Не бих се сложио са вама, сматрам да је црногорска нација у овом облику настала деведесетих. Наиме, комунистички народи су различита категорија од нација, и распадом комунизма дошло је и до логичног нестанка комунистичке идеологије, па и терминологије. Бивши комунисти постали су припадници три политичке категорије. Неутрална проевропска категорија демократа, екстремна проевропска категорија либерала и неутрална проруска категорија социјалиста односно екстремна проруска категорија радикала. Било је ту и субкатегорија, али за нашу тему ово су најважније. Припадници ових категорија прилагођавали су се рађањем некомунистичких нација из комунистичких народа, при чему су ужурбано мењане историографије ових народа у нове националне историографије. Српска и хрватска историографија нису значајно промењене, у односу на предкомунистичку, а у већини и на комунистичку, осим у области која се бави другим светским ратом. Македонска је доста промењена, и све више се базирала на повезивању античких македонаца са модерним, муслимански народ је и име променио, а и саму суштину постајући бошњачка нација, а исто важи и за црногорски народ, чија се историографија "калемила" са Штедимлијином, па је нова црногорска историографија, а самим тим и нација постала теоретски микс. Самом народу у Црној Гори, а и људима који су пореклом из Црне Горе ово је било доста збуњујуће и будуће национално изјашњавање зависило је више од политичких убеђења него познавања историје. Тако су почетком деведесетих припадници црногорског комунистичког народа почели да се деле на оне који прихватају нови национални црногорски идентитет, тј. нову историографију, и оне који желе да задрже комунистички црногорски идентитет, који не само да није негирао српство, већ је истицао црногорце као највеће Србе. Либерали су апсолутно прихватили (а и учествовали у креирању) нову историографију и идентитет, демократе се нису превише бавиле овим питањем, социјалисти су се изјашњавали угледајући се на лидере, а радикали се изјашњавали као национални Срби. Овај процес и даље траје и врло је интересантно посматрати осцилације. Приметио сам такође да се и српски национализам такође мења у Црној Гори, па одлази чак дотле да се сам црногорски идентитет, са логичног секундарног места помера назад, а у неким случајевима и губи. Значи господине Лекизан, ствар је доста компликованија него што сте је представили, а иначе господина Ђуканпоовића познајем, као и његовог сина и обојица су, барем колико сам их ја разумео национални Срби. Наравно господин Мило је у јавности нешто друкчијег става, али приватно гарантујем, да им је српски идентитет примаран. П.С. Овим не кршим њихову дискрецију, јер сви који их лично познају знају за ове чињенице.
, успео је оно што ни Турци својевремено нису могли, да подели Црну Гору тачно на пола и то и по етничком, верском и сваком другом критеријуму.Далеко му лепа кућа( тј вила, онолико колико их има
).Поз.
