Odlomci knjiga koje volimo

"Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,i podario mi komadić života,moguće je da ne bih kazao sve što mislim,ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više,shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,budio se dok ostali spavaju.

Slušao bih kada drugi govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog podario komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.

Bože moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...

Bože moj, kada bih imao jedan komadić života...

Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naučio od vas ljudi...Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.

Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću nažalost početi da umirem"...

Dilen Tomas, iz pripovetke LIMUN

Posmatrao sam, inkognito, kako postepeno propada moj život, kako lagano tone sve što sam želeo da budem. Mogu slobodno da kažem, sa onom iskrenoću kojoj nije potrebno cveće kako bi znala da je mrtva, da nema toga što sam poželeo, ili u šta sam, makar na trenutak, uložio svoje snove, što se nije raspršilo ispod mojih prozora, kao zemlja koja je ličila na kamen sve dok nije pala na pločnik iz saksije na nekom visokom spratu. Činilo se čak i kao da me je Sudbina uvek navodila da zavolim ili poželim nešto, samo kako bi mi već sutra pokazala kako to nešto nemam, niti ću ga ikada imati.
Kao ironični posmatrač samoga sebe, međutim, nikada nisam izgubio interesovanje da posmatram život. I kako danas unapred znam da će se svaka uzaludna nada završiti razočaranjem, imam to posebno zadovoljstvo da u razočaranju uživam zajedno sa nadom, poput gorčine koja, poslužena zajedno sa slatkim, to slatko čini još slađim naspram svoje gorčine. Ja sam ozbiljni strateg koji je, izgubivši svaku bitku, počeo da pronalazi zadovoljstvo u tome što će uoči svake nove bitke unapred isplanirati detalje svog kobnog povlačenja.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja

"Zahvaljući obilju slobodnog vremena, počinjem da uranjam u slojevitu, misterioznu, zapravo mističnu povest "malog kontinenta u istočnom Mediteranu", kako Fernan Brodel u svom rafinisanom stilu naziva Kipar. Osvrnimo se u prošlost i videćemo da tu još od najstarijih geoloških razdoblja ništa nije jednostavno, jedinstveno, kompaktno. Prema paleogeografskim istraživanjima, u davna vremena, postojala su dva Kipra. Današnja dva planinska venca, Troodos i Pentadaktilos, jedan na severu, drugi na jugu, koji se protežu pravcem istok-zapad. Na satelitskim snimcima jasno se vidi da su ta dva, po svemu različita masiva - prvi bi pre pristajao Rodopima, drugi Dolomitima - nasilno spojena prostranim krečnjačkim platoom koga je sa morskog dna izdigao snažan tektonski poremećaj. Aleksandar, inženjer geologije iz Novog Sada, koji radi kao konobar u kafeteriji Epi Topou u centru južne Nikozije, potvrđuje moje pretpostavke. "Nema nikakve sumnje, kaže, masiv Troodosa geološki pripada azijskom kontinentu; Pentadaktilos je završetak dinarskog planinskog venca. Ravnica koja ih spaja sastavljena je od sedimenata. Kipar definitivno nije kompaktno tle."

Svetislav Basara - Lestvica užasa

S vremena na vreme, povorke kola, u žurbi, zaustavile bi se istovremeno u nekoliko redova. Tada bi stajali jedni pored drugih, i ispitivački bi se zagledali. Sa kola na kojima su bili grbovi i plemićke oznake padali su ravnodušni pogledi na gomilu; oči pune zavisti sijale su u dnu fijakera; prezrivi osmesi odgovarali su na glave koje su se oholo držale; širom otvorena usta izražavala su glupo divljenje, tu i tamo, poneki besposlen šetač, nasred puta, ustuknuo bi jednim skokom da bi izbegao jahača koji je galopirao između kola i tako uspevao da se probije. Zatim bi sve opet krenulo; kočijaši bi opuštali dizgine, spuštali duge bičeve; konji, živahniji, tresući čamparima, bacali bi penu oko sebe; a vlažne sapi i amovi su se pušili, u isparenju kroz koje se sunce, zalazeći, probijalo. Prolazeći ispod Trijumfalne kapije, ono je, u visini čoveka, bacalo riđu svetlost od koje su blistale glavčine na točkovima, kvake na vratima kola, krajevi ruda, alke na štrangama, a, sa obe strane široke ulice, slične reci u kojoj su se talasale grive, odela, ljudske glave, stajalo je drveće blistavo od kiše, kao dva zelena zida. Nebesko plavetnilo, odozgo, pojavljujući se na nekim mestima, bilo je meko kao svila.
Tada se Frederik priseti već dalekih dana kada je žudeo za neizrecivom srećom da se nađe u jednima od ovih kola, pored neke od ovih žena. On je sad imao tu sreću, pa ipak nije bio radosniji zbog toga.

