Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Brine me mogućnost da se aktuelna vlada pokaže sposobnom.
Ivan Medenica:
Meni je zapalo za oko nešto što me brine, jer pripadam krugu ljudi koji gostuju u Peščaniku. Brine me mogućnost da se aktuelna vlada pokaže sposobnom. Sve što smo o njoj mislili i govorili bilo je izrazito kritički intonirano i naravno i dalje postoji sijaset primedaba koje mogu da joj se stave. Ali ako je neka vlada došla sa tri osnovna cilja: intenzivna saradnja sa Haškim sudom i dobijanje pozitivne ocene Studije o izvodljivosti, čuvanje savezne države i donošenje novog Ustava, a po indikacijama iz medija oni su na putu da realizuju sve te osnovne ciljeve, onda se postavlja pitanje da li ta vlada može da se definiše kao neuspešna. I to je ono što me brine, jer ni po čemu, hajde bar po tom nekom društvenom, kulturnom modelu koji promoviše, mi nije bliska.
Ja mislim da mi sada dolazimo u veoma opasnu fazu, a to je da će ova vlada na svoj spor, netransparentan način ostvarivati male pomake i rezultate koji će nas mnogo sporije nego što smo želeli, mnogo sporije nego što je to Đinđić želeo, ali uvoditi u Evropu. da ćemo mi ući u Evropu i sa ovakvom vladom, s tim što ćemo u tu Evropu uneti i ceo svoj neraščićen bagaž. Neke želje da ova vlada ne dobije zeleno svetlo od sveta i da samim tim mi imamo argument da kažemo - pa evo, nisu bili dobri - te želje su nerealne. Ova vlada će dobiti zeleno svetlo od sveta i tako sporo, mic po mic nas voditi tamo gde svi želimo da odemo, ali ne na način na koji to želimo.
Ja mislim da ćemo na kraju biti suočeni sa tim da priznamo da je vlada ostvarila ono što je proklamovala kao svoje ciljeve. Druga je stvar da li smo mi zadovoljni tim ciljevima, ali uspešnost jedne vlade se procenjuje po tome da li je ono što je najavila i radila. Milošević, koji je najavio veliku Srbiju, recimo, da ju je ostvario bio bi uspešan, bez obzira s tim da li se mi slagali ili ne slagali sa konceptom velike Srbije. Pretpostavljam da je jasno da je ovo analiza situacije, a ne moj vrednosni odnos prema vladi, ali mislim da moramo biti realni. Jesi li očekivala ovakav odgovor?
Zapad ima svoje zahteve, a to da li ćemo mi ovde na televiziji da pevamo uz gusle o Lazareviću ili nećemo, to je njih baš briga. To je naš problem. Zato mislim da je situacija dosta pesimistična u tom smislu što i ulazak u Evropu ne podrazumeva čišćenje unutar vlastitog dvorišta. E sad, tu postoji ipak jedna optimistička vizija. Ulaskom u Evropu mi prihvatamo određene civilizacijske standarde. Ti standardi su forma, forma nije nebitna, forma će postepeno, na duge staze indukovati i određeni sadržaj, ne znam, ne sme da se puši, ne sme da se pljuje, ne sme niko na televiziji da se vređa zbog svoje različitosti.
Znači, neće se desiti da ćemo se mi pročistiti i suočiti sa samima sobom sami od sebe i onda kao takvi reći - Evropo, mi smo se promenili, uzmi nas, nego ćemo mi minimum da damo Evropi, Evropa će reći - pa hajde, neka i ovo trinaesto prase uđe u celu priču, biće tamo na repu, ali bolje s njim nego bez njega, ali mic po mic, kao svi malograđani, polako ćemo to prihvatati i onda, možda kroz dve generacije ovo društvo će iznutra biti suštinski obnovljeno. Samo što to neće biti za našeg života, to će biti u nekoj narednoj priči.
Ivan Medenica:
Meni je zapalo za oko nešto što me brine, jer pripadam krugu ljudi koji gostuju u Peščaniku. Brine me mogućnost da se aktuelna vlada pokaže sposobnom. Sve što smo o njoj mislili i govorili bilo je izrazito kritički intonirano i naravno i dalje postoji sijaset primedaba koje mogu da joj se stave. Ali ako je neka vlada došla sa tri osnovna cilja: intenzivna saradnja sa Haškim sudom i dobijanje pozitivne ocene Studije o izvodljivosti, čuvanje savezne države i donošenje novog Ustava, a po indikacijama iz medija oni su na putu da realizuju sve te osnovne ciljeve, onda se postavlja pitanje da li ta vlada može da se definiše kao neuspešna. I to je ono što me brine, jer ni po čemu, hajde bar po tom nekom društvenom, kulturnom modelu koji promoviše, mi nije bliska.
Ja mislim da mi sada dolazimo u veoma opasnu fazu, a to je da će ova vlada na svoj spor, netransparentan način ostvarivati male pomake i rezultate koji će nas mnogo sporije nego što smo želeli, mnogo sporije nego što je to Đinđić želeo, ali uvoditi u Evropu. da ćemo mi ući u Evropu i sa ovakvom vladom, s tim što ćemo u tu Evropu uneti i ceo svoj neraščićen bagaž. Neke želje da ova vlada ne dobije zeleno svetlo od sveta i da samim tim mi imamo argument da kažemo - pa evo, nisu bili dobri - te želje su nerealne. Ova vlada će dobiti zeleno svetlo od sveta i tako sporo, mic po mic nas voditi tamo gde svi želimo da odemo, ali ne na način na koji to želimo.
Ja mislim da ćemo na kraju biti suočeni sa tim da priznamo da je vlada ostvarila ono što je proklamovala kao svoje ciljeve. Druga je stvar da li smo mi zadovoljni tim ciljevima, ali uspešnost jedne vlade se procenjuje po tome da li je ono što je najavila i radila. Milošević, koji je najavio veliku Srbiju, recimo, da ju je ostvario bio bi uspešan, bez obzira s tim da li se mi slagali ili ne slagali sa konceptom velike Srbije. Pretpostavljam da je jasno da je ovo analiza situacije, a ne moj vrednosni odnos prema vladi, ali mislim da moramo biti realni. Jesi li očekivala ovakav odgovor?
Zapad ima svoje zahteve, a to da li ćemo mi ovde na televiziji da pevamo uz gusle o Lazareviću ili nećemo, to je njih baš briga. To je naš problem. Zato mislim da je situacija dosta pesimistična u tom smislu što i ulazak u Evropu ne podrazumeva čišćenje unutar vlastitog dvorišta. E sad, tu postoji ipak jedna optimistička vizija. Ulaskom u Evropu mi prihvatamo određene civilizacijske standarde. Ti standardi su forma, forma nije nebitna, forma će postepeno, na duge staze indukovati i određeni sadržaj, ne znam, ne sme da se puši, ne sme da se pljuje, ne sme niko na televiziji da se vređa zbog svoje različitosti.
Znači, neće se desiti da ćemo se mi pročistiti i suočiti sa samima sobom sami od sebe i onda kao takvi reći - Evropo, mi smo se promenili, uzmi nas, nego ćemo mi minimum da damo Evropi, Evropa će reći - pa hajde, neka i ovo trinaesto prase uđe u celu priču, biće tamo na repu, ali bolje s njim nego bez njega, ali mic po mic, kao svi malograđani, polako ćemo to prihvatati i onda, možda kroz dve generacije ovo društvo će iznutra biti suštinski obnovljeno. Samo što to neće biti za našeg života, to će biti u nekoj narednoj priči.
