Sergej Jesenjin

Nije mi bilo jasno da niko do sada nije otvorio ovu temu. Mozda jedan od najboljih ruskih pjesnika.

da zapocnem sa klasicnom

PISMO MAJCI



Jesi l' živa, staričice moja?

Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.

Nek uvečer nad kolibom tvojom

Ona čudna svetlost sja i dalje.



Pišu mi da viđaju te često

zbog mene veoma zabrinutu

i da ideš svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.



U sutonu plavom da te često

uvek isto priviđenje muči:

kako su u krčmi finski nož

u srce mi zaboli u tuči.



Nemaj straha! Umiri se, draga!

Od utvare to ti srce zebe.

Tako ipak propio se nisam

da bih umro ne videvši tebe.



Kao nekad, i sada sam nežan,

i srce mi živi samo snom,

da što pri pobegnem od jada

i vratim se u naš niski dom.



Vratiću se kad u našem vrtu

rašire se grane pune cveta.

Samo nemoj da u ranu zoru

budiš me kao pre osam leta.



Nemoj budit' odsanjane snove,

nek' miruje ono čega ne bi:

odveć rano zamoren životom,

samo čemer osjećam u sebi.



I ne uči da se molim. Pusti!

Nema više vraćanja ka starom.

Ti jedina uteha si moja,

svetlo što mi sija istim žarom.



Umiri se! Nemoj da te često

viđaju onako zabrinutu,

i ne idi svaki čas na cestu

u svom trošnom starinskom kaputu.

evo i orginala

Письмо матери

Ты жива ещё, моя старушка?
Жив и я. Привет тебе, привет!
Пусть струится над твоей избушкой
Тот вечерний несказанный свет.

Пишут мне, что ты, тая тревогу,
Загрустила шибко обо мне,
Что ты часто ходишь на дорогу
В старомодном ветхом шушуне.

И тебе в вечернем синем мраке
Часто видится одно и то ж:
Будто кто-то мне в кабацкой драке
Саданул под сердце финский нож.

Ничего, родная! Успокойся.
Это только тягостная бредь.
Не такой уж горький я пропойца,
Чтоб, тебя не видя, умереть.

Я по-прежнему такой же нежный
И мечтаю только лишь о том,
Чтоб скорее от тоски мятежной
Воротиться в низенький наш дом.

Я вернусь, когда раскинет ветви
По-весеннему наш белый сад.
Только ты меня уж на рассвете
Не буди, как восемь лет назад.

Не буди того, что отмечталось,
Не волнуй того, что не сбылось, -
Слишком раннюю утрату и усталость
Испытать мне в жизни привелось.

И молиться не учи меня. Не надо!
К старому возврата больше нет.
Ты одна мне помощь и отрада,
Ты одна мне несказанный свет.

Так забудь же про свою тревогу,
Не грусти так шибко обо мне.
Не ходи так часто на дорогу
В старомодном ветхом шушуне.

Nemoj likovati, nemoj da se smiješ,
ja sad volim drugu, do tebe mi nije.

Ta i ti znaš sama, priznaj makar sebi,
niti tebe vidim, niti dođoh k tebi.

Samo prođoh mimo, pa sam usput htio
zirnuti kroz prozor, otvoren je bio

"Dovidjenja ,druže moj ,dovidjenja.
Dragi moj ,u mojim si grudima,
urečeni sastanak obećava vidjenja,
obećava novi susret ljudima.

Dovidjenja ,druže ,bez stiska ,reči kleti
ne tuži i bolno ne mršti povije
u ovom životu nije novo mreti,
al' ni život ,bogme ,nije najnovije."

idemo dalje

Kacalovjevom psu

Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.
Takove sape vise nitko nema.
Ded, lajat cemo skupa na tisinu,
kad noc se spusti mjesecina i nijema,
Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.

Oprosti, dragi, nemoj da me lizes.
Bar ono sto je najprostije shvati.
Ta ti i ne znas sto to znaci zivot,
i kako se na svijetu kadsto pati.

Gospodar tvoj i slavan je i drag,
i kuca mu je cesto puta puna,
i svaki gost podragao bi rado
tu tvoju dlaku meksu od barsuna.

Na psecu ti si bas djavolski lijep.
Povjerljivo u susret svakom hrlis
i nikoga ne pitajuci nista
ko pjani drug i ljubis ga i grlis.

Moj mili Dzim, znam, kod tebe je bilo
gostiju kojekakvih sva sila,
al ona sto je tuznija od sviju
nije li ona ovdje bila?

