Родољубне песме

[Lingua Latina]

Љубивоје Ршумовић - Домовина се брани лепотом
http://www.youtube.com/watch?v=aR0mySTOcog&noredirect=1
Дечија мада би одрасли више научили

[PetarSamotnjak]

DOBROVOLJNI PRILOG ZA NACIONALNU ISTORIJU


Pripustili na ženu su pčelu
Zaraženu poljupcem demona,
I sad trči, vrišteći, po selu,
I nasrće na starca Egona.

Starac Egon, vičan umiranju,
Živo pile čupa u dvorištu –
Baca pile i nasrće na nju –
Sad su najzad na svom Gubilištu!

Isto tako kad je sebar Luka
Za Dušana reko da je pseto –
Sedam novih izmisliše muka
I mučiše Luku celo leto.

Prebiše mu i noge i ruke –
Dušan lično pi njegove krvi –
Sada Dušan leži pored Luke –
Davno su ih izmirili crvi.

A Jelena, Dušanova žena,
Vitka, ko mlad vitez stegonoša,
Krikom sebra tajno obljubljena,
Rodi caru nejakog Uroša.

Nejak Uroš, kao svi nejaki,
Zločin uze sebi za zastavu,
Al stigoše konjanici laki,
Žedni slave, po njegovu glavu.

Sluga neki po imenu Lazar
Skupi vojsku, vlahe i ratare,
Narod neuk, nesrećan i hrabar,
Dobra gozba beše za Tatare.

Gostiše se nekoliko dana,
Ko gavrani kad stignu strvinu,
Neki Miloš ubi im sultana –
Dobro došlo sultanovom sinu.

On obnovi tamu i ponore
Koje Dušan u zakon unese,
I zabrani svitanja i zore,
I načini sunce da obese.

Neki Višnjić, posle mnogo leta,
U nevidu svome sunce nađe,
I reče mu: BUDI VODIČ SVETA!
I gle: Sunce ne ume da zađe.


I gle sunce ne ume da zađe
Usred noći smrtonosno žeže –
Jadni Egon ne može da nađe
Dok mu žena hlače ne odveže.

A te hlače strašno zapetljane –
Žena kida zubima kanave –
Kad u njima! – dve prastare rane –
Divni znaci stare srpske slave.

Branislav Petrović

[Djika junior]

Љубивоје Ршумовић - Домовина се брани лепотом
http://www.youtube.com/watch?v=aR0mySTOcog&noredirect=1
Дечија мада би одрасли више научили

Prelepa pesma!!!!! VAljlalo bi da je se ovaj narod seti s vremena na vreme!

[Djika junior]

O KLASJE MOJE...
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane -
I snova pati, seljače, i trpi...
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, kô psu u sindžiru...
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...
I niko neće čuti jad ni vapaj -
Niti će ganuti bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda.

Možda sam malo omašila žanr, ali tu je negde!

[jelen.co]

Љубивоје Ршумовић - Домовина се брани лепотом
http://www.youtube.com/watch?v=aR0mySTOcog&noredirect=1
Дечија мада би одрасли више научили

Često je deca koriste u kontekstu
"Da se domovina brani lepotom, tebe bi prvog streljali".


Pošto je opšte poznato da se ja tema na forumu držim k'o pijan plota
od domaćih, neprevaziđena je
Otadžbina-Đ Jakšić

[NoNPerson]

Aleksa Santic - Moja Domovina

Ne placem samo s bolom svoga srca
Rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja dusa s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
Ja nosim kletve svih patnji i muka,
I krv sto kapa sa dusmanskih ruka
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duse miliona -
Moj svaki uzdah, svaka suza bona,
Njihovim bolom vapije i iste.

I svuda gde je srpska dusa koja,
Tamo je meni otadzina moja,
Moj dom i moje rodjeno ognjiste

[NoNPerson]

I naravno.....

Na Gazimestanu

Milan Rakic



Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mraka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.


Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

[jelen.co]

Љубивоје Ршумовић - Домовина се брани лепотом
http://www.youtube.com/watch?v=aR0mySTOcog&noredirect=1
Дечија мада би одрасли више научили

Domovina....... Domovina...... Kako mi smeta ta reč.........
Podseća me na one domobrane, vuče na Hrvatski, slabo se koristi u "govornoj" komunikaciji......Ko kod nas kaže dom, svi kažu kuća ili koriste neki drugi sinonim......
Lepša je reč "otadžbina".

