Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
U svetu bez zidova -Loren Oliver

Ja nisam posebna. Ja sam tek jedna obična devojka, visoka metar i pedeset osam i prosečna po svemu. Ali zato imam jednu tajnu: možete izgraditi zidove sve do neba visoke, ja ću ipak pronaći načina da ih preletim; možete me sa sto hiljada ruku pokušavati prikovati za tlo, ali ja ću se ipak nekako izvući. Mnogo nas je takvih, više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati da veruju. Ljudi koji odbijaju da se spuste na zemlju. Ljudi koji vole u svetu bez zidova, ljudi koji vole uprkos mržnji i odbijanju, ljudi koji se nadaju uprkos tome što nade baš i nema i koji su u tome neustrašivi. Volim te. Zapamti. Ne mogu mi to oduzeti!
 
Cilj bez cilja

Ako razmišljamo o praktikovanju Dhamme kao postizanju nečega, tada unapred stvaramo neku sliku, koju se onda upinjemo da ostvarimo. Međutim, ono što bih ja preporučio jeste da jednostavno imamo poverenje u pažljivost uma, u svesnost, i da napustimo želju da dobijemo ili da otvarimo bilo šta. Svest je još uvek tu, i senzitivnost -- ali ih ne doživljavamo kroz to da smo mi nekakva osoba. Postoji samo svesnost onoga što se odigrava -- toga kakav je osećaj ili koje je stanje uma u ovom trenutku. Možemo to nazvati intuitivnom svesnošću. Ali ona nije programirana i uslovljena ni mišlju, ni sećanjem, a ni nekom percepcijom.

Ajahn Sumedho: True but not right


mindfulness2.jpg
 
Ima li čega nedostojnijeg od toga da raspoloženje pametnoga zavisi od tuđeg nevaljalstva; i ako pametan zaista mora da se ljuti zbog sramnih dela i da se uzbuđuje zbog tuđih zločina, onda nema ničeg jadnijeg od pametnoga;
celi život proći će mu u ogorčenosti i tuzi.
Da li će postojati i jedan trenutak kada on neće videti stvari koje su za osudu?
Koliko god bude prešao prag svoje kuće, on će morati da stupi među zločince, bludnike i bestidnike, koji su i pored svih poroka sretni;
nikada njegove oči neće pogledati oko sebe, a da ne naiđu na nešto što će ih ogorčiti;
malaksaće ako se bude rastrzao gnevom toliko puta koliko to bude zahtevao svaki povod.

Seneka
 
Još jedan dan koji se otvara iz pupka mog jada: od trena kada padnemo, kao figure od perja, ravno u sneg. To ja, zbog ove zore, što ide dugačkim ulicama do mesta koje zovem kućom, ponovo počinjem sa otežanim podvodnim pokretima, koje me vode ka još jednoj noći i tebi koja rasteruješ sumornost, sporim bledim rukama.
Sada je sve izvodljivo, jer ništa nije stvarno. Baš kao violinska žica, rastegnut sam do tačke pucanja, sve do noći.


L.Darel
 
Ceo život provedemo želeći da nešto distignemo, sledeći snove, verujući da ćemo kad to dobijemo postati srećni. ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lepo produhovljeno je ono čemu težimo. Poslednja stanica je smrt. ako ne umemo da budemo srećni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure to su sve one stvari za koji oni veruju da će im doneti sreću a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudeo, čovek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist-Prsten
 
.....Ja sam sin Poezije
Poezija ćerka Odraza
Odraz ćerka Razmišljanja
Razmišljanje ćerka Nauke
Nauka ćerka Traganja
Traganje ćerka Velikog znanja
Veliko znanje ćerka Velikog uma
Veliki um ćerka Razumevanja
Razumevanje ćerka Mudrosti
Mudrost ćerka boginje Danu.

