Filozofske poruke u filmovima

neću da pojašnjavam temu dodatno, nego ću da krenem odmah, vi možete da nastavljate diskusiju na dati film, a možete i da postavljate novi, kako vam volja
poželjni citati i već gotovi tekstovi, pa da skupim sve na jednom mestu, možda na kraju i u pdf formatu da prevedem sve

Trumanov šou i Platonova pecina

ono sto ja zelim da dodam, Hrist kao simbol Sopstva, a organizator šoua jeChrist off, nešto što zaklanja svetlost, nešto što je 'isključilo' Hrista

Nasdaq:

neću da pojašnjavam temu dodatno, nego ću da krenem odmah, vi možete da nastavljate diskusiju na dati film, a možete i da postavljate novi, kako vam volja
poželjni citati i već gotovi tekstovi, pa da skupim sve na jednom mestu, možda na kraju i u pdf formatu da prevedem sve

Trumanov šou i Platonova pecina

Spojler

Seeing The Truman Show, one can not escape the temptation of comparison with the allegory of the cave as it is both a narrative and interpretation. With the allegory (as part of The Republic), Plato has given the western mind, and to a large extent the “global thinking mind” a text that examines humanity’s ignorance of truth. The Truman Show is a manifestation of the allegory. Truman’s world is the cave, and our hero Truman (true + man) is the individual who escapes the limitations of the cave. Ironically, the actors in Truman’s artificial world and audiences who follow the show with religiosity are the ignorant masses. Truman is the only one who follows his bliss and answers the call to his archetypal existence. In the climactic scene, Truman, with his boat called Santa Maria, an obvious allusion to Christopher Columbus’s boat and his voyage of discovery, and despite the fear of water, decides to sail to freedom.

The movie is compelling us (those of us who are using our active imagination) to ask a question that Plato offered up in the allegory, that is, are we held captive, viewing mere shadows of particular shapes that are themselves “fake” posing as “reality?” Our hero decides to seek the “real” reality outside the cave. Today in the year 2005, seven years later, one look at the programming permeated in American television, the “second god” for mainstream masses, makes The Truman Show a very strong cautionary tale of the future. All of the so-called reality-based shows that fill the airwaves are attempts at creating a cave, or rather expanding the existing one to keep us ignorant, and perpetuate it for the next generations of men.

We do not see what happens after Truman leaves the cave. To be sure, the comparison stops there. In the allegory when the freed man leaves the cave, he is confronted with the brilliant sun, a metaphor for an archetype, that of goodness. For Plato goodness is the origin of everything that exists, archetype of goodness is one that all of humanity holds as central importance in one form or another. Plato’s hero adjusts to the sun, becomes enlightened and returns to the cave, only to deduct that masses must be ruled by few “learned” elite. The film however, suggests a different deduction. When Truman asks Christof (whose voice comes from up above, like voice of god) “was nothing real?” Christof responds, “you… you are real.” The movie is sending a message to us. That is, we are real, even if our world is manipulated around us by pseudo-democratic governments, CNN, Disney, sitcoms, Microsoft, Apple, professional sports, reality TV, MTV, soulless science, rigid religion, and so on. We can break free.

At the end of the film where Truman and Christof are engaged in a fateful dialogue, Truman responds to Christof’s godlike controlling comments, “you never had a camera in my head.” Truman is a modern day Prometheus, a champion of men against the gods. When he decides to leave Seaheaven Island and exits through the final door, the audiences who have followed him for years, cheer for their Prometheus, for his courage, and defiance. He is a true man.

The Archetypes

In Jungian thinking, archetypes are structural elements of the human psyche. Archetypes are systems of readiness for action, and at the same time images and emotions.” (CW 10, par. 53) Cinema works like a mirror of archetypes and metaphors that are representative of archetypes. The Truman Show presents us with archetypes on two levels, personal and collective. We live in a consumer culture that suppresses the soul and in its expansion (a logical mode for survival of capitalism) creates complexes for members of the culture, us. The Truman Show uses the audio-visual techniques available to project the emptiness of such artificial archetype, and through our hero shows a possibility of a way out.

The archetype of mother goddess that exists in every culture is manifested in different roles, one obvious one being “the mother.” Truman’s real mother is not part of the diegesis, and his “fake mother” is a second tier actor who does not fool Truman for long. Truman is in search of his personal complex and an archetypal image of a woman in his psyche, that is to say, his anima. He finds his anima in Sylvia (an allusion to American poet Sylvia Plath) and not his TV wife, Meryl (an allusion to actress Meryl Streep), who only wears a persona and is not figured as his anima. When Sylvia is taken away by the shadow forces (people in charge of the show) he is left with a lasting powerful image of Sylvia, her eyes. Hegel famously wrote, “eyes are the outer manifestation of soul.” Truman develops an obsession in finding her eyes, that is the images that match Sylvia’s eyes in various magazines. Truman’s only contact with a “real” person gives impetus for a “real” love in Truman’s life.

The Truman Show reminds us that anima mundi is a notion to be embraced. Elite groups who dominate others to satisfy their power complexes muddy everywhere on the planet anima mundi. But if we are true men (and women), whether in the spirit of Plato or Schelling, we are to find our call within the anima mundi. Moreover, the movie reminds us of our shadow. Towards the end where Truman’s defiance has reached its pinnacle, Christof’s shadow dominates and he orders a “maximum intensity” storm to stop Truman from escaping. When challenged by the Network boss, “you can’t kill him live in front of a live audience.” Christof replies, “why not, he was born in front of a live audience.” The man who has worn a godlike persona is willing to play god, Vis-à-vis his shadow.

ono sto ja zelim da dodam, Hrist kao simbol Sopstva, a organizator šoua jeChrist off, nešto što zaklanja svetlost, nešto što je 'isključilo' Hrista

Kliknite za proširenje...

Prvo i osnovno:Scenarista i režiser su bogovi u tom i drugim filmovima-bogovi o kojima pričaju su sekundarne intencije,a
o likovima da li vredi i pričati...Ima da odigraju...

nazdo, eno ti ga matriks a u vezi šopenhauera, zamoli ozija da ti elaborira ili ga poveži sa sestrom
dobro bi mu došlo malo ženskog društva

sad kad videh temu Kvalitativna mnozina, setih se da film Cloud Atlas, reditelja Matrix trilogije, govori upravo o zivotu pojedinca kao melodiji u simfoniji Svega
ideja filma je evolucija duse kroz reinkarnacije gde u razlicitim zivotima igra razlicite uloge, dok se u jednom od tih zivota ne probudi i odluci da konacno ispise 'Cloud Atlas', koji se provlaci kao 'okidac' kroz sve njegove inkarnacije

Smrcu ta dusa postaje - melodija, Cloud Atlas. Sve sto je rekao/la, uradio/la i ostavio/la, nastavlja da se reflektuje kroz citavu vaseljenu odredjujuci time kvalitet melodije, tj 'prirodu vecnog zivota', tj zivota van vremena. Eto zasto je toliko vazno postati sposoban za istinski moral:

Sonmi-451: Our lives are not our own. From womb to tomb, we are bound to others. Past and present. And by each crime and every kindness, we birth our future

konkretno, metafora koja se koristi za glavnu ideju filma je okean kao mnostvo kapljica:

Haskell Moore: There is a natural order to this world, and those who try to upend it do not fare well. This movement will never survive, if you join them you and your entire family will be shunned. At best you will exist at pariah to be spat at and beaten, at worse to be lynched or crucified. And for what, for what, no matter what you do it will never amount to anything more than a single drop in a limitless ocean.

