Врлине Родољубља!

Врлине Родољубља - Свети владика Николај
Свети владика Николај Велимировић


Uploaded with ImageShack.us

СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО; ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

"Нека се сваки врати Богу и себи,нека нико небуде ван Бога и ван себе,
да га неби поклопила језива тама туђинска,са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско,којим се једино може
одржати царство земаљско на дуже време!"

СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити-верност-.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога,без отачаства и без породице,ти си нико и ништа.
И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.
СРБКИЊО!

Смерност и верност-твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.
СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости,честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације.Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубљља.
ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима.Твоје име је неустрашивост , а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну.То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружија не сме да потамни у твојим рукама.
ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих.Честити те морају поштовати,а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.
СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада, Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе –треба ти правда и истина.
РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ







О БУДУЋОЈ СРЕЋНОЈ ОТАЏБИНИ



Народу мојему чине силу деца, и жене су им господари.
Народе мој, који те воде, заводе те, и кваре пут хода твојега.
Узећу вас из народа, и покупићу вас из свих земаља, и довешћу вас у вашу земљу.
И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела ваших
(Прор. Исаија, 3, 12; Прор. Језек. 36, 24-26).



Људи више живе оним што немају, драга браћо, него оним што имају. Људи више живе жељама него стварношћу, и будућношћу више него садашњошћу. Данашњи дан је нешто што јуче нисмо имали, данашњи дан је јучошња жеља и јучошња будућност. Јуче смо живели у мисли о данашњем дану и у жељи за данашњим даном. Кад је јутрошњи дан освануо, наше мисли и наше жеље већ су се преселиле на сутра. И тако су наше мисли и наше жеље брже од времена и крилатије од дана, који мимо нас јуре. Ми претичемо време и јуримо све напред и напред. Као што пливач баца свој поглед преда се у даљину одгурујући равнодушно воду, која му је под рукама, тако и ми претурамо равнодушно преко себе таласе времена, који нас сад запљускују и радознало провирујемо кроз њих на пучину онога времена, које нам из даљине иде у сусрет. Ретки су часови у животу, у којима ми заборавимо на време, и у којима говоримо: нека ови часови буду вечност! Ретко се кад време прокрада мимо нас као лопов. кога ми не опажамо; обично срља оно поред нас као прашљив путник, који нам се у даљини, кад га погледамо, чини као сјајни витез. Постепено нам се приближује тај сјајни витез из даљине, и што нам се већма приближује, то већма и свој сјај губи, тако да кад он мимо нас пролази, ми видимо једног обичног прашљивог путника, каквог смо видели и јуче и прекјуче. Такви су сви дани наши овде на земљи. Док су у даљини сви нам се они чине као сјајни витезови, који на белим златогривим коњима јуре по црвеном сомоту нама у сусрет, хитајући к нама, да се код нас одморе и обаспу нас неслућеним даровима среће. Кад нам се пак они приближе ми увиђамо, да је витез у даљини био само једна илузија, и да је стварност један стари прашљив путник. Само једним летимичним погледом удостојавамо ми тога старога путника, и одмах опет жудно тражимо очима у даљини илузорне сјајне витезове. И тако се ми целог живота задржавамо више на ономе што је далеко но на ономе што је близу, и више живимо оним што видимо својим умом и срцем но оним што гледамо својим очима, и више се занимамо и надахњавамо оним што немамо но оним што имамо. Отуда је увек само мањи део наше среће у нашим рукама, у садашњости, док је већи део у даљини, у будућности, у облику наших жеља и жудњи, у облику сјајних витезова, који се из даљине смеју на нас. Наша је срећа увек делимична, увек половна и испод-половна.

Како ми појединци, тако и цео народ српски, више живи данас оним што нема но оним што има. Оно што народ српски данас има од вредности. представља далеко више жеље но стварност. Жеље српског народа превазилазе жеље многих великих и културних народа. Јер оно што један народ може највећма желети састоји се у томе, да буде велики и културан. Је ли један народ већ постигао ту своју жељу, је ли постао велики и културан, онда му остаје мало да жели, и шта год је он већи и културнији, то је и глад и жеђ његова засићенија. Народ српски још није ни велики ни културан, какви су многи други народи, зато жеље његове превазилазе жеље тих народа.

Постоје у историји народа периоди глади и периоди засићености. У периодима глади народи виде у даљини, пред собом, сјајне витезове среће, који им се приближују, у периодима засићености народи се обзиру за се и посматрају те витезове, који су мимо њих пројурили у виду прашљивих путника: посматрају их за собом у даљини, у прошлости, где се они све већма од њих удаљују, и удаљујући се све већма, се из прашљивих путника обраћају се опет у сјајне витезове.

Историја једнога народа, од његове пастирске идиле, до његове културне блазираности, није друго до један низ разног гладовања, и један низ постепеног засићивања. Наша српска историја није више на ступњу пастирске идиле, нити је још на ступњу културне блазираности. Ми се не налазимо сад на ступњу највеће глади нити пак на ступњу потпуне културне засићености. Понеку и понеку своју глад ми смо успели у историји нашој да утолимо или потпуно или делимично.

Наша глад за племенском осветом, која нас је растрзала у средњем веку, засићена је потпуно. Ако се и данас нађе неко ко још пати од те глади, то треба приписати појединачном атавизму, а не целој нацији.

Засићена је потпуно и наша глад за партијским осветама и партијским случајним и сујетним тријумфима, глад, која је новијег датума код нас од глади за племенском осветом, мада је слична овој. Ако има још неко међу нама ко пати од ове глади више но од какве друге, идеалније глади, тај је заостао човек, ма колико се он правио савремен и напредан. Такав ће моћи наћи вере и другова у глади само међу заосталијим од себе....

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/BesedePodGorom/Nikolaj010212.htm

Tema nije za politiku.