Kazanova
Ističe se
- Poruka
- 2.134
Jedna od najtačnijih definicija političke vlasti kaže da je ona zasnovana na ugovoru postigutom između naroda i političke elite. Vlast, po ovoj klasičnoj, romantičarskoj definiciji, počiva na nepisanom sporazumu kojim se narod dobrovoljno odriče dela slobode, a politička elita na sebe preuzima obavezu da poboljša i uredi život svog naroda. Vladar u demokratskim političkim sistemima jeste onaj koji istovremeno i vlada i služi. Demokratska vlast je samo ona vlast koja je potpuno podređena građaninu, njegovim potrebama i interesima. Demokratski vladar je samo onaj vladar koji je u svakom trenutku spreman da položi račune građanima. Demokratski vlastodržac ima pravo na državne privilegije, ali ima i obavezu da uvek i na svakom mestu odgovorno obavlja svoje dužnosti.
Teoretski, kako vidimo, demokratija sasvim lepo zvuči, ali potpuno je drugačije u praksi. Sasvim je drugačije u ovoj našoj jadnoj i napaćenoj Srbijici! Jer, vlast se ovde i dan danas doživljava samo kao ekstraprofiterski biznis, u kojem je za građane rezervisana uloga ovaca za šišanje! Vlast se ovde doživljava gotovo isključivo kao privilegija, a skoro nimalo kao obaveza i odgovornost. Vlast u ovoj zemlji i dalje važi za zabran u kome je sve dozvoljeno i u kome niko ni za šta ne odgovara...
Gotovo svi oni koji se u Srbiji dokopaju komadića vlasti odmah počnu sebe da doživljavaju kao reinkarnaciju egipatskih faraona. Ogromna većina srpskih političkih lidera, ministara, poslanika i ostalih politikantskih jebivetara, gleda na svoj narod samo kao na stoku koju valja goniti, dresirati i maksimalno iskoristiti.
Čim se dokopaju vlasti, naši vajni političari zaborave na obećanja i momentalno se izrode u debelguze gnomove koji misle samo na sebe i svoje buđelare. Čim zasednu u kožne fotelje i zaduže crne "audije", stranački pacovčići zaborave one koji su ih birali i pretvore se u bezdušne dahije kojima je samo i jedino do harača stalo. Politikanti doživljavaju slobodne građane kao smrtne neprijatelje koji će ih jednog dana na nekim tamo izborima ostaviti bez neograničene moći, bez masnih provizija i prljavih para. I zato su oni u stalnom ratnom stanju sa građanima. Umesto da sarađuju oni kažnjavaju, umesto da se dogovaraju oni prete, umesto da svoju vlast temelje na poverenju, oni je baziraju na strahu...
Najbolji prilog ovoj diskusiji onomad je dao direktor Poreske uprave, izvesni Vladimir Ilić. Ovaj imenjak sovjetskog boljševika u maniru nacističkog oberšturmfirera izdao je, naime, naredbu da se pod hitno formira 19 "mobilnih ekipa" koje svakog dana moraju da zatvore najmanje po dve firme u Srbiji! Pazite - moraju!?! Alo, bre, moraju!?! Nema tu rasprave, nema razmišljanja na temu šta će biti ako inspektori jednog lepog dana ne pronađu baš nijednog bakalina ili roštiljdžiju koji ne izdaje fiskalne račune. Ne ostavlja se ni mogućnost da možda zatvore samo jednu radnju dnevno. Ne! Ima da se zatvori svakog dana najmanje 38 firmi. I tačka! Ima, pod moranje, da se naplati najmanje 38 astronomskih kazni. I nema tu 'oćeš-nećeš. Mora, bato! Tako, i nikako drugačije. I ne mari taj Vladimir Ilić što ga demantuju i matematika i zdrav razum. Nije ga briga što će primenom njegovih paramafijaških metoda u Srbiji za manje od dve godine biti pozatvarane sve radnje i radnjice. Ne mari Vladimir Ilić. Šta on tu ima da razmišlja, zašto da se ubeđuje? Čovek, bre, vodi rat. On, nesrećnik, državu i tržište shvata kao bojno polje na kome se bije bitka do istrebljenja! On je, mučenik, u svojoj glavi potpuno pomešao pojmove revolucije, dogovorne ekonomije i slobodnog tržišta...
A nekako u isto vreme, svoje shvatanje vlasti kao govnjive motke koja služi da se neposlušni udaraju po glavi, demonstrirao nam je i ministar finansija Mlađan Dinkić. Čim su se, naime, Kurir i Glas javnosti usudili da upitaju šta bi sa državnim milijardama za kojima je tragao na Kipru, Dinkić je, umesto odgovora, poslao armiju najrazličitijih inspekcija! Služeći se proverenim metodama julovskih siledžija, ministar je, sve u želji da po svaku cenu uništi i upropasti, u nepoćudne novine poslao na stotine inspektora koji, između ostalog, prebrojavaju ispijene kafe i kontrolišu stanje redakcijskog klozeta (?!?). Umesto da konkretno odgovori na konkretna pitanja, vajni ministar finansija zloupotrebljava moć koju mu daje državna funkcija.