Adam Ewing: What is an ocean but a multitude of drops?

kao i da, zivot, iako zvuci kao buka, gomila tonova za koje ne znamo kako zvuce skupa, zapravo jeste melodija, buka treba da bude transcendirana, odnosno volja negirana:
volja za zivotom kao bukom ovde je nazvana 'natural order' koji treba da se prevazidje:

[youtube]
''When clouds move, the figures they form are not essential, but indifferent to them. But that as elastic vapour they are pressed together, driven off, spread out, and torn apart by the force of the wind, this is their nature, this is the essence of the forces that are objectified in them, this is the Idea. The figures in each case are only for the individual observer.''

a citat koji povezuje njegov citat i Cloud Atlas:

''Clouds do not really look like camels or sailing ships or castles in the sky. They are simply a natural process at work. So too, perhaps, are our lives. Because we have minds and clouds do not, we desire freedom. That is the shape the characters in "Cloud Atlas" take.''

kao i citat iz same novele Cloud Atlas po kojoj se snimljen film:

“Belief, like fear or love, is a force to be understood as we understand the theory of relativity and principals of uncertainty. Phenomena that determine the course of our lives. Yesterday, my life was headed in one direction. Today, it is headed in another. Yesterday, I believe I would never have done what I did today. These forces that often remake time and space, that can shape and alter who we imagine ourselves to be, begin long before we are born and continue after we perish. Our lives and our choices, like quantum trajectories, are understood moment to moment. That each point of intersection, each encounter, suggest a new potential direction.

― David Mitchell, Cloud Atlas

okej, ovde se slabo pise, nema veze, idemo dalje.

Americka lepota - Jungova "individuacija", alhemija transformacije psihe


Prelude
"The opus magnum had two aims: the rescue of the human soul and the salvation of the cosmos…"

Ovaj film, iz nekog razloga (možda zato što obiluje arhetipskim sadržajima) je izuzetno cenjen, iako prvenac Sema Mendeza, za njega je dobio 3 Oskara.

Centralna tema je spasenje, iskupljenje, covekove duse, prikazana kroz alhemijski proces tranformacije psihe u tri faze, nigredo, albedo, rubedo, dakle kompletiranje procesa koji bi Jung nazvao individuacija, proces koji se "odmotava" ceo život, kompletiranje psihickog života, pomirenje suprotnosti, realizacija Sopstva, kao centralnog arhetipa psihe, "oblačenje" za svadbu nad svadbama, itd.
Krajnji cilj alhemijskog procesa je proizvodnja kamena mudrosti, koji se uglavnom opisuje kao "transformišući agent", nešto što nudi izlaz iz ove vrste egzistencije, ili simbolično, pretvaranje blata u zlato. Lepota može biti sličan okidač za psihicku transformaciju, koja počinje na fizičkom nivou i doseže duhovni. Svaki od tri koraka alhemijskog procesa, ima paralelu u filmu Americka lepota, zato smatram da je ovaj film izuzetan:

Nigredo.

"Right at the beginning you meet the "dragon," the chathonic spirit, the "devil" or, as the alchemists called it, the "blackness," the nigredo, and this encounter produces suffering…"


Film počinje bestelesni glas (voiceover), glas Lestera Burnama, glavnog lika u filmu: "Ovo je moj život. Imam 42 godine i za manje od godinu dana biću mrtav." Najranija scena u filmu pokazuje Lestera pod tušem, kako masturbira - fizička "ljubav", bez prijemnika, bez druge strane, bez suprotnog, nema "konjukcije" što nam pokazuje stanje u kome se nalazi njegov život. On "postoji" ali nije živ. Nigredo faza, faza crnila, u kojoj počinje proces transformacije, ako uopšte počne. Na višoj skali, nigredo bi bila celoukupna ovakva egzistencija, ali sada smo na nivou individualne psihe. Čak je i ime glavnog lika simbolično:

Lester, od lesser, manje od; Burnham, burn out, izgaranje

Dakle, imamo mesto potpune tame, ispunjeno senkama. Lester mora da se suoči sa senkama pre nego što može da predje na sledeću fazu transformacijskog procesa. Suočavanje sa Senkom je prva faza procesa individuacije. Senka je prvi arhetip sa kojim se susrećemo na ovom putu:

"Prva etapa je suočavanje sa sopstvenom tamnom stranom, Senkom. U njoj su svi oni aspekti ličnosti koje je naša svest odbacila kao neprihvatljive iz moralnih, estetskih ili nekih drugih razloga. Suočiti se sa Senkom – znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića (Vladeta Jerotić). Sve do tog suočavanja, Senka se prenosi na neki spoljni objekat koji smatramo lošim - u psihologiji se ovaj mehanizam naziva projekcija. Spoljašnji objekti na koje projektujemo sopstvenu senku mogu biti roditelji, bračni partner, predpodstavljeni a često i ljudi druge nacionalnosti, boje kože ili vere. Tek kada s punom svešću priznamo realnost Senke kao jednog dela našeg bića, možemo da očekujemo dalji napredak na putu individuacije. Tek tada možemo i da «zaštitimo druge od zla u sebi» a ne samo da uzaludno pokušavamo da «zaštitimo sebe od zla u drugima"

Nigredo zahteva potpuno rastakanje nas samih, simboličku smrt ega, onoga što mislimo da jesmo, jedan individualitet, da bi na kraju procesa individuacije, dakle eventualno, Sopstvo kao sveukupnost psihičkih procesa moglo da "izroni". Faza alhemijskog procesa koja odgovara ovoj fazi je primena toplote, okoštavanje.
Lester nas upoznaje sa svojom ženom, Karolin koja potkresuje crvene ruže, i sa svojom ćerkom, Džejn. Njegova porodica formira "trojstvo", u kome postoji imbalans, nedostaje komplementarna mupka figura, Senka. Lesterov prvi zadatak je da pronadje svoju Senku kako bi "četverstvo" doveo u postojanje.

Njegova žena Kerolin je dominantna i sve u njenoj kući mora da bude "ispravno". Ona je odvojena od Lestera, nema konjukcije, spoja suprotnosti, samo animoziteta. Ona sama ne uspeva u svom poslu prodaje nekretnina, pa dolazi do projekcije nezadovoljstva na muža i ćerku. Dalje, Lester saznaje da će biti otpušten sa posla posle 14 godina; suma, njegov život je propast - njegov brak je neuspeh, ćerka je otuđena od njega, upravo je izgubio posao. On kaže: "Izgubio sam nešto... Nisam siguran šta je to, ali znam da se nisam uvek osećao ovako... sedatiran.
Lester gleda kroz kuhinjski prozor i oseća da ga neko posmatra. To je Riki Fits, tinejdžer koji se upravo doselio. On svojom kamerom snima Lestera i Džejn iz svog dvorišta. On je figura Hermesa, glasnika "bogova", prenosioca poruka iz "podzemlja", "sveta mrtvih", tj. kolektivno nesvesnog. On počinje kao Lesterova Senka, ali kasnije postaje moćni simbol Sopstva. On vodi Lestera da prizna svoje stanje očaja, ali ga vodi i u novi život.
Sam Riki živi sa majkom i ocem - otac bivši pukovnik američke mornarice, opsednut moći i besom, fizički zlostavlja svog sina, i teroriše domaćinstvo koje tretira kao vojnu jedinicu. Ova porodica je takodje debalansirano trojstvo, refleksija Burnam porodice. Rikijeva majka, Barbara, je psihički uništena do stanja psihoze, ona je u stanju vegetacije, potpune diskonekcije sa pojavnim svetom oko nje, deflacija ega. Dakle, ono što je potrebno Fits porodici je funkcionišući ženski element. Riki "opstaje" psihički celovit kroz obmane i u tajnosti, skrivajući se od svog oca. Ono što je zanimljivo kod njega, on posmatra svet kroz prizmu video kamere, traži lepotu koju može uvek iznova da snima i beleži, ona ga održava živim. Od svih članova porodice Fits, on je najintegrisaniji. Ali i njemu treba odnos sa ženskim, kao i Lesteru.

