Čudesni svet Roberta Džordana

Серијал Точак Времена, Роберта Џордана, изазвао је велико одушевљење међу читаоцима епске фантастике и поређења са најпознатијим делом – Господарем Прстенова. Паралеле су бројне, од “авантуре на путу” до поређења ликова – како младих учесника авантуре, тако и Моираине са Гандалфом. Већ сам писао о томе како су Џорданови ликови много занимљивији, животнији (у смислу мање предвидљивости), од Толкинових. То поређење наравно важи за лик и много више положај Моираине, и уопште Аес Седаи, који је много узбудљивији, и са становишта моћи логичнији од положаја чаробњака Средње земље.
Ако оваква поређења стоје по динамици радње, ако гледамо светове Толкина и Џордана нећемо видети баш много заједничког. Заједничка је само подела на онтолошко добро и зло. Али док код Толкина имамо поделу на две стране које се фронтално сукобљавају, уз паралелну радњу везану за Прстен, код Џордана је све много компликованије. Макијавелистичко коришћење разних страна и играње на карту међусобних сукоба у (Великој) игри, у којој нема невиних, доводи нас до поређења са једним другим светом – са светом Дине, Френка Херберта. Уствари, доводе до Дине неке друге паралеле, па погледајмо следећу схему:
Точак Времена – Дина – реална историја
Аес Седаи – Бене Гесерит – нема парњака
Деца Светлости – нема парњака – Инквизиција
Сеаншан – Тлеилакс - нема парњака
Аијели – Фремени – Бедуини
Најтачнија је паралела која потоји између Аијела, народа који живи у Пустари, каменитој безводној пустињи и Хербертових Фремена. Чак и неке фразе “моја вода је твоја” неодољиво подсећају на Дину.
Аес Седаи на први поглед делује веома слично Бене Гесериту. Међутим, Бене Гесерит нема фракције или еснафске поделе, као Аес Седаи. Заправо је Плави Ађах (један од седам), коме припада Моираина и из кога потиче актуелна Амирлин (изабрани лидер ове групације), по својој функцији аналоган Бене Гесериту. Осталих шест ађаха се бави палетом послова који могу улазити у палету потребних и обучених способности код једне Бене Гесерит (рецимо Лечење), али им нису превасходна делатност.
Паралела Сеаншана и Тлеилакса је прилично далека и начелна. Реч је о силама са чудним уређењима и технологијама које делују на остале, са циљевима и средствима који њима не делују баш јасно. Ту престаје свака сличност, јер ради се о појавно сасвим другачијим световима, па и паралеле понекад могу бити само далеке.
Деце Светлости (Инквизиције) немају парњака у Дини. Дина је уопштено, а посебно у поређењу са световима Толкина или Џордана, заправо “секуларан” свет. Мало чудно, с обзиром на утицај религије на ово дело. Али немојмо заборавити да су Фремени (бар у почетку) ипак маргинална група, док Бене Гесерит не “деле” своју религију са осталима. Осим тога, код Дине не постоји декларисано зло. Нема Мрачнога, Сенке. Чак ни за типичне негативце Харконене се не може се рећи да су Пријатељи Мрака у смислу да имају потписани уговор са Ђаволом. То је највећа разлика између ова два света.
Код Џордана постоји општа религија која би се могла описати као двоструки дуализам. Са једне стране је дуализам Добра и Зла (Мрачни и Творац, Сенка и Светлост), са друге страна Добра, страна Једне моћи подељена је на мушки и женски принцип (као Јин и Јанг), од чега је мушки принцип укаљан додиром Мрачнога. То је основа заплета који је много развијенији него код Толкина и приблажава се Хербертовом заплету.
Карактеристична је сумња у намере других страна, која је често оправдана, јер Мрачни има своје невидљиве пријатеље. Такође, постоје, од самог почетка сукоба, међусобно “равноправне” опције борбе против зла – што је у супротности са Толкиновом линијом радње која се своди на борбу и искушење.
Тако се овај свет намеће као један од најкомплетније креираних. Надам се да сам овим оне који су прочитали или отпочели са читањем овог серијала (10 књига, за сада, ја прочитао 2) подстакао на размишљање, а оне који нису прочитали да се обавезно маше овог дела, посебно ако воле епску фантастику – која по мишљењу потписника ових редова јесте најбољи књижевни жанр.