Da se razumemo, ne sporim ja pravo poreznika da kontrolišu bilo čije poslovanje, nemam ništa protiv ni da gospoda inspektori kampuju u Kuriru. To je njihovo pravo koje im niko ne može oduzeti. Ali, sporim pravo državnih činovnika da se iživljavaju. Sporim pravo ministra finansija da inspekciju koristi kao svoju pretorijansku gardu koja treba da ga zaštiti od neugodnih pitanja. To se, gospon Dinkiću, ne zove demokratija, to se zove nasilje i samovolja...
www.yumediacenter.com
Teoretski, kako vidimo, demokratija sasvim lepo zvuči, ali potpuno je drugačije u praksi. Sasvim je drugačije u ovoj našoj jadnoj i napaćenoj Srbijici! Jer, vlast se ovde i dan danas doživljava samo kao ekstraprofiterski biznis, u kojem je za građane rezervisana uloga ovaca za šišanje! Vlast se ovde doživljava gotovo isključivo kao privilegija, a skoro nimalo kao obaveza i odgovornost. Vlast u ovoj zemlji i dalje važi za zabran u kome je sve dozvoljeno i u kome niko ni za šta ne odgovara...
Gotovo svi oni koji se u Srbiji dokopaju komadića vlasti odmah počnu sebe da doživljavaju kao reinkarnaciju egipatskih faraona. Ogromna većina srpskih političkih lidera, ministara, poslanika i ostalih politikantskih jebivetara, gleda na svoj narod samo kao na stoku koju valja goniti, dresirati i maksimalno iskoristiti.
Čim se dokopaju vlasti, naši vajni političari zaborave na obećanja i momentalno se izrode u debelguze gnomove koji misle samo na sebe i svoje buđelare. Čim zasednu u kožne fotelje i zaduže crne "audije", stranački pacovčići zaborave one koji su ih birali i pretvore se u bezdušne dahije kojima je samo i jedino do harača stalo. Politikanti doživljavaju slobodne građane kao smrtne neprijatelje koji će ih jednog dana na nekim tamo izborima ostaviti bez neograničene moći, bez masnih provizija i prljavih para. I zato su oni u stalnom ratnom stanju sa građanima. Umesto da sarađuju oni kažnjavaju, umesto da se dogovaraju oni prete, umesto da svoju vlast temelje na poverenju, oni je baziraju na strahu...
Najbolji prilog ovoj diskusiji onomad je dao direktor Poreske uprave, izvesni Vladimir Ilić. Ovaj imenjak sovjetskog boljševika u maniru nacističkog oberšturmfirera izdao je, naime, naredbu da se pod hitno formira 19 "mobilnih ekipa" koje svakog dana moraju da zatvore najmanje po dve firme u Srbiji! Pazite - moraju!?! Alo, bre, moraju!?! Nema tu rasprave, nema razmišljanja na temu šta će biti ako inspektori jednog lepog dana ne pronađu baš nijednog bakalina ili roštiljdžiju koji ne izdaje fiskalne račune. Ne ostavlja se ni mogućnost da možda zatvore samo jednu radnju dnevno. Ne! Ima da se zatvori svakog dana najmanje 38 firmi. I tačka! Ima, pod moranje, da se naplati najmanje 38 astronomskih kazni. I nema tu 'oćeš-nećeš. Mora, bato! Tako, i nikako drugačije. I ne mari taj Vladimir Ilić što ga demantuju i matematika i zdrav razum. Nije ga briga što će primenom njegovih paramafijaških metoda u Srbiji za manje od dve godine biti pozatvarane sve radnje i radnjice. Ne mari Vladimir Ilić. Šta on tu ima da razmišlja, zašto da se ubeđuje? Čovek, bre, vodi rat. On, nesrećnik, državu i tržište shvata kao bojno polje na kome se bije bitka do istrebljenja! On je, mučenik, u svojoj glavi potpuno pomešao pojmove revolucije, dogovorne ekonomije i slobodnog tržišta...
A nekako u isto vreme, svoje shvatanje vlasti kao govnjive motke koja služi da se neposlušni udaraju po glavi, demonstrirao nam je i ministar finansija Mlađan Dinkić. Čim su se, naime, Kurir i Glas javnosti usudili da upitaju šta bi sa državnim milijardama za kojima je tragao na Kipru, Dinkić je, umesto odgovora, poslao armiju najrazličitijih inspekcija! Služeći se proverenim metodama julovskih siledžija, ministar je, sve u želji da po svaku cenu uništi i upropasti, u nepoćudne novine poslao na stotine inspektora koji, između ostalog, prebrojavaju ispijene kafe i kontrolišu stanje redakcijskog klozeta (?!?). Umesto da konkretno odgovori na konkretna pitanja, vajni ministar finansija zloupotrebljava moć koju mu daje državna funkcija.
Da se razumemo, ne sporim ja pravo poreznika da kontrolišu bilo čije poslovanje, nemam ništa protiv ni da gospoda inspektori kampuju u Kuriru. To je njihovo pravo koje im niko ne može oduzeti. Ali, sporim pravo državnih činovnika da se iživljavaju. Sporim pravo ministra finansija da inspekciju koristi kao svoju pretorijansku gardu koja treba da ga zaštiti od neugodnih pitanja. To se, gospon Dinkiću, ne zove demokratija, to se zove nasilje i samovolja...
www.yumediacenter.com
(salim se). Mislim da su ovo zanimljivi postovi i teme pa nije zgoreg da se malo procita iz strucnije glave receno. Nemam zivaca da se raspravljam stvarno ovde kada mnogi, kao punoglavac, lupaju stalno glavom u zid i ponavljaju sebi: nisam lud, nisam lud, nisam lud... to me samo Mindjic napravio ludim, inace ja sam sasvim normalan... i ti sada zamisljas da ja treba da sedim ispred kompjutera i da se objasnjavam ovde...