V.Bajac -Druid iz Sindiduna
 
Ko je pisao ovo i kako se zove roman?

divlja-u-srcu:
Opet je bio na zadnjem sedistu crnog automobila, skrivao lice da se ne bi sreo sa pogledima, uvek u strahu. Ljubili smo se bez reci, ljubili, tu, zaboravljajuci sve, ljubili. Plakao je u poljupcu. Otac ce jos ziveti. Izgubio je i poslednju nadu. Molio ga je. Preklinjao ga je da mu dozvoli da je jos zadrzi uz sebe, uz svoje telo, rekao je da ga verovatno razume, da je i on verovatno bar jednom u svom dugom zivotu upoznao strast poput ove, da je drugacije nemoguce, molio ga je da mu dozvoli da i on sam, samo jednom, dozivi takvu strast, takvo ludilo, tu ludu ljubav prema beloj devojcici, trazio je jos vremena da je jos voli pre nego sto je posalju u Francusku, da mu je ostavi jos malo, jos mozda godinu dana, jer nije mogao da vec sad ostavi tu ljubav, ona je suvise nova, jos suvise jaka, jos uvek u gorucoj strasti, da bi bilo suvise grozno da se odvoji od njenog tela, utoliko pre sto on, otac, dobro zna da se to nece ponoviti.
Otac mu opet rece da bi vise voleo da ga vidi mrtvog.
Kliknite za proširenje...
 
555. Kritika i pohvala

“Monasi, ako bi neko kudio mene, Dhammu ili Sanghu, ne dopustite da bude imalo mržnje, ogorčenja ili nezadovoljstva u vašem umu. Jer ako ste ljuti ili nezadovoljni, to će vam biti samo prepreka. Ako ste ljuti ili nezadovoljni, hoćete li biti u stanju da prepoznate je li to što vam je rečeno tačno ili pogrešno?”

“Sigurno da nećemo biti u stanju, poštovani gospodine.”

“Umesto toga, to što je pogrešno trebalo bi da objasnite ovim recima: ‘Ovo je pogre[no, ovo je neistina, to nema nikakve veze sa nama, tako nešto se ne može naći među nama’.

A ako bi neko, monasi, hvalio mene, Dhammu ili Sanghu, ne dopustite da vam um osvoje radost, zadovoljstvo ili ushićenje. Jer ako ste radosni, oduševljeni ili ushićeni, to će vam biti samo prepreka. Ako ste oduševljeni i ushićeni, hoćete li biti u stanju da prepoznate je li to što vam je rečeno tačno ili pogrešno?”

“Sigurno da nećemo biti u stanju, poštovani gospodine.”

“Umesto toga, to što je istinito trebalo bi da objasnite ovim rečima: ‘Ovo je tako, ovo je istina, to ima veze sa nama, tako nešto se može naći među nama’.


Buda
Brahmađala sutta, DN 1


buddha-face.jpg
 
Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."

L.Darel Aleksandrijski Kvartet
 
"To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
H.L.Borhes
 
Razodjenuo sam svoju zimsku kožu
Pripremam bore i pore na prve alergijske reakcije na behar
Vrtim oko maloga mozga sve svoje voajerske avanture koje ću raditi na prvim zrakama sunca
Sa vlatima trave l laticama cviječa, sa pčelama, bubama i bajama, djevojkama, ženama
I čekam proljeće...
Probudio se međed u meni, riknuo i poželio da pojede svijet
U zaboravu sam sakrio smetove, oluje, zatišja i bure
Prevrnuo sam u utrobi sve progutane psovke, suze, krikove i hladna srca koja zavoljeh
I čekam proljeće...
Ljudi, insani,homo sapiensi i dalje prolaze mimo mojih potreba
Ljepote, strasti i požude očekuju moj pozitivan odgovor , pa da me opkole
Niz vodu puštam da odu svi otrovi i fekalije duše moje skupljene u zimskim noćima
Dok čekam proljeće...
Kontriram oportunistima, čekajući visibabu da mi nikne na ramenu
Ubijam u pojam pesimiste dok mirišem jagorčevine na ženskim bedrima
Sa razumjevanjem opsujem majku neo(sve i svakakvima) sa jaglacom zadjenutim na mom personalnom osmjehu
Haman da je došlo proljeće...