Albedo
"In the alchemical work the nigredo is followed by the albedo. This phase corresponds in the individuation process to the integration of the inner contrasexual components, the anima in the case of the man, the animus with a woman."

Transformacije počinje kada čovek počinje da dodiruje kolektivno nesvesno. Posrednik u tom procesu je Anima. Lester i Karolin odlaze na utakmicu gde je njihova čerka čirlidersica, i Lester ugleda Angelu, Džejninu drugaricu, i postaje očaran, hipnotisan njenom fizičkom lepotom. Samo njeno ime, grčki za "glasnika" jasno ukazuje da je ona Lesterova Anima. Nakon utakmice, on flertuje sa njom i ona mu uzvraća: "Osećam se kao da sam bio u komi 20 godina i tek sad sam se probudio". U njegovim fantazijama, crvene latice ruža prekrivaju njeno lice i izlaze iz nje. Ruža kao mandala, simbol celovitosti. Crvena ruža se provlači kroz ceo film, i njeno prisustvo se odnosi na Afroditu, grčku boginju ljubavi i lepote, koja se "manifestuje u čarobnom vrtu cvetova, noseći u svojoj kosi venac od mirisnih ruža". Dakle, motiv lepote kao simbol transformacije, ali i funkcionalnosti, svrhovitosti, potrebe za celovitošću, ono što nedostaje obema porodicama. Sama crvena ruža je nešto izuzetno, lepo i samim tim najmanje dostupno, kao i samo postizanje celovitosti, realizacija Sopstva.

Rane Fits porodice su toliko duboke da je isceljenje nemoguće; dok za Burnam porodicu, interakcija sa Angelom nudi mogućnost integracije. Ovde, nikako nije nagon na prvom mestu, nagon kao sredstvo koje vrsta koristi da zadovolji sopstvene ciljeve, već nešto što zadire u transcedentno, magija koja neodoljivo privlači u zanos sjedinjenja.

Raspad je proces neophodan za albedo fazu. Dakle, razbijanje psihe na osnovne komponente, zatim čišćenje. Ovaj proces u Lesteru započinje Anima, proces u kome ga "pere" od nečiste materije koja ga vuče dole, u psihičkom životu pojedinca stanje koje se naziva depresija. Transformacije je otpočela, on se budi iz svog života pod sedacijom. U alhemiji, ovo odgovara pronalaženju odbačenog kamena da bi se započeo proces. Ovo je albedo faza, koja zavisi od Lesterove spremnosti da "radi" sa Animom.

Lester se sastaje sa Rikijem na zabavi koju je priredila kompanija za prodaju nekretnina u kojoj Karolin radi. Lester beži sa te zabave i sreće Rikija u tamnoj uličici iza zgrade u kojoj se zabava odigrava, idealno mesto za rad sa Senkom. Riki je izašao napolje da ****** džoint. On nudi džoint Lesteru, što je vrlo simbolično, jer se tada Lester pridružuje, joins (joint) svojoj Senci. Droga slabi barijeru izmedju svesnog i nesvesnog; no, kako nije lako očekivati da tek tako uplovimo u nesvesno i ostanemo čitavi, Riki daje Lesteru marihuanu koju je spravila sama američka vlada, visoko potentnu ali koja ne izaziva napade panike, što donekle omogućava da se spustimo u nesvesno i integrišemo njegove sadržaje u svetlu svesti.

Senka i Anima mogu da rade zajedno na početku procesa individuacije. Odvajanje dolazi kada je Anima prihvaćena i shvaćena. Tako na početku, Angela i Riki dovode Lestera do dubljeg razumevanja. No, tek kada Lester počinje da se suprostavlja Karolin, "negativnoj majci", i kada počnje njegovo odvajanje od nje. njegov odnos sa Angelom može da se razvije.

Kasnije te noći, Lester čuje kako je Angela rekla Džejn, njegovoj ćerci: "Tvoj tata je zapravo sladak, kad bi malo vežbao bio bi "hot"". Ove reči omogućuju Lesteru da počne da dela u pravcu svoga budjenja. On počinje da vežba da bi izgledao bolje, ali za vreme rada na sebi, paralelno se odvijaju procesi u njemu - problem sa poslom rešava tako što postavlja ultimatum nadredjenima da će otkriti njihove nelegalne poslove ukoliko mu ne obezbede otpremninu za sledećih ne sećam se koliko, možda 20 godina, dakle neka vrsta finansijkog aranžmana, gde on sa svoje grbače skida jaram posla koji ne voli. Čisto iz razonode počinje da radi u prodavnici brze hrane, iako je prekvalifikovan za tako nešto. Počinje da obnavlja prakse iz svojih mladjih dana, počinje da radi stvari koje je radio kao dete, da sluša rok, npr, što je neka vrsta povratka stanju detinje bezazlenosti i neprojekcije na svet i ljude oko sebe.

Medjutim, ovo može da bude vrlo opasno, kraj procesa individacije za mnoge, da nadju izvor životne energije u poslovima mladosti, umesto onde gde je ona beskonačna i večna. Alhemijski proces može da se prekine, duša da ostane zarobljena u materiji, ali arhetipi mogu opet da "rade" i da dovedu do ponavljanje alhemijskih faza. Dakle, postizanje celovitosti je jako retko linearan, već više cikličan proces. Jedan korak nazad, dva napred.

Riki i Džejn ulaze u vezu. Džejno donosi žensko u porodicu Fits. Postoji jedna scena kada Riki objašnjava kako ga to lepota drži u životu i čuva od straha od ove egzistencije. Ne zelim da parafraziram, isuvise je lepa scena da je upropastim time:


Takodje, kasnije Riki pokazuje Dzejn tanjir sa nacističkom swastikom, koji je deo ratnih uspomena njegovog oca. Swastika kao simbol zla kolektivnog nesvesnog, od straha od tog zla, Riki se brani lepotom. Dzejn i Riki ispoljavaju svoju ljubav jedno za drugo. Dzejn je Anima figura za Rikija i omogućava mu da se udalji od zla sopstvene porodice.

Lepota je centralna tema ovog filma: Lesterova opčinjenost Angelom, Angela je preokupirana svojom fizičkom lepotom i želi da bude model, Džejn stalno sebe promatra u ogledalu u sakuplja novac za implante za grudi. Karolin je ponosna na lepotu ruža u svome dvorištu. Riki, kao najintegrisaniji, je u stanju da vidi lepotu životne sile koja se promalja iza stvari, izmedju redova. Značaj lepote za alhemijski proces individuacije?

Dovodi nas do svesti o idealnosti opažajnog sveta. Lepota se na objekat pojektuje iz nekog drugog sveta, sveta čistih ideja i na njega nas podseća. Transformacija prima materiae u kamen mudrosti, Lapis., otkrivanje Duha, žive sile zarobljene u materiji. Riki je dovoljno mudar da ovo shvati.

Rubedo

"In rubedo everything comes together and, in so doing, enters a different dimension. Above and below, Heaven and Earth, meet and marry. There is a sense of suspension here as well as timelessness- just as there is in all those moments when we experience ourselves as being outside of time… There is a marriage but there is also a death."

"The growing redness (rubedo) which now follows denotes an increase of warmth and light coming from the sun, consciousness. This corresponds to the increasing participation of consciousness, which now begins to react emotionally to the contents produced by the unconscious. At first the process of integration is a 'fiery' conflict, but gradually it leads over to the 'melting' or synthesis of the opposites. The alchemists termed this the rubedo , in which the marriage of the red man and the white woman, Sol and Luna, is consummated."

