Odlomci knjiga koje volimo

"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u predskazanju, u odredjenom razvoju dogadjaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode - suviše brojne sume ne sabiraju se! Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, a crte joj se mute kao slika koja se ogleda u vodi. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodredjena i neuhvatljiva - kao što je avet."

Margaret Jursenar "Hadrijanovi memoari"

"Lako je reći "volim te", ništa posebno, i manje-više svaki muškarac koga poznajem čini to stalno. Ja sam u par navrata glumio kako nisam u stanju da to kažem, mada nisam siguran zašto. Možda stoga što sam želeo da time taj trenutak koji liči na otrcane romanse sa Doris Dej bude vredniji pomena nego što bi inače bio. Znate ono - s nekim ste u vezi i počnete nešto da govorite, a onda se zaustavite, a ona pita: "Šta?", a vi kažete: "Ništa", pa ona insistira: "Molim te, reci", a vi i dalje odbijate: "Ne, zvučaće glupo", i potom vas ona natera da to ipak izreknete, iako ste sve vreme upravo to i nameravali, a onda ona smatra da je to vrednije zato što je teško izvojevano. Možda je i znala da ste se folirali, ali vam ipak ne zamera."

Nik Hornbi "HiFidelity"

Sjediš udobno zvaljen u fotelju i polusneno gledaš poslijeručkovni tv program. Ja u jednoj istoj takvoj pored tvoje, sjedim kako uvijek sjedim, nogu prebačenih preko naslona, samo, ovaj se put stopala na tvojim bedrima odmaraju.

Moje ruke sklopljene u mom krilu, tvoje na mom koljenu, moj pogled na tvom licu, istražuje hoće li tvoj pogled uhvatiti moja stopala kako klize niz unutarnju stranu tvojih bedara, polako i oprezno kao da će se tvoja bedra mojih stopala prepasti i razbježati se.

Tvoj pogled ne odaje ništa. No, tvoju svjesnost moje prisutnosti odaje nešto drugo. A to tako godi. Jednako kao i jutro koje te probudi poslije mene, dovoljno kasnije da jasno mogu vidjeti kako se okrećeš tražeći mene da budem prvo u tvom jutarnjem pogledu na dan pred tobom. I prije nego ti slika postane potpuna i jasna, privučeš me sebi lako kako obično jastuk pod sebe podvlačiš, pa mi na uho šapneš kako me želiš. Prastara je to želja u ovom ludom vremenu, od one sorte koja s godinama postaje sve zrelija. Potpunija.

Pružaš mi maramicu, pogleda još uvijek usmjerenog poslijeručkovnom tv programu, „Dišeš teško...“ kažeš, i lagano stisneš mi koljeno prstima što s njega se sljevaju poput čokoladnog preljeva na sladolednim kupovima. Kako dobro poznajem taj stisak. Uvijek je ovdje negdje, i uvijek se pojavi da mi dade do znanja kako si ovdje za mene. Bio je taj stisak samnom u bolesničkim krevetima, u sobama kojekakvih sudova, pred nadgrobnim spomenicima, pred ljudima koji nisu slutili na dobro.

Iz džepa vadiš i one bombone za grlo, „Med i naranča, te voliš...“, a Bože, ti tvoji džepovi, svašta u njima ima. Sve što meni treba a nikad se ne sjetim kupiti. Da, stvarno, te volim.

Tebe volim.

A ta misao uvijek izmami osmijeh na moje lice. A osmijeh na mom licu uvijek privuče tvoj pogled. Pa izmami jedan i na tvom licu. Ruka se tvoja s mog koljena preseli oko mog struka, druga se podvuče pod noge i začas sjedim u tvom krilu udobno i sigurno smještena, tvojim rukama obgrljena kao snop pšenice, jedan od onih koje seljaci poslože uredno i pažljivo, da izgledaju poželjno, kao izložba u slavu plodnosti Zemlje.

Nasloniš svoj osmijeh na moja prsa i zadovoljno zatvoriš oči.

A ja bih isčupala najvišu jelu alpskog gorja, umočila je u najdublji gejzir Finske i ispisala najsjajnijim slovima na nebu riječi za tebe.

Volim te.

Jedan pesnik kaže: "Ratnik svetlosti bira svoje neprijatelje."

On zna vrlo dobro za šta je sve kadar; nema potrebe da ide po svetu hvaleći na sva usta svoje sposobnosti i vrline. Međutim, na svakom koraku, pojavljuje se neko ko hoće da dokaže kako je bolji od njega.
Za ratnika, ne postoji "bolji" ili "gori" ; svako je obdaren onim sposobnostima koje su neophodne za njegov vlastiti put.
Ali neki su uporni. Izazivaju, vređaju, čine sve ne bi li ga naljutili. U tim trenucima, njegovo srce kaže: "Ne prihvataj uvrede, one neće uvećati tvoju veštinu. Samo ćeš se bez potrebe umoriti. "



Ratnik svetlosti ne traći svoje vreme slušajući provokacije; on ima sudbinu koju treba da ispuni.


"Priručnik za ratnika svetlosti",
Paulo Koeljo

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvo?enju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko. (Ivo Andrić - Znakovi pored puta)

"Niko ne može da poseduje nikoga. Jer, šta vredi verno telo kad je duh samom svojom prirodom neveran?" "Svi mi tražimo nekog ljupkog da mu budemo neverni."
"Ovde je najzad bio neko koga nije mogla da kazni svojim neverstvima - nepodnošljiva, ali divna novina."
"Polna ljubomora je najčudnija zverka i u stanju je da se svuda nastani, čak i u sećanju."