Čekajući proljeće -Mario Vranes
 
" -Tesko mi je da poverujem da se radilo o prostoj slucajnosti. Ne bih umeo tacno da objasnim, ali kad sam se sreo sa Gabrijelom znao sam da se nalazim na tom mestu u to vreme zato sto je tako nuzno. Nije bilo niceg proizvoljnog u tome.
Titus je lupnuo prstima po stolu pre nego sto je odgovorio:
- Ne prihvatamo sudbinu u svom svakodnevnom zivotu kad je sudbina previse hirovita. Ali je zato prihvatamo u univerzumu i stvaranju zivota, koji zavisi od spajanja elemenata koje je beskonacno mnogo puta hirovitije.
- Sta hocete da kazete?
- Verovatnoca da nastane zivot ista je kao verovatnoca da se dobije glavna nagrada na slot masini sa stotinu znakova. Ovde smo jer je jednom izasla jedina kombinacija koja je mogla da prodje. Zar to nije cudesno? Stavise, ko je ubacio novcic kako bi bubnjevi poceli da se vrte? To je velika tajna. Veliki prasak je potpuno neshvatljiv jer nije vazno sta se desilo, nego ko je, ili sta, potpalio fitilj.
- Znaci li to da iza svega sto nam se dogadja stoji neka nevidljiva ruka?
- To bi znacilo previse pojednostaviti stvari - odgovorio je Titus smeseci se po prvi put. - Mislim da je Jung rekao da su sva ziva bica povezana nevidljivim nitima. Povuces jednu, a pomeri se sve. Stoga svaki mali cin utice na sve. Za to nije nuzan Bog.
- Ali to mi ne pomaze da shvatim zasto je Gabrijela bila tamo, a jos manje sta treba sad da radim.
- Razmisljaj o kosmickoj slot masini. Vec je dovoljno velika tajna to sto smo ovde. Velika tajna, i to je sve sto postoji."

Fransesc Miralles "amor en minuscula" (ljubav malim slovima)
 
"Žena mora svoje prijatelje i ljubavnike mudro birati, jer i oni mogu postati slični zloj maćehi i njezinim pokvarenim kćerima. Našim ljubavnicima ćesto dajemo moć velikog maga - velikog čarobnjaka. To je lako učiniti, jer ako se uistinu zbližimo, onda to postaje, ili nam se barem čini, nalik na otključavanje čarobnog staklenog atelijera. Ljubavnik može ugroziti i/ili uništiti čak i najtrajnije veze s našim vlastitim ciklusima i idejama. Razornog ljubavnika valja izbjegavati. Bolji je ljubavnik onaj koji je fino sazdan od snažnih psihičkih mišića, a nježna mesa. Divljoj ženi pomaže i kad je ljubavnik također pomalo vidovit, osoba kojoj pogled "prodire" u njezino srce.

Kada divlja žena ima ideju, prijatelj ili ljubavnik nikad neće reći: "Pa, ne znam... to mi zvuči zbilja blesavo (pretjerano, neizvedivo, skupo itd.)" Pravi prijatelj to nikada neće reći. Umjesto toga reći će... "Ne znam razumijem li. Reci mi kako ti to vidiš. Reci mi kako ćeš to izvesti."

..............................

"Pažljiv odabir prijatelja i ljubavnika, da ne spominjemo učitelje, ključan je zato da bismo ostali svjesni i intuitivni te da bismo imali kontrolu nad plamtećim svjetlom koje vidi i zna."



Clarissa Pinkola Estes "Žene koje trče s vukovima"
 
...pogledajte lica i tela ljudi koje volite.Eksplicitnu lepotu koja ne potiče od mekoće kože ili neutralnosti izraza,već od mreže iskustava koja je ostavila svoj trag.Svako lice,svako telo živi je fosilni zapis.Zapis i mačkama,neprijateljima,teškim porođajima;o nesrećama,okrutnostima,blagoslovima.Podsećanja na ludosti,pohlepu,nesmotrenost,nestrpljivost.Trenutak vremena,sećanja,sačuvan i pohranjen unutar tela i na telu.Ne mora vam se reći da su ti zapisi ono što vašeg ljubavnika čini prelepim.Ako Bog postoji,on je tamo,u malim,odbačenim delićima,grubim,nasumičnim,koji nemaju sebi ravnog.

Stefani Kalos-Skrhana za tebe
 
Uznemiri me da se opet tresem od sna
Uznemiri me da opet budem plameni sjaj
da osjetim kako dodirujem vrh
pa padam do dna
Budi opet zao,gledaj me baš tako
da znam da bi da uđeš
da prodreš u mene
I zapali me,stegni me,uzmi me jako
Zastruji mi tim nemirom
tom strašću kroz vene
dok smo jedno "ah" i jedno "oh"
u ovoj mukloj noći
Gledaj me dok nas ponoć
u erupciji žudnje skriva...
 
Žeđ na smrt

To je kao čovek koji je putujući izdaleka strašno ožedneo. Onda zamoli nekog da mu da vode, a ovaj kaže: "Pij ovu vodu ako hoćeš. Njena boja je dobra, dobro miriše, ukus joj je dobar, ali samo da ti kažem, voda je otrovna. Možeš se od nje otrovati ili barem imati strašne bolove." No, žedni putnik ga ne sluša, jer ga muči velika žeđ. Ili poput pacijenta posle operacije. Lekar mu je rekao da ne uzima vodu, ali on je ipak traži da pije.