U ovom stanju beline, prosvetljenosti u svakodnevnom životu, čovek ne može istinski da "živi", već je to neka vrsta apstraknog, idealnog stanja. No, da bi to stanje bilo oživljeno, mora imati krv, ono što alhemičari nazivaju rubedo. , crvenilo života koje jedino sveukupno iskustvo bića može da transformiše u idealno stanje, samo krv može da animira belinu idealnog stanja svesti u kome se rastapa i poslednji trag crnila:

The sun shall be turned to darkness and the moon to blood, before the day of the Lord comes, the great and magnificent day.

Poslednji dan Lesterovog života: simbolička integracija nesvesnog sa svesnim psihičkim sadržajima. Angela pristaje na seks sa Lesterom, ali onda mu otkriva da je devica. Lester se konačno "budi" što je propraćeno glasnim udarom groma spolja. Lester se odjednom, smeši, blaženo. Prevazišao je nagonsko, pokriva Angelu ćebetom i posmatra je kao predivno ljudsko biće, a ne kao deo njegove projekcije nesvesnih sadržaja, posmatra je kao čistu lepotu odvojenu od objekta, lepotu po sebi. Iako je ona još uvek ona, on u njoj vidi čistu lepotu bez želje da je "konzumira". On može bezinteresno da uživa u toj lepoti i to je ono što mu daje osećaj blaženstva. U tom trenutku, vidimo pištolj proslonjen na njegov potiljak. Oroz povučen, beli zidovi urpljani krvlju.

Ubica je pukovnik Fits. Taj akt nasilja je projekcija Senke, budući da je pukovnik homoseksualac, što je čitav život spočitava svom sinu, premlaćujući ga zbog toga. On nije integrisao svoju Animu, tako da je ona za njega i Senka. Kod homoseksualaca, dolazi do potpune identifikacije sa Animom, kada se homoseksualnost ispoljava, Kod pukovnika, Anima se potiskuje i samim tim je Senka. On je, videvši svog sina, Rikija i Lestera kako puše travu, pomislio da su u homoseksualnoj vezi, pa je pokušao da se "nabaci" Lesteru, što je naravno dovelo do nesporazuma. Ovo je bio njegov način da reši svoj unutrašnji konflikt koji mu je stvarao ogromnu tenziju i osećaj stida. Ali, u komšiluku, najfunkcionalniji par su upravo dva homoseksualca, Džim i Džim koji odaju snažan osećaj celovitosti do koga dolazi kada su svi delovi psihe svesno integrisani.

- - - - - - - - - -

Unus Mundus


"Everything good is costly, and the development of personality is one of the most costly of all things."
"The experiential experience of the unus mundus seems to be a transcendent one. The West Nigerians say, 'Only when a man dies does he discover the mystery of life'."

Spajanje sa ženskim podrazumeva odnos, lat. relatio - vraćanje. Lesterovo iskustvo sa Angelom stvara tu mogućnost za njega. Krajnji cilj život je dostizanje jedinstvenosti i celovitosti psihe, kako bi se duša obukla za svadbu nad svadbama - Unus Mundus. To nije rastakanje svesti u primordijalnom haosu, već upravo suprotno, dobijanje celovite, apsolutne svesti o svemu u odnosu na sve.
Završna scena je kako Lester gleda u fotografiju svoje porodice i smeši se. Preko toga ide glas (voiceover):

"I guess I could be pretty pissed off about what happened to me, but it's hard to stay mad when there's so much beauty in the world. Sometimes I feel like I'm seeing it all at once, and it's too much; my heart fills up like a balloon that's about to burst... And then I remember to relax, and stop trying to hold on to it, and then it flows through me like rain, and I can't feel anything but gratitude for every single moment of my stupid little life...You have no idea what I'm talking about, I'm sure. But don't worry... You will someday."

- Lester Burnham / American Beauty



Kada je Opus Magnum završen, ljudska duša postiže integraciju. Unus Mundus je stanje sjedinjenosti duha i materije, transcendencija odvojenosti koju normalno opažamo. To stanje se postiže nakon života, ponekad i u mističkim ekstazama, kada individua doživljava osećanje da je ona duša sveta, anima mundi. Jung ovo stanje opisuje:

"Yet there is so much that fills me: plants, animals, clouds, day and night, and the eternal in man. The more uncertain I have felt about myself, the more there has grown up in me a feeling of kinship with all things."

Barijere izmedju duha i materije više ne postoje. Lester živi večno u ovoj lepoti.

Ta je lepota budući šipak-plod ruže u koji ona prerasta...
http://www.google.rs/imgres?imgurl=...tbnid=3_TEbmP4HSZkRM:&tbnh=90&tbnw=74&zoom=1&

Mogla bih da pišem o „Apokalipsi danas“, izvlačeći neke paralele sa Konradovim „Srcem tame“ koji je i bio inspiracija za ovaj film. O užasu kao rezultatu svakog idealizma zatrovanog ideologijom koja je istovremeno stvorena da bi opravdala njegovu zloupotrebu, ali o tome nekom drugom prilikom.

Za početak, nešto staro, sa drugog pdf:

CEMETERY MAN ili DELLAMORTE DELLAMORE
http://www.imdb.com/title/tt0109592/

Na prvi pogled zombi-film sa zbunjujućim tokom događaja i bez crno-belih karaktera, baziran na delu Sklavija, autora stripa o Dilanu Dogu; na drugi pogled, međutim, reč je o crnohumornom, romantičnom ostvarenju sa sopstvenom i vrlo specifičnom poetikom o odnosu eros – tanatos.

Frančesko Delamorte (delamorte = smrt) je mladi šef groblja u malom mestu Bufalora. On bukvalno, zajedno sa svojim retardiranim pomoćnikom Gnagijem (čija se verbalna komunikacija svodi samo na jednu besmislenu reč: gna), živi na groblju, gde se poslednjih nekoliko nedelja događaju čudne stvari: mrtvi se dižu iz svojih večnih konačišta, pa je Delamorte ujedno i čuvar groblja i tamanitelj zombija.

Da bi se shvatio dalji tok događaja, bitno je objasniti njegov karakter: Delamorte je, metaforički, dete ljubavi i smrti (majčino devojačko prezime je Delamore (= ljubav), usamljenik sa jedva nešto malo dodira sa spoljnim svetom. Najbolji prijatelj mu je Franko, činovnik na groblju, s kojim se retko viđa ali sa kojim vodi maratonske telefonske razgovore. No, u širokoj plejadi priglupih, poremećenih i licemernih likova, dovedenih skoro do apsurda, Delamorte je najnormalniji. Jedino za čim čezne jeste da upozna ljubav, jer je onu drugu krajnost – smrt, upoznao i sa njom se, takoreći, srodio. Okidač će se pojaviti u vidu prelepe udovice, koja će sa njim podeliti skrivenu opsesiju smrću i potaknuti onaj najranjiviji Delamorteov deo: seksualnost, u čiju funkcionalnost više ni sam nije siguran. U toku njihovog vođenja ljubavi (na grobu), njen pokojni muž će se dići iz mrtvih i zaraziti je "zombitisom" – nakon čega će i sama postati zombi i, po pravilu, biti likvidirana. Od tog trenutka film dobija sasvim drugi tok i drugu dimenziju: Delamorte, koji se toliko nadao ljubavi, naizgled je opet na početku ... ili mu se tako samo čini, jer se ubrzo pojavljuje neka vrsta inkarnacije udovice – ovog puta oličena u gradonačelnikovoj sekretarici. Pošto jedno drugom izjave ljubav, ona će mu saopštiti da se užasava seksa, te je Delamorte, u ime ljubavi, spreman da se podvrgne kastraciji. U poslednjem momentu ona će mu saopštiti da ju je gradonačelnik silovao i da je posle tog iskustva zavolela i seks i svog silovatelja, te da će se za njega i udati. To je još jedan atak na Delamorteovo srce: bio je pripravan da se žrtvuje ni za šta, a zavet na ljubav se ispostavlja kao laž. U sledećoj inkarnaciji, voljena žena je studentkinja s kojom on provodi strastvenu noć, i koja mu izjavljuje ljubav – da bi već sledećeg jutra saznao kako je reč o prositutki. I opet razočaranje, opet laž jer: ljubav se može i kupiti, samo ako se ima 200.000 lira. Gledalac dolazi do zaključka da se sudbina, kroz dotičnu devojku i njene inkarnacije, ruga Delamorteu zbog njegovog upornog nastojanja da idealizuje ovozemaljsku ljubav.
Paralelno sa tokom Delamorteovog ljubavnog života, odvijaju se i druge, još bizarnije priče: ona o Gnagijevoj izabranici srca i, naročito, priča o devojci koja ne može da se odvoji od groba svog poginulog momka-motocikliste i koja će mu, kada on ustane iz groba (sa sve motociklom), dozvoliti da je – u ime ljubavi – živu jede. Nekrofilija, ma koliko odvratna, ovde je u ulozi pojašnjenja jedne često korišćene fraze: voleću te i posle smrti, parabola o ljubavi koja nikad ne umire.