[Nastjenjka]

I naravno.....

Na Gazimestanu

Milan Rakic



Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mraka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.


Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!

I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

Upravo krenuh nju da napisem, to mi je omiljena. I od Djure Jaksica, Otadzbina

Отаџбина


И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

[kob@zzz]

PLAVA GROBNICA

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

[Net & Neta]

ZAPLAKAĆE...- Jovan Grcic Milenko

Zaplakaće zlatna mladost
Kraj grobnice moga žića,
Zakukaće sretni dani,
Brzo jato sokolića!

Zaplakaće zlatna nada
Sa milinom prošlih leta,
Zasuziće lepo oko
Svenuloga moga cveta.

Zaplakaće struna tužna
Na guslama pesmostana,
Pa i ja ću da zaplačem
Pod teretom svetih rana!

Zdrobiće se kosti moje,
Tako će mi biti žao
Što, kao Srbin, na Kosovu
Za slobodu nisam pao!...

[PetarSamotnjak]

Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigao se truli zadah propadanja,
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas nasi suvereni,
Progledale sve jazbine i kanali.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podele i obede,
Budućnosti zatvorismo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede,
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesreće naše braće, od robova
Zatvorismo svoje oči i džepove,
Mesto svetle istorije i grobova.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji koji sišu k'o pauci,
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomračina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Pomračina pritisnula naše dane.

Vladislav Petković Dis

[cave man]

ВИСОКИ ДЕЧАНИ



Над виноградима бдиш

из којих Молитве и Вино

теку непрестано,

док те грли шума кестенова,

као што ти грлиш

Крст!

Капљо

Небеског Млека

сливена у Храм,

што појиш нас садашње,

као што си појила бивше,

и као што ћеш појити будуће

непрестано,

Лабуде Свети од камена

и Лепоте

у зеленилу опојном,

витак си од Неба

и свиленог ветра

што шуми

непрестано

као бистра твоја река:

„... Високи Дечани, Високи Дечани

Високи Дечани, Високи Дечани...“



Висину меримо Тобом,

као што Слободу меримо Тобом

Света Земљо Метохијо,

А Љубав и Истину

Тројединим Богом!

Мајa Д. Недељковић

[Net & Neta]

Падајте, браћо! - ЂУРА ЈАКШИЋ

Падајте, браћо! Плин'те у крви!
Остав'те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!
Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна...
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина...
Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!...
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако — ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?
Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз'те ви!
Та није л' грешно, није ли грозно —
Крв деце ваше гледамо ми!...
А где је помоћ, ил' суза братска?
Ил' „Јуриш, роде, за брата свог!”?...
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља бог!...
Ал' опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал' не да ђаво... ил' не да бог!

[PetarSamotnjak]

ПАТРИОТА

Дужност ми је, нимало лака,
Описати див-јунака.

Час нежније, а час грубље,
Продавао родољубље.


На тржиште, без милости,
Износио крв и кости.


На трон власти да би стао -
Туђи живот зачас дао.


Причао о српској слави,
Док пенезе у џеп стави.


Све штитећи сиротињу -
Напунио своју шркињу.


С ђаволом се уортачи
Да у пљачки буде јачи.


Не оклевај, кажи име!
Ко брутално порази ме?!

Тужна прича из живота:
Таквог зову – Патриота!

Растко Закић

[cave man]

JEFIMIJA

Jefimija, cerka gospodara Drame
I zena despota Ugljese, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi I guse,
Propadaju carstva, svet vaskolik cvili.
Ona, vecno sama, na zlatu I svili
Veze strasne bole otmene joj duse.

Vekovi su prosli I zaborav pada,
A jos ovaj narod kao nekad grca,
I meni se cini da su nasa srca
U grudima tvojim kucala jos tada,

I u mucne case narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se secam tebe I tvojega doma,
Despotice srpska s kaludjerskim velom!

I osecam tada, da, ko nekad, sama,
Nad nesrecnom kobi sto steze sve jace,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva I place...