Čovek žedan čulnih zadovoljstava je sličan ovome: žedan slika, žedan zvukova, mirisa, ukusa, koji su svi otrovni.

Buda nam govori da slike, zvukovi, mirisi, ukusi, dodiri i ideje mogu da nas otruju. To su klopke. Ali mi ga ne slušamo. Isto kao i onaj čovek koji ne sluša upozorenje, jer je tako žedan: Bez obzira u koliko nevolja i bola će upasti, on samo traži vodu da se napije. Nije ga briga hoće li pošto popije tu vodu umreti ili se previjati od bolova. Čim dohvati času, ne prestaje da pije. Čovek žedan čulnih zadovoljstava pije slike, pije zvukove, pije mirise, pije ukuse, pije dodire, pije ideje. Oni mu izgledaju ukusni, te nastavlja da ih pije. Ne može da se zaustavi. I piće ih sve dok ne umre -- uhvaćen na delu, omađijan čulnim.

Adjan Ča: Tako jednostavno


thirsty.jpg
 
Skloni smo tome da o svemu stvaramo pretpostavke. Pro­blem u stvaranja pretpostavki je taj što mi verujemo da su one istinite. Mogli bismo se zakleti da su istinite.

Mi stvorimo pretpostav­ku, pogrešno shvatajući stvari, shvatimo ih lično, i završimo ta­ko što ni iz čega napravimo strašnu dramu.

Sve nedaće i drame koje ste doživeli u svom životu proizašle su iz toga što ste donosili pretpostavke i lično shvatali stvari.

Zbog toga što se plašimo da postavimo pitanje i raz­jasnimo stvari, mi stvaramo pretpostavke; zatim branimo svoje pretpostavke i pokušavamo da dokažemo da neko drugi nije u pravu. Uvek je bolje postaviti pitanje nego stvoriti pretpostavku, zato što pretpostavke predstavljaju preduslov patnje.

Ako nam drugi nešto kažu, mi stvaramo pretpostavke, a ako nam nešto ne kažu, stvaramo pretpostavke da bismo zadovoljili svoju potrebu da znamo i da bismo nadoknadili potrebu za komunikacijom. Čak i kada nešto čujemo i ne razumemo, stva­ramo pretpostavke o tome šta to znači a zatim poverujemo u te pretpostavke. Stvaramo najrazličitije vrste pretpostavki jer ne­mamo hrabrosti da postavimo pitanja.

Mi stvaramo pretpostavku da svi vide život onako kako ga mi vidimo. Pretpostavljamo da drugi misle onako kako mi mis­limo, osećaju onako kako mi osećamo, sude onako kako mi sudimo, i zloupotrebljavaju onako kako mi zloupotrebljavamo. To je najsnažnija pretpostavka koju ljudi stvaraju. A to je i razlog zbog kojeg se plašimo da budemo onakvi kakvi jesmo pred dru­gima. Zbog toga što mislimo da će svi drugi suditi o nama, mal­tretirati nas, zlostavljati i kriviti nas onako kako mi krivimo se­be. Tako da čak i pre nego što drugi imaju priliku da nas odbace, mi već odbacujemo sebe. Takav je način funkcionisanja ljudskog uma.

Najbolji način da sebe sprečimo da stvaramo pretpostavke jeste da postavljamo pitanja. Obezbedite sebi jasnu komunikaci­ju. Ako nešto ne razumete, pitajte. Nađite u sebi dovoljno hrab­rosti da postavljate pitanja sve dok ne obezbedite da je sve ono­liko jasno koliko može biti pa čak i tada nemojte pretpostav­ljati da znate sve ono što se može znati o nekoj situaciji. Kada jednom čujete odgovor, nećete morati da stvarate pretpostavke jer ćete znati istinu.

Don Miguel Ruiz - Nemojte stvarati pretpostavke
 
Slavuj i ruža-Oskar Wild

Rekla mi je da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža – kliknuo student – ali u svom mojem vrtu nema crvene ruže.

Iz svojega gnijezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se.

– Nema crvene ruže u cijelom mojem vrtu! – uzvikivao i krasne mu se oči napunile suzama. – Ah, do kakvih sitnica stoji sreća! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne, ali mi je život bijedan jer mi nedostaje crvena ruža.

