Evo vam jedan "manji" tutorial:
Kućno umrežavanje
Dok cena PC računara pada, u isto vreme se umnožavaju prednosti od toga da se bude pri¬klju¬čen na mrežu (onlajn investiranje i kupovina, ostajanje u dodiru sa prijateljima i rodjacima na ve¬likim rastojanjima, igranje igara sa više učesnika i preuzimanje ogromnih resursa sa In¬ter¬ne¬ta), pa nije čudo što se krajem 1990-ih godina računarsko umrežavanje preselilo iz svoje tra¬dicionalne korporativne baze u hrabri novi svet - privatne stanove.
Medjutim, kada se povećao broj domaćinstava koja poseduju dva ili više PC računara (prog¬no¬ze su predvidele da će više od 30 miliona severnoameričkih domaćinstava posedovati dva ili više računara do kraja 2002. godine), ona su iskusila ona ista ograničenja kao i poslovne pri¬mene nekih 20 godina pre toga: nemogućnost da se dele računarski i periferijski resursi, ili da se lako dele informacije medju korisnicima računara.
Četiri najznačajnija pokretača tržišta kućnih računarskih mreža su:
• Simultani brzi pristup Internetu upotrebom jednog jedinog pretplatničkog broja kod dobavljača Internet usluga: Kako Internet postaje suštinski važan alat u poslovanju, me¬dicini i državnoj upravi, kao i u našim ličnim životima, zahtev za brzim, pogodnim i jed¬nostavnim pristupom Internetu postaje sve veći. Modemi za kablove, ISDN i digitalne pret¬platničke linije (DSL) obezbedjuju najbrže Internet veze i dozvoljavaju članovima po¬ro¬dice da razgovaraju preko telefona i istovremeno koriste Internet.
• Deljenje periferijskih uredjaja: Porodice žele da izvuku maksimum iz svojih ulaganja u ra¬čunarsku opremu deljenjem istih štampača, modema ili drugih periferijskih uredjaja sa bi¬lo kog PC računara u kući.
• Deljenje datoteka i aplikacija: Porodice takodje žele da maksimiziraju vrednost svojih ula¬ganja u softver putem deljenja aplikacija, kao i pogodnost lakog deljenja datoteka, bez nji¬hovog premeštanja sa jedne na drugu mašinu preko fleksibilnih disketa ili kompakt dis¬ko¬va.
• Zabava: Novi talas računarskih igara sa više učesnika, sa njihovom naprednom grafikom i uzbudljivim zvučnim zapisima počinju da obuzimaju interesovanje potrošača. Mnogi ana¬litičari veruju da PC računarske igre i zabavni softver predstavljaju segment ukupnog tr¬žišta zabavne elektronike u SAD koji će u dužem periodu imati najbrži porast. Dva naj¬ve¬ća činioca tog porasta su stalno padanje cene kućnih PC računara i prilika za vi¬še¬učes¬nič¬ko računarskoigranje
Rešenje za kućne korisnike krajem 1990-ih godina bilo je isto kao i za korporativne korisnike pre više jedne decenije: umrežavanje.
Dok su zahtevi potrošača rasli, noviji razvoj je prevazišao tehnološke prepreke i složenost koji su nekada sprečavali migraciju mreža u ne-tehnička okruženja. Cene sastavnih delova su pale, br¬zine raspoloživih mreža se povećale, a problemi šuma i slabljenja signala rešavani su upo¬tre¬bom jevtine obrade signala visoke performanse. Medjutim, uspeh na tržištu široke po¬troš¬nje zahteva da kućne mreže ne budu skupe, da se lako instaliraju i isto tako i koriste. U suš¬ti¬ni, to znači da tehnologija mora da bude transparentna za korisnika.
