Identitet

Kratka epizoda iz zivota jednog vetropira :

Prosle godine sam boravio u jednom
modernom stanu, u Londonu, u kome kupatilo
nije imalo prozore, a izvor jake svetlosti
je bila " dugovecna " halogena sijalica,
koja je jednoga jutra prestala da funkcionise,
a zamenjena je tek posle nekoliko dana.
Morao sam tada, svakoga jutra pred posao,
da se brijem " na slepo", okrenut prema
ogledalu, zaklanjajuci i ono malo svetlosti
koja je dolazila kroz otvorena
vrata, iza mojih ledja, iz hodnika.
Nazirao sam samo obrise svog lika, minimalno,
ali nekako uspevao da se pristojno obrijem.
Prisetih se jednoga jutra da nemam ni neko
malo ogledalo, cak ni komadic, ni onakvog
razbijenog, iz scena kultnih, crno-belih
filmova, gde se glavni junak, negde
" u prirodi", obucen u belu majicu bez
rukava, brije uz pomoc komada takvog
razbijenog ogledala, nagnut nad lavorom,
dok ga sveze osvojena dama zadivljeno posmatra.
Valjda je to bio stereotip, neizbezna scena
iz filmova u kojima je kauboj, ili bar
moderniji autsajder rasturio neke
lose momke, pa po nepisanom pravilu i
ritualu, u ulozi pobednika
( Winer takes it all ! ) prisvaja
i tu zadivljenu damu, kao plen.
Ogledalom ( i penom, naravno, simbolika ! )
nonsalantno demonstrira i svoju posebnost,
muskost.
Krenule zatim su neke cudne asocijacije
i zapitao sam se :
Kako mogu biti siguran, posle nekoliko
dana mraka pred ogledalom, tokom kojih
nisam video svoj lik, da sam jos to ja ?

Da ne banalizujem, pitanje zadire u srz
samosvesti i identiteta, ne u sferu
narcisoidnosti, ili samopouzdanja.

Posle bitisanja na tri kontinenta, mnogo
kameleonskih uloga i metamorfoza, kao da
je bilo potrebno imati " dokaz" sopstvene
autenticnosti, vizuelnu potvrdu.
Seeing is believeing... :? :shock:

Nema smisla da ikome postavljam pitanja.
Ko ume nesto da kaze, iz perspektive
filosofije,psihologije, sociologije.....
dobro dosli na ovu temu. Vec i vrapci
znaju sta je persona
po Jungu, a mnogi su culi i za ulogu
Vudi Alena u jednom sjajnom filmu
- Zadig.

Sta je za vas identitet, vasa licnost, po
cemu ste posebni, drugaciji i neponovljivi ?



Sta je tu apsolutno, a sta relativno,
bez cega se moze, a bez cega ne ?

Kairos:

Kako mogu biti siguran, posle nekoliko
dana mraka pred ogledalom, tokom kojih
nisam video svoj lik, da sam jos to ja ?

Kliknite za proširenje...

Verujem da bi se zapitao da li si to još uvek ti, ali bi se onda zapitao šta si oduvek bio? I zašto si se krio u liku svog ogledala?
Izolacija od drugih i sebe (ovo sad deluje kao neki budistički trip, ali posmatrajte sa psihološke strane, recimo) ako ne do ludila, dovela bi do samospoznaje i otkrivanja sopstvenih ambicija, dobrote i, uopšte, ličnosti.
Izolovani ljudi su, u bilo kom pogledu, obogaćeni sa više onih osibina koje je potrebno razvijati i negovati i podržavati, jer se lako izgube, a iznad svega - nekom čudnom logikom.
Njihovi pogledi na svet su manje sebični, bez obzira na posvećenost sebi, prema sebi ocenjuju druge, ima li šta bolje u čoveku?
Da ne osuđuje u ljudima ono što vidi u sebi?
Društvo, da, kvari pojedinca, ali je zlo u tome što je pojedincu društvo (gužva, gomila, ljudi) neophodno kao što mu je neophodan vazduh, kako god organizovao svoje vreme i okruženje.
Možda je suština razvitka zdravog, svesnog, i DOBROG ljudskog bića u podržavanju njegovih vrednosi i otkrivanju novih, a da se pritom prilagodi okruženju i prihvati ljude koji će, na svaki mogući način, od pojedinca pokušati da naprave deo stada, prosto, još jednog istomišljenika, bez mišljenja.

