D
DisMisaL
Gost
Pitaš me za njega i šta mu je? Sad ću da ti reknem...
...Imao je neku malu, upoznali se dok su studirali. Bili su fin par. Njegovima se ona, naravno, i nije nešto sviđala, znaš kako to ide, uvek bi nešto bolje za svoje dete. Ali njega to nije doticalo, opušteno ih je eskivirao. Čudiš se kako to da je on ikada mogao biti opušten? Batice, ne znaš ga iz onih dana, to ti je bilo... ma slušaj do kraja i shvatićeš.
Vukli se oni tako jedno dve godine kada se to desilo. Mislim, kad je ona zatrudnela. Kako 'kako je zatrudnela?'? Šta me bre pitaš takve gluposti, imaš obrazovni program na TV-u, učio si u školi,... stvarno svašta, ako još i to moram da objašnjavam. Izvini, znam da nisi mislio ništa loše, ali me nervira kad ljudi postavljaju glupa pitanja samo da bi nešto rekli. Ne treba da komentarišeš ništa, samo ćuti i slušaj. Da, glup si brate, al' da ne tupimo više o tome, samo ćemo se posvađati.
Elem, da nastavim. Isprva mu nije smela reći, znaš kakve su devojke, ovo, ono. Ali bila je tu neka napetost, moglo se osetiti da se tu nešto dešava. Nazove me jedna njena ortakinja i objasni mi u čemu je stvar. I kao ova njegova se plaši kako će on reagovati, i ako može da udesimo da budemo i mi kraj njih kad mu bude saopštila, čisto ako se baš ne snađu da neko pripazi da ne naprave neku glupost. Pristanem ja, iako sam osećao da u celoj priči postoji još nešto. Ma nisam, već kenjam, može mi se kad sada znam šta je sve tada bilo.
I nađemo se mi tako kod njega u stanu, i njih dvoje se odvoje nasamo, i ona mu tada kaže. I baš ono nisu znali šta i kako treba da reaguju. Oboje zbunjeni, i on što je tek tada saznao i ona, iako je imala kad da se pripremi na sve. I sve su se plašili da se iskažu, šta misle, šta osećaju, ma sve je delovalo kao... Ne znam, valjda je u pitanju bio neki strah od nametanja svog mišljenja onom drugom, ipak je to nešto veliko, i ne može se znati unapred. Mislim ono, dete, i kako bi to promenilo odnose, i poremetilo planove i hiljade drugih glupih pitanja.
Ne sećam se kako se došlo na ideju da oboje napišu šta misle, i da takoiskreno otkriju sebe bez uplitanja drugog. Tada je to delovalo kao dobra ideja. Eh, tada. Da si ga samo video kako je pisao svoje. Odisao je nervozom, a trudio se da ne otkriva to, i to jako neuspešno. Onako uzrujan, delovao je pomalo smešno, pomalo smušeno. Ali je jako lepo napisao, kad se setim. Da, kasnije sam pročitao.
Pisao je o tome kako je voli, isto onako kako je voleo i pre toga, a zatim se izvinjavao na tim rečima. Davao joj je svoju podršku, kakvu god odluku da donese, da će biti uz nju i uz svaki njen izbor. Između redova se moglo pročitati da stavlja do znanja da želi nju i to dete kraj sebe, ali da ne želi da joj to nameće. Šta se drugo i moglo očekivati, ipak su već dugo bili zajedno, tako nešto bi se desilo pre ili kasnije. A i zasigurno da nije ni pomišljao da bi se moglo desiti išta drugačije od nekog logičnog sleda događaja. Eh, sad se bacih u filozofiju. Da završim ovo pre nego li smorim.
Dok je čitala gledao je sa išekivanjem, poput deteta koje odraslima pokazuje prvo delo svojih ruku. I kada su joj suze kanule niz obraze, on je bio uveren da je uspeo da je gane, i da pogodi prave reči. Čakalo se da samo polete jedno drugom u zagrljaj i da padne zavesa za sretan kraj. A tada je rasklopio njen papir, na kome su pisale samo tri reči:
Dete nije tvoje.
