То није истина. Срби муслимани и Срби римокатолици постојали су једино у 20. веку, у доба националног буђења, итд. Међутим, то је трајало врло кратко. Срби римокатолици већ након Првог светског рата не постоје, сем пар појединаца и то је то. Срби муслимани постојали су за време Другог светског рата на нивоу једног четничког одреда и то је то. Али, масовно, Срби римокатолици и Срби муслимани никада нису постојали.
Али са друге стране, римокатоличко и муслиманско становништво, српског порекла, масовно се уписивало у усташки покрет и вршили су масовне злочине над српским народом. Римокатолици и муслимани, српског порекла, постали су највећи ,,Хрвати" а данас ,,Бошњаци" и највише су српске крви управо они пролили. Тако да је прича о ,,Србима муслиманима" и ,,Србима римокатолицима" једна обична бајка, и то пре све због тога што сами римокатолици и сами муслимани српског порекла, неће да буду Срби и не идентификују се са Српством. Сем неких часних изузетака, мањих група, итд- већина Срба римокатолика и муслимана мрзи Српство, и вољна је да убија Србе. То су чињенице.
Па ајде, покажи ми, где су данас ти вајни ,,Срби муслимани" и ,,Срби римокатолици"? Где су? Па нема их.
Шешељ упорно иде са том причом, несхватајући да је она пропала, да нема више никаквог смисла и да је реално бесмислена. То је више због његове урођене тврдоглавости, а не зато што верује у ту идеју. Него, пусти Шешеља и погледај шта кажу сведоци тог времена:
Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом." А пази сад шта исти аутор запажа о Србима католицима: ,,Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име.
Дакле, из овог сведочанства може се јасно видети да су само Православни Срби имали свест да су Срби, имали свест о себи, свом идентитету, историји и језику, док Срби римокатолици и Срби муслимани нису имали српску националну свест. То су чињенице.
