim okom" gledate sa radi, samo sto ta "kontrola" sa vecom decom treba da je suptilnija, vrlo su promucurni :). veca deca nece tek tako dozvoliti da ih kontrolisete, preslisavate ili slicno, tako da mislim da je sam pocetak bas jako bitan, a kasnije vise "igra" neki opsti pozitivan stav roditelja i cele porodice, takav je moj utisak.

najiskrenije receno, gurmanci, iako imam vrlo jasne stavove o tome da je ucenje bitno, da inteligentno dete sa nekim normalnim radnim uslovima ne sme da bude los djak, bla-bla, i iako sam se borila do poslednje kapi krvi da sve bude "kako treba", nije mi do kraja jasno kako dete izgradi taj licni stav da zeli, da moze, da treba, neku vrstu licne ambicije da USPE.
kad je moje dete bilo maleno, jedna prijateljica, psiholog, mi je objasnila da malo/manje dete uci vise zarad roditelja, da "zbog njih", primarno, "bude dobro", i da tek negde dosta kasnije nastaje "prelaz", gde poima neke stvari, i krece ka tome da radi sebe licno bude dobar djak, da ZNA, da ima ambiciju da bude bolji... iskreno, gde se to zbiva, i kako je do toga doslo, za mene je bilo "nevidljivo". ja sada vidim da moja cerka (zavrsila prvi gimnazije) ima SVOJU sopstvenu ambiciju, da je za sebe i zbog sebe sjajan djak, ali gde se to "promenilo" ne znam jasno da vam kazem :).

znate i sami kako, u danasnjim okolnostima mnoga inteligentna deca, pa i dobri djaci, razviju stav u smislu "sta ja imam od skole", "zasto bih ja studirao 6 godina da imam 20.000 platu" itd.itd., e - TU mislim da pomaze itekako stav porodice. no, tu vec ogovorimo o velikom detetu, i problemi i pristup su drugaciji....
kako (i kada) "obodriti" u detetu onu pravu znatizelju, zelju za saznavanjem, licnim uspehom, ambiciju i sve to, ne znam jasno - mislim da je na meni licno to "izaslo na videlo" negde na kraju osnovne skole, a kako vidim na nekim kolegama, bogami i tokom studija. mislim, takodje, da sama skola mnogo znaci - neka sjajna deca se "utapaju" u losijim skolama, i "uprosechuju se" kada vide da sa minimumom rada mogu biti 5.00. bog zna... :)

jos jednom, od srca mnogo srece; ne zamerite na mom "chapraz divanu" u gornjim postovima, ja samo malko vise "pricam" dok pijem jutarnju kafu :), razglabam na temu o onome sta mi tog momenta padne na pamet.
 
E, ovaj topic je bas nesto o cemu sam ja razmisljala...imala sam mladjeg brata...njemu su i mama i tata pomagali, pisali, crtali, objasnjavali...jer on je bio "mladji" i "nezreliji" i uvjek je imao slabije ocjene....meni je tata par puta objasnio nesto iz fizike i nesto iz matematike i to je bilo sve...Tad sam rekla i citav zivot ponavljala (pogotovo kad sam vidjela druge mame kako ne mogu da jedu ili spavaju zato sto djeca JOS nisu zavrsila zadacu, i sto se dernjaju i histerisu sto djete JOS ne zna koliko je x ako je 3+x=7) da ja NIKAD nista necu napisati i pomoci sinu.
Dok nije krenuo u skou!
Znam, grozno je da tako "promjenim" misljenje ali mene jednostavno stalno interesuje sta su radili, kako je on to uradio, kako mu ide....ne pisem mu zadacu, vrlo rijetko je i prekontrolisem...ali...ipak...nisam se ogradila onoliko koliko sam mislila da hocu.
 
moja sestra od tetke ima 2 kćeri..ova starija je lenja do bola...ne voli da uči i zato joj moja sestra kao pomaže...dok ne poludi, onda uzme i sama joj napiše domaći a klinka se izvuče i gleda TV...Digne se malo frka ali ništa se ne menja...Jedno vreme sam često odlazila kod njih i uvek sam se naježila kad bi ih videla kako "rade" domaći ... Užas!
Nikada nikada nikada neću dozvoliti sebi da to tako radim!

