katana_blade
Zainteresovan član
- Poruka
- 226
Zoran Drakulić će videti Vojislava Koštunicu. Dogovorili su susret na Đurđevdan, na slavi Demokratske stranke Srbije. Posle toga je biznismen otišao na razgovor sa delegacijom Međunarodnog monetarnog fonda, kojoj je, možda, ponovio svoje optužbe na račun ministra finansija Mlađana Dinkića i njegovog G17 plus.
Zoran Drakulić svakako ne bi voleo da bude doživljen kao proizvođač afera i podela u Demokratskoj stranci Srbije. Mediji, Mlađan Dinkić, ministar finansija u Vladi Srbije i oni članovi DSS-a koji veruju da je većina njih bezgrešno začeta ipak misle da je biznismen, koga je Vojislav Koštunica kooptirao u Predsedništvo stranke bez prava glasa, ipak prodrmao najjaču stranku vladajuće koalicije.
Dinkić, političar sa najviše marketinškog talenta koji i svoje poraze pretvara u pobede (na primer: rebalans budžeta, po nalogu MMF-a, dva-tri meseca posle usvajanja), uspeo je da loptu koju mu je intervjuom u “Blicu” servirao Drakulić, šutne u dvorište DSS-a. Odmah je preneo medijima da mu je Koštunica rekao da ne deli stavove Drakulića. Tako je zamenio teme koje je otvorio Drakulić: nemoć ministra finansija da ostvari razvojni budžet, korupcija u vladi, afere vezane za G17 plus.
Citiranjem Koštunice, koji je možda u tom razgovoru samo rekao nekoliko puta neko od svojih karakterističnih “da” koja svako može da tumači kako poželi, Dinkić je u medijima zavrteo priču “podela u DSS-u”. I ta priča je ostala u medijima, Drakulić nije uspeo da u njih ponovo vrati svoje teme. Nije pomoglo ni što je na Dinkićevo “podržao me Koštunica”, Drakulić uzvratio sa “nisam čuo da se Koštunica oglasio”.
Priču o podelama u DSS-u su onda pothranili svojim izjavama Miloš Aligrudić, portparol stranke, a naročito zvezdani Nebojša Bakarec rekavši da njegove slike po medijima nanose manje štete DSS-u od Drakulićevog intervjua, te da zato o njemu treba da raspravlja i Predsedništvo stranke. Najmirniji i najpopustljiviji je bio Andreja Mladenović, glasnogovornik stranke koji bi, po pravilu, pre svog pojavljivanja u javnosti povodom “čupavih” pitanja trebalo da se konsultuje sa predsednikom Koštunicom.
Konačno je “Blic”, u finalu medijske priče “podele u DSS-u” naslikao da su u taboru Zorana Drakulića Vladeta Janković, Aleksandar Popović, Zoran Lončar, Obren Joksimović i Predrag Bubalo, a da su u drugom Aleksandar Nikitović, Dejan Mihajlov, Dragan Jočić, Nebojša Bakarec, Miloš Aligrudić.
Poslednja dvojica su se tu našla verovatno zbog svojih prvih izjava koje su kasnije i te kako ublažene, pa se može reći i da nisu ni tamo ni ovamo, baš kao ni Popović koji je u partijskim raspravama znao da bude i uz Jočića ili Maršićanina, ali i protiv njih. Jočić je valjda u “klan” protiv Drakulića stavljen po službenoj dužnosti, ali zašto se ne bi verovalo da je upravo on došapnuo biznismenu podatke o “najvećoj aferi dosad”. (“Postoji, bre, ovolika dokumentacija o njima”, rekao je jedan član DSS-a odižući ruku metar od stola, gde su “njima” G17 plus i Vojin Lazarević.) Jankovića i Drakulića vezuju londonski dani, ali se u prestonici Britanije on družio i sa Vukom Hamovićem, poslovnim partnerom Vojina Lazarevića. (Doduše, u medije se u poslednje vreme sve češće pripušta glas da Hamović ne zna sve šta radi Lazarević.) Aleksandar Nikitović, šef kabineta premijera, je tu po funkciji kuma Vojina Lazarevića.