Ono što bih ja izvukao iz tvog posta je pitanje:
Koliko u samopouzdanju ima narcisoidnosti?
Molim esej o ovome ili koliko možete.

Biti bezlican, metaforicno, ili "bezlican"
u smislu potpunog odsusutva refleksije i
lika u ogledalu i " ogledalu", je ekvivalent
nistavila, nepostojanja. To " nista" izaziva
strah, i potrebu za odredjenjem, prvo ka sebi,
a vremenom i ka grupi i plemenu.
Modus operandi laznih proroka i kultova se
zasniva na pruzanju tog istog osecanja
pripadnosti i prihvata se poistovecenje
sa grupnim identitetom, identifikacija i
difuzija.

Doziveti sebe i svet na s v o j nacin je
za mene srz postojanja.
Da li je to hrabrost, ili kukavicluk ?
Vrlina, ili porok ?
Da li je individualnost moralna kategorija,
ili sam ja jutros jos pospan ?

Dragi prijatelju Kairos,
za pocetak mog "delimicnog" objasnjenja postoje dve vrste ogledala:spolnje(ono svima lako dostupno) i
unutrasnje(samo nase).Tvoje pitanje kako mogu biti siguran da sam to ja, je ustvari tvoje najdublje poricanje sopstvenog identiteta(sopstva).
Svaki covek prolazi u svom zivotu kroz razne neprijatne, nesvojevolnjno krojene situacije.Ukoliko se stalno opire njima u jednom egzistencijalnom smislu, a nema neku filosofsku obuku, mnogo energije ce trositi na odbranu tog identiteta, sto uvek dovodi do krajnjeg iscrpljivanja sopstva.
Sad imaju dva resenja(puta): prepustiti se i iskusati stvarnu snagu neprijatnog dozivljaja uvideci da sve nije tako kako izgleda(refleksija) ili izbegavati dalje neku neprijatnu situaciju.Uglavnom u zivotu ciniti, da se u unutrasnjem ogledalu, samo svom, dobije lep lik.
Citavu jos teoriju bih ti mogao ispricati o sopsvenom "centriranju" bica, o bolu inividualizacije, u jednoj istoriji covecanstva ili drustva, koje ce pokusati da napravi od svakog, kako Lexa rece, bezsubjektivnog subjekta.

heheh, lepo receno...


problem nastaje kad se ja toliko identifikuje sa personom ili ti drustvenom fasadom dela licnosti koji prikazujemo pred drugima, i zaboravi ili pocne da negira ostatak psihe.
covek tad izvlaci satisfakciju iz utisaka koji izaziva kod drugih, ali je takodje vise ili manje svestan da vodi prazan zivot jer mu se sve svodi na to.
no ako ima potencijala za individuaciju, odnosno proces objedinjavanja delova psihe u celinu i ostvarivanja nekih zivotnih zadataka tipa porodica i slicno, nesvesno ce reagovati i javice se takva pitanja, da li sam to jos uvek ja? cime mu stavlja do znanja da njegovo uverenje o sebi pociva na spoljnoj potvrdi a ne na unutrasnjem dozivljaju koji je zaboravljen.
I covek ce pokusati da nesto u radi po tom pitanju, on je sad spreman da pruzi ruku nesvesnom i nadje svoju pravu prirodu...
jednom recju, identitet se otkriva pri tom vracanju fleksibilnosti sistemu, svaka rigidnost, robotizacija, krute odbrane, racionalizacije, dominacija jednog motiva itd je nesto suprotno slobodi, oklop iza kog se vise do Ja ne moze dopreti.

u navedenom kontekstu-kad uporedite svoje reakcije, definicije, odnose, poglede i dozivljaje od pre recimo 15 godina, sa ovim sto imate danas...

sta je ostalo isto? sta se promenilo?

odgovor na to pitanje krije i odgovor na pitanje autora teme-sta je ono sto cini jezgro nase licnosti?

veoma dobra tema...

da, super tema.

inace, mislim da izneto objasnjenje s moje strane, ne vazi konkretno za autora teme, koliko sam imao prilike da ga upoznam kroz postove, pre bih rekao da je to bilo iskustvo depersonalizacije, koje srecemo kako kod ludih tako i kod kreativnih osoba i drugih u posebnim emocionalnim stanjima. specificna sposobnost da se na tren odvoji cak i od samog ja i sve sagleda na nov nacin, kao da je prvi put, kretanje na granici sna i realnosti, to je fascinantan stupanj fleksibilnosti, doduse tesko dostizan...