– Evo napokon vjerna ljubavnika – reče slavuj. – Noć po noć pjevao sam o njemu, iako ga nisam znao: noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvijezdama, a sada ga vidim. Kosa mu je tamna kao zumbulov cvijet, a usne mu rumene kao ruža koju želi; ali lice mu je od ljubavi poblijedjelo kao bjelokost i jad mu se ubilježio na čelu.

– Sutra uvečer priređuje vladar ples – mrmljao je mladi student – a moja će ljubav biti na plesu. Ako joj donesem crvenu ružu, plesat će sa mnom sve do jutra. Ako joj donesem crvenu ružu, držat ću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na rame, i stezat ću ruku njezinu u svojoj. Ali nema crvene ruže u mojem vrtu, pa ću sjediti sam a ona će proći mimo mene. Neće ni mariti za mene i srce će mi pući – To je zaista pravi ljubavnik – reče slavuj. – O čemu ja pjevam, to on trpi: što je meni radost, njemu je jad. Ljubav je zaista divota. Vrednija je od smaragda i skupocjenija od finih opala. Biser i mogranj ne mogu je kupiti niti se prodaje na tržištu. Ne stječu je trgovci niti se može zamijeniti na vagi za zlato. – Glazbenici će sjediti na svojoj galeriji – reče mladi student – i svirat će na svojim instrumentima, a moja će ljubav plesati uz glas harfe i gusala. Plesat će tako lako da se nogama neće dodirivati poda, a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje. Ali sa mnom neće plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam – i on se bacio u travu, pokrio lice rukama i zaplakao.

– Zašto on plače? – zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega, a rep napeo uvis.
– Zbilja, zašto? – reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom.
– Zbilja, zašto? – šapne svojemu susjedu tratinčica nježnim, tihim glasom.
– Plače zbog crvene ruže – reče slavuj.– Zbog crvene ruže! – zaviču oni – jako je smiješno!
A mali gušterčić, koji je bio cinik, nasmije se na sav glas.
Ali slavuj je razumio tajnu studentova jada te je šuteći sjedio na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi.
Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustrijemi se u zrak. Proleti gajem kao sjena i kao sjena proleti vrtom.
Usred tratine stajala je krasna ruža pa kad ju je slavuj spazio, poleti k njoj i spusti joj se na grančicu.
– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. No ruža odmahne glavom.
– Moje su ruže bijele – odgovori ona – bijele kao pjena morska i bjelje nego snijeg na planini. Ali otiđi mojoj sestri koja se plete oko staroga sunčanika i možda će ti ona dati što ti želiš.
Odleti slavuj k ruži što se plete oko staroga sunčanika.
– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.– Moje su ruže žute – odgovori ona – žute kao kosa morske vile što sjedi na jantarovu prijestolju i žuće nego sunovrat što cvate na livadi dok je kosac ne pokosi. Ali otiđi mojoj sestri koja raste pod studentovim prozorom i možda će ti ona dati što želiš.
Odleti slavuj k ruži što raste pod studentovim prozorom.
– Daj mi crvenu ružu – dovikne joj – a ja ću ti otpjevati svoju najslađu pjesmu. Ali ruža odmahne glavom.
– Moje su ruže crvene – odgovori ona – crvene kao golubove noge i crvenije nego silni koralj što se vije po oceanskoj spilji. Ali zima je sledila moje žile, mraz je oprljio moje pupoljke, bura je slomila moje grančice i ja neću imati ruža cijele ove godine.
– Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja – uzvikne slavuj – jednu jedinu crvenu ružu! Zar nema nikakav način kako bih je dobio? Ima način – odgovori ruža – ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem.
– Reci mi – reče slavuj – ja se ne plašim.
– Ako želiš crvenu ružu – reče ruža – moraš je stvoriti pjesmom po mjesečini i obojiti je krvlju iz svojega srca. Moraš prsa nabosti na trn i pjevati mi. Cijele cjelcate noći moraš mi pjevati, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.– Smrt je velika cijena za crvenu ružu – reče slavuj – a život je svakomu jako drag. Radost je sjediti u zelenoj šumi, motriti Sunce u zlatnim kolima i gledati Mjesec u bisernim kolima. Sladak je glogov miris, slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što cvate na brijegu. Ali ljubav je bolja nego život, a što je ptičje srce prema ljudskome srcu?
Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u zrak. Preletio vrtom kao sjena i kao sjena projurio gajem.........