U poslednjoj trećini filma Delamorte postaje ubica živih: ubija mladiće kojima je dugo predmet podsmeha, ubija devojku sa kojom je proveo noć i za koju je saznao da je prostitutka. Mi vidimo te scene, ali Delamorte nikome ne deluje kao mogući osumnjičeni. Nikome ne pada na pamet je on počinilac zločina. Štaviše, za počinjena ubistva optužen je njegov prijatelj Franko. Ljut što su mu ubistva "ukradena", Delamorte će otići u bolnicu da poseti Franka koji će se, na momenat, probuditi iz kome i potpuno lucidan izjaviti da ne zna ni za kakvog Frančeska Delamortea.

Slobodan ali i očajan i razočaran (jer mu niko ne priznaje ni ljubav ni smrt), Delamorte odlučuje da napusti Bufaloru kako bi, zajedno sa Gnagijem, video "ostatak sveta". Njih dvojica kreću na put kolima, ovenčani nadom u novi početak. No, na izlasku iz tunela čeka ih blještava svetlost, a na njenom kraju – provalija. U naglom skretanju u krivinu Gnagi dobija jak udarac u glavu i vraća mu se moć govora (mada ima naznaka da je udarac u glavu pospešio i povratak razuma), dok sada Delamorte nije u stanju da kaže ništa više osim besmislene reči – gna. Fenomen switch to neophodna je završnica u priči u kojoj je glavni junak iskusio sve patnje i na kraju nije nagrađen čak ni nadom ili šansom da će se u njegovom životu bilo šta promeniti. Zato će se vratiti u stadijum nevinosti, bez moći artikulisanog govora, sa jedinom svrhom da bude tihi pratilac i pomoćnik Gnagiju, u misiji kakvu je imao i na početku: čuvanju groblja i ubijanju zombija ... sve dok eventualno opet ne zasluži switch to himself.

Nema puta dalje, nema bekstva od samog sebe. U finalnoj sceni vidimo staklenu kuglu, i u njoj figure Delamortea i Gnagija, kao metaforu večito zarobljenih u vremenu i prostoru ... a možda i u snu.... jer postoje jake indicije da je Delamorte zapravo sam Franko, podvojena ličnost, i da je sve ono što se dešava od scene u bolnici, zapravo samo deo košmara koji Franko proživljava u komi.
Moguće je, takođe, da slojevitost filma ne ište neku posebnu analizu i traženje simbola, analogija i metafora, i da su neke stvari baš onakve kako izgledaju.

Posle ovog filma pokušala sam da odgledam najnoviji nastavak "Petka, trinaestog", i – nije išlo. Začuđujuća je činjenica da pojedini filmovi zarade po nekoliko stotina miliona dolara na konto stare slave, odnosno na račun prvog iz serijala filmova sa istim motivom, a neki biseri kinematografije ostanu u zapećku. Cemetery man je čudesno ostvarenje, koje u sebi objedinjava Bodlerovu poetiku splina, Poovu viziju kobne Ligeje, Romerovu zombifikovanu anti-utopiju, Metisonovu poeziju najusamljenijeg čoveka na svetu i bartonovsku ping-pong igru između ovozemaljskog i onostranog.

Francesco Dellamore: Death, Death, Death, the whore.

Kliknite za proširenje...

Francesco Dellamorte: Hell, at a certain point in life, you realize you know more dead people than living.

Kliknite za proširenje...

Francesco Dellamorte: Past this tunnel is the rest of the world. What do you think the rest of the world looks like, Gnaghi? Can you imagine it?... You're right. It's beyond imagination.

Kliknite za proširenje...

Francesco Dellamorte: Death, death, death comes sweeping down, filthy death the leering clown, death on wings, death by surprise, failing evil from worldly eyes, death that spawns as life succumbs, while death and love, two kindred drums, beat the time till judgement day, an actor in a passion play, without beginning, without end, evermore, amen.

Kliknite za proširenje...

Zaista interesantno...Pogledaću film...

hvala, Borac za prava životinja, dugo sam odbijala da pogledam ovaj film opet, sad ću to učiniti sa jednim novim razumevanjem

Sledeći film koji bih želela da predstavim je Drvo života, Terensa Malika, kako je ovaj film kinematografsko remek delo, prvo ću ga predstaviti trejlerom, a večeras ću ispisati filozofsku obradu; kaver me neodoljivo podseća na isto drvo iz Jungove Crvene Knjige




trejler:




i predivna Lacrimosa u sceni kosmičkog stvaranja:

"Antihrist" Lars von Trier
Priroda"je 'zlo'
zena je zlo
Zlo je lepo
Zlo je dobro
Odmah me na Niceta podsetio

Tree of Life




Radnja filma se odvija kroz unutrašnji svet deteta; dete kao vrlo moćan simbol Sopstva; na kraju, vraćanje detetu, tj Sopstvu kroz delovanje arhetipova, Majke i Oca.

"Where were you when I laid the foundations of the earth? When the morning stars sang together, and all the sons of God shouted for joy?"
-- Job 38:4, 7.

Ovi redovi iz knjige o Jovu uvode u film i govore gledaocu da će uskoro prisustvovati arhetipskoj priči sa dubokim korenima u judeo - hrišćanskoj mitologiji. Konačno, prolazno, u vremenu i prostoru, se "odvija" naspram večnog i neprolaznog, i toj areni se odigrava transformacija primordijalnih sila haosa u oboženog čoveka - boga.

“No tree, it is said, can grow to heaven unless its roots reach down to hell.” ― C.G. Jung.

Jov je to iskusio, svi smo mi makar intuicijom datakli kreativnu silu Univerzuma koju zovemo Bog, Nepoznato koje leži izvan svega što čovek može razumom da dotakne, a opet - poput večne vatre, gori u samom centru našeg bića.
Sam film se odigrava kroz scene kosmičkog stvaranja prikazujući moć prirode, uključujući evoluciju naše planete, i na kraju čoveka koji je vrhunac evolucije svesti, paralelno sa unutrašnjim dešavanjima mikrokosmosa - čoveka. Ko god je ikad postavio sebi pitanje svrhe postojanje može da se poveže sa Malikovim glavnim likom i njegovom bedom, umornog od sveta odvojenih pojedinaca koji savršeno reflektuje duhovni bankrot današnje civilizacije, gubitak veze sa božanskim, numinoznim, što i jeste jedno od osnovnih uzroka bede bilo koje vrste, pa i mentalne - psihoza.
Glavni lik povraća celovitost svoje psihe putem relativizacije ega, onoga što mislim da jesmo - jedan jedini individualitet koji trenutno živimo, i sticanja svesti o svojoj ulozi u kosmičkoj drami života koja povezuje tačkice svega što je bilo, jeste ili će biti, što ga konačno vodi oslobodjenju.