Do početka 2000. godine, tehnologije kućnog umrežavanja računara su učinile značajan na¬pre¬dak ka ispunjenju ovih zahteva, obezbedjujući potrošačima impresivan skup opcija. Tehno¬logije ožičenih mreža koriste neki oblik fizičkih kablova za povezivanje računarskih ure¬djaja, gde je izbor izmedju Ethernet-a, telefonskih linija i elektroenergetskih linija. Bežične mre¬že, sa druge strane, koriste elektromagnetske talase u vazduhu - infracrvene ili radio - da bi prenosile informacije sa jedne na drugu tačku.
Ethernet
Da bi prilagodili tehnologiju tržištu široke potrošnje i učinili je jednostavnom za pos¬tav¬ljanje i upotrebu, proizvodjači kućnih Ether¬net mreža su projektovali komplete za umre¬žavanje - koji su se sastojali od jevtinih mrežnih adaptera, neupravljanog čvorišta nis¬ke cene i softvera proste konfiguracije.
UTP bakarni kablovi Kategorija 3 ili 5 koje zahtevaju mreže Ethernet su već raspoložive u rad¬njama sa računarskom opremom, kao i robnim kućama za uredjivanje kuća, a već su i ins¬ta¬lirani u mnogo stanova. Zadatak postavljanja kablova i nije mnogo težak, posebno u si¬tu¬a¬ci¬ja¬ma kada su svi PC računari u istoj sobi, kao što je na primer kućna kancelarija.
Slika prikazuje kako bi se mreža Ethernet mogla postaviti u kući. Na svakom PC računaru su ins¬talirani unutrašnji ili spoljašnji mrežni adapteri. Periferijski uredjaji bez opcija za direktnu ve¬zu na Ethernet - kao što su štampači - deljeni su izmedju umreženih PC računara. Svaki PC ra¬čunar povezan je na Ethernet čvorište preko kablova Kategorije 3 ili 5. Čvorište upravlja ve¬zom izmedju uredjaja na mreži. Jedan modem brzine 56 Kilobita u sekundi - analogni, ISDN, kab¬lovski ili DSL - obezbedjuje deljenu vezu na Internet.
Mreže sa telefonskim linijama
Umrežavanje pomoću telefonskih linija ko¬risti prednost neiskorišćenog prenos¬nog kapaciteta preko postojećih tele¬fon¬skih ži¬ca. One prenose informacije na frek¬¬ven¬ci¬ja¬¬ma znatno iznad obične stare te¬lefonske us¬luge (POTS) ili digitalnih us¬luga kao što su ISDN i DSL, pa mreža nema me¬dju¬¬sob¬nog uticaja sa normalnom upo¬tre¬bom te¬lefonske linije za govor, faks ili us¬lu¬ge In¬terneta koje se odvijaju pre¬ko istog te¬lefonskog kola. Isto tako, ni dru¬ge us¬lu¬ge preko te¬le¬fon¬skih linija ne utiču na kva¬litet prenosa podataka kroz mrežu.
Tehnologija koja se koristi da podeli zajednički propusni opseg je multipleksiranje sa frek¬vent¬nom raspodelom (FDM). Ta dobro zasnovana tehnika deli ukupni propusni opseg na raz¬li¬čite frekventne opsege koji se zovu kanali, koristeći pri tome frekventno selektivne filtre. Svaka od različitih vrsta saobraćaja - snaga, analogni govor i digitalne informacije (uklju¬ču¬ju¬ći tu podatke, audio i video) - koristi različite kanale.
Prva specifikacija Saveza za kućno umrežavanje preko telefonskih linija (HomePNA) - ob¬jav¬lje¬na u jesen 1998. godine - usvojila je metod pristupa medijumima IEEE 802.3, u suštini is¬po¬ručujući podatke po telefonskoj liniji brzinom od 1 Megabita u sekundi. Sledeća spe¬ci¬fi¬ka¬ci¬ja HomePNA 2.0 - završena krajem 1999. godine - koristi prednost tehnologije digitalne ob¬ra¬de signala (DSP) ugradjene u silicijumskom čipu da ponudi značajno veću performansu, bo¬lje prilagodjenje lošim uslovima na liniji pomoću stalnog pojačavanja snage signala i da po¬bolj¬ša filtriranje šuma (smetnji) od drugih uredjaja u blizini. Proizvodi zansovani na spe¬ci¬fi¬ka¬ci¬ji HomePNA 2.0 mogu da podržavaju brzine prenosa do 10 Megabita u sekundi, deset puta ve¬će od proizvoda zasnovanih na HomePNA 1.0.