 
Mladi je student još ležao u travi gdje ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u krasnim očima.
– Veseli se – dovikne mu slavuj – veseli se, dobit ćeš svoju crvenu ružu. Stvorit ću je pjesmom na mjesečini i obojit ću je krvlju iz srca svojega. Za uzvrat tražim jedino da budeš vjeran ljubavnik jer ljubav je mudrija od filozofije, koliko god bila filozofija mudra, i moćnija od vlasti, koliko god vlast bila moćna. Krilima joj je boja kao plamen, a plamene je boje tijelo njeno. Usne su joj slatke kao med, a dah joj je kao tamjan.
Student pogleda iz trave i oslušne, ali nije razumio što mu slavuj veli jer je znao jedino ono što piše u knjigama. No hrast je razumio i rastužio se jer je jako volio maloga slavuja koji je sagradio gnijezdo u njegovim granama.
– Otpjevaj mi posljednju pjesmu – šapne mu – ostat ću sam samcat kad tebe ne bude.
Tako je slavuj otpjevao hrastu pjesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrna vrča.
Kad je on otpjevao pjesmu svoju, ustane student i izvadi iz džepa bilježnicu i olovku.
– On ima formu – govorio je sam sebi, odlazeći gajem – to mu se ne može poreći, ali ima li čuvstva? Čini mi se da nema. Zaista je poput većine umjetnika; sasvim je stil, a nema nikakve iskrenosti. Ne bi se žrtvovao za druge. Misli jedino na glazbu, a svak zna da su umjetnosti sebične. Ali mora se priznati da ima u glasu nekih krasnih zvukova. Žalost je što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi.
I ode u svoju sobu, legne na svoj slamnati krevetac i stane misliti o ljubavi; a nakon časka zaspi.

A kad je Mjesec zasjao na nebu, odleti slavuj k ruži i nabode prsa na trn. Cijele cjelcate noći pjevao je grudi nabodenih na trn, a hladni kristalni Mjesec nagnuo se i slušao. Cijele je noći pjevao slavuj, a trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv istjecala.
Pjevao je najprije kako se ljubav rodi u srcu mladića i djevojke. A navrh ruže procvjetala je divna ruža, latica za laticom redala se kao što se pjesma redala za pjesmom. Bila je isprva blijeda kao magla nad rijekom, blijeda kao prvo jutro i srebrna poput krila zorinih. Kao sjena nizina u srebrnu zrcalu, kao sjena ružina u ribnjaku, takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici.
Ali ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn. – Pritisni jače, mali slavuju – doviknulo mu ružino stablo – jer će svanuti dan dok još nije dokončana ruža. Slavuj pritisne jače uz trn, a sve glasnije i glasnije orila mu je pjesma jer je pjevao kako se rađa strast u duši muškarčevoj i djevojčinoj.
A nježna rumen sunula u ružine latice, kao rumen na mladoženjinu licu kad nevjesti poljubi usta. Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još bijelo jer jedino krv iz slavujeva srca može zacrveniti ružino srce.
A stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn. – Pritisni jače, mali slavuju – doviknulo mu stablo – jer će svanuti dan prije no što je dokončana ruža.
Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do srca i ljuta ga bol probola. Gorka je, gorka bila bol, a sve uznositija i uznositija bila je njegova pjesma jer je pjevao o ljubavi što se usavršuje u srcu, što ne umire u grobu.
A divna se ruža zarumenila kao rumen na istočnom nebu. Crvenio se rub laticama, a kao rubin crvenjelo se srce.
Ali slavuju je sve slabio glas i krilašca mu lepršala, a oči se zamaglile. Pjesma mu je slabila te slabila i on je osjećao da mu nešto guši grlo.
A zatim ispjeva posljednji pjev. Bijeli ga je Mjesec čuo te zaboravio na svanuće i zastao na nebu. Crvena ga je ruža čula, sva zadrhtala od zanosa i rastvorila latice hladnomu jutarnjemu vjetriću. Jeka ga je odnijela u svoju purpurnu spilju u brdima i probudila ovčare iz sna. Preletio je preko trske kraj rijeke i ona je javila moru glas.
– Gledaj, gledaj! – uzvikne ružino stablo – ruža je sada savršena – ali slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi, s trnom u srcu. A o podne otvorio student prozor i pogledao – Divna li slučaja! – uzviknuo – evo crvene ruže! Otkad živim, nikad nisam vidio ovakvu ružu. Tako je krasna da zacijelo ima dugačko latinsko ime – i on se nagnuo i otrgnuo je.
Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci.
Profesorova je kći sjedila na vratima i motala na vitao modru svilu, a pseto joj ležalo do nogu.
– Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako vam donesem crvenu ružu – reče student. – Evo najcrvenije ruže na svijetu. Večeras ćete je nositi kraj srca, a kad budemo plesali, pričat će vam ona kako vas ljubim.
Ali djevojka se namršti.
– Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu – odgovori ona – osim toga, kancelarov mi je nećak poslao pravih dragulja, a svatko zna da su dragulji vredniji nego cvijeće.
– Kunem se doista, vi ste jako nezahvalni – reče student zlovoljan i baci ružu na cestu gdje je pala u jarak i kola je pregazila kotačem.
– Nezahvalna! – reče djevojka. – Reći ću vam nešto, vi ste jako surovi; a napokon, tko ste vi? Samo student. Mislim da vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao što ih ima kancelarov nećak – i ona ustade i ode u kuću.
– Kako je ljubav glupa – reče student odlazeći. – Nije ni napola toliko korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvijek kazuje ono što se ne zbiva i navodi te da vjeruješ što nije istina. Zaista je sasvim nepraktična, a kako je u naše doba glavno biti praktičan, vratit ću se ja k filozofiji i učit ću metafiziku.
Vratio se dakle u svoju sobu, izvadio veliku prašnu knjižurinu i uzeo čitati.
 
