Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
U frakciji rezonuju ovako: Čeda govori istinu, a ko ne veruje neka proveri u Čedinoj izjavi
Ličnosti koje imaju nevolje sa javnim medijima razvile su mehanizme zaštite; naime, ako nisu zadovoljne vrstom publiciteta, odmah se izda saopštenje u kome se javlja kako sledi tužba. Neka stoji, ‘leba ne jede, a mediji će svakako posvetiti dužnu pažnju pravedniku koji mora svoju ugroženu čast da štiti pred sudom. Tako je Vladimir Popović doživeo veliku afirmaciju kada je, prilikom prve od svojih mnogobrojnih tužbi, tužio NIN, čemu su svi poslenici javne reči posvetili dužnu pažnju. Kada je posle nekoliko meseci sud oslobodio NIN od Popovićevih, doista veoma besmislenih tužbi, to već više nije bilo zanimljivo nikome, pa čak ni NIN-u. Dakle, tužba, kao što vidimo, ne može da škodi, a što bi rekao Lane Gutović, čim ne škodi, znači da koristi.
Tako je i Čedomir Jovanović, kao učenik ove škole, objavio svoj demanti onoga što piše “Kurir”, demanti “transkripata” njegovih prisluškivanih telefonskih razgovora sa Dućom, razume se, najavio tužbu, a valjda kad već ide u Palatu pravde, onda da tuži i NIN. Iako NIN nije objavljivao ništa u vezi sa telefonima i nije objavljivao uopšte nikakve transkripte već kopije službenih dokumenata, ali, računa Čeda, “ne moram ja to da objašnjavam”, nek objašnjavaju sami.
Kasnije će Liberalno-demokratska frakcija Demokratske stranke sročiti demanti za famozne transkripte u kome kaže da nisu razgovori Čedomira Jovanovića, već izvesnog Čedomira Mihajlovića, poznatog, kažu u frakciji, i kao Čeda CIA. A takođe i da su to fabrikacije zloglasnog Milorada Bracanovića koji je tada u Službi bio na mestu odakle je vrlo dobro mogao da uredi tu rabotu.
Vrlo nerado se uplićemo u stvar između Čede Jovanovića i “Kurira”, ali ipak ne odolevamo: što se u frakciji ne odluče da li su to što “Kurir” objavljuje stvarni razgovori sa drugim Čedom, ili su to, pak, Bracanovićeve laži o pravom Čedi?
Elem, negde u nastavku, demantuje se i NIN tvrdnjom da su papiri UBPOK-a i CZ-a “lažni i konstrukcije”, što, kako kažu, dokazuje izjava Čedomira Jovanovića na sudu. Dakle, Čeda govori istinu, a ko ne veruje, kažu u frakciji, neka proveri u Čedinoj izjavi.
Dobro, ima i jačih argumenata. Na primer, da su neki od stražara na sudu svedočili da Čeda Jovanović nije bio u CZ-u. U frakciji upućuju da se istinitost tog podatka može proveriti kod istražnog sudije i kod advokata Zorana Ateljevića. Kako to frakcija zna kako je ko svedočio, u postupku u kojem je i Jovanović samo svedok (pa, dakle, nema uvid u iskaze osim u svoj sopstveni) i koji još nije završen. NIN, recimo, uvid u taj postupak nije imao.
Ateljević nije, kao što bi pomislio brzopleti čitalac, pravni zastupnik Čedomira Jovanovića, već branilac Dragiše Blanuše, bivšeg upravnika CZ-a, protiv kojeg se vodi postupak upravo zbog zloupotrebe službenog položaja, koja se ogleda u tome da je navodno omogućio u junu i julu 2001. godine da Čedomir Jovanović posećuje u to vreme pritvorenika, sada pokojnog, Dušana Spasojevića.
Kao što se može videti iz Ateljevićeve izjave, koju je insistirao da integralno objavimo, svedoci su izjavili da im “ništa nije poznato” da je Jovanović posećivao zatvorenika Dušana Spasojevića bez odobrenja nadležnog organa. Dakle, netačno je da se u izjavama saslušanih zatvorskih čuvara u potpunosti negiraju insinuacije o posetama Čedomira Jovanovića Centralnom zatvoru, kao što kažu u frakciji, već, shodno Ateljevićevoj izjavi, tvrdi se samo to da nije bilo poseta bez odobrenja nadležnih.