Nakon pasusa iz knjige o Jovu, prelepa scena radjanja Kreacije prati; preko toga ide glas Majke (voiceover):


"The nuns taught us there were two ways through life—the way of nature and the way of grace. You have to choose which one you’ll follow… Grace doesn’t try to please itself. Accepts being slighted, forgotten, disliked. Accepts insults and injuries… Nature only wants to please itself. Get others to please it too. Likes to lord it over them. To have its own way. It finds reasons to be unhappy when all the world is shining around it. And love is smiling through all things… The nuns taught us that no one who loves the way of grace ever comes to a bad end."

"way of nature" je bezumna, besciljna, slepa priroda, tigar koji jede antilopu, majka riba koja jede svoju decu, ćelije raka koje ubijaju sopstveno telo; "way of grace" je suptilno i tiho, uspavano promaljanje same životne sile kroz materiju koja pokušava da je oblikuje, sile ljubavi, sile pralepote, Boga, nazovite to kako hoćete
oba "puta" ima svoje pandane u odredjenoj vrsti našeg, individualnog karaktera:

"The nuns taught us that no one who loves the way of grace ever comes to a bad end."


Arhetip Majke.

Najranija Džekova sećanja su o majci:

“Mother, brother, it is they who led me to your door.”

Ovde imamo nagoveštaj arhetipskog odnosa majke i sina koji sugeriše da će "svetlost svetu", celovitost svesti doći iz odnosa prema ženskom - skoro kao nagonska potreba za celovitom psihom. Odnos mladog Džeka i njegoe predivne, nežne majke pune ljubavi koja mu pokazuje samo značenje i smisao života kroz oči duše, je ključ Džekove psihološke i duhovne obnove. Sofija, tj Mudrost je aspekt božanskog koji izranja iz nesvesnog u svest kolektivnog nakon milenijuma devalvacije i potiskivanja; u filmu je taj aspekt otelovljen u Džekovoj majci. Sofija se takodje pojavljuje u Tori:

"Her ways are pleasant and all her paths are peace." ; u njoj je sveti duh razumevanja:
As "the brightness of the everlasting light, the unspotted mirror of the power of God," Sophia "passeth and goeth through all things by reason of her pureness".

Džek ima viziju svoje majke kako lebdi iznad i okolo ogromnog drveta koje je moćan simbol boginje majke, pri čemu njegovo ushićenje prizorom u njegovoj viziji možemo da uporedimo sa:

I was exalted like a cedar in Libanus,
And as a cypress tree upon the mountains
I was exalted like a palm tree in En-gaddi,
And as a rose plant in Jerico,
As a fair olive tree in a pleasant field,
And grew up as a plane tree by the water.
As the turpentine tree I stretched out my branches,
And my branches are the branches of honor and grace.

-- Ecclesiasticus, 200 BC:

Sa bogom Ocem pre Kreacije, ona je deo primordijalnog božanskog. Ona je mudrost Univerzuma, duša sveta - anima mundi, most izmedju Kreatora i Kreacije, besmrtni čovekov deo. Drvo života je njen najmoćniji simbol. Njeni putevi su prijatni i svi njeni putevi su mir. Ona je unutrašnja svetlost; i vatra.



Tenzija nastaje u mladom Džekom zbog sukobljenosti njegovih roditelja, Otac je way of nature, Majka je way of grace. Ta sukobljenost stvara u njemu anksioznost koju on ne može da prevazidje. Kao i kod sve dece, roditelji preuzimaju arhetipske razmere - oni su bogovi. Iako je u njegovom detinjstvu dominirala ženska energija Majke, kako odrasta, razmatra nove aspekte božanskog, bivajući izložen vrednostima autoritarnog, ponekad i agresivnog Oca. Unutrašnja borba suprostavljenih aspekata besni u njemu:

“Mother, father, always you wrestle inside me.”


U procesu odrastanja, odnos prema ženskom, intuitivnom aspektu psihe je potisnut u nesvesno. Zatim scena se premešta na odraslog Džeka, na putu ka dubljem razumevanju prirode života, gde on ima božansku viziju: Prolazi kroz stenu koja podseća na porodjajni kanal, prati mladu ženu i dečaka preko praga:

“Knock and the door shall be open to you.”

Hodajući prema skupini ljudi, on vidi one koje je voleo kao dete, od kojih su neki živi a neki davno umrli. Na plaži, na samom obodu okeana, on hoda medju njima gde ne postoji ničega osim "profound silence, the only voice of God.” Malik ovde želi, koliko je god moguće predstaviti ono što je izvan svakog iskustva - da predstavi večnost, gde ništa više nije odvojeno od svega ostalog, i gde je vreme suspendovano, ne postoji. Džek, prisustvujući sjedinjenju suprotnosti, otarašava se tereta tuge, besa, krivice, osećajući harmoniju koja prožima sve što jeste i koja prevazilazi razum. Kroz mudrost Majke, neizdrživo stanje kontradiktornosti samoga Boga, samoga Života je razrešena:

"Only acceptance, awe, and love remain."

Povratak Detetu.

http://4.***************/-WZt42SWPMqk/T8qApA6R5kI/AAAAAAAAAes/KiruAWl4_Yw/s1600/tree1.jpg

Jung piše u svojoj autobiografiji --Memories, Dreams, Reflections:

Whatever the learned interpretation may be of the sentence ‘God is love,’ the words affirm the complexio oppositorum of the Godhead. In my medical experience as well as in my own life I have again and again been faced with the mystery of love, and have never been able to explain what it is. Like Job, I had to ‘lay my hand on my mouth. I have spoken once, and I will not answer.’ (Job 40;4 f.) Here is the greatest and smallest, the remotest and nearest, the highest and lowest, and we cannot discuss one side of it without also discussing the other. No language is adequate to this paradox. Whatever one can say, no words express the whole. To speak of partial aspects is always too much or too little, for only the whole is meaningful. Love ‘bears all things’ and ‘endures all things’ (1 Cor. 13: 7 ). These words say all there is to be said; nothing can be added to them. For we are in the deepest sense the victims and the instruments of cosmogonic ‘love.’ I put the word in quotation marks to indicate that I do not use it in its connotations of desiring, preferring, favoring, wishing, and similar feelings, but as something superior to the individual, a unified and undivided whole.

Филозофске поруке и естетски доживљај уметности уопште, мислим да требамо тражити у сценама филмова, пре него у филму као целини.
Већина данашњих филмова скоро да нема било какву другу поруку осим баналности са једне стране и оне чувене шеме са друе а која се своди на овако нешто што сам раније писао на другој теми:

Црно и бело; добри и лоши момци. Онда ови други нанесу неку неправду неком од ових "добрих". Самим тим тај "добри" тиме је стекао сву сатисфакцију и оправдање да мрзи, гони и на крају убије тог "лошег"( још боље ако га претходно мучи, јер публика тада још више ужива). Наравно, то је и врхунац дела, јер док "добри" убија "лошег", публика доживљава "катарзу". После те ,ако се шалимо, "катарзе" смирено излази из биоскопа...срећна и задовољна.
На ово се своди веровали или не већина филмова које нам стижи из Холивуда па и од свуда заправо.

Kliknite za proširenje...

Међутим, каo што рекох, друга је ставр са сценама где можемо наићи на праву уметност.