Lorens Darel

"Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu prihvataju na sebe ulogu dobre duse.
Uvek je neuporedivo lakse verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima
I boriti se za svoja prava.
Sigurno je lakse otrpeti uvredu ne uzvrativsi je, nego smognuti hrabrost
I upustiti se u borbu sa jacim od sebe; uvek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio, a onda tek nocu , u samoci, dok nas sustanar ili supruznik spava, oplakivati,
u potaji , svoj kukavicluk! “

Djavo i gospodjica Prim
Paulo Koeljo

Хесе је мој омиљени писац, а узећу цитат из последње књиге коју сам од њега читао:

Наши учитељи тражили су од нас врлине које ни сами нису имали, а тако је било и са светском историјом коју су нам предавали – то је обмана одраслих која има за циљ да нас понизи и учини малима. (Хесе: Лектира за тренутак)

„Već dvadeset četiri godine i četiri mjeseca manje osam dana zaljubljen sam u Evelyn Cotton. Dvaput smo vodili ljubav. Prvi put prije dvadeset tri godine, drugi put jučer. Hoće li ovo zato biti tužna pripovijest, a ja njezin smiješni lik?“

Frank Ronan 'Covjek koji je volio Evelyn Cotton'

„Rekla je da se prestravi od onoga zauvijek; da joj jednostavno nije jasno kako dvoje ljudi mogu ići kroz život dok im nad glavama visi nešto tako krupno, tako konačno. Ja sam joj objasnila da kad stupiš u brak, onda ti taj pojam o braku više ne sjedi usred dnevne sobe kao neki slon dok ti živiš svoj život. Vječnost ti ne viri iz jutarnje kave ili sa stropa kad se s mužem valjaš od smijeha dok po deseti put gledate Diplomca; ne izviri iza ugla dok se svađate. Kasnije mi je sinulo, bit će da je tako i s majčinstvom. To je sigurno isto kao i svaka druga vrsta ljubavi, snalaziš se iz trenutka u trenutak, dorastaš joj kroz djela i svakodnevicu. I, kao i svaka druga ljubav, i ta zahtijeva vjeru.“

Maria de los Santos

""Prepušten sam sebi.
O užasa!
od tolikih pravednika
od tolikih podvižnika i iskušenika
prepušten sam baš sebi.
Kome ću se ispovediti,
kome ovlažiti ruke pokajanjem,
pred kim se baciti na kolena?

Ovako ostareo bez godina,
oronuo od misli o koje lupam kao o kamen,
raščišćavam lagano
pećinu u sebi koja bi mogla postati hram.
Prazno je to mesto i svaka reč u njemu zvoni
zbog čega bezazlenai radoznala bića priđu,
a tek posle njih oprezni vukovi:
užasni pokolj moje reči izazovu.
Ali i među jednima i među drugima neki prežive;
i ovčica i vuk opasuju taj hram.
U njegvom središtu, u sebi gradim kip
(nekakav kumir na raspeću - nekog boljeg sebe)
ni od čega, od pometene prašine sećanja,
od žiške sa ugarka, od zemlje koja sam bio:
ledenu pustoš sa mojim očima:
kip koji se prazni kako se povećava,
jednog savršenog sebe.
Prekasno!

Prepušten sam sebi,
O užasa!
O sreće! "

Zoran Petrović - Ugarak

"Dobre priče, poput dobrih učitelja u životu, otvaraju vrata. One su posebno iskustvo, povezane s osjećajima, one zaokupljaju našu pozornost i trajno ostaju u našem sjećanju. Ove nam priče mogu pomoći da se oslobodimo spona koje nas vežu uz prošlost i pomažu nam da se okrenemo budućnosti. Zaista dobra priča omogućuje nam da vidimo mogućnosti koje leže pred nama i nađemo izlaz koji nikada nismo primjećivali. Može nam dati dopuštenje da pokušamo (ili bar razmislimo o pokušaju) pronaći novi put."

"Trebao mi je drugi svet.
Artur Rembo je govorio o drugoj strani vazduha, nenastanjenoj i nenastanjivoj.
Njegov učenik Morison želeo je da “provali na drugu stranu”.
Iskustvo me je uverilo da se ne mora pribeći tom obijačkom odnosu prema stvarnosti.
Naime, može se pronaći drugi svet ne napuštajući onaj u kome živimo.

Vladimir Pištalo - “Venecija”

Zaobidji nas, dobra smrti. Pusti je da proživi malo bez nevolje i bez jada,
celog života se mučila, kroz nekoliko mjeseci ćemo ostati bez otplate,
ostavi je da živi makar neko vrijeme bez briga. A ja, šta ću ja bez nje?
Tolike godine smo zajedno, bez nje ne umijem ni korak da učinim,
bez nje ni ručak ne umijem da skuham, bez nje bi i živina pocrkala,
bez nje bih i ja bio osudjen na smrt.
Ne gledaj što smo se ponekad svadjali, bože moj, čovjek izgubi nerve,
život je prilično težak, pa se iskaljujemo na onome ko nam je najbliži.
Da ponekad sam joj želio i najgore; nisam iskreno mislio, a čovjek je često
isuviše zao, čak i koliko ne želi. Ne uzimaj je molim te, umrijeću od tuge za njom.

Posmislio je da kaže: uzmi nas zajedno. Ali se predomislio.

Meša Selimović - Ostrvo