Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Прво, јуче је савет министара „државне заједнице“ осудио злочин у Сребреници и једна делегација ће ићи тамо, тако да не дајемо изговор за нову гетоизацију. Добро је, у оваквим приликама, што нас у свету представља непостојећа „држава“. Осим тога, за спољну политику, ово је право место.
Друго, ево вам предлога резолуције, па ми ви реците шта је овде спорно!? За мене можда само помињање Другог светског рата, али сведоци смо релативизације Јасеновца којом смо изложени. Иначе, доњи текст нема на сајту Б92, али има предлог Жарета и Наташе, једина два посланика која су се прошверцовали из секташких редова. Но вратимо се тексту. Шта је овде спорно?
ДСС: Србија има посебан животни и историјски интерес да се расветле и осуде сви ратни злочини почињени у новијој историји Југославије у којима је српски народ био највећа жртва. Прва по жртвама, Србија мора да буде прва у осуди свих злочина, па и оних почињених наводно у њено име. Уз недвосмислену осуду злочина у Сребреници, ДСС скреће пажњу светској јавности да су масовни ратни злочини почињени у „Блеску”, „Олуји”, Сарајеву, Тузли, Братунцу и другде остали још нерасветљени, уз залагање да се открију неоткривене масовне гробнице стратишта Другог светског рата.
Иначе, ове недеље је кренула својеврсна контраофанзива нас који не желимо да се „суочавамо“ по Сорошевом диктату. Прво је Богољуб браћи усташама објаснио да не постоји колективна кривица српског народа. Онда се изашло са овим предлогом, а непопустљивост ДС-а је довела до тога да баш никакву резолуцију не усвоји Народна Скупштина Србије. Затим су државни органи, почевши од надлежног Расима Љајића промптно реаговали на оптужбе Наташе Кандић да је лидер највеће странке у Србији лично учествовао у злочинима. Мени је драго што сам део ове велике плиме.
Осим тога, изложићу своје неслагање према речима професора Лабуса које отприлике гласе: Ако ми не осудимо онда не можемо да рачунамо на осуду и згражавање у свету поводом „Олује“, чија се годишњица такође ближи.
Мени није потребно да Хрватска осуди Олују. Мени је потребно да омогуће избеглим Србима да се врате, да укину неоправдане оптужнице. Такође, немам баш ништа од америчког згражавања над злочинима Хрвата или Арбанаса. Нека се они згражавају на Варваринским мостом, над убиством великомученице мале Милице на ноши, над убиством радника РТС-а, уништавању енерго постројења и осталим благодетима „Милосрдног анђела“. Е тада можда и ја помислим на осуду Сребренице.
Мада не очекујем ја од Америке јавно извињење. Ако имају стида над свиме што су урадили нека престану са двоструким стандардима типа једно важи за Космет, друго за Републику Српску (нападачи 11. септембра су „терористи“, они у Беслану „побуњеници“). Тада можемо разговарати о постепеном умењењу мржње коју према њима осећам.
Наслов теме је преузет из песме Забрањеног Пушења, страховиту дугог наслова: Љубав удара увек где не треба и кад јој се човек најмање нада:
Контраофанзива, као што то бива
Била је жестока
Српску војску предводио је лично
Пуковник Славко Лисица...
Друго, ево вам предлога резолуције, па ми ви реците шта је овде спорно!? За мене можда само помињање Другог светског рата, али сведоци смо релативизације Јасеновца којом смо изложени. Иначе, доњи текст нема на сајту Б92, али има предлог Жарета и Наташе, једина два посланика која су се прошверцовали из секташких редова. Но вратимо се тексту. Шта је овде спорно?
ДСС: Србија има посебан животни и историјски интерес да се расветле и осуде сви ратни злочини почињени у новијој историји Југославије у којима је српски народ био највећа жртва. Прва по жртвама, Србија мора да буде прва у осуди свих злочина, па и оних почињених наводно у њено име. Уз недвосмислену осуду злочина у Сребреници, ДСС скреће пажњу светској јавности да су масовни ратни злочини почињени у „Блеску”, „Олуји”, Сарајеву, Тузли, Братунцу и другде остали још нерасветљени, уз залагање да се открију неоткривене масовне гробнице стратишта Другог светског рата.
Иначе, ове недеље је кренула својеврсна контраофанзива нас који не желимо да се „суочавамо“ по Сорошевом диктату. Прво је Богољуб браћи усташама објаснио да не постоји колективна кривица српског народа. Онда се изашло са овим предлогом, а непопустљивост ДС-а је довела до тога да баш никакву резолуцију не усвоји Народна Скупштина Србије. Затим су државни органи, почевши од надлежног Расима Љајића промптно реаговали на оптужбе Наташе Кандић да је лидер највеће странке у Србији лично учествовао у злочинима. Мени је драго што сам део ове велике плиме.
Осим тога, изложићу своје неслагање према речима професора Лабуса које отприлике гласе: Ако ми не осудимо онда не можемо да рачунамо на осуду и згражавање у свету поводом „Олује“, чија се годишњица такође ближи.
Мени није потребно да Хрватска осуди Олују. Мени је потребно да омогуће избеглим Србима да се врате, да укину неоправдане оптужнице. Такође, немам баш ништа од америчког згражавања над злочинима Хрвата или Арбанаса. Нека се они згражавају на Варваринским мостом, над убиством великомученице мале Милице на ноши, над убиством радника РТС-а, уништавању енерго постројења и осталим благодетима „Милосрдног анђела“. Е тада можда и ја помислим на осуду Сребренице.
Мада не очекујем ја од Америке јавно извињење. Ако имају стида над свиме што су урадили нека престану са двоструким стандардима типа једно важи за Космет, друго за Републику Српску (нападачи 11. септембра су „терористи“, они у Беслану „побуњеници“). Тада можемо разговарати о постепеном умењењу мржње коју према њима осећам.
Наслов теме је преузет из песме Забрањеног Пушења, страховиту дугог наслова: Љубав удара увек где не треба и кад јој се човек најмање нада:
Контраофанзива, као што то бива
Била је жестока
Српску војску предводио је лично
Пуковник Славко Лисица...