U tipičnoj kućnoj mreži preko telefonskih linija, na svakom PC računaru su instalirani unu¬traš¬nji ili spoljašnji mrežni adapteri, koji su priključeni na telefonsku utičnicu u blizini. Prik¬lju¬čeni PC računari mogu da dele štampače ili druge periferijske uredjaje - uključujući tu i si¬mul¬tani pristup Internetu - preko jednog analognog, ISDN, kablovskog ili DSL modema brzi¬ne 56 Kilobita u sekundi.
Mreže preko telefonskih lčinija rade najbolje u stanovima gde su računari smešteni u raz¬li¬či¬tim sobama, blizu telefonskih utičnica na istom kolu - odnosno, koje koriste isti telefonski broj. Činjenica da svaki stan ima jedinstvenu telefonsku liniju od centralnog objekta tele¬fon¬ske kompanije, osigurava visok nivo sigurnosti mreže.
Mreže preko elektroenergetskih linija
Umrežavanje preko elektroenergetskih linija je druga tehnologija koja koristi neiskorišćeni pro¬pusni opseg jednog od postojećih sistema u kućnim instalacijama. Ono radi slično mreži pre¬ko telefonskih linija. Na svakom PC računaru instalirani su unutrašnji ili spoljašnji mrežni adap¬teri, koji su priključeni u najbližu elektroenergetsku utičnicu. Štampači i drugi periferijski ure¬djaji mogu da se dele izmedju priključenih PC računara, a neka vrsta modema obezbedjuje de¬ljenu vezu za Internet.
Tehnologije preko elektroenergetskih linija koriste više različitih metoda pristupa me¬di¬ju¬mi¬ma, počevši od CSMA/CD i propuštanja žetona, pa do prepoznavanja datagrama sa vi¬še¬stru¬kim pristupom (DSMA - datagram sensing multiple access) i centralizovanog propuštanja že¬to¬na (CTP - centralised token passing). DSMA radi veoma slično Ethernet-u kada posreduje iz¬medju višestrukih pristupa koji konkurišu za žicu, pomoću prepoznavanja i slučajnog od¬ba¬ci¬vanja ako je drugi saobraćaj detektovan. U nekim kućnim implementacijama mreža po elek¬tro¬energetskim linijama, kada mrežni uredjaj jednom dobije pristup, on se prebacije na di¬na¬mič¬ku, centralno raspodeljenu šemu za propuštanje žetona, tako da ima kontrolu nad mrežom sve dok ne završi prenos. Ovaj dvojni metod smanjuje pojavu sukoba u prenosu, uz za¬dr¬ža¬va¬nje ograničenog propusnog opsega.
Tehnologija elektroenergetskih linija takodje primenjuje modulacionu tehnologiju koja se zo¬ve frekventno pomeranje (FSK - frequency shift keying) za slanje digitalnih signala preko elek¬troenergetske linije. FSK koristi dve ili više različitih frekvencija u uskom opsegu; jedna je namenjena za "1", a druga za "0" za binarni prenos.
Umrežavanje preko elektroenergetskih provodnika ima mnogo od prednosti sličnih onima kod um¬re¬žavanja preko telefonskih linija. Medjutim, neke od mreža po elektroenergetskim lini¬ja¬ma nisu tako brze kao druge opcije umrežavanja. Elektroenergetske linije imaju sklonost da bu¬du veoma "šumne" i, zbog toga, sporije u odnosu na telefonske linije. Brzina propusnog op¬se¬ga je zato mnogo manja od 1 Megabita u sekundi: te brzine su tipično u opsegu od 50 do 350 Kilobita u sekundi.