Draga Sindi,
tvoje insistiranje na poglede i dozivljaje od pre 15 godina je lepo(za mene cak i bolno, po svojo lepoti u odnosu na danas) je jedno opasno "ucenje"!!!
Zasto?U tom svom, prilicno bezuspesnom pokusaju jednog kontinuiteta sa proslim, koje je bilo bolje, upadamo u ociglednu kontradikciju sa sadasnjim,
pri cemu je sadasnje ono fakticko, gde se bitka bije, a ne ono proslo, koje je jos samo imaginacija.Pri tom, insistiranje na proslom moze da jos produbi pretpostavjenu inferiornost same licnosti.Licnost se mora podici i ojacati na nivo subjekta, to je moje(i ne samo moje neogzistencijalisticko-fenomenolosko ucenje, pri cemu subjekat ima jedan sad novi kvalitet, onaj koji misli.Onaj koji misli(subjekt) ima sad zahvaljujuci svoj svojoj refleksivnosti, koja pociva, izmedju ostalog i na fleksibilnosti, novi pogled na svakodnevni zivot!
To je kljucna prednost filosofskog odgovora na danas rastuce potrebe za spiritualnoscu(u najsirem smislu), u odnosu na sve one stavove, ucenja i pokrete koji se danas tako siroko nude!!!

Sjajno !

Random_cloud_form, to je prava rec
- depersonalizacija.
Taj nagovestaj depersonalizacije je probudio
nespokojstvo, potrebu za refleksijom, kao
dokazom da je identitet jos tu i da ne
postoji " opasnost" od prave depersonalizacije
i gubitka individualnosti. Naravno, u zivotu,
u praksi, jedna struktura licnosti i jedan skup
crta licnosti bivaju zamenjene drugom, tokom
bekstva od sebe samoga, a ta fuga zahteva postojanje
bar nekog identiteta, za razliku od amnezije, kada
se jednostavno " gubi", potiskuje secanje na
svoje ime, zivot i osobe iz okoline.

Empedokle me je potsetio na neku grcevitu potrebu
za fiksacijom za to individualno, valjda kao nacin
da odrzimo postojecu hijerarhiju prema drugima, ili
osvojimo nove teritorije, zadobijemo saveznike.
Da li je to tako ?
Kako su nase stvari ( i knjige naravno ! ), deo
nas samih ( sopstva ? ), reagujemo i na povrede
tog materijalnog poseda i svako narusavanje
prava vlasnistva nad stvarima shvatamo i kao
uvredu, povredu Ego-a....
Da li je i to preterivanje, neka vrsta
sebicnosti ?...Kada se setim koliko mi pozajmljenih
knjiga nije vraceno, osecam kao da je deo mene
otet, ukraden. Da li je to opravdano ?


Tema je fascinantna, igra dinamicna, uz
mudre komentare......Moram na posao, svratih
u stan na rucak, a steta sto nemam dvojnika,
da obavi sve za mene ovoga popodneva....

