Text koji ste u skorije vreme procitali je...
bilo koji...cak i sms poruka... gde ste ga/je videli?
evo ovo je moje...


Kada vreme ostavi svoj trag na ovim stranicama I oboji ih onom finom zutom nijansom patine, ti ces pronaci ovo pismo.Mozda ces se zapitati da li je namenjeno tebi, ali vec sledeceg trenutka ces znati da jeste. Jer, iako kazu da su sve ljubavi iste, nasa je posebna. Toliko sanjana, bezgranicno zeljena...Neostvarena... I dok ti prsti podrhtavaju dok citas ove reci, osluskujes tisinu oko sebe. Da l ice naici tvoja zena, ili jedna od tvojih kceri? Da li ce te pitati zasto si toliko zanesen jednim zenskim pismom? Ali ti si smeran,tih,porodican covek, neko ko nikada nije zgresio, neko ko je maksimalno odan, I verovatno ces spretno smisliti neki dobar odgovor. I niko nece nista posumnjati. A malo ko zna zasto si sve te godine bio toliko dobar, zasto nikada nisi ni pomislio nesto lose, nesto o cemu drugi muskarci stalno mastaju...Ali ja znam. U stvari, nas dvoje jedini znamo. Drugacije nije moglo. I ti I ja smo zasnovali svoje porodice I davali sve od sebe da ovoga puta uspe. Godinama smo bivali fizicki sve dalji, a u mislima...blizi. Mozda I vise nego sto je to bilo u pocetku.…Mada, tesko je biti blizi nego one noci na snegu... Kada smo oslikavali “jezuske” I voleli se do besvesti. Ili onda kada smo putovali bez cilja I bez reci, a bas smo u tom putu jedno drugom najvise rekli. Govorio si da sam tvoja jedna I jedinstvena, I da nikada neces biti srecan kao tada. I znas sta je najbolje od svega? Znam da si tada govorio istinu. I sam sebi si, na neki nacin, odredio sudbinu. Ti si izabrao da ti ja budem ljubav... jedna I jedina. Najveca. Neprezaljena. Ali, sudbinu nismo mogli da promenimo. Neke godine ne mogu tek tako da se izbrisu I zaborave. Imali smo svoje zivote I onaj jedan nas, zajednicki. I tako je ostalo. Zauvek...