Mreže po elektroenergetskim linijama rade najbolje u stanovima gde se računari nalaze u raz¬li¬čitim sobama, blizu elektroenergetskih utičnica koje se u okviru istog kola. Ima, medjutim, i ne¬kih pitanja sigurnosti, koja su posledica načina kako se vrši distribucija električne energije. Na primer, jedna elektroenergetska linija može da ide do više stanova; strujomer svakog po¬je¬di¬načnog stana meri njegovu stvarnu potrošnju. Kao na starim telefonskim linijama, svako bi mo¬gao da "sluša" sve ostale na tom deljenom propusnom opsegu. Da bi se to sprečilo, mreža zas¬novana na elektroenergetskim linijama se oslanja na šifrovanje ili preuredjivanje podataka, što onemogućava druge da pristupaju podacima koji se kreću kroz kućnu mrežu.
Zbog ovih ograničenja, ne očekuje se da će računarske mreže po elektroenergetskim linijama bi¬ti tako dobar izbor kao konkurentske tehnologije kućnog umrežavanja. Očekuje se da će one pre biti upotrebljavane u oblasti automatizacije stanova i u kućnim bezbednosnim sistemima.
Bežične mreže
Pored ostalih, i bežične mreže su prisutne neko vreme, dostižući uspeh u iz¬vesnoj meri krajem 1990-ih godina, na tržištima kao što su zdravstvo, trgovina i proizvodnja. Kućno umrežavanje jed¬nostavno uzima tehnologiju sa drugim nivoom funkcionalnosti.
Bežične loklane računarske mreže (WLAN - wireless local area networks) mogu sada da po¬nu¬de korisnicima iste prednosti: prvo i pre svega mobilnost. Potrošači imaju fleksibilnost da se kreću unutar ili van svojih stanova i da i dalje ostanu povezani sa Internetom ili sa drugim ra¬čunarskim uredjajima na mreži. Instalacija je jednostavna, jer nema nikakvih žica. Bežične mrež¬ne komponente mogu da se postave bilo gde u stanu. Bežično umrežavanje čini lakim po¬meranje računara i drugih uredjaja, bez potrebe da se mreža rekonfiguriše.
Bežične lokalne računarske mreže koriste elektromagnetske talase u vazduhu, infracrvene (IrDA) ili radiofrekventne (RF), da bi prosledjivale informacije od jedne do druge tačke, bez os¬lanjanja na bilo kakvu fizičku vezu. Radio talasi se često nazivaju radio nosiocima, jer oni jed¬nostavno izvršavaju funkciju prenošenja energije udaljenom prijemniku. Podaci koji se pre¬nose superponiraju se na radio nosilac, tako da se mogu tačno izdvoijiti na prijemnom kra¬ju. To se obično zove modulacija nosioca informacijom koja se prenosi. Jednom kada je su¬per¬poniran (kada je modulisan) radio signal zauzima više od jedne frekvencije, jer se frek¬ven¬cija ili bitska brzina modulišćuće informacije dodaje nosiocu.
Više radio nosilaca može istovremeno da postoji u istom prostoru, bez medjusobnog uticaja, ako se radio talasi prenose na različitim radio frekvencijama. Da bi se izdvojili podaci, radio pri¬jemnik u bežičnoj mreži bira jednu radio frekvenciju i odbacuje sve signale na drugim frek¬ven¬cijama.
U tipičnim konfiguracijama be¬žič¬nih lokalni računarskih mreža (WLAN), primopredajni uredjaj, ko¬ji se naziva Pristupna tačka (AP - Access Point), povezan je sa ožičenom mrežom, sa fiksne lokacije, korišćenjem standard¬nog Ethernet kabla. Pristupna tač¬ka, najmanje, prima, baferuje i prenosi podatke izmedju bežične lokalne računarske mreže i oži¬če¬ne mrežne infrastrukture. Jedna pristupna tačka može da podrži malu grupu korisnika i može da funkcioniše na razdaljinama od stotinu do više stotina stopa. Pristupna tačka (ili antena priključena na pristupnu tačku) je obično montirana na visini, ali u suštini može da se montira bilo gde, sve dok se dobija željeni nivo radio pokrivenosti.