Gistav Flober - Sentimentalno vaspitanje

"Pustio sam da me vodi po mračnoj uličici. Glas joj je postao hrapaviji, a reči su joj same navirale na usta. Uopšte se ne sećam šta je govorila, a mislim da ni sama nije znala šta govori. Govorila je divlje, besomučno, protiv sudbine koja je bila jača od nje. Ma ko bila, nije više imala imena. Bila je naprosto žena, izmučena, izubijana, skršena, stvorenje što nemoćno udara krilima u mraku. Nije se nikom obraćala, a najmanje meni; nije govorila ni sa samom sobom, pa ni s Bogom. Bila je samo brbljiva rana koja je našla glas, a u mraku se činilo da se rana otvara i stvara oko sebe prostor u koji može krvariti bez srama i poniženja. Za sve me vreme grčevito držala za mišicu, kao da se želi uveriti da sam tu; stezala mi je ruku svojim snažnim prstima, kao da mi dodirom prstiju želi saopštiti misao koju njene reči više ne sadrže."

Henri Miler-Mirni dani na Klišiju

Pismo Roberta Kinkejda Franceski

Mostovi okruga Medison

Živim sa prašinom na srcu. Drugačije bih to teško opisao. Bilo je žena pre tebe, nekoliko njih, a ni jedna posle. Nisam se svesno obavezao na celibat, jednostavno nisam zainteresovan.
Za maglovitih jutra ili poslepodneva, kad se sunce na severozapadu odbija od mora, pokušavam sebi predstaviti, gde si ti upravo u svom životu i šta radiš dok mislim na tebe. Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt, sediš na ljuljašci, na prednjoj verandi, stojiš kod sudopera i tome slično.

Sećam se svega.Tvog mirisa sa okusom leta. Dodira tvog tela o moje, tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrebio frazu: 'Svet koji se čini kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše, prilično blisko onome kako ja ponekad osećam, ali ne mogu uvek podneti takav život. Kad takvi osećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim žaliti sam sebe. Strano mi je to. Uglavnom se tako i ne osećam. Zahvalan sam što sam te uopšte i našao. Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...

Bog, svemir ili kako odlučili nazvati te velike sisteme harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vreme. Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svetlosnih godina. Nastojim to uvek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti, ne sprečavaju me da te želim svakog dana, svakog trenutka, kao što ne mogu sprečiti ni nemilosrdni vapaj vremena, vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi, volim te duboko i beskrajno.
I uvek ću te voleti...

Neophodan je razlog na osnovu kojeg ćete na zgarištu prethodno izgubljenog naći nešto što vam je bilo potrebno.
A onda kada budete uspeli da dođete do zadovoljavjućeg odgovora na pitanje

"Zašto mi se ovo desilo?",

po prvi put će vaša pažnja biti skrenuta s prošlosti koju ne možete da kontrolišete i usredsrediće se na vašu budućnost,
nad kojom imate izvesnu kontrolu..."

Mira Kiršenbaum, Sve se dešava sa razlogom

Ljubav nije nista, ako nije ludost, ako nije nesto bezumno.

"Čarobni breg"- Tomas Man

na smrt se još dugo ne mora misliti zato što smrt još dugo neće doći, ako je život stvaran i pravi. samo kada čovek vodi nestvaran i nepravi život, kao majka i otac, koji su tek rođeni počeli da rintaju i odmah potom odumrli, a da nikada nisu ni osetili stvarnost pravog života, samo kad čovek vodi taj nepravi i nestvarni život, taj život rada, od koga čovek nema ništa, onda čovek i umire tom stvarnom i trajnom smrću. nekada to ide tako brzo da čovek na kraju misli da ničeg nije ni bilo.

