- Poruka
- 720
Na ovoj temi zelim da se razmotri srbska vojnicka tradicija, tj da Srbi nisu nikakav narod vec ratnicki stalez koji se dosta kasnije formirao u narod. Ima tu dosta i termna, toponima, fotografija, pa bi da sve to protumacimo. Sve do 7.vijeka,ce svakako biti u autohtonistickom duhu jer drugacije je nemoguce,a nakon toga ne bi trebalo nikome biti sporno. Cak necu praviti gresku autohtonosta da su svi Srbi=Slaveni sto su gresili i Safarik i drugi, kao Bavarski geograf itd... Ali primarna tema je srbstvo kao ratnistvo. Pocecu od kraja a ne od pocetka, dakle od nespornog dijela istorije a onda ce se sve logicki povezati sa prastarinom,antikom,i svako ce se lako uvjeriti u istinitost mojih tvrdnji. Za pocetak navodim citat iz putopisa jednog Francuza kroz Tursku,sto je sreo jednog Srbina ratnika deliju.
Nikola de Nikole DE NIKOLE 1551.g.
Brodarenje i putovanje po Turskoj Nikole de Nikole iz Dofineje...Anvers 1576.g.
O delijama, njihovom poreklu, vojnickoj ulozi, izgledu, nacinu odevanja i naoruzanja
Gl.XXIII
O pustolovima zvanim delije ili zatocnici
Delije su pustolovi, kao laki konjanici, kojima je zanat da traze pustolovine na najopasnijim mestima, gde im se pruzi prilika da svojim ratnickim podvizima dokazu svoju hrabrost i junastvo. Zbog toga oni rado slede sultanovu vojsku bez ikakve plate (kao i akindzije). Ipak se vecina od njih hrani i izdrzava na trosak pasa, beglerbegova i sandzakbegova, jer svaki od ovih drzi u svojoj pratnji izvestan broj najhrabrijih i najsrcanijih delija. Oni se nalaze na predelima Bosne i Srbije koje, s jedne strane, granice sa Grckom, a s druge, Ugarskom i Austrijom. Danas se nazivaju Srbima i Hrvatima, a to su pravi Iliri, one koje Herodijan, u Severovom snu, opisuje kao ljude veoma hrabre, krupne, dobro gradjene, snazne, lavlje boje lica, ali po prirodi veoma zlobne, vise nego varvare po svojim obicajima, nespretne u svom lukavstvu tako da ih je lako prevariti. Jer, oni su se cak usudjivali, katkad, da preduzmu osvajanje Makedonije. Turci ih nazivaju delijama, sto znaci ludi i smeli. Medjutim, izmedju sebe, oni se zovu zatocnici, sto na njihovom jeziku znaci: oni koji izazivaju ljude. Jer kako je svaki od njih obavezan da se ogleda s desetoricom, (ako zeli da stekne ime i obelezja delije ili zatocnika), oni docekuju svoje neprijatelje prkosnom borbom prsa u prsa, koristeci pri tome izvesna lukavstva i podvale koje su nasledili od svojih predaka, i to s toliko bvestine i smelosti da najcesce ostaju pobednici. Prvog deliju sam video u Jedrenu, kad sam sa Gospodinom d Aramonom bio u saraju Rustem-pase, velikog vezira, kome je taj delija pripadao. On nas je ispratio do naseg stana ne toliko zbog mojih molbi koliko u nadi da ce dobiti baksis, sto se i dogodilo. Tu sam, dok smo se gostili, skicirao njegov izgled i izgled njegovog cudnog odela. On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge siroke gace, koje Turci nazivaju salvarama, bili su od koze mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod salvara imao je cipele ili kratke cizme od zutog safijana, spreda siljate, a pozadi veoma visoke, odozdo potkovane, okruzene dugim i sirokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, nacinjenu kao kod poljskih konjanika ili Djurdjijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove koze. Delija je na nju, na celu, prikacio jedno siroko orlovo krilo kako bi izgledao sto strasnije. Dva druga krila bila su pricvrscena velikim pozlacenim klincima na njegovom stitu koji je nosio sa strane, obesivsi ga o pojas. Njegovo oruzje bila je corda i jatagan, dok je u desnoj ruci drzao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Medjutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmet pasa (onaj koji je posle toga, po sultanovom naredjenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, citavom kozom jednog velikog lava, koja je prednjim sapama bila pricvrscena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkasu sedla. U desnoj ruci drzao je koplje duge i suplje drske, a vrha dobro zaostrenog. Imao je, u svemu, neceg osobenog, sto mozete videti, verno pretstavljeno, na sledecem crtezu. Bio sam, usto, radoznao da ga upitam preko dragomana kome narodu pripada i koju veru ispoveda. On mi, na to, na mudar nacin dade ne znanje da je po narodnosti Srbin, ali da je njegov ded poticao od Parcana, naroda koji je u staro doba uzivao veliki glas i postovanje kao najratoborniji na citavom Istoku. A sto se tice njegove vere, on se, rece, samo pretvara kad zivi s Turcima po njihovom zakonu, jer on je hriscanin i rodjenjem, i srcem i svojom voljom. I da bi me u to bolje uverio, on izgovori na narodnom grckom i nas lovenskom jeziku Oce nas, Bogorodice djevo i Simbol vere. Ja ga jos upitah zasto se tako cudno nosi i sto se kiti tako silnim perjem. Odgovorio mi je da to cini zbog toga da bi se svojim neprijateljima pokazao sto ljucim i strasnijim. A kad je u pitanju perje, u njih je obicaj da ga smeju nositi samo oni koji su to oicno zasluzili. Jer oni smatraju da su perjanica ukras za hrabra ratnika. I to je sve sto sam mogao doznati od ovog dicnog delije.