Krajnji korisnici pristupaju bežičnoj lokalnoj računarskoj mreži preko bežičnih LAN adaptera ko¬ji su implementirani u vidu PCMIA kartica u prenosnim računarima, ISA ili PCI kartica u sto¬nim računarima, ili su integrisani u računarima koji se drže u ruci. WLAN adapteri obez¬be¬dju¬ju spregu izmedju klijentovog mrežnog operativnog sistema (NOS) i radio talasa u vaz¬du¬hu (preko antene). Priroda bežične veze je transparentna mrežnom operativnom sistemu.
Slika prikazuje kako bi se bežična mreža mogla postaviti kod kuće. Unutrašnji ili spoljašnji adap¬teri se instaliraju na svakom PC računaru. Štampači ili drugi periferijski uredjaji mogu da se dele ismedju priključenih PC računara. Uredjaji komuniciraju koristeći skup rezervisanih ra¬diotalasa visoke frekvencije. Uredjaj za pristupnu tačku je povezan na DSL ili kablovski mo¬dem i omogućava brzi (širokopojasni) pristup Internetu za celokupnu mrežu.
Obzirom da tehnologija kućnog bežičnog umrežavanja zasnovana na radiofrekventnim ta¬la¬si¬ma nije ograničena na liniju vidljivosti, mrežne komponente ne moraju da budu smeštene u is¬toj prostoriji da bi mogle da komuniciraju. U tipičnom stanu, maksimalno rastojanje izmedju ure¬djaja je oko 250 stopa. Članovi porodice mogu da idu iz sobe u sobu, ili da se odmaraju u dvo¬rištu dok krstare po Internetu pomoću svojih prenosnih računara.
Postoji više standarda za bežično umrežavanje, uključujući tu Bluetooth, HomeRF i IEEE 802.11, ali svaki od njih ima drugačiju namenu. Bluetooth je tehnologija za povezivanje ure¬dja¬ja bez žica. Namenjen je da obezbedi veze na kratkim rastojanjima izmedju mobilnih ure¬dja¬ja i na Internet preko uredjaja za premošćivanje ka različitim mrežama (ožičenim i be¬žič¬nim) koje imaju sposobnost rada na Internetu. HomeRF SWAP je bežična tehnologija, opti¬mi¬zo¬vana za kućno okruženje. Njena prvenstvena namena je da obezbedi umrežavanje podataka i tonsko biranje izmedju uredjaja kao što su PC računari, bežični telefoni, WEB table i ši¬ro¬ko¬po¬jasni kablovski ili DSL modem. Obe tehnologije dele isti frekventni spektar, ali me¬dju¬sob¬no ne utiču kada rade u istom prostoru. I Bluetooth i HomeRF funkcionalnost mogu da se im¬ple¬mentiraju na istom uredjaju. IEEE 802.11 se pojavio kao primarni standard za bežičnu mre¬žu i pristup na Internet. On podržava bežični pristup brzinom od 11 Megabita u sekundi na radio opsegu od 2,4 GHz i radi na većim rastojanjima nego što to mogu Bluetooth i HomeRF.
IEEE 802.11
Institut inženjera elektrotehnike i elektronike (IEEE) overio je originalnu specifikaciju 802.11 u 1997. godini, kao standard za bežične lokalne računarske mreže (WLAN). Ta verzija 802.11 obez¬bedjivala je brzine prenosa podataka od 1 i 2 Megabita u sekundi, skup osnovnih metoda za signalizaciju i druge usluge. Brzine prenosa podataka koje je obezbedjivao originalni stan¬dard 802.11 bili se suviše male da bi podržale većinu opštih poslovnih zahteva i malo su uči¬ni¬le da bi se usvojile bežične lokalne računarske mreže. Pošto je prepoznao kritičnu potrebu za podrškom većih brzina prenosa podataka, IEEE je u jesen 1999. godine overio standard 802.11b (poznat takodje i kao 802.11 Velike Brzine) za prenose do 11 Megabita u sekundi.