Ako se uz mnoge pretpostavke i predviđanja klupko odmota do kraja, obrni-okreni, ispada da je Drakulić sugerisao Koštunici da je Lazarević više Dinkićev i da ga skupo može koštati afera čije otkrivanje on najavljuje u skorije vreme. Tako gledano, Drakulić radi na očuvanju predstave da je DSS poštena stranka. Tu predstavu, priznaju i analitičari za koje je nemoguće reći da su neprijateljski raspoloženi prema Koštunici i DSS-u, ozbiljno je nagrizla činjenica da nisu ispunili predizborna obećanja o razrešavanju svih afera i “pljačkaških” privatizacija, potom i afere “Knjaz Miloš“ ( pritisci na Komisiju, odluka vlade da neće poštovati zakon) i “Erikson”, kao i tvrdnje ljudi iz Saveta za borbu protiv korupcije da je vlada centar korupcije i da se o tome ne može govoriti na državnoj televiziji. Dinkić u startu hoće da ubije ovakvu predstavu Drakulićevog poteza i opisuje ga kao monopolistu koji je koristio privilegije u prethodnom periodu (valjda vladavina Slobodana Miloševića?!) radeći isključivo u ličnom interesu.
Koja god verzija bila tačna – biznismen poštenjačina ili biznismen srebroljubac – nezgoda je da je u žižu medijske priče došao ne Dinkić, već Drakulić u predvečerje partijske Skupštine DSS-a (5. jun). Tada bi, po dogovoru, Koštunica trebalo da predloži nove potpredsednike od kojih bi jedan trebalo da bude i Zoran Drakulić.
Ništa posebno, jer po Statutu DSS-a, koji se iskazuje kao predsednička stranka, kandidate za potpredsednika predlaže predsednik stranke, to pravo nemaju stranački odbori niti stranački organi. Urađeno je tako jer su mnogi potpredsednici koje su kandidovali odbori napustili DSS: Rade Stojanović, Mihajlo Kovač, Radomir Urošević, Mirko Petrović, Vladan Batić...Tako će i ostati, samo se raspravlja da li da Koštunica predloži petoro kandidata za pet potpredsedničkih mesta ili da ih predloži sedmoro, osmoro kako bi se omogućilo da Skupština bira a ne da samo izglasava.
Da li će Koštunica predložiti Drakulića za potpredsednika? Neće, ako mu nije stalo do “proizvođača nevolja” koji će povremenim istupima u medijima uvek zatalasati političko-biznismensku scenu Srbije. Neće, ako je nesklon da u okruženju ima jakog čoveka koji, nesumnjivo, i pored “nestašluka” u partijskom članstvu ima poverenje stečeno kada je posle Maršićaninove katastrofe na predsedničkim izborima hrabro ušao u utakmicu za gradonačelnika Beograda. Neće, ako mu se ne sviđa da se i u njegovoj partiji o moći novca govori, bar s vremena na vreme, otvoreno. Neće, ako misli da bi mu to srušilo vladu. Neće, ako poveruje da Drakuliću treba potpredsedničko mesto samo da bi lakše razvijao svoje poslove. Neće, ako misli da je Drakulić udario na njegov obraz kada je tvrdio da ukazuje premijeru na te afere i da one postoje iako premijer “preduzima sve korake da to spreči”.
Ali, predložiće Drakulića za potpredsednika ako drži reč. Predložiće ga ako poštuje činjenicu da je godinama Drakulić bio najvažniji finansijer stranke iako nije bio njen član. Predložiće ga ako hoće da mu zahvali za podizanje rejtinga stranke na lokalnim izborima. Predložiće ga ako misli da bi suprotna odluka mogla da izazove raskol u stranci i pad rejtinga. Predložiće ga ako misli da Drakulić doprinosi dobrom izgledu stranke jer je jedan od retkih biznismena koji se u politici pojavljuje sasvim javno, a ne na “tajnim” večerama sa skrivenim donacijama posle kojih slede protivusluge...
Ruku na srce: predložiće ga. Ali, neće dozvoliti da mu on kroji vladu, neće Drakulićev intervju da iskoristi kao dodatni povod da se, na primer, liši usluga Miroljuba Labusa i na to mesto dovede čoveka koji je pekao zanat biznismena u najdržavnijem državnom preduzeću. Dobiće time i da se dvojica poslovnih ljudi – Drakulić i Lazarević – uzajamno kontrolišu, a da on ima moć presuditelja.
Kako će to uticati na podele u stranci? Pa, velike podele u njoj može da izazove jedino sam Vojislav Koštunica odlukom da više ne bude njen predsednik. Dakle, neće ih biti. (Izlazak Drakulića iz stranke može smanjiti njenu popularnost u javnosti, ali ne može preterano da ugrozi Koštuničinu neprikosnovenost.) Ali, stranka koja je zahvatila toliko moći i vlasti koliko DSS, mora da zna da će podele u njoj biti izazivane zbog novca i moći, a biće maskirane ideologijom, pričom o opštem interesu, poštenju... Tako je kada novac počne da šapuće.
