V
Vragolasta Amfibija
Gost
……………….
16.01.1993
Pruzismo ruke na rastanku.Zbogom dragi prijatelju ! Ti ides sutra ,a mozda cu I ja sutra otici.Ne zaboravi me,ni je tebe necu.Srecan put I hvala…hvala za savet I lepe trenutke.Idem.Pisi.
16.01.2003.
Vratih se juce u svoj rodni grad 10 godina od zadnjih prokupackih suza I osmeha.Zivot je nimar koji za sobom ostavlja neimarstvo veliko ali ne vecnije od njega samog.Ono sto posle covek aostaje su rusevine njegovog zivota,po neki trosan kamen zapanjen svojom postojanoscu.Od imena I prezimena zjape rupe sa ponekim slovom,klimavim,bledim…B…V…ko bi se setio.
S vencem prvih jutarnjih zraka priblizava mi se covek.Obican,mlad,mozda mojih godina.Jedan od onih koje se tako idealno stapaju sa gradskim bojama I tokom ljudi oko sebe.Nevidljivi-tako ih zovemo.Ulazimo jedno drugom u susret…Na par koraka, ucine mi se oci poznate a I njemu moje jer oboje trepere ukrstenih pogleda,zarobljeni u zenicama.Korak kao da ce klecnuti dok mirno prolazimo jedan kraj drugog I osmeh koji zeli da mi prelije lice zaustavlja mir na licu prolaznika.Hvatam samo neku zbunjenost u njegovim ocima koje me opet osvajaju za tren.Senke nam se spajaju I kad se razdvojise,okrenusmo glave na svoju stranu.Nesto je odlazilo iza mene.
Jutrom je odjekivao bat nasih nesloznih koraka koji su nas vodili istim pravce u suprotnim smerovima I ka razlicitim ciljevima.Jediino zajednicko sto smo imali je ta ulica po kojoj smo jos krato hodali.
Potrcah za autobusom…Jednu kartu ,molim !
Da li ste nakon godina lutanja,trazenja sebe u drugima i nalazenja drugih u sebi shvatili da ste izgubili dosta vernih prijatelja koji su tu bili samo zbog vas...?
16.01.1993
Pruzismo ruke na rastanku.Zbogom dragi prijatelju ! Ti ides sutra ,a mozda cu I ja sutra otici.Ne zaboravi me,ni je tebe necu.Srecan put I hvala…hvala za savet I lepe trenutke.Idem.Pisi.
16.01.2003.
Vratih se juce u svoj rodni grad 10 godina od zadnjih prokupackih suza I osmeha.Zivot je nimar koji za sobom ostavlja neimarstvo veliko ali ne vecnije od njega samog.Ono sto posle covek aostaje su rusevine njegovog zivota,po neki trosan kamen zapanjen svojom postojanoscu.Od imena I prezimena zjape rupe sa ponekim slovom,klimavim,bledim…B…V…ko bi se setio.
S vencem prvih jutarnjih zraka priblizava mi se covek.Obican,mlad,mozda mojih godina.Jedan od onih koje se tako idealno stapaju sa gradskim bojama I tokom ljudi oko sebe.Nevidljivi-tako ih zovemo.Ulazimo jedno drugom u susret…Na par koraka, ucine mi se oci poznate a I njemu moje jer oboje trepere ukrstenih pogleda,zarobljeni u zenicama.Korak kao da ce klecnuti dok mirno prolazimo jedan kraj drugog I osmeh koji zeli da mi prelije lice zaustavlja mir na licu prolaznika.Hvatam samo neku zbunjenost u njegovim ocima koje me opet osvajaju za tren.Senke nam se spajaju I kad se razdvojise,okrenusmo glave na svoju stranu.Nesto je odlazilo iza mene.
Jutrom je odjekivao bat nasih nesloznih koraka koji su nas vodili istim pravce u suprotnim smerovima I ka razlicitim ciljevima.Jediino zajednicko sto smo imali je ta ulica po kojoj smo jos krato hodali.
Potrcah za autobusom…Jednu kartu ,molim !
Da li ste nakon godina lutanja,trazenja sebe u drugima i nalazenja drugih u sebi shvatili da ste izgubili dosta vernih prijatelja koji su tu bili samo zbog vas...?
