Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
БИВШИ ПОТПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ МИОДРАГ ИСАКОВ
Извод из Исаковљеве књиге “ПараДОС” у којем се говори како је премијер покушавао да косовско питање стави на дневни ред међународне политике
Немам никакве сумње да су га они (оптужени за атентат) убили. Али, као ни држава, ни они не могу да постоје и функционишу мимо света. А како се у овој земљи никад ништа није догађало изоловано, искључиво из унутрашњих разлога, склон сам да верујем да је за тако крупну одлуку био неопходан некакав миг споља.
Не знам одакле и од кога је стигао, али мислим да знам зашто. Опет због Косова.
Наиме, у децембру 2002. Ђинђић се вратио са пута по Немачкој и, очигледно, са неким пријатељским упозорењима да Косово, у тишини, полако клизи у независност. То нам је саопштио на Колегијуму и изнео своје уерење да треба хитно нешто да предузмемо и подигнемо велику галаму око тога да бисмо тај процес зауставили.
Позивајући нас на потпуну конспирацију, изнео је свој план, који је имао конципиран у тезама на једном папирићу, који нам је поделио и тражио мишљење. Било је очигледно да није, као обично, већ донео одлуку и да му треба подршка, али отворено је рекао оно до чега је већ дошао, остављајући утисак да су у току неке друге консултације.
Када је изговорио реченицу: “Мислим да нема друге него да идемо на поделу Косова”, сви смо престали да читамо текст који нам је дао, а у коме је предвидео редослед потеза. Зато је одмах и обаснио: “Али не смемо то одмах да кажемо, јер ће они напољу полудети.” Дакле, план је био у томе да их натерамо да и сами дођу до тог закључка, да нема друге. Како? У Резолуцији 1244 предвиђен је постепени повратак контингента наше војске и полиције и то прво треба да тражимо, грлато и одлучно. То не могу да нам оспере, али ни да прихвате. На томе треба да инсистирамо и вршимо притиак, да тражимо тачан датум повратка и тако их натерамо да признају да то није могуће. А онда да их питамо: па добро, шта је могуће урадити, а да не изгубимо цело Косово? Тако, инсистирањем на томе, стварамо простор за друге захтеве. За децентрализацију, и неку врсту феерализације Косова и Метохије. И за право Србије на регуларне односе са српским ентитетом. И то ће одбити, јер ни то не могу да ураде. Е, онда ми треба да кажемо: ако Косово иде у правцу независности, а ви нисте у могућности то да спречите, а ни нама да омогућите да се умешамо, онда ми тражимо територијалну поделу.
То ће бити прст у око многима, али ми морамо то да урадимо, јер време ради против нас. У том контексту је помињао и наше изборе, до којих то морамо решити, да Косово не би постало аргумент наших противника. Обавестио нас је да је он већ дао такав један интервју у Немачкој, мислим да је Шпигл био у питању. Наравно, није помињао поделу, али је ствар заоштрио до краја. Нисам сигуран да већ са тог састанка вест није процурила, али, и без обзира на то страним обавештајцима свакако није био велики проблем да до ње дођу.
Уверен сам да и та његова одлука, да неким моћним круговима помрси рачуне, а другим отворено покаже да нешто нису у стању или не знају да ураде, има везе са његовим убиством, само два месеца касније. Исто тако сам сигуран да је био свестан опасности, али да је веровао и да има нелку подршку споља, и да ће, у међувремену, обезбедити још већу. И ту се, вероватно, мало преценио и прерачунао, али зато га, заиста, нико не може окривити. Као ни за бројне манипулације његовим убиством и његовим именом после атентата.
Извод из Исаковљеве књиге “ПараДОС” у којем се говори како је премијер покушавао да косовско питање стави на дневни ред међународне политике
Немам никакве сумње да су га они (оптужени за атентат) убили. Али, као ни држава, ни они не могу да постоје и функционишу мимо света. А како се у овој земљи никад ништа није догађало изоловано, искључиво из унутрашњих разлога, склон сам да верујем да је за тако крупну одлуку био неопходан некакав миг споља.
Не знам одакле и од кога је стигао, али мислим да знам зашто. Опет због Косова.
Наиме, у децембру 2002. Ђинђић се вратио са пута по Немачкој и, очигледно, са неким пријатељским упозорењима да Косово, у тишини, полако клизи у независност. То нам је саопштио на Колегијуму и изнео своје уерење да треба хитно нешто да предузмемо и подигнемо велику галаму око тога да бисмо тај процес зауставили.
Позивајући нас на потпуну конспирацију, изнео је свој план, који је имао конципиран у тезама на једном папирићу, који нам је поделио и тражио мишљење. Било је очигледно да није, као обично, већ донео одлуку и да му треба подршка, али отворено је рекао оно до чега је већ дошао, остављајући утисак да су у току неке друге консултације.
Када је изговорио реченицу: “Мислим да нема друге него да идемо на поделу Косова”, сви смо престали да читамо текст који нам је дао, а у коме је предвидео редослед потеза. Зато је одмах и обаснио: “Али не смемо то одмах да кажемо, јер ће они напољу полудети.” Дакле, план је био у томе да их натерамо да и сами дођу до тог закључка, да нема друге. Како? У Резолуцији 1244 предвиђен је постепени повратак контингента наше војске и полиције и то прво треба да тражимо, грлато и одлучно. То не могу да нам оспере, али ни да прихвате. На томе треба да инсистирамо и вршимо притиак, да тражимо тачан датум повратка и тако их натерамо да признају да то није могуће. А онда да их питамо: па добро, шта је могуће урадити, а да не изгубимо цело Косово? Тако, инсистирањем на томе, стварамо простор за друге захтеве. За децентрализацију, и неку врсту феерализације Косова и Метохије. И за право Србије на регуларне односе са српским ентитетом. И то ће одбити, јер ни то не могу да ураде. Е, онда ми треба да кажемо: ако Косово иде у правцу независности, а ви нисте у могућности то да спречите, а ни нама да омогућите да се умешамо, онда ми тражимо територијалну поделу.
То ће бити прст у око многима, али ми морамо то да урадимо, јер време ради против нас. У том контексту је помињао и наше изборе, до којих то морамо решити, да Косово не би постало аргумент наших противника. Обавестио нас је да је он већ дао такав један интервју у Немачкој, мислим да је Шпигл био у питању. Наравно, није помињао поделу, али је ствар заоштрио до краја. Нисам сигуран да већ са тог састанка вест није процурила, али, и без обзира на то страним обавештајцима свакако није био велики проблем да до ње дођу.
Уверен сам да и та његова одлука, да неким моћним круговима помрси рачуне, а другим отворено покаже да нешто нису у стању или не знају да ураде, има везе са његовим убиством, само два месеца касније. Исто тако сам сигуран да је био свестан опасности, али да је веровао и да има нелку подршку споља, и да ће, у међувремену, обезбедити још већу. И ту се, вероватно, мало преценио и прерачунао, али зато га, заиста, нико не може окривити. Као ни за бројне манипулације његовим убиством и његовим именом после атентата.