Standard 802.11 definiše dva uredjaja, bežičnu "stanicu", koja je obično PC računar oprem¬ljen sa bežičnom mrežnom karticom za spregu (NIC) i "pristupnu tačku" (AP), koja deluje kao most izmedju bežične i ožičenih mreža. Pristupna tačka se obično sastoji od radiouredjaja, ožičene mrežne sprege (kao što je IEEE 802.3) i softvera za premošćavanje koji je u skladu sa standardom za premošćavanje 802.1d. Pristupna tačka radi kao osnovna stanica za bežičnu mrežu, spajajući pristup za više bežičnih stanica na ožičenu mrežu. Bežične krajnje stanice mogu da budu 802.11 PC kartice, PCI ili ISA mrežne kartice za spregu (NIC) ili ugradjena rešenja uklijente koji nisu PC računari (kao što su telefonski uredjaji zasnovani na standardu 802.11).
Standard 802.11 definiše dva re¬žima rada: režim "infrastrukture" i režim "ad hoc". U infra¬struk¬tur¬nom režimu, bežična mreža se sas¬toji od najmanje jedne pris¬tup¬ne tačke povezane na infra¬struk¬tu¬ru ožičene mreže i skupa bežičnih krajnjih stanica. Ova konfigu¬ra¬ci¬ja se zove Osnovni skup usluga (BBS - Basic Service Set). Pro¬ši¬re¬ni skup usluga (ESS - Extended Service Set) je skup od dva ili više BBS koji formiraju jednu pod¬mrežu. Kako većina korporativnih bežičnih lokalnih računarskih mreža zahteva pristup na ožičenu lokalnu računarsku mrežu radi raznih usluga (serveri datoteka, štampači, veze sa Internetom), one će raditi u infra¬struk¬tur¬nom režimu.
Režim ad hoc (koji se takodje zove i režim ravnopravnih uredjaja, ili Nezavisni osnovni skup us¬luga - IBSS) je jednostavno skup 802.11 bežičnih stanica koje medjusobno direktno ko¬mu¬ni¬ciraju bez upotrebe pristupne tačke ili bilo kakve veze sa ožičenom mrežom. Taj režim je ko¬¬ristan za brzo i lako postavljanje bežične mreže gde god nema bežične infrastrukture ili gde ona nije poltrebna radi usluga, kao na primer u hotelskoj sobi, kongresnom centru, na ae¬ro¬dro¬mu ili tamo gde je pristup ožičenoj mreži zabranjen.
Tri fizička sloja, originalno definisana standardom 802.11, uključila su dve radio tehnike sa pro¬širenim spektrom i difuznu infracrvenu specifikaciju. Standardi zasnovani na radiju rade u ok¬viru opsega od 2,4 GHz. Ovi frekventni opsezi su priznati od strane medjunarodnih up¬rav¬ljač¬kih agencija, kao što su FCC (SAD), ETSI (Evropa) i MKK (Japan) kao nelicencirane ra¬dio operacije. Kao takvi, proizvodi zasnovani na standardu 802.11 ne zahtevaju korisničke li¬cen¬ce ili specijalnu obuku. Tehnike proširenog spektra, da bi se dodatno zadovoljili up¬rav¬ljač¬ki zahtevi, povećavaju pouzdanost, podižu propusnu moć i dozvoljavaju da mnogo nezavisnih ure¬djaja dele spektar bez izričite kooperacije i sa minimalnim medjusobnim uticajem. Ori¬gi¬nal¬ni bežični standard 802.11 definiše brzine prenosa podataka od 1 i 2 Megabita u se¬kun¬di pre¬ko radio talasa koji koriste dve - medjusobno nekompatibilne - prenosne metode sa pro¬ši¬re¬nim spektrom za fizički sloj:
• Prošireni spektar sa frekventnim skakanjem (FHSS - Frequency Hopping Spread Spectrum), gde su predajna i prijemna stanica sinhronizovane da skaču sa kanala na kanal po unapred odredjenoj pseudoslučajnoj sekvenci. Tu sekvencu znaju samo predajna i pri¬jem¬na stanica. U SAD i u Evropi, standard IEEE 802.11 odredjuje 79 kanala i 78 različitih sek¬venci za skokove. Ako je neki kanal ometan ili zašumljen, predajnik jednostavno po¬no¬vo emituje podatak kada predje na drugi, slobodan kanal.