Retko svaraćam u ove vaše filozofske vode; nadam se da mi nećete zameriti na mom nestručnom rečniku, da ne kažem - pučkom; i u napred se izvinjavam zbog istog. Stvarno nemam dodirnih tačaka sa filozofijom, niti u poslu, niti u školovanju, ali možda će vas i interesovati šta neko drugačiji misli:?
Depersonalizacija - da li je stvarno gubitak individualnosti? Da li je uopšte moguće izgubiti individualnost? Kako kaže random - 'da se odvoji od samog sebe' - zar i to 'odvajanje' nije ON SAM? Možda da se odvojimo od nečega na šta smo navikli, kakvi smo bili ranije; ali nikako od samih sebe. I to 'odvajanje' smo mi; pa samim tim se nismo odvojili od sebe.
Čak i u trenucima kada se pitamo - da li sam to zaista, ili 'još uvek' - JA; ta pitanja, čak i sama potreba za takvim pitanjima upućena samima sebi, čine - individuu. Postoje ljudi koji se tako nešto nikada ne zapitaju, i to su oni - takvi i jednake su individue! Postoje i ljudi koji su ceo život stopljeni sa okolinom, ali to opet ne znači da nemaju SVOJU personu, znači samo to da je njihova persona baš takva - u svakom momentu biti što približniji okolini, ili makar očekivanjima okoline. Čak i to što postojite Vi, koji se trudite da se depersonalizujete, čini i te i takve ljude drugačijima od vas. Ili, to što postoji još ljudi koji žele da budu 'svoji' i drugačiji, znači da su već isti kao vi.
U svakom momentu, kada razmišljamo o BILO čemu, ili kada se pitamo BILO šta, čak i kada se povedemo za većinom i ostanemo bezlični u svetu klonova, to smo i takvi smo. I baš to i jeste neka, nečija, ili čak i naša? individua.
Ogledalo - refleksija suprotna od onoga ko (ili šta) se ogleda. Da li to znači da svi mi nosimo u sebi i suprotnost samima sebi, ili (čisto sumnjam) da nas iz ogledala u dijametralnoj suprotnosti posmatra 'neko' ko se 'depersonalizovao od nas'?
Htedoh samo da kažem da sam ja - JA, i kada se smejem, i kada plačem, i kada razmišljam, i kada pustim mozak na pašu, i kada volim, i kada ne volim, i kada sam pametna i kada sam glupa... I kada se pitam šta mi se to desilo... Čak i kada me posmatra čudan lik iz ogledala, ili ako ne vidim taj lik u ogledalu (bilo da je mrak, ili ja nemam svoje naočare ili sočiva) - to sam sve ja.

Eto, toliko od mene... I hvala vam, lepo sam se osećala dok sam pisala na filozofiji, makar bila i totalna glupost ops: I to sam ja 8)
Nego, vidim da vam fali ovde smajlija

Empedokle:

Draga Sindi,
tvoje insistiranje na poglede i dozivljaje od pre 15 godina je lepo(za mene cak i bolno, po svojo lepoti u odnosu na danas) je jedno opasno "ucenje"!!!
Zasto?U tom svom, prilicno bezuspesnom pokusaju jednog kontinuiteta sa proslim, koje je bilo bolje, upadamo u ociglednu kontradikciju sa sadasnjim,
pri cemu je sadasnje ono fakticko, gde se bitka bije, a ne ono proslo, koje je jos samo imaginacija.Pri tom, insistiranje na proslom moze da jos produbi pretpostavjenu inferiornost same licnosti.Licnost se mora podici i ojacati na nivo subjekta, to je moje(i ne samo moje neogzistencijalisticko-fenomenolosko ucenje, pri cemu subjekat ima jedan sad novi kvalitet, onaj koji misli.Onaj koji misli(subjekt) ima sad zahvaljujuci svoj svojoj refleksivnosti, koja pociva, izmedju ostalog i na fleksibilnosti, novi pogled na svakodnevni zivot!
To je kljucna prednost filosofskog odgovora na danas rastuce potrebe za spiritualnoscu(u najsirem smislu), u odnosu na sve one stavove, ucenja i pokrete koji se danas tako siroko nude!!!

Kliknite za proširenje...

da...samo mala ispravka :wink:

ja nisam insistirala..postavila sam pitanje :wink:

na koje nisam odgovorila..jer mi je odgovor jos uvek zagonetka

i ono sto je bilo, i ono sto je sad, skupina je istina, zabluda, emocija, zelja, nadanja...

ono, sto je pre petnest godina bila istina, mozda je danas za nas zabluda..a mozda je istina potvrdjena iskustvom, dakle jaca i snaznija...

kada nam zivot tece jednim koritom, sa cvrstim ogradama, nase spoljno i nase unutrasnje ja se ne svadjaju..lagodno klizimo i zelimo da verujemo da smo to mi, konacni takvi...

nevreme, koje nas razlije iz korita, dovodi u pitanje sve...i jedan pogled u ogledalo je nekad okidac koji pokrene lavinu preispitivanja o tome, ko smo postali...ko se pravimo da jesmo..ko zelimo da budemo...