Takođe, advokat Ateljević nije osporio u svojoj izjavi za NIN postojanje i verodostojnost dokumenata koje smo objavili prošle nedelje, već je samo istakao da se oni ne mogu koristiti kao dokaz. No, to je već stvar suda, a ne NIN-a.
Inače, iz informacije UBPOK-a, koju je NIN objavio u prošlom broju, zasnovanoj na službenim beleškama i dnevnim izveštajima iz CZ-a (čiji faksimili su delimično takođe objavljeni), kao i na izjavama službenih lica, sledi da osim dvojice svedoka u Blanušinom slučaju (Živko Lalović i Tomislav Stefanović) još bar trojica službenika CZ-a su potvrdila da je Spasojević boravio u kancelariji upravnika kada je tamo bio i poslanik Čedomir Jovanović.
Da podsetimo, sve ove beleške i izjave datiraju iz vremena “Sablje”, kada je Čedomir Jovanović, kao potpredsednik srpske vlade i Demokratske stranke, bio na vrhuncu moći.
Ako Čedomir Jovanović i njegova frakcija o svemu ovome imaju da kažu da je “iskonstruisana neistina”, “laž i falsifikat”, onda možda i znaju u čemu se oni sastoje, i ko je to iskonstruisao. UBPOK? NIN? Radnici CZ-a? Svi zajedno?
Inače, Jovanovićev demanti je priča za sebe. Pozivajući se na Zakon o javnom informisanju, Jovanović bi da obaveže NIN da demantuje i ono što NIN uopšte nije objavio, nego je objavio “Kurir”. Okolnost da nije naveo naziv teksta koji demantuje čini ovaj zahtev pravno neosnovanim, ali to možemo i preskočiti kao čistu formalnost. Međutim, šta učiniti s time da demanti koji Čedomir Jovanović zahteva da se objavi nije uopšte napisao Čedomir Jovanović? Nego ga je napisala Liberalno-demokratska frakcija Demokratske stranke, koja se pod milim bogom nigde ne pominje, pa dakle kao takva i nema prava na demanti.
I šta je to Liberalno-demokratska frakcija Demokratske stranke, što se, sa znakom Demokratske stranke, potpisuje pod javna dokumenta? Pitali smo u Demokratskoj stranci; kažu, ne znaju da u njih postoji registrovano takvo štogod. Ili to Čedomir Jovanović zloupotrebljava naziv partije iz koje je izbačen?
Bilo bi zanimljivo videti koji bi sud, na kraju, osudio NIN da je odbio da objavi ovakav demanti. Ali, zna Čeda da će NIN to da objavi i bez Zakona (videti rubriku Odjeci), a pozivanje na Zakon o javnom informisanju, onako, dobro izgleda u novinama, daje na težini.
I možda bi se na tom doborovoljnom objavljivanju demantija sve završilo – NIN će da radi svoj posao, Čeda i frakcija svoj – a svako je slobodan da veruje jednima ili drugima – da nije sada već više nepodnošljivog ubacivanja pokojnog Zorana Đinđića u celu priču. Kako se neko zameri Čedi i drugovima, tako bude optužen da “ubija mrtvog Đinđića”, “brani Đinđićeve ubice” i tome slično.
Osim toga što je to potpuno neukusno, u javnosti je manje-više već postignut konsenzus da je pokojni premijer bio političar takvog formata da među njegovim deklarisanim sledbenicima, kao uostalom i protivnicima, nije ostao niko ko bi mogao da pretenduje na to da je izvršilac njegovog političkog testamenta. A sve to zbog nečega što je, u suštini, nastalo nakon što je Zoran Đinđić već bio ubijen. Jer, možda Čedine posete Bačvanskoj danas ne bi ni bile tema da Čeda, Beba, uz visoku asistenciju ministra Lečića i Koraća, nisu hteli da akciju “Sablja” preusmere u politički obračun sa temom “ko je održavao veze sa zemunskim klanom” i “ko se viđao sa Legijom i Šiptarom”. A to nije bila dobra tema.