• Prošireni spektar sa direktnom sekvencom (DSSS - Direct Sequence Spread Spectrum), gde je svaki bit koji se prenosi šifrovan redundantnim uzorkom koji se zove čip, a šifro¬va¬ni bitovi se šire po celom raspoloživom frekventnom opsegu. Šifru čipa znaju samo pre¬daj¬ne i prijemne stanice, što otežava uljezu da presretne i dešifruje tako kodovane po¬dat¬ke. Redundantni uzorak takodje omogućava da se podaci regenerišu bez ponovnog pre¬no¬sa, ako su jedan ili više bitova oštećeni ili izgubljeni za vreme prenosa. DSSS se koristi u mrežama 802.11b.
Pored toga što je standard za bežične lokalne računarske mreže, glavni doprinos 802.11b bio je u tome što je standardizovao dve brzine fizičkog sloja, od 5,5 i 11 Megabita u sekundi. Da bi se to postiglo, DSSS treba da se izabere kao jedina standardna tehnika fizičkog sloja jer, kao što je ranije pomenuto, frekventno skakanje ne može da podrži veće brzine bez kršenja va¬žećih FCC propisa. Zato će sistemi 802.11b raditi sa sistemima DSSS 802.11 na 1 i 2 Mega¬bita u sekundi, ali neće raditi sa sistemima FHSS 802.11 na tim brzinama.
Na OSI sloju linka podataka standard 802.11 koristi malo promenjenu verziju protokola CSMA/CD, koja se zove Prepoznavanje nosioca sa višestrukom pristupom i izbegavanjem su¬ko¬ba na liniji (CSMA/CA - Carrier Sense Multiple Access with Collision Avoidance) ili Dis¬tri¬buirana funkcija koordinacije (DCF). CSMA/CA pokušava da izbegne sukobe korišćenjem eks¬plicitne potvrde prijema paketa (ACK), što znači da prijemna stanica šalje ACK za paket da bi potvrdila da je paket podataka stigao neoštećen. To radi na sledeći način. Stanica koja že¬li da predaje, prepoznaje vazdušni prostor i, ako nije detektovana nikakva aktivnost u nje¬mu, čeka još jedan, slučajno odabrani period vremena, a zatim emituje ukoliko je medijum još uvek slobodan. Ako se paket primi neoštećen, prijemna stanica emituje okvir ACK koji, kada je jednom uspešno primljen od strane predajne stanice, završava proces. Ako predajna stanica ne detektuje okvir ACK, zato što originalni paket podataka ili sam ACK nije primljen ne¬oš¬te¬ćen, pretpostavlja se da se pojavio sukob i paket podataka se ponovo emituje posle čekanja slu¬čajno odredjenog vremenskog intervala.
Tako CSMA obezbedjuje način za deljenje pristupa putem prostiranja u vazduhu. Mehanizam eks¬plicitnog ACK okvira takodje efikasno rešava interferencu i druge probleme radiotehnike. Medjutim, on dodaje izvesno opterećenje standardu 802.11 koje 802.3 nema, tako da će lo¬kal¬ne računarske mreže 802.11 uvek biti sporije od ekvivalentnih mreža Ethernet.
