D
DisMisaL
Gost
Podstaknut svim temama o onima koji sa 25, 30 i više godina nisu imali seksualne odnose sa drugim osobama, ponovo se u meni razvila ideja da izložim svoj problem, bez namere da budem isključiv ili da ga autorizujem.
Ovako: šta misliti o tome da osoba, tj ja, 25 godina, normalnih socijalnih kontakata, nikada nije bio u emotivnoj vezi sa nekom drugom osobom. Pri tome se misli na voleti i biti voljen, mada u suštini nikada se nisam ni zabavljao sa nekom devojkom. Jeste bilo onih za koje sam pokazivao zainteresovanost i pokušavao da im priđem, ali je to uvek bilo neuspešno. Vremenom sam i gotovo prestao da se cimam oko svega toga, tako da se sada veoma teško odlučujem na taj korak.
U principu i ne bih dramio oko svega toga (kao), ali me iritira stalno nastojanje ljudi iz mog okruženja da učinim nešto po tom pitanju. Sva ta ponavljanja ''videćeš kako je to dobro, osećaćeš se bolje''. Nisam pametan. Svi kao nešto insistiraju na tome da bi to trebalo da predstavlja rešenje ili bar olakšicu i za druge moje probleme. I sve to kao da ja mogu to tek tako da uradim.
Ne mogu sad da baš nešto kažem o sebi, jer bi onda sve ovo ličilo na oglas kome nije mesto na ovom podforumu, ali mi i nije stalo da sve liči na fiktivne teze. Lično smatram da se radi o nekoj vrsti nesposobnosti kod mene. Strahu od pružanja poverenja i nespremnosti ka promeni sebe kako bih se prilagodio drugim osobama.
Bilo bi mi drago ako bih mogao da čujem vaša mišljenja ili iskustva o svemu ovome, i to ne samo o mom pojedinačnom slučaju, već o celoj temi kao što je zadata u naslovu. Žao mi je što nisam u stanju da postavim odmah prava pitanja, jer da bih to mogao, morao bih poznavati najveći deo odgovora na njih.
Ovako: šta misliti o tome da osoba, tj ja, 25 godina, normalnih socijalnih kontakata, nikada nije bio u emotivnoj vezi sa nekom drugom osobom. Pri tome se misli na voleti i biti voljen, mada u suštini nikada se nisam ni zabavljao sa nekom devojkom. Jeste bilo onih za koje sam pokazivao zainteresovanost i pokušavao da im priđem, ali je to uvek bilo neuspešno. Vremenom sam i gotovo prestao da se cimam oko svega toga, tako da se sada veoma teško odlučujem na taj korak.
U principu i ne bih dramio oko svega toga (kao), ali me iritira stalno nastojanje ljudi iz mog okruženja da učinim nešto po tom pitanju. Sva ta ponavljanja ''videćeš kako je to dobro, osećaćeš se bolje''. Nisam pametan. Svi kao nešto insistiraju na tome da bi to trebalo da predstavlja rešenje ili bar olakšicu i za druge moje probleme. I sve to kao da ja mogu to tek tako da uradim.
Ne mogu sad da baš nešto kažem o sebi, jer bi onda sve ovo ličilo na oglas kome nije mesto na ovom podforumu, ali mi i nije stalo da sve liči na fiktivne teze. Lično smatram da se radi o nekoj vrsti nesposobnosti kod mene. Strahu od pružanja poverenja i nespremnosti ka promeni sebe kako bih se prilagodio drugim osobama.
Bilo bi mi drago ako bih mogao da čujem vaša mišljenja ili iskustva o svemu ovome, i to ne samo o mom pojedinačnom slučaju, već o celoj temi kao što je zadata u naslovu. Žao mi je što nisam u stanju da postavim odmah prava pitanja, jer da bih to mogao, morao bih poznavati najveći deo odgovora na njih.
volis nacin na koji prica, mirise, dise, zeza se, kako se svadja, kakva je iznutra, spolja, svuda ..nebitno..i sve je tako divno i jesi mi ti rekao da predjem na romantiku 
Plus, to negativno razmisljanje ti uopste nije od pomoci. Think positive! 