I na kraju, ostao je još jedan, ali ne manje bitan...kofer pozajmljenih snova, ukradenih želja, gomila grešaka,propalih iluzija...
Njega namerno zaboravljam na povratku kući...i zato ti kažem, ne pakuj mi ništa... Svega imam previše...ono što želim ne možeš mi dati, a ono što
sam ti dala, sačuvaj i pamti...Sada nema značenja, ali nekada, možda...Ko zna...
 
Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Erih Marija Remark -Trijumfalna kapija

 
Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde,
cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podize se grimizno lice zore, sa neznim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladjeni fosfor, zgrusanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka ostre lepote razgrce tamu
svakodnevnog nistavila.) Tada, u pozlacenoj prasini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podize se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Ceznja. Umesto haljine ona nosi sapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku neznosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Ceznja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savrsenu lepotu, govori.

Sanja Domazet - Sveprozimajuca ceznja
 
Rijech znaocima voda. To bi moglo biti jedno sjedalo na parobrodu, na sunashcu (ovo je umjestan deminutiv). Mogao bi biti prozor u kakvoj staroj kamenoj kuci, chetverouglastoj kao kutije ili sanduci, s pogledom dalje, ili kakva zdushna terasa, ili pak ljuljka medju stablima. Nisu sezone samo kalendar; ima jedan osjecaj proljeca, pored osjecaja drugih zbivanja u prirodi, osjecaj upisan u dushi, dan za obecanje svim zzivonosnim klicama.

Proljece. Manimo emfazu ukrasa, rast trave i zzubor vrela, javljanje ptichica, kolanje krvi i otapanje snijega. Manimo proljece organizma. Nego ovaj mlaz u srcu. Ima dushevnih proljeca, unutrashnjih osvita, kresova nade. Proljece. Okupat cemo se u zelenkastom kristalu rijeke, protrljat cemo mishice, i nashe rite svuci; zrak cemo dublje udisati. Razvigor, razvigorac. Jedan cuh ili lahor koji se tako zove. Nosilac peluda. Pravda mocima bica.

Radit cemo. Jest cemo jedan poshten kruh mrko ispechen, piti zdravu vodu s chesme krepkih umova drevnoga svijeta. Zrak i nebo ce biti puni simpatije, i neshto ce mahati, visoko. Pahalice, pahuljice. Ne englesko ladanje, ni alpinski krajolik, pa ni uobichajeni motiv Arkadije. Ali ona treperenja i blazzenstva atmosfere koja su na dohvatu ruke (isto kao sjena, kao sunchev trak, kao zvijezde u jezeru), elektricitet u nashim zzivcima i duhu. Struja od prirode chovjeku. Manastir, zvona? Ovdje samo nasha samoca, nasha mala sobica, kovcheg manje ambiciozan nego shtivo pred maturu, kakav vrt koji dishe duboko kao momak na spavanju. Prashtanja u dubini perspektive. Misli kao vedro nebo, nadahnuca s crvenim i plavim munje. Skice u eksploziji. Koliko nam je godina? Obmane registra. Mladi smo, proljece je, krv kola, pluca slobodno dishu, nadanje pupi. Prostor lijechi ochi, sharena sjena se igra s dushom, puna izazovnih ljubichica. Proljece. Vjechiti ne stare, zzivi ne umiru, mladi se bude u kasnim godinama i traju kao stabla, kao iskreni sokovi zemlje. Sokovi teku, limfa shkaklje, zzar paluca i zzezze.