Dragan Bujošević
Po pisanju autora ovog teksta iz NIN-a, izgleda da DSS i nije toliko postena stranka koliko se predstavljaju.....
Zoran Drakulić svakako ne bi voleo da bude doživljen kao proizvođač afera i podela u Demokratskoj stranci Srbije. Mediji, Mlađan Dinkić, ministar finansija u Vladi Srbije i oni članovi DSS-a koji veruju da je većina njih bezgrešno začeta ipak misle da je biznismen, koga je Vojislav Koštunica kooptirao u Predsedništvo stranke bez prava glasa, ipak prodrmao najjaču stranku vladajuće koalicije.
Dinkić, političar sa najviše marketinškog talenta koji i svoje poraze pretvara u pobede (na primer: rebalans budžeta, po nalogu MMF-a, dva-tri meseca posle usvajanja), uspeo je da loptu koju mu je intervjuom u “Blicu” servirao Drakulić, šutne u dvorište DSS-a. Odmah je preneo medijima da mu je Koštunica rekao da ne deli stavove Drakulića. Tako je zamenio teme koje je otvorio Drakulić: nemoć ministra finansija da ostvari razvojni budžet, korupcija u vladi, afere vezane za G17 plus.
Citiranjem Koštunice, koji je možda u tom razgovoru samo rekao nekoliko puta neko od svojih karakterističnih “da” koja svako može da tumači kako poželi, Dinkić je u medijima zavrteo priču “podela u DSS-u”. I ta priča je ostala u medijima, Drakulić nije uspeo da u njih ponovo vrati svoje teme. Nije pomoglo ni što je na Dinkićevo “podržao me Koštunica”, Drakulić uzvratio sa “nisam čuo da se Koštunica oglasio”.
Priču o podelama u DSS-u su onda pothranili svojim izjavama Miloš Aligrudić, portparol stranke, a naročito zvezdani Nebojša Bakarec rekavši da njegove slike po medijima nanose manje štete DSS-u od Drakulićevog intervjua, te da zato o njemu treba da raspravlja i Predsedništvo stranke. Najmirniji i najpopustljiviji je bio Andreja Mladenović, glasnogovornik stranke koji bi, po pravilu, pre svog pojavljivanja u javnosti povodom “čupavih” pitanja trebalo da se konsultuje sa predsednikom Koštunicom.
Konačno je “Blic”, u finalu medijske priče “podele u DSS-u” naslikao da su u taboru Zorana Drakulića Vladeta Janković, Aleksandar Popović, Zoran Lončar, Obren Joksimović i Predrag Bubalo, a da su u drugom Aleksandar Nikitović, Dejan Mihajlov, Dragan Jočić, Nebojša Bakarec, Miloš Aligrudić.
Poslednja dvojica su se tu našla verovatno zbog svojih prvih izjava koje su kasnije i te kako ublažene, pa se može reći i da nisu ni tamo ni ovamo, baš kao ni Popović koji je u partijskim raspravama znao da bude i uz Jočića ili Maršićanina, ali i protiv njih. Jočić je valjda u “klan” protiv Drakulića stavljen po službenoj dužnosti, ali zašto se ne bi verovalo da je upravo on došapnuo biznismenu podatke o “najvećoj aferi dosad”. (“Postoji, bre, ovolika dokumentacija o njima”, rekao je jedan član DSS-a odižući ruku metar od stola, gde su “njima” G17 plus i Vojin Lazarević.) Jankovića i Drakulića vezuju londonski dani, ali se u prestonici Britanije on družio i sa Vukom Hamovićem, poslovnim partnerom Vojina Lazarevića. (Doduše, u medije se u poslednje vreme sve češće pripušta glas da Hamović ne zna sve šta radi Lazarević.) Aleksandar Nikitović, šef kabineta premijera, je tu po funkciji kuma Vojina Lazarevića.
Ako se uz mnoge pretpostavke i predviđanja klupko odmota do kraja, obrni-okreni, ispada da je Drakulić sugerisao Koštunici da je Lazarević više Dinkićev i da ga skupo može koštati afera čije otkrivanje on najavljuje u skorije vreme. Tako gledano, Drakulić radi na očuvanju predstave da je DSS poštena stranka. Tu predstavu, priznaju i analitičari za koje je nemoguće reći da su neprijateljski raspoloženi prema Koštunici i DSS-u, ozbiljno je nagrizla činjenica da nisu ispunili predizborna obećanja o razrešavanju svih afera i “pljačkaških” privatizacija, potom i afere “Knjaz Miloš“ ( pritisci na Komisiju, odluka vlade da neće poštovati zakon) i “Erikson”, kao i tvrdnje ljudi iz Saveta za borbu protiv korupcije da je vlada centar korupcije i da se o tome ne može govoriti na državnoj televiziji. Dinkić u startu hoće da ubije ovakvu predstavu Drakulićevog poteza i opisuje ga kao monopolistu koji je koristio privilegije u prethodnom periodu (valjda vladavina Slobodana Miloševića?!) radeći isključivo u ličnom interesu.