Elfride Jelinek - Ljubavnice

CEPANJE DUŠE - Jelena Milenković



"Ne poznajem dobro muškarce, al’ dobro poznajem žene. Ona koja može i bez tebe, nikad te neće izdati, druže! Zato što joj nisi potreban nego te je birala srcem. Dok god te voli, dok god zaslužuješ, boriće se za vas i preko sopstvenih granica. Može da ode na Novi Zeland, da je obleću najveštiji muškarci, da joj nude bolje od najboljeg, ostaće tvoja. Ako se već bojiš, boj se onih koje te tetoše, aplaudiraju ti i trepću kad god ih pitaš za mišljenje. Smernih, od tebe zavisnih. Žena koje si izvukao iz raznih vrsta beda, pa ih učinio lažnim princezama. Onih koje su te birale potrebom a ne srcem. Njih može da privuče neko s dubljim džepom, izraženijim tricepsima, romantičnim gestovima. Bilo čime što stvara veću zavisnost i viši pijedestal. Još kako poznajem žene! Muškarci bivaju birani, žene uvek biraju. Najvažnije je proniknuti čime: srcem ili potrebom. Bitno je dopustiti da te izabere ona koja može bez tebe, ali neće, druže!"

Sutoni se u ovom afričkom paklu pokazaše kao izvanredni. Nije im se moglo umaći. Svaki put tragični kao ogromna ubistva sunca, neizmerno umiranje. Samo, bila je to prekomerna divota za jednog čoveka, i to samog.
Čitav čas nebo kao da je bilo s kraja na kraj preliveno purpurom u bezumlju, a onda bi, zeleno, prasnuilo usred drveća i pelo se od tla u drhtavim mlazevima do zvezda Potom bi, sivo, preplavilo horizont, pa opet crveno, ali sad već malaksalo i ne zadugo. Tako se završavalo. Sve su boje padale u mlitavim komadima na šumu, kao dronjci posle stote predstave. Svakog dana se to odigravalo u šest časova.
A onda je noć sa svim svojim čudovištima ulazila u igru uz hiljade i hiljade kreketa žaba.
Šuma čeka samo na njihov znak da bi počela da se trese, zviždi, riče iz najdubljih dubina. Ogromna ljubavna stanica, bez svetlosti, prepuna do prskanja. Čitava drveta otekla od živog proždranog plena, osakačene erekcije, užas. Nismo više mogli jedan drugog da čujemo u kolibi. Morao sam da urlam preko stola, kao pobesnela mačka, da bi me moj ortak razumeo. Tako mi je i trebalo, meni — koji nisam voleo prirodu.