i zato , umesto zakljucka..ne znam koje je moje pravo ja..znam da sam u stalnoj potrazi... :wink:

Dragi prijatelji,
postoji dakle specijalan slucaj depersonalizacije kad covek ode u inostranstvo.To je jedna uobicajeno-neoubicajena situacija, dakle uzivite se u malo u situaciju da bi ste za tren mogli da je razumete!
Sto se tice onog pitanja upucenog meni, samo iz slobode individue i njenog pristanka na odgovornost, koja pri tom treba da bude svesna i slobode drugog/druge, moze doci do zdravog zajednistva npr. u nekoj vezi ili braku.Svaka stvar hirejarhije, odnosa, potcinjavanja, je kako bi rekao
drzavni projekat, koji tako ocigledno razara ono sto treba da bude najhumanije, porodicu ili individuu koja cesto tad nema tu tacku oslonca.
Hvala za smajlije.To me podsetilo na jedan dijalog iz filma Nikita, kad jedna starija gospodja kaze Nikiti, da kad ne zna neki odgovor da se
nasmeje, tako ce bar svima biti prijatnije!!!

Empedokle:

Dragi prijatelji,
postoji dakle specijalan slucaj depersonalizacije kad covek ode u inostranstvo.

Kliknite za proširenje...

Ako integritet definišem kao iskrenost prema sebi- jer samo osoba iskrena prema sebi ima integritet (one cake u smislu da se integritet prikazuje kad je u pritisku je samo najočiglednije mesto gde se vidi koliko je osoba iskrena prema sebi ili se punila samoobmanama u vidu iluzija ili u vidu mediokritetske podrške okoline...), ostalo je ipak samo tvrdoglavost...svojeglavost....

Znači u tom slučaju postaje jasnije da odlazak u inostranstvo ne menja integritet osobe , ali ga demaskira i snažnije pokazuje(ta razlika izmedju naše slike o nama i našeg stvarnog integriteta uzrokuje promenu osećanja i naše reakcije).

Depersionalizacija koja je ovde pomenuta je posledica reakcije ličnosti na ove NOVE osećaje nastale usled shvatanja razlike izmedju naše slike i našeg integriteta....

Da li usamljenost,promena sredine , emotivna vezanost, briga o..., mogu biti uzročnici depersonalizacije?

Moj stav je da važnu stavku u reakcijama osobe čini i stav osobe prema sebi koji primećujem najčešće kao egocentrizam ili samokažnjavanje (ego bez ili sa samokritikom, impuls snage iz nadmenosti ili iz prirodnog inata). Naravno naveo sam one krajnosti koje se najlakše opisuju kao krajnosti , a medjustepene nisam....

Znači da li usamljenost i ostale promene mogu dovesti do depersonalizacije? Mislim da mogu u spregu sa inatnim stavom prema sebi...Često takve osobe prenaglašavaju promene i potrebno im je vreme da se čak i prostorija "ispuni njihovom aurom".
Da li je ovo u vezi sa integritetom.Pa jeste. Jer inače ako svesno ovo prihvatimo , proces postaje kratkotrajan definisan kao prilagodjavanje, inače ostaje inatni sukob nedostatka integriteta i nove sredine . Sukob nedostatka integriteta i nove sredine postaje i u slučaju da se i u novoj sredini traži ekvivaletna zamena za prošlu sredinu...

Tuzni_patak:

Empedokle:

Dragi prijatelji,
postoji dakle specijalan slucaj depersonalizacije kad covek ode u inostranstvo.

Kliknite za proširenje...

Ako integritet definišem kao iskrenost prema sebi- jer samo osoba iskrena prema sebi ima integritet (one cake u smislu da se integritet prikazuje kad je u pritisku je samo najočiglednije mesto gde se vidi koliko je osoba iskrena prema sebi ili se punila samoobmanama u vidu iluzija ili u vidu mediokritetske podrške okoline...), ostalo je ipak samo tvrdoglavost...svojeglavost....

Znači u tom slučaju postaje jasnije da odlazak u inostranstvo ne menja integritet osobe , ali ga demaskira i snažnije pokazuje(ta razlika izmedju naše slike o nama i našeg stvarnog integriteta uzrokuje promenu osećanja i naše reakcije).