Као пример узећу филм Кил Бил 2. Филм чији је плот управо она шема горе ..буквално.
Дакле, имамо женску особу којој извесни Бил нанесе неправду и цео филм се своди на путеве којима та девојка долази до освете. Наравно, у томе има много пародије , коју можемо узети за уметност свoје врсте али плот остаје тај.

Међтуим, узмимо ове две сцене издвојено.. а које би требали гледати једну после друге.

Све врви од филзофских порука и симбола.

ima filmova koji su zamisljeni da kao celina budu filozofska poruka, pa kad se izdvoje pojedinacne scene, ljudi ne vide nista fascinantno u njima, kao npr Americka lepota koja moze proci pored ljudi kao jos jedan u nizu 'omiljenih filmova' kao sto mnogima i jeste, nesvesni kakve se poruke kriju u njemu
ili u najboljem slucaju misle da je to prica 'jednog od srecnika koji se izvukao iz krize srednjih godina i pronasao 'smisao' zivota'

pogotovu se impresionisticki filmovi, recimo Terensa Malika, kao sto su Drvo zivota i poslednji - To the wonder, ne mogu posmatrati samo u scenama

Kad smo vec kod Kill Billa i Tarantina, mozda ne bi bilo lose da se razmotri Django Unchained

Nasdaq:

ima filmova koji su zamisljeni da kao celina budu filozofska poruka, pa kad se izdvoje pojedinacne scene, ljudi ne vide nista fascinantno u njima, kao npr Americka lepota koja moze proci pored ljudi kao jos jedan u nizu 'omiljenih filmova' kao sto mnogima i jeste, nesvesni kakve se poruke kriju u njemu
ili u najboljem slucaju misle da je to prica 'jednog od srecnika koji se izvukao iz krize srednjih godina i pronasao 'smisao' zivota'

pogotovu se impresionisticki filmovi, recimo Terensa Malika, kao sto su Drvo zivota i poslednji - To the wonder, ne mogu posmatrati samo u scenama

Kad smo vec kod Kill Billa i Tarantina, mozda ne bi bilo lose da se razmotri Django Unchained

Kliknite za proširenje...

Нисам гледао тај филм али могу да претпоставим о чему се ради.
Дакле, имамо негативца у виду власника плантаже који отима нечију жену ,или тако некако, и онда позитивац креће у освету и претпоствљам убије тог негативца на крају филма, како би публика доживела своју "катарзу". Нисам гледао филм, али кладим се да није далеко од тога.

Зато кажем да требамо обраћати пажњу на сцене , јер оне сцене из Кил Била очито је стварао геније. Али што се тиче главног плота филма, тај геније се морао прилагођавати захтевима тржишта. тј. захтевима руље у арени, која неће некакве филозофске поруке... већ освету, крв... борбу гладијатора.
Светина не разуме вишу филозофију. Нити је спремна да да новац за њу...а ту је проблем. Тако да генијалност редитеља најчешће не може доћи до изражаја и у многоме су им руке везане.

MarieSoLong:

"Antihrist" Lars von Trier
Priroda"je 'zlo'
zena je zlo
Zlo je lepo
Zlo je dobro
Odmah me na Niceta podsetio

Kliknite za proširenje...

presao je granicu i identifikovao se

Borac za prava zivotinja:

Mogla bih da pišem o „Apokalipsi danas“, izvlačeći neke paralele sa Konradovim „Srcem tame“ koji je i bio inspiracija za ovaj film. O užasu kao rezultatu svakog idealizma zatrovanog ideologijom koja je istovremeno stvorena da bi opravdala njegovu zloupotrebu, ali o tome nekom drugom prilikom.

Kliknite za proširenje...

prevazisao je konrada jer je ceo film gradio samo zbog poslednje sekvence koju skoro niko nije razumeo

nesto slicno rece bas kusta veceras parafrazirajuci zlo i zmiju.

oziman:

Нисам гледао тај филм али могу да претпоставим о чему се ради.
Дакле, имамо негативца у виду власника плантаже који отима нечију жену ,или тако некако, и онда позитивац креће у освету и претпоствљам убије тог негативца на крају филма, како би публика доживела своју "катарзу". Нисам гледао филм, али кладим се да није далеко од тога.

Зато кажем да требамо обраћати пажњу на сцене , јер оне сцене из Кил Била очито је стварао геније. Али што се тиче главног плота филма, тај геније се морао прилагођавати захтевима тржишта. тј. захтевима руље у арени, која неће некакве филозофске поруке... већ освету, крв... борбу гладијатора.
Светина не разуме вишу филозофију. Нити је спремна да да новац за њу...а ту је проблем. Тако да генијалност редитеља најчешће не може доћи до изражаја и у многоме су им руке везане.

Kliknite za proširenje...

Da, u pravu si za Djanga ali ako ceo film gledamo kao metaforu, može se razumeti kao borba za oslobodjenje od okova nužnosti
samo što, Kventinovi likovi, kad se oslobode odredjenih okova, "popeglaju" sebi teren za osvetu

meni se nije dopalo što se na kraju Django "sveti", i ne da nisam doživela katarzu već sam revoltirano odbila da gledam te scene, smatram da je poenta filma time upropaštena, a mislila sam da će Tarantino prevazići sebe i možda malo približiti ideju morala publici. da kraj nije krvav kao što jeste, uspeo bi u tome

ali izgleda da sam Tarantino nije spreman za takav milosrdni obrt u samome sebi i do tada svaki njegov film je... stilizovano nasilje.

Tarantinov "Django":
sve promene su oslobađanje od starih okova, ali ujedno i vezivanje za nove;
neko odmah plati na mostu, a neko malko kasnije - prelazeći sledeću ćupriju.
Karma.

Tarantina valja posmatrati kao revolucionara u borbi protiv predrasuda.
Predrasuda je neka vrsta lutajućeg mišljenja sa falsifikovanim, tj sumnjivim sredstvima za preživljavanje. U konkretnom slučaju, slučaju "Django", Tarantino je skršio predrasudu po kojoj je svaki vestern arhaični film sa Džonom Vejnom ili, u boljem slučaju, Klintom Instvudom, s pucanjem, linčovanjem, vešanjem, osvetama u podne, jeftinim ženama iz saluna, divljim Indijancima i pijanim Meksikancima, i čuvenom sentencom dežurnih zloća: "Senjor Gringo, I kill everybody for the money, but you are my friend and I kill you for nothing."
Kod Tarantina nema ubijanja zarad "nothing"; ali, kao i u ne-filmskom životu, nema pravde kojom bi svi bili zadovoljni.
Nasilje rađa nasilje ... s tim što postoje konstruktivna i kreativna nasilja, i ona su najčešće prelaz između destrukcije i nove destrukcije ;

Takođe, Tarantino je u Djangu razbio i predrasudu o istovremeno ružnom, prljavom i zlom.
Neko je lep i mirišljav, a ipak zao ... što je poznato još od slučaja Patrika Bejtmena iz "Američkog psiha" (sjajan film za analizu) ali je Leonardo Di Kaprio konačno syebao kliše po kome svi plavi pogledi obavezno zrače dubinom anđeoske dobrote.