...Imao je neku malu, upoznali se dok su studirali. Bili su fin par. Njegovima se ona, naravno, i nije nešto sviđala, znaš kako to ide, uvek bi nešto bolje za svoje dete. Ali njega to nije doticalo, opušteno ih je eskivirao. Čudiš se kako to da je on ikada mogao biti opušten? Batice, ne znaš ga iz onih dana, to ti je bilo... ma slušaj do kraja i shvatićeš.
Vukli se oni tako jedno dve godine kada se to desilo. Mislim, kad je ona zatrudnela. Kako 'kako je zatrudnela?'? Šta me bre pitaš takve gluposti, imaš obrazovni program na TV-u, učio si u školi,... stvarno svašta, ako još i to moram da objašnjavam. Izvini, znam da nisi mislio ništa loše, ali me nervira kad ljudi postavljaju glupa pitanja samo da bi nešto rekli. Ne treba da komentarišeš ništa, samo ćuti i slušaj. Da, glup si brate, al' da ne tupimo više o tome, samo ćemo se posvađati.
Elem, da nastavim. Isprva mu nije smela reći, znaš kakve su devojke, ovo, ono. Ali bila je tu neka napetost, moglo se osetiti da se tu nešto dešava. Nazove me jedna njena ortakinja i objasni mi u čemu je stvar. I kao ova njegova se plaši kako će on reagovati, i ako može da udesimo da budemo i mi kraj njih kad mu bude saopštila, čisto ako se baš ne snađu da neko pripazi da ne naprave neku glupost. Pristanem ja, iako sam osećao da u celoj priči postoji još nešto. Ma nisam, već kenjam, može mi se kad sada znam šta je sve tada bilo.
I nađemo se mi tako kod njega u stanu, i njih dvoje se odvoje nasamo, i ona mu tada kaže. I baš ono nisu znali šta i kako treba da reaguju. Oboje zbunjeni, i on što je tek tada saznao i ona, iako je imala kad da se pripremi na sve. I sve su se plašili da se iskažu, šta misle, šta osećaju, ma sve je delovalo kao... Ne znam, valjda je u pitanju bio neki strah od nametanja svog mišljenja onom drugom, ipak je to nešto veliko, i ne može se znati unapred. Mislim ono, dete, i kako bi to promenilo odnose, i poremetilo planove i hiljade drugih glupih pitanja.
Ne sećam se kako se došlo na ideju da oboje napišu šta misle, i da takoiskreno otkriju sebe bez uplitanja drugog. Tada je to delovalo kao dobra ideja. Eh, tada. Da si ga samo video kako je pisao svoje. Odisao je nervozom, a trudio se da ne otkriva to, i to jako neuspešno. Onako uzrujan, delovao je pomalo smešno, pomalo smušeno. Ali je jako lepo napisao, kad se setim. Da, kasnije sam pročitao.
Pisao je o tome kako je voli, isto onako kako je voleo i pre toga, a zatim se izvinjavao na tim rečima. Davao joj je svoju podršku, kakvu god odluku da donese, da će biti uz nju i uz svaki njen izbor. Između redova se moglo pročitati da stavlja do znanja da želi nju i to dete kraj sebe, ali da ne želi da joj to nameće. Šta se drugo i moglo očekivati, ipak su već dugo bili zajedno, tako nešto bi se desilo pre ili kasnije. A i zasigurno da nije ni pomišljao da bi se moglo desiti išta drugačije od nekog logičnog sleda događaja. Eh, sad se bacih u filozofiju. Da završim ovo pre nego li smorim.
Dok je čitala gledao je sa išekivanjem, poput deteta koje odraslima pokazuje prvo delo svojih ruku. I kada su joj suze kanule niz obraze, on je bio uveren da je uspeo da je gane, i da pogodi prave reči. Čakalo se da samo polete jedno drugom u zagrljaj i da padne zavesa za sretan kraj. A tada je rasklopio njen papir, na kome su pisale samo tri reči:
Dete nije tvoje.