Neka me ne mine dobri osjecaj proljeca ni u kojoj eposi ni godini zzivota, ni u kojoj sezoni godine. On je cvjetanje organizma, rezonancija zaspalih zzica, palingenezije mogucnosti dara i umnih sila. Evo povratnika, mohuna, klasova, shisharica, bobica. Proljece ce "ponijeti", biti plodno. Nije proljece samo fikcija ili istina kalendara. Proljece je data zzive dushe, vjechito i mocno, u nama, s nama. Do moje smrti neka ne mine spasonosni osjecaj proljeca, jer je od snaga koje periodichki jachaju, a poslije moje smrti neka zzivi kao moj vlastiti i lichni nadgrobni spomenik, moj marcijalni znak, za dobrochinstvo drugima, chovjechanstvu, svima.

Pozdrav njemu. I koji me ne budete umjeli izreci ni opisati, naslikajte me kao mladu zzivu proljetnu granu s dvije hiljade cvjetica koje prva ptica osjeti kao neodoljivo i gizdavo pijanstvo, da bih tako listao i granao u junachka i teshka vremena, u teshke plodove, u grane blagoslova, u breme smrtonosnog uzzivanja, u eksplozije zelenila - i bujio, brektao, pucao u prostor.

Tin Ujevic - Osecaj proleca
 
Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da
cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali
nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca
prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih
sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika

Ivo Andric
 
Od svih perverzija najčudniji je celibat: želja da se potre svaka žudnja i mrzi svaka žudnja. A ona ne dopušta da je jednom zasvagda uklonimo. Žudnja, kao i pokojnici, ili obrok koji ne prija - stalno se vraća - dok ne postane potpuno nesvarljiva. Za takve ljude užitak je vrtlog i ambis - ono što istovremeno prizivamo i čega se plašimo. Uživati znači isprljati ruke i misli i stajati ogoljen. To je strah, gadjenje, samoprezir i moralni pad. Uživati znači dobro se pomučiti, pa dosezanje užitka ne mogu podneti svi, čak možda ni većina nas."

"Tahir, moj prvi psihoanalitičar znao je da kaže: ljudi govore jer postoji nešto što ne žele da čuju; slušaju jer postoji nešto što ne žele da kažu."

"Jednom jedinom prilikom kada je otišao kod Frojda, Andre Breton se nepovratno razočarao u ovog velikog čoveka: u njegovu zgradu, njegove antikvitete, kancelariju, njegov krupni stas. Mnogi posetioci su se razočarali atmosferom u stilu Žaka Lakana - izlizani tepih, falusne naplavine na stočiću u čekaonici. U takvom okruženju čovek očekuje da će zateći nekog madjioničara ili maga, a dočeka vas običan čovek. Analiza je, u najmanju ruku, vežba razbijanja iluzija."
Protiv smrti i autoritarizma postoji samo jedan lek", izjavio je jednom. "Ljubav?" nagadjao sam. "Ne, kultura! Daleko važnije. Svaki pajac može da se zaljubi i vodi ljubav, ali napisati dramu, naslikati jednog Rotkoa, ili dokučiti nesvesno - zar to nisu vanredni praznici mašte - jedino što u čoveku potire želju da ubija."

"Pacijenti su nesvesno stvaraoci sopstvene nesreće, a ono što nazivaju simptomom svoje bolesti zapravo čini njihov život i najbolje je da u njemu uživaju!"

"Ono što kod normalnosti zapanjuje jeste da u njoj nema ničeg normalnog: normalnost je fasada za uobičajeno ludilo. To me je podsetilo na priču o Prustu, koji je pred kraj svog života mahnito pretraživao stranice svoga dela "U traganju za izgubljenim vremenom", kada je u očajanju shvatio koliko su hiroviti, ako ne i nenormalni svi njegovi likovi. Kao da je moguće sačiniti roman, pa tako i društvo, samo od konvencionalnog i dosadnog."

"Telesna strast je najsavršenija manifestacija želje za životom!"

Nesto da ti kazem-Hanif Kurejsi
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
264
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
280
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
97
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top