I Tarantino. On je moj idol.

i ja volim Tarantina, ali daleko od toga da mi je idol, nedostaje mu da prekine spiralu nasilja u svojim filmovima. već jednom.
i da, u Kill Billu mi nije najfascinantiji lik Neveste, već - O Ren Ishii.

ako bi se iz tom svetu neko mogao probližiti tituli "idola" i istinskih genijalaca, to su Lana i Andy Wachowski sa Matrix trilogijom, Cloud Atlasom i nadolazećim Jupiter Ascending
inače, Cloud Atlas je radjen u saradnji sa Tom Tykwerom, režiserom V for Vendetta i Run Lola run
to su takodje dva odlična filma za ovu temu

možda bi se mogla izvesti i zanimljiva paralela bajki i filmova Wachowski braće, uslovno "braće" pošto je Lana bila muško
odnosno budjenja iz sna poljupcem, jer i u Matrixu Trinity budi Nea iz matriksa svojim poljupcem, a sličan motiv se javlja i u CA.
animus - anima

Moram da priznam da volim filmove o nasilju, pod uslovom da nasilje ima smisla. Zvuči paradoksalno? Moguće, ali jednom ću pokušati da objasnim šta smatram smislenim i inteligentnim (filmskim!) nasiljem.
Kod Tarantina nema laži, nema prevare – nasilje je eksplicitno. Nije uvijeno u oblande. Ko je gledao „Hostel“ – vrlo težak za želudac gledaoca koji nije prošao školu preživljavanja klasičnog slešera, zna šta nam Tarantino stalno poručuje: zlo nije metafizičko, ono je u čoveku. Zlo i nasilje produkti su isključivo čovekovog uma/karaktera, a the end zavisi od umeća opstajanja u surovom svetu. Bliži mi je, dakle, „Django“ sa svim tim hektolitrima prolivene krvi, nego npr. „Doručak kod Tifanija“, jer svet današnjice nije romantično koncipiran, i u tom svetu se i plemenito osećanje – ljubav, češće rađa i razvija na bednim plantažama ljudske usamljenosti nego kod Tifanija.

Kad smo već kod nasilja, ne mogu a da ne pomenem Kjubrikovu „Paklenu pomorandžu“. Pa ako me niko ne preduhitri, latiću se analize u nekoj od narednih noći.
A ima još jedan, strašan i pesimističan, ujedno i vrlo katarzičan, „Rekvijem za snove“.

Eh, a tek "Matrix" .... moja filmska ljubav.

Kako bi Šerbeđija odigrao dobro neki pakleni mračni lik...
Rado bih mu napisao-da sam mlađi-ovak će gospon Rade morat si nać drugog kleptomana...
Sve su to kleptomani u prenesenom smislu...
I Tarantino i Kusta i Kopolo s kamikazama kojima samo lepota pogibije -tragedije ostala-sve drugo su
na ivici brijača probali (Ha šefe-niko ne zna?)-ljudi kojima pamet burgija lobotomično do zadnjeg daha...
Teški su ko Trepča...Lepše s lucprdama ko ja , Zloćko,Tibi... recimo... Ima ovde još lagašnih...Eto ,Ljiljku
nismo ovde poodavno...

Borac za prava zivotinja:

Kliknite za proširenje...

ne mogu da verujem, danas sam htela da postavim ovu scenu iz Matriksa
meni najlepsa scena seksa u istoriji kinematografije, toliko da je cak ni ne mogu nazvati scena seksa, ovo je nesto vise od togA, ovo je prelepo + muzika
hvala, Borac!

Borac za prava zivotinja:

Tarantinov "Django":
sve promene su oslobađanje od starih okova, ali ujedno i vezivanje za nove;
neko odmah plati na mostu, a neko malko kasnije - prelazeći sledeću ćupriju.
Karma.

Tarantina valja posmatrati kao revolucionara u borbi protiv predrasuda.
Predrasuda je neka vrsta lutajućeg mišljenja sa falsifikovanim, tj sumnjivim sredstvima za preživljavanje. U konkretnom slučaju, slučaju "Django", Tarantino je skršio predrasudu po kojoj je svaki vestern arhaični film sa Džonom Vejnom ili, u boljem slučaju, Klintom Instvudom, s pucanjem, linčovanjem, vešanjem, osvetama u podne, jeftinim ženama iz saluna, divljim Indijancima i pijanim Meksikancima, i čuvenom sentencom dežurnih zloća: "Senjor Gringo, I kill everybody for the money, but you are my friend and I kill you for nothing."
Kod Tarantina nema ubijanja zarad "nothing"; ali, kao i u ne-filmskom životu, nema pravde kojom bi svi bili zadovoljni.
Nasilje rađa nasilje ... s tim što postoje konstruktivna i kreativna nasilja, i ona su najčešće prelaz između destrukcije i nove destrukcije ;

Takođe, Tarantino je u Djangu razbio i predrasudu o istovremeno ružnom, prljavom i zlom.
Neko je lep i mirišljav, a ipak zao ... što je poznato još od slučaja Patrika Bejtmena iz "Američkog psiha" (sjajan film za analizu) ali je Leonardo Di Kaprio konačno syebao kliše po kome svi plavi pogledi obavezno zrače dubinom anđeoske dobrote.

I Tarantino. On je moj idol.

Kliknite za proširenje...

al si dosadna jbt... nemo mi prizivas post

zasto je django dobar?


zbog nekoliko stvari koje su univerzalne a ne isklucivi tarantinov brendmark… prva je, da na svakom jasan i naravno njegov specifican suptilno-divljacki nacin pokaze razlke izmedju kulture evrope i amerike, zatim da na ironicno metaforican nacin docrta da i ono malo kulture sto ameri pokupe iz evrope nisu u stanju da pretoce u kreativno kod sebe nego ga srozaju jos vise, da nam svima jasno otvori oci koje mentalno, moralno i intelektualno dno cine americki domoroci ciji potomci danas ubijaju kao u westernima milione ljudi sirom sveta, da pokaze ono sto je danas svakom jasno, da su snaga moc i vlast nistavni spram anarhije koja nastaje kada potlaceni dignu glavu (ovo se odnosi na sve rezime u svetu pa i na nas, jer osionost se kaznjava po pravilu najtiseg perioda) te da je jedina prava snaga sveta u prirodnoj intelgenciji a ne ispraznoj manipulaciji iz cije pozadine isijava moc


ideoloski, django, sa glavnim karakterizacijama mogu slobodno reci da je prepisan bez pardona iz beri lindona i pkalene pomorandze. stilski je tipican tarantinov brend i mogu reci da 2 i po sata prodje ko nista sto mi se dugo nije desilo… muzika je savrsena ali ne u smislu apsolutnog sluha vec je savrseno prilagodjena konceptu filma i ona metaforicna veza izmedju 19 i 21 veka uz poruke koju nam autor izmedju redova salje na milion nacina koristeci se sinapticki mitologijom zigfrida jer prica nije nikako o brunhildi posto je ovakav nakazan svet samo muskih ruku delo a danasnjem svetu nedostaje jedan pravi zigfrid koji ce ga okrenuti naglavacke gde ce pravda i blagostanje biti njegov stit koji ce ga stititi…. znaci, problem je samo cinjenica da protiv azadaja postoji samo jedan nacin da im doakas a taj nije suptilnost i elokventnost pojedinca kome je intelektualna ezoterija izvor zivota i postojanja, pa cak i apsurdnost njegovog lisavanja jer se od sopstvene prirode pobeci ne moze sto nam je gl. junak pokazao na epski nacin sa komentarom da nije mogao da odoli, vec je resenje samo i jedino anarhija, dinamit i krv


sto pre to shvatimo, bice nam jasno kako trebamo ustrojiti drzavu, spoljnu politiku, nasu sopstvenu borbu za mesto pod suncem, emocionalne odnose, stuicanje materijalne dobiti bas kao i koncept opstanka, jer 21 vek je vek borbe svakog od nas za bukvalno i u najcistijem smislu, fizicki opstanak… ko to shvati, razumece tarantina i njegov ceo umetnicki put, razumece poentu ne samo djanga jer nam tu poruku ne salje samo tarantino, konacno razumece sebe i ono sto mora da probudi kod sebe iako se toga mozda gadi da bi se i onaj pored nas na isti nacin probudio i postao iskljucivo skup misica krvi i nerava.