Volim te...samo tebe i ti i ja to znamo...
i želim te pored sebe...
ne mogu sebe da zamislim pored nikoga drugog...
No... isto tako znamo... ja mogu otici...
ja nisam od onih koji ostaju iz nekih razloga... zbog sigurnosti, postovanja, prijateljstva, proslosti,sadasnjosti,...
ne,znamo mi da ja ostajem samo ako imam sve i ako imam potrebu...
čim to nestane,ja odlazim...nema me...nestajem...
to ne znači da te ne volim,naprotiv...
to ne znači da imam drugog...
ne...
to samo znači da sam suvise svoja... „lako” odlazim...
vise volim svoju samocu nego pogresna osecanja...
mislim da sam pre par meseci nešto slično napisala,ne secam se...
ali znaš... slusam te ... slusam te kako zaljubljeno pricas i gledam taj tvoj zaljubljeni pogled... i volim te...
volim te još vise u tim trenutcima,jer si tako mio i drag...
ali...
uvek to ALI...
tako lako mogu da ti u tom trenu kažem zbogom...taaaakoooo lako...
i bojim se...
samo kada bi znao koliko se bojim,jer suvise dobro znam sebe...
reci ću ti to...
ne znam kada,ne znam kako...ali znam da hoću...
kontradiktornost moje licnosti me nagna na potrebu za sigurnoscu,a kada je steknem potrebna mi je neizvesnost i sve u krug...
a ti?ti si onaj pored koga želim da se skrasim i molim se da ćeš umeti...
bojim se da nećeš...
ponekad pomislim da sam grozna osoba...ali nisam,zaista nisam...
samo bih volela da umem da se skrasim isto onoliko koliko imam potrebu za tim...
pitam se zašto mi je uvek tako lako da prekinem sve...
daleko bilo da ne patim,ali tako lako se na to odlucim...samo presecem...
bojim se da će tako biti i sa nama...bojim se sebe...
i želim te pored sebe...
ne mogu sebe da zamislim pored nikoga drugog...
No... isto tako znamo... ja mogu otici...
ja nisam od onih koji ostaju iz nekih razloga... zbog sigurnosti, postovanja, prijateljstva, proslosti,sadasnjosti,...
ne,znamo mi da ja ostajem samo ako imam sve i ako imam potrebu...
čim to nestane,ja odlazim...nema me...nestajem...
to ne znači da te ne volim,naprotiv...
to ne znači da imam drugog...
ne...
to samo znači da sam suvise svoja... „lako” odlazim...
vise volim svoju samocu nego pogresna osecanja...
mislim da sam pre par meseci nešto slično napisala,ne secam se...
ali znaš... slusam te ... slusam te kako zaljubljeno pricas i gledam taj tvoj zaljubljeni pogled... i volim te...
volim te još vise u tim trenutcima,jer si tako mio i drag...
ali...
uvek to ALI...
tako lako mogu da ti u tom trenu kažem zbogom...taaaakoooo lako...
i bojim se...
samo kada bi znao koliko se bojim,jer suvise dobro znam sebe...
reci ću ti to...
ne znam kada,ne znam kako...ali znam da hoću...
kontradiktornost moje licnosti me nagna na potrebu za sigurnoscu,a kada je steknem potrebna mi je neizvesnost i sve u krug...
a ti?ti si onaj pored koga želim da se skrasim i molim se da ćeš umeti...
bojim se da nećeš...
ponekad pomislim da sam grozna osoba...ali nisam,zaista nisam...
samo bih volela da umem da se skrasim isto onoliko koliko imam potrebu za tim...
pitam se zašto mi je uvek tako lako da prekinem sve...
daleko bilo da ne patim,ali tako lako se na to odlucim...samo presecem...
bojim se da će tako biti i sa nama...bojim se sebe...