Depersionalizacija koja je ovde pomenuta je posledica reakcije ličnosti na ove NOVE osećaje nastale usled shvatanja razlike izmedju naše slike i našeg integriteta....

Da li usamljenost,promena sredine , emotivna vezanost, briga o..., mogu biti uzročnici depersonalizacije?

Moj stav je da važnu stavku u reakcijama osobe čini i stav osobe prema sebi koji primećujem najčešće kao egocentrizam ili samokažnjavanje (ego bez ili sa samokritikom, impuls snage iz nadmenosti ili iz prirodnog inata). Naravno naveo sam one krajnosti koje se najlakše opisuju kao krajnosti , a medjustepene nisam....

Znači da li usamljenost i ostale promene mogu dovesti do depersonalizacije? Mislim da mogu u spregu sa inatnim stavom prema sebi...Često takve osobe prenaglašavaju promene i potrebno im je vreme da se čak i prostorija "ispuni njihovom aurom".
Da li je ovo u vezi sa integritetom.Pa jeste. Jer inače ako svesno ovo prihvatimo , proces postaje kratkotrajan definisan kao prilagodjavanje, inače ostaje inatni sukob nedostatka integriteta i nove sredine . Sukob nedostatka integriteta i nove sredine postaje i u slučaju da se i u novoj sredini traži ekvivaletna zamena za prošlu sredinu...

Kliknite za proširenje...

ako je neko shvatio,što si hteo reći,bio bih mu zahvalan da mi objasni,ponavljam,moj ograničeni mentalni sklop nije u stanju da shvati ovako dubokoumne poruke.Unapred hvala.

Kairos:

Kako mogu biti siguran, posle nekoliko
dana mraka pred ogledalom, tokom kojih
nisam video svoj lik, da sam jos to ja ?

Da ne banalizujem, pitanje zadire u srz
samosvesti i identiteta, ne u sferu
narcisoidnosti, ili samopouzdanja.

Kliknite za proširenje...

Unutrašnjim okom! :wink: Ako upoznamo sebe, život će nam biti mnogo jednostavniji čak i u novim okruženjima. Jeste to emotivno nezgodnija situacija, doza nesigurnosti se uvek pojavljuje pre ili posle, a sa druge strane, to je baš super! Napredujemo u razvoju; navodi nas na nova preispitivanja, jer samosvest postoji/ne postoji bez obzira na spoljašnje okruženje. (Razmislite kako je onima koji su izgubili čulo vida, ili još gore, rodili se bez njega. )

Kairos:

Sta je za vas identitet, vasa licnost, po
cemu ste posebni, drugaciji i neponovljivi ?

Kliknite za proširenje...

... Lični identitet... Zaista, šta je to što nas čini baš takvima kakvi smo? Genetski sklop, nasleđe, stečene osobine, naše okruženje sadašnje, prošlo, buduće, naše pamćenje i/ili mentalne projekcije prošlosti i budućnosti?
Koliko na nas utiče nacionalni identitet?

Što bi rekli kulinari - i najmanja promena sastojaka, ili količine istih, dovodi do promene ukusa jela.

Kairos:

Sta je tu apsolutno, a sta relativno,
bez cega se moze, a bez cega ne ?

Kliknite za proširenje...

Mislim da jedino analitičkim razmišljanjem dolazimo do tog odgovora, a i to je opet jedna promenljiva.

Kairos:

Kako mogu biti siguran, posle nekoliko
dana mraka pred ogledalom, tokom kojih
nisam video svoj lik, da sam jos to ja ?

Kliknite za proširenje...

a koje TO

moj identitet..desava mi se da ne znam nista gde sam i da mi je sve svejedno...ipak zadam sebi neki pravac kuda idem...i onda se pojavi osecanje da nesto zelim..npr idem ulicom i vidim neku aljinu. i pre toga sam prazna i onda osetim nesto kad je vidim. i imam zelju d aje probam. a nekad kao ma ne neces... presecem se. i onda mi je glupo.osecanje se javi u stomaku...materijalno..kupoholik
kao da imam neki oklop oko sebe...ponekad se pomeri.....onda mi nista ne mogu.ali vracam oklop
juce se pomerio..onda se pojavim ja...neki strahovi nestanu jer nisu moji