Ona ce doci, ja ti jamcim to.
I kad upres u nju pogled svoj,
za sve sto sam kriv i za sto nisam,
umjesto mene lizni ruku njoj.

i jos jedna za danas

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O, glupo srce, ne tuci!
Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

Meni se od njega mnogo svidja ona... mislim da se zove Kerusha.

evo jedne kratke

NE SMIJEŠI SE TAKO

Ne smiješi se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu,a ne više tebe.

Znadeš ti i sama, slucajno sam prošo
i ne gledam tebe, nisam tebi došo.

Prošao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.

Peasma o kerusi-deo
U svitanje u pojati niskog
gde se zlati rozoza gomila
sedmoro je stenadi ridjaste
sedmoro je kucka ostenila
...........

evo Victory



Jutros je kuja pri štali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmero mladih
riđih štenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nježna;
od trbuha njene topline
voda se topila snježna

A uveče, kao i vazda,
kad koke na lijegala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.

Trčati snijegom je stala
slijedeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda

A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.



U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mjesec na putu kasnu
sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brijega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se pseće.

Ivin'te, al ne mogu a da ne primetim:
S. Jesenjin je omiljeni pisac radnika Gradske čistoće
(pisale novine u ponedeljak, imaju oni svoju biblioteku, svi se grabe za tužnog Rusa )
Naslov bio "Smećari vole Jesenjina"

pa kad vidim ovu kerušu, mislim stvaaarno...

diretore:

idemo dalje

Kacalovjevom psu

Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.
Takove sape vise nitko nema.
Ded, lajat cemo skupa na tisinu,
kad noc se spusti mjesecina i nijema,
Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.

Oprosti, dragi, nemoj da me lizes.
Bar ono sto je najprostije shvati.
Ta ti i ne znas sto to znaci zivot,
i kako se na svijetu kadsto pati.

Gospodar tvoj i slavan je i drag,
i kuca mu je cesto puta puna,
i svaki gost podragao bi rado
tu tvoju dlaku meksu od barsuna.

Na psecu ti si bas djavolski lijep.
Povjerljivo u susret svakom hrlis
i nikoga ne pitajuci nista
ko pjani drug i ljubis ga i grlis.

Moj mili Dzim, znam, kod tebe je bilo
gostiju kojekakvih sva sila,
al ona sto je tuznija od sviju
nije li ona ovdje bila?

Ona ce doci, ja ti jamcim to.
I kad upres u nju pogled svoj,
za sve sto sam kriv i za sto nisam,
umjesto mene lizni ruku njoj.

Kliknite za proširenje...

A ima i ovaj prevod:

...Za srecu,Dzimi,daj mi sapu ti
Takve sape niko nece naci
Hajde da lajemo na tisinu mi
bas kad ce plavi mjesec izaci
Za srecu,Dzimi,daj mi sapu ti....

diretore:

evo Victory



Jutros je kuja pri štali,
gdje rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmero mladih
riđih štenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nježna;
od trbuha njene topline
voda se topila snježna

A uveče, kao i vazda,
kad koke na lijegala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.

Trčati snijegom je stala
slijedeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda

A kad se od trčanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pričini štene.



U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mjesec na putu kasnu
sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brijega
za bačenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se pseće.

Kliknite za proširenje...

Isto:

...Jutros tamo gde strn sumi,lupka
gde se beli trska u guguti,
sedmoro je ostenila kucka,
sedmoro je ostenila zuti...

Meni zvuci ljepse...

da...i meni...taj prevod sam ubacila ceo na romantici, u temi beri :wink:

nema problema ljudi
svejedno koji prevod, vazno je da ljudi citaju i vole njegovu poeziju

evo jos jedne

SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA


Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena,
međ' decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku,
al' nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć' se raste:
- Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste! -

Do Vidjenja


DO VIDJENJA DRUZE, DO VIDJENJA!
U ZIVOTU IMA MNOGO ZALA:
SVAKI KORAK PRATI NOVA PATNJA,
NA OVOM SVIJETU SRECE NEMAM JA.

DO VIDJENJA! TIHO GASNU SVIJECE
PRED MOJ PUT U MRAK I VJECNI SAN.
CITAM ZIVOT CEKAH MALO SRECE,
AL` U NOCI IPAK OSTAH SAM...

DO VIDJENJA, BEZ STISKA, BEZ RIJECI:
CEMU BOL I VRELIH SUZA Z`AR?
ZA NAS NIJE NISTA NOVO MRIJETI,
NI SAM ZIVOT NIJE NOVA STVAR!