Ličnosti koje imaju nevolje sa javnim medijima razvile su mehanizme zaštite; naime, ako nisu zadovoljne vrstom publiciteta, odmah se izda saopštenje u kome se javlja kako sledi tužba. Neka stoji, ‘leba ne jede, a mediji će svakako posvetiti dužnu pažnju pravedniku koji mora svoju ugroženu čast da štiti pred sudom. Tako je Vladimir Popović doživeo veliku afirmaciju kada je, prilikom prve od svojih mnogobrojnih tužbi, tužio NIN, čemu su svi poslenici javne reči posvetili dužnu pažnju. Kada je posle nekoliko meseci sud oslobodio NIN od Popovićevih, doista veoma besmislenih tužbi, to već više nije bilo zanimljivo nikome, pa čak ni NIN-u. Dakle, tužba, kao što vidimo, ne može da škodi, a što bi rekao Lane Gutović, čim ne škodi, znači da koristi.
Tako je i Čedomir Jovanović, kao učenik ove škole, objavio svoj demanti onoga što piše “Kurir”, demanti “transkripata” njegovih prisluškivanih telefonskih razgovora sa Dućom, razume se, najavio tužbu, a valjda kad već ide u Palatu pravde, onda da tuži i NIN. Iako NIN nije objavljivao ništa u vezi sa telefonima i nije objavljivao uopšte nikakve transkripte već kopije službenih dokumenata, ali, računa Čeda, “ne moram ja to da objašnjavam”, nek objašnjavaju sami.
Kasnije će Liberalno-demokratska frakcija Demokratske stranke sročiti demanti za famozne transkripte u kome kaže da nisu razgovori Čedomira Jovanovića, već izvesnog Čedomira Mihajlovića, poznatog, kažu u frakciji, i kao Čeda CIA. A takođe i da su to fabrikacije zloglasnog Milorada Bracanovića koji je tada u Službi bio na mestu odakle je vrlo dobro mogao da uredi tu rabotu.
Vrlo nerado se uplićemo u stvar između Čede Jovanovića i “Kurira”, ali ipak ne odolevamo: što se u frakciji ne odluče da li su to što “Kurir” objavljuje stvarni razgovori sa drugim Čedom, ili su to, pak, Bracanovićeve laži o pravom Čedi?
Elem, negde u nastavku, demantuje se i NIN tvrdnjom da su papiri UBPOK-a i CZ-a “lažni i konstrukcije”, što, kako kažu, dokazuje izjava Čedomira Jovanovića na sudu. Dakle, Čeda govori istinu, a ko ne veruje, kažu u frakciji, neka proveri u Čedinoj izjavi.
Dobro, ima i jačih argumenata. Na primer, da su neki od stražara na sudu svedočili da Čeda Jovanović nije bio u CZ-u. U frakciji upućuju da se istinitost tog podatka može proveriti kod istražnog sudije i kod advokata Zorana Ateljevića. Kako to frakcija zna kako je ko svedočio, u postupku u kojem je i Jovanović samo svedok (pa, dakle, nema uvid u iskaze osim u svoj sopstveni) i koji još nije završen. NIN, recimo, uvid u taj postupak nije imao.
Ateljević nije, kao što bi pomislio brzopleti čitalac, pravni zastupnik Čedomira Jovanovića, već branilac Dragiše Blanuše, bivšeg upravnika CZ-a, protiv kojeg se vodi postupak upravo zbog zloupotrebe službenog položaja, koja se ogleda u tome da je navodno omogućio u junu i julu 2001. godine da Čedomir Jovanović posećuje u to vreme pritvorenika, sada pokojnog, Dušana Spasojevića.
Kao što se može videti iz Ateljevićeve izjave, koju je insistirao da integralno objavimo, svedoci su izjavili da im “ništa nije poznato” da je Jovanović posećivao zatvorenika Dušana Spasojevića bez odobrenja nadležnog organa. Dakle, netačno je da se u izjavama saslušanih zatvorskih čuvara u potpunosti negiraju insinuacije o posetama Čedomira Jovanovića Centralnom zatvoru, kao što kažu u frakciji, već, shodno Ateljevićevoj izjavi, tvrdi se samo to da nije bilo poseta bez odobrenja nadležnih.