Koja god verzija bila tačna – biznismen poštenjačina ili biznismen srebroljubac – nezgoda je da je u žižu medijske priče došao ne Dinkić, već Drakulić u predvečerje partijske Skupštine DSS-a (5. jun). Tada bi, po dogovoru, Koštunica trebalo da predloži nove potpredsednike od kojih bi jedan trebalo da bude i Zoran Drakulić.
Ništa posebno, jer po Statutu DSS-a, koji se iskazuje kao predsednička stranka, kandidate za potpredsednika predlaže predsednik stranke, to pravo nemaju stranački odbori niti stranački organi. Urađeno je tako jer su mnogi potpredsednici koje su kandidovali odbori napustili DSS: Rade Stojanović, Mihajlo Kovač, Radomir Urošević, Mirko Petrović, Vladan Batić...Tako će i ostati, samo se raspravlja da li da Koštunica predloži petoro kandidata za pet potpredsedničkih mesta ili da ih predloži sedmoro, osmoro kako bi se omogućilo da Skupština bira a ne da samo izglasava.
Da li će Koštunica predložiti Drakulića za potpredsednika? Neće, ako mu nije stalo do “proizvođača nevolja” koji će povremenim istupima u medijima uvek zatalasati političko-biznismensku scenu Srbije. Neće, ako je nesklon da u okruženju ima jakog čoveka koji, nesumnjivo, i pored “nestašluka” u partijskom članstvu ima poverenje stečeno kada je posle Maršićaninove katastrofe na predsedničkim izborima hrabro ušao u utakmicu za gradonačelnika Beograda. Neće, ako mu se ne sviđa da se i u njegovoj partiji o moći novca govori, bar s vremena na vreme, otvoreno. Neće, ako misli da bi mu to srušilo vladu. Neće, ako poveruje da Drakuliću treba potpredsedničko mesto samo da bi lakše razvijao svoje poslove. Neće, ako misli da je Drakulić udario na njegov obraz kada je tvrdio da ukazuje premijeru na te afere i da one postoje iako premijer “preduzima sve korake da to spreči”.
Ali, predložiće Drakulića za potpredsednika ako drži reč. Predložiće ga ako poštuje činjenicu da je godinama Drakulić bio najvažniji finansijer stranke iako nije bio njen član. Predložiće ga ako hoće da mu zahvali za podizanje rejtinga stranke na lokalnim izborima. Predložiće ga ako misli da bi suprotna odluka mogla da izazove raskol u stranci i pad rejtinga. Predložiće ga ako misli da Drakulić doprinosi dobrom izgledu stranke jer je jedan od retkih biznismena koji se u politici pojavljuje sasvim javno, a ne na “tajnim” večerama sa skrivenim donacijama posle kojih slede protivusluge...
Ruku na srce: predložiće ga. Ali, neće dozvoliti da mu on kroji vladu, neće Drakulićev intervju da iskoristi kao dodatni povod da se, na primer, liši usluga Miroljuba Labusa i na to mesto dovede čoveka koji je pekao zanat biznismena u najdržavnijem državnom preduzeću. Dobiće time i da se dvojica poslovnih ljudi – Drakulić i Lazarević – uzajamno kontrolišu, a da on ima moć presuditelja.
Kako će to uticati na podele u stranci? Pa, velike podele u njoj može da izazove jedino sam Vojislav Koštunica odlukom da više ne bude njen predsednik. Dakle, neće ih biti. (Izlazak Drakulića iz stranke može smanjiti njenu popularnost u javnosti, ali ne može preterano da ugrozi Koštuničinu neprikosnovenost.) Ali, stranka koja je zahvatila toliko moći i vlasti koliko DSS, mora da zna da će podele u njoj biti izazivane zbog novca i moći, a biće maskirane ideologijom, pričom o opštem interesu, poštenju... Tako je kada novac počne da šapuće.
Dragan Bujošević
Po pisanju autora ovog teksta iz NIN-a, izgleda da DSS i nije toliko postena stranka koliko se predstavljaju.....
kakvo prosvetljenje ..bote