Milan Rakic

[cave man]

SIMONIDA
(Freska u Gracanici)

Iskopase ti oci, lepa sliko!
Veceri jedne, na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenu mozaik-odelu
Dok mirno snosis sudbu tvoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu i belu;

I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
I covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoj,

Tako na mene sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida,
Tvoje vec davno iskopane oci...

Milan Rakic

[cave man]

Nasledje

Ja osecam danas da u meni tece
Krv predaka mojih, junackih I grubih,
I razumem dobro, u to mutno vece,
Zasto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni tece krv predaka moji,
Mucenika strarih I junaka koji
Umirahu cutke na srasnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv'o,
Uspeo sam- sve se moze kad se hoce-
Da na ovo staro I surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voce.

I sad, ako placem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare sume, carobne sirene,
Jedno tuzno vece zlokobno zacute,

Ja osecam ipak, ispod svezih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji sanzna hrana,
Neiscrpna krepost strinskih junaka.

Sve iscezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mucenici stari, I junaci koji
Umirahu cutke na stasnome kolju...

Milan Rakic

[PetarSamotnjak]

SRPSKI INAT

Kao svaki
Srbin od formata,
Teram inat
U vidu zanata.

Kad ja zapnem
Inatim se svojski,
I postižem
Rezultat majstorski.

Nije važno
Što mi bude gore,
Tešim sebe:
Srbine, majstore!

Rastko Zakić

[Net & Neta]

Аве Сербиа - Јован Дучић

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

[PetarSamotnjak]

Sudnji dan

Izdajice nam sude za izdajstva,
ubice za ubistva.
Oni koji su pobegli pred jednoglavim
sude nam što bežimo pred troglavim.

Vezani nas vezuju, pretučeni tuku,
kuvaju nas oni koje peku,
na vešala nas osuđuju
sudije sa omčama o vratu.

Glave nam bacaju u torbe,
natiču na kolac, polažu na panj,
i dok nam pod nebom koje eksplodira
zemlja pod nogama nestaje
brže nego maslo u tiganju,

glava u torbi
smeje se glavi na kocu,
glava s koca
ruga se glavi na panju.

Ljubomir Simović

[Net & Neta]

МИ ЗНАМО СУДБУ...
Стевану Сремцу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи -
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô -
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

[PetarSamotnjak]

Balada o Stojkovićima

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
ipada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, - prska nam lobajna,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.

Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
U to i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru veŠala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
- ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, - mi živi,
svi nas tuku i psuju; ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu,
potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kada sve dogori, mi izadjemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjima na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge - strašno!
Streljane nes vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.

Sudijama je već svega dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju - oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!

A i nas hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće to dugo ovako,
doći će jednom i nama kraj,
nećemo izdržati,
i umrećemo
od smeha.

Ljubomir Simović

[Net & Neta]

MATIJA BEĆKOVIĆ

Počalji od dr mali pariz taj 2011-08-26, 19:56
LAŽNE
MI PUTEVE

Lažne mi puteve
pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život, laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje
lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim
laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što pišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.



s ovom pesmom je pre 2 g. moj učenik uzeo 1. mesto na Opštinskoj smotri recitatora...nismo mogli dalje,al je iz njega grmelo

KOSOVO
POLJE

"Kradu mi
pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
izdiru temelj,
razmeću kolevku.

Kud da čergam
s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?

Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.

Zar da opet zatrapim
Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?

Očni živac su
mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću,
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.

Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao."

KOSOVO POLJE - MATIJA BEĆKOVIĆ

[PetarSamotnjak]

DOMOVINA

Domovina,
to nije mrtva gruda koja nas gvozdenom rukom veže,
to je ljubav za oblak što plovi ovuda,
za pesmu što se ovde razleže.

Ljubav za klasje što bogato buja,
za ruže što su na grobljima svele,
za tresak letnjih besnih oluja,
za tugu ptica koje se sele.

Domovina,
to su sve one spone kojima nas život za se spaja,
ljubav kad naša zvona zazvone,
toplota majčinog zagrljaja..

Domovina,
to su želje, tajne,
oblak što preko polja plovi,
to su bajke beskrajne...

Domovina, to su svi naši snovi!

Dušan Vasiljev