Takođe, advokat Ateljević nije osporio u svojoj izjavi za NIN postojanje i verodostojnost dokumenata koje smo objavili prošle nedelje, već je samo istakao da se oni ne mogu koristiti kao dokaz. No, to je već stvar suda, a ne NIN-a.
Inače, iz informacije UBPOK-a, koju je NIN objavio u prošlom broju, zasnovanoj na službenim beleškama i dnevnim izveštajima iz CZ-a (čiji faksimili su delimično takođe objavljeni), kao i na izjavama službenih lica, sledi da osim dvojice svedoka u Blanušinom slučaju (Živko Lalović i Tomislav Stefanović) još bar trojica službenika CZ-a su potvrdila da je Spasojević boravio u kancelariji upravnika kada je tamo bio i poslanik Čedomir Jovanović.
Da podsetimo, sve ove beleške i izjave datiraju iz vremena “Sablje”, kada je Čedomir Jovanović, kao potpredsednik srpske vlade i Demokratske stranke, bio na vrhuncu moći.
Ako Čedomir Jovanović i njegova frakcija o svemu ovome imaju da kažu da je “iskonstruisana neistina”, “laž i falsifikat”, onda možda i znaju u čemu se oni sastoje, i ko je to iskonstruisao. UBPOK? NIN? Radnici CZ-a? Svi zajedno?
Inače, Jovanovićev demanti je priča za sebe. Pozivajući se na Zakon o javnom informisanju, Jovanović bi da obaveže NIN da demantuje i ono što NIN uopšte nije objavio, nego je objavio “Kurir”. Okolnost da nije naveo naziv teksta koji demantuje čini ovaj zahtev pravno neosnovanim, ali to možemo i preskočiti kao čistu formalnost. Međutim, šta učiniti s time da demanti koji Čedomir Jovanović zahteva da se objavi nije uopšte napisao Čedomir Jovanović? Nego ga je napisala Liberalno-demokratska frakcija Demokratske stranke, koja se pod milim bogom nigde ne pominje, pa dakle kao takva i nema prava na demanti.
I šta je to Liberalno-demokratska frakcija Demokratske stranke, što se, sa znakom Demokratske stranke, potpisuje pod javna dokumenta? Pitali smo u Demokratskoj stranci; kažu, ne znaju da u njih postoji registrovano takvo štogod. Ili to Čedomir Jovanović zloupotrebljava naziv partije iz koje je izbačen?
Bilo bi zanimljivo videti koji bi sud, na kraju, osudio NIN da je odbio da objavi ovakav demanti. Ali, zna Čeda da će NIN to da objavi i bez Zakona (videti rubriku Odjeci), a pozivanje na Zakon o javnom informisanju, onako, dobro izgleda u novinama, daje na težini.
I možda bi se na tom doborovoljnom objavljivanju demantija sve završilo – NIN će da radi svoj posao, Čeda i frakcija svoj – a svako je slobodan da veruje jednima ili drugima – da nije sada već više nepodnošljivog ubacivanja pokojnog Zorana Đinđića u celu priču. Kako se neko zameri Čedi i drugovima, tako bude optužen da “ubija mrtvog Đinđića”, “brani Đinđićeve ubice” i tome slično.
Osim toga što je to potpuno neukusno, u javnosti je manje-više već postignut konsenzus da je pokojni premijer bio političar takvog formata da među njegovim deklarisanim sledbenicima, kao uostalom i protivnicima, nije ostao niko ko bi mogao da pretenduje na to da je izvršilac njegovog političkog testamenta. A sve to zbog nečega što je, u suštini, nastalo nakon što je Zoran Đinđić već bio ubijen. Jer, možda Čedine posete Bačvanskoj danas ne bi ni bile tema da Čeda, Beba, uz visoku asistenciju ministra Lečića i Koraća, nisu hteli da akciju “Sablja” preusmere u politički obračun sa temom “ko je održavao veze sa zemunskim klanom” i “ko se viđao sa Legijom i Šiptarom”. A to nije bila dobra tema.