Nikola de Nikole DE NIKOLE 1551.g.
Brodarenje i putovanje po Turskoj Nikole de Nikole iz Dofineje...Anvers 1576.g.
O delijama, njihovom poreklu, vojnickoj ulozi, izgledu, nacinu odevanja i naoruzanja
Gl.XXIII
O pustolovima zvanim delije ili zatocnici
Delije su pustolovi, kao laki konjanici, kojima je zanat da traze pustolovine na najopasnijim mestima, gde im se pruzi prilika da svojim ratnickim podvizima dokazu svoju hrabrost i junastvo. Zbog toga oni rado slede sultanovu vojsku bez ikakve plate (kao i akindzije). Ipak se vecina od njih hrani i izdrzava na trosak pasa, beglerbegova i sandzakbegova, jer svaki od ovih drzi u svojoj pratnji izvestan broj najhrabrijih i najsrcanijih delija. Oni se nalaze na predelima Bosne i Srbije koje, s jedne strane, granice sa Grckom, a s druge, Ugarskom i Austrijom. Danas se nazivaju Srbima i Hrvatima, a to su pravi Iliri, one koje Herodijan, u Severovom snu, opisuje kao ljude veoma hrabre, krupne, dobro gradjene, snazne, lavlje boje lica, ali po prirodi veoma zlobne, vise nego varvare po svojim obicajima, nespretne u svom lukavstvu tako da ih je lako prevariti. Jer, oni su se cak usudjivali, katkad, da preduzmu osvajanje Makedonije. Turci ih nazivaju delijama, sto znaci ludi i smeli. Medjutim, izmedju sebe, oni se zovu zatocnici, sto na njihovom jeziku znaci: oni koji izazivaju ljude. Jer kako je svaki od njih obavezan da se ogleda s desetoricom, (ako zeli da stekne ime i obelezja delije ili zatocnika), oni docekuju svoje neprijatelje prkosnom borbom prsa u prsa, koristeci pri tome izvesna lukavstva i podvale koje su nasledili od svojih predaka, i to s toliko bvestine i smelosti da najcesce ostaju pobednici. Prvog deliju sam video u Jedrenu, kad sam sa Gospodinom d Aramonom bio u saraju Rustem-pase, velikog vezira, kome je taj delija pripadao. On nas je ispratio do naseg stana ne toliko zbog mojih molbi koliko u nadi da ce dobiti baksis, sto se i dogodilo. Tu sam, dok smo se gostili, skicirao njegov izgled i izgled njegovog cudnog odela. On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge siroke gace, koje Turci nazivaju salvarama, bili su od koze mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod salvara imao je cipele ili kratke cizme od zutog safijana, spreda siljate, a pozadi veoma visoke, odozdo potkovane, okruzene dugim i sirokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, nacinjenu kao kod poljskih konjanika ili Djurdjijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove koze. Delija je na nju, na celu, prikacio jedno siroko orlovo krilo kako bi izgledao sto strasnije. Dva druga krila bila su pricvrscena velikim pozlacenim klincima na njegovom stitu koji je nosio sa strane, obesivsi ga o pojas. Njegovo oruzje bila je corda i jatagan, dok je u desnoj ruci drzao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Medjutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmet pasa (onaj koji je posle toga, po sultanovom naredjenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, citavom kozom jednog velikog lava, koja je prednjim sapama bila pricvrscena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkasu sedla. U desnoj ruci drzao je koplje duge i suplje drske, a vrha dobro zaostrenog. Imao je, u svemu, neceg osobenog, sto mozete videti, verno pretstavljeno, na sledecem crtezu. Bio sam, usto, radoznao da ga upitam preko dragomana kome narodu pripada i koju veru ispoveda. On mi, na to, na mudar nacin dade ne znanje da je po narodnosti Srbin, ali da je njegov ded poticao od Parcana, naroda koji je u staro doba uzivao veliki glas i postovanje kao najratoborniji na citavom Istoku. A sto se tice njegove vere, on se, rece, samo pretvara kad zivi s Turcima po njihovom zakonu, jer on je hriscanin i rodjenjem, i srcem i svojom voljom. I da bi me u to bolje uverio, on izgovori na narodnom grckom i nas lovenskom jeziku Oce nas, Bogorodice djevo i Simbol vere. Ja ga jos upitah zasto se tako cudno nosi i sto se kiti tako silnim perjem. Odgovorio mi je da to cini zbog toga da bi se svojim neprijateljima pokazao sto ljucim i strasnijim. A kad je u pitanju perje, u njih je obicaj da ga smeju nositi samo oni koji su to oicno zasluzili. Jer oni smatraju da su perjanica ukras za hrabra ratnika. I to je sve sto sam mogao doznati od ovog dicnog delije.
Poslednja izmena od moderatora:
Moram da promijenim pelene.
? 