Я странник убогий.
С вечерней звездой
Пою я о боге
Касаткой степной.

На шелковом блюде
Опада осин,
Послухайте, люди,
Ухлюпы трясин.

Ширком в луговины,
Целуя сосну,
Поют быстровины
Про рай и весну.

Я,странник убогий,
Молюсь в синеву.
На палой дороге
Ложуся в траву.

Покоюся сладко
Меж росновых бус;
На сердце лампадка,
А в сердце Исус.

ISPOVIJEST MANGUPA



Ne može sav svijet
pjevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.

Ovo je najveća ispovijest
jednog mangupa do sada.

Ja se namjerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogoljelu jesen
vaših mračnih duša zasvjetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mjehur kose, poput prsle čvoruge.

I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negdje žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proljetni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu riječ i povik protiv mene.

O jadni, jadni seljaci!
Zacijelo poružnjeste, patite
u strahu od boga i pokislih usijeva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pjesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.

Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se sjeti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep vjenčanice.

Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sjećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svjež i snen.

Vidim gdje pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnijezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad svježe snažne kore?

A ti, moj dragi,
vjerni šarove?
Od starosti i sipljiv i slijep,
ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove
pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep.
O, i sad me nestašluk naš veseli,
kad sam znao majci čitav hljeb ukrasti,
da bismo ga naizmjence jeli,
bez uzajamna gađenja, u slasti.

Isti sam kao prije.
U srcu sam isti kao prije.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem,
još bih nešto nježno htio da vam kažem.

Laku noć!
Svima laku noć!
Utihnu u travi mraka kosa zore.....
Volio bih danas, kad se veče stiša,
s prozora i mjesec da....
Sjaju plavi, sjaju tako plavi!
U tom plavetnilu tko da mrijeti žali.
Pa što, ako cinikom se pravim
vješajuć o zadak fenjer mali?
Pegazu moj stari, dobri, isluženi,
treba li to meni tvoj lagašan kas?
ja sam došao ko majstor nesmiljeni
da štakore pjesmom slavim, a ne nas.
Moja tikva kosom vedro
šiknu kao rujan vinom.

Želim biti žutim jedrom
U zemlju koju plovimo.

Jako me je obradovala tvoja tema.Slucajno,tj.namerno mi je profesija ruska knjizevnost.Obicno svi beze od ruske poezije i proze,kao obimna je, dosadna.Naravno,to su samo predrasude i gluposti.Kako ti se dopadaju Jesenjinove poeme "Inonija" i "Sorokoust"?Uopste,njegov imazinizam?

Neva:

Jako me je obradovala tvoja tema.Slucajno,tj.namerno mi je profesija ruska knjizevnost.Obicno svi beze od ruske poezije i proze,kao obimna je, dosadna.Naravno,to su samo predrasude i gluposti.Kako ti se dopadaju Jesenjinove poeme "Inonija" i "Sorokoust"?Uopste,njegov imazinizam?

Kliknite za proširenje...

Prvo odgovor na drugo pitanje
Imazinizam mi se svidja i kod Jesenjina i Majkovskog. Mislim da je Majakovski koji je bio "zdusno" za revoluciju kako u drustvu tako i u poeziji i prozi, pred kraj svog kratkog zivota shvatio da ce revolucija u drustvu(kako je to drug Staljin zamislio) teze proci. Cak je i prije samoubistva napisao da je njegova "ljubav" ka revolucija slomljena i da ne moze vise da slusa jauke, tugovanja, itd
Jesenjin(smatra se rodonacelnikom imazinizma) je vjerovatno to brze shvatio od Majakovskog pa je i napisao odmah po kraju revolucije pjesme tipa "Inonija" i "Sorokoust", vjerovatno bih dodao i "Ispovjest huligana", a koliko je i Jesenjin bio razocaran revolucijom vidi se iz "Pismo majci"
...
Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.
...
1925.
posle ovoga se ubio. Negdje gore sam vec naveo pjesmu "SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA", ali ipak bih se vise zadrzao na ljubavnoj poeziji Jesenjina

Ne bih se slozila sa tobom da je Majakovski pripadao imazinistima.On je pripadao pravcu ruskog futurizma,a Jesenjin zajedno sa Gruzinovim,Kusikovim i Ivnjevim je predstavljao desno krilo imazinizma.Posle je on i njih napustio.