Inače ja sam na faxu imala nekoliko koleginica kojima su mame, tate čak i bake čitale lit. i ne samo to nego su roditelji i pisali seminarske radove...štaviše toga se nisu stidele...mene bi blam pojeo da to tako radim...a kao super studentkinje i to...mislim strašno...
 
mammy,
malko sam se i nasmejala - kad je cerka polozila prijemni za srednju skolu, mene su cesto putem, u samousluzi, i slicno, pitali: a kako STE prosli na prijemnom..? gde STE se upisali..? MI SMO tamo-i-tamo... onda sam ja kroz smeh odgovarala da sam ja svoj prijemni BAS odavno polagala, a da je cerka ovako-i-tako, i ONA licno i personalno se upisala tamo-i-tamo... :) ljudi tesko odvajaju sebe od deteta i njegovog (ne)uspeha.

gigule,
ja sam imala jednu koleginicu koja je svojoj cerki stalno pomagala; inace, zena dalmatinka, koje je ceo zivot, bez obzira na preko 25 godina zivljenja ovde, stalno govorila i govori cisto ikavski, sa brkanjem "tj" i "ch" :).
elem, uzme ona da cerki (koja je "antitalenat za srpski", citiram) negde u visim razredima osnovne i procita i napise lektiru za "smrt smail-age", jel'da... i sve ona to na brzinu poradi, ali na casu nastavnica nasumice odredi da njena cerka, sa jos par ostale dece, donese njoj za katedru svesku, da ona naglas cita... i krene zena da cita kako je smail-aga, "gospe ti", "isa' na skalinam..", pa je rekao "ne umen ti ja to", itd.itd. :)
dete dobilo keca sa postoljem, siroto... no, kao istinski talenat (sa mnogo nagrada) za matematiku i fiziku, gde joj majka zaista nije pomagala, danas je - elektroinzenjer... nikad se ne zna :).
 
Imam dvoje skolaraca.Nemam obavezu ucenja svaki dan sto primjecujem roditelja.Tu sam kad nesto zapnne da objasnim ali nikad nisam napisala zadacu.Jedan jedini put sam sinu napravila kocku :roll: s kojom se mucio sat vremena.Djeca su mi odlicni ucenici.Sin gimnazijalac,kcerka osnovac.
 
pa ako ocete da mu pomognete pokusajte da postavite neka pametna pitanja pa da razmislja..tako mozda i zapamti nesto iz skole..evo ja bila odlichna pa se pola ne secam
 
gurmanci:
Da li pomažete svojoj deci u učenju. Moj muž i ja smatramo da je to veoma važno i pomažemo načem sinu. Da li to izaziva nesamostalnost? :roll:
Kliknite za proširenje...
Ma ne, pomaganje ne utiče na samostalnost, bar iz mog iskustva. A i svi psiholozi tvrde da se ličnost formira do 3.god. života, a nadalje samo razvija u nekom određenom pravcu.
Važno je stalno biti u kontaktu sa svojim detetom i kada krene u školu, kao kada smo se stalno igrali sa njim dok je bilo malo. Da oseti da smo mu uvek oslonac, i spremni da pomognemo, ali ne i da uradimo umesto njega.
Koliko smo ga samo hrabrili za prve korake? Sa porastom broja dečjih godina, kod većine roditelja opada strpljenje, precenjuju dečije sposobnosti. Neizmerno mi je smešno, žalosno, ustvari, da deca u 1. osnovne imaju privatne nastavnike. Brigo moja, pređi na drugoga. :?
Ja im sve predstavljam kroz zabavu, kroz zabavna poređenja iz života, svako voli da se igra. :P A kad nešto ne znam, što se često, često, desi, :oops: onda zajedno tražimo odgovore, pa sledeći put znaju kako i gde sami da potraže.
Nikada nisu imali nastavnike, u predmetima za koje su talentovani imaju odlične ocene (takmičenja, itd.), a u onome što ih ne interesuje, tj. nemaju sklonosti, sasvim su prosečni đaci (uspeh im varira vrlo-dobar, odličan.)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Beba rodjena sa repom od 10 cm
Odgovora
2
Pregleda
181
argumentovano
A
zendeli
Smrt u porodici
Odgovora
13
Pregleda
413
kalis
kalis
Nina
Uzori u porodici
2 3
Odgovora
51
Pregleda
1.012
Lady Moon
Lady Moon

Back
Top