Luj-Ferdinand Selin - Putovanje nakraj noći

Из књиге 'Неко је овде луд' - Недељко Попадић


АЗРА
Када је небо осуто звездама – то је готово сигуран знак да ће сутра бити ведар дан. Тако је у свим деловима света, осим у Боки Которској. До касно сам остао да седим на тераси и дивим се једрењаку који је допловио из Шпаније на Јадран. Био је осветљен са неколико стотина сијалица. Такав једрењак још нисам видео. Јутрос га у заливу нема. Мало му је било сијалица па је звезде однео са собом, а киша пљушти као луда. Већ четврти дан. Небо се заверило против купача, против сиромашних туриста из Србије који плаћају јефтино кревет. Понели су доста конзерви, сланине и кесица супе. То су такозвани парадајз-туристи који већ четврти дан вире кроз затворене прозоре, јер се од обилне кише ни на терасу не може изаћи. Гледају у небо, погледима прете облацима и слушају временску прогнозу. Чим падне ноћ, киша стане, облаци као по команди оду, небо се оспе звездама и почиње лето које траје само до ујутру.
Шта да радим у соби? Ово је заиста превише. Изаћи ћу по највећем пљуску из ината не знам коме, и отићи у најближу крчму.
Срећом, није много далеко. Отварам врата најближег кафеа. Мокар сам као да сам дошао из мора а не из собе удаљене сто метара. Поручујем топлу нес кафу конобарици. Осим ње у локалу више нема никога.
Цура ипо доноси кафу и одмах ме пита да ли ми треба соба. Да ли претпоставља да неко ко долази по оваквом невремену, још увек нема смештај, или то пита сваког госта, не знам. Уосталом, сам себи, док отресам капи из косе, личим на бескућника, па зашто не бих и њој... Гледам у велику шољу кафе.
- Опростите, у овој кафи има нечега – кажем.
- Немогуће. – Одговара цура ипо, крупних очију, црне, коврџаве косе.
- Ево, погледајте...
Прилази. Гледа у шољу, па у мене, па опет у шољу. Каже:
- Не видим ништа необично.
- Зар вам није чудна боја ове кафе? – Питам.
- Није. Каква би боја требала да буде?
- Црна. – Кажем. – Додуше, бело и црно нису боје, али би кафа свакако морала да буде црна.
- Па не може кафа са млеком да буде црна. - брани се цура.
- Па шта ће млеко у кафи? – Питам.
- Ви сте тражили нес кафу.
- Јесам. Али не са млеком.
- Подразумева се да је нес кафа увек са млеком. – каже тоном којим се више не брани него што прелази у напад.
- Где пише да се подразумева? – Не одустајем.
- Цео свет је пије са млеком и зато се подразумева. – убеђује ме.
- Ја нисам као свет. – Мудрујем.
- Видим, господине. Али нес кафа је увек са млеком. – Категорична је као да сведочи на суду.
- Онда сте ми требали донети кутију кекса. – збуњујем је.
- Зашто кекс, господине? – Каже и цупка.
- Зато што се бела кафа конзумира са кексом. – Ликујем.
- Али ово није бела кафа.
- Јесте.
- Није. Ово је нес кафа.
- А која је разлика? – питам.
Цура ипо ћути и трепће. Размишља. Гледа кроз прозор. Напољу лије. Па гледа у мене. Па у кафу. На крају каже:
- Не знам.
- Ето! – насмејем се победоносно. – У хотелима, за доручак, можете добити белу кафу са кексом.
- Али овде нећете добити кекс. Немамо га тренутно. Мислим, немамо га уопште. Ни данас, ни сутра ни прекосутра.
- Седите. – кажем јој.
- Да знате да хоћу. – Каже без размишљања. – Ионако нема живе душе.
Скачем. Измичем јој столицу да седне. Несвесно поправља крагну на кошуљи. Ја свесно поправљам сада већ полумокру фризуру.
- Нећу моћи да седим дуго.
- Зашто? – питам.
- Може да се појави газда.
- Могу ли онда да вас изведем. Вечерас. Не познајем никог у овом месту. – кажем идући на све или ништа.
- Не излазим са непознатима. – каже неодлучно.
- Правила служе да се руше. – насмешим се са надом.
- Занимљиво. Где би изашли?
- У самопослугу. – Треснем.
- Где???
- У маркет. Гурамо колица и гледамо шта има, - кажем – па ћемо наићи и на нес кафу. Узећемо једно паковање и видећете... На тој гондоли биће само кафа, без млека.
- Још ме нико није позвао да са њим гурам колица у маркету, - вели најлепша цура у заливу – ви сте занимљив и упоран човек. – Смеје се и вади мобилни који звони. Јавља се. Прича:
- Не питај ме мила шта радим, седим са гостом. Са једним необичним господином. Има јединствен начин удварања... Да, да, дааааа...
Ја раширим очи и погледам је упитно. Она се смеје и наставља:
- Да, да, даааа... па онако, како да ти кажем... Скроз необичан, заказује ми рандеву у самопослузи... Добро си чула, хоће да ме изведе у самопослугу! Да, да, дааааа... прво је тражио кекс...
- Нисам тражио кекс! – Упадам у разговор.
- Тражили сте, - каже и мени и другарици с којом води разговор, - да, да, дааааа... у праву си душо, можда и јесте... Али сам сигурна да није ћакнут. Више је намћор. Да, да, дааааа... Како шта ће ми? Драга моја, сви са којима сам излазила прво су били много фини, касније се испоставило да су или намћори или ћакнути. Овај је одмах намћор, па ће можда после да буде фин... Да, да, дааааа...
Завршила је разговор. Забацила косу у страну. Погледала ме право у очи. И ја сам био захвалан небу што је киша и јутрос пала.
- Нисам намћор. И нисам тражио кекс него кафу. – долазим к себи.
- Пристајем. – Каже.
- На шта? – Питам.
- Па да изађемо, - каже. – Али сутра вече. Данас радим две смене. Не знам како али издржаћу. Морам да мењам колегиницу. А морам сада и да устанем. Ево га шеф.
Устаје. Одлази до шанка. Остављам на столу новац за белу кафу и излазим напоље.
Увече нисам могао да заспим. Добио сам поруку да због гостовања које никако не смем да одбијем, морам првим авионом кући. Седео сам и покушавао да напишем рецензију за књигу песама, једног пријатеља. Најгоре је када пишеш рецензију песнику кога познајеш. Књига, у највећем броју случајева, није добра, а аутор очекује да га хвалиш. Писао сам неповезано, растрзано. Књига о којој сам писао била је очајна, а моја рецензија још гора. Био сам расположен, јер сам успео да освојим лепу, младу жену, а нерасположен јер морам назад. Сву ноћ сам се у тој неправди превртао. Решио сам да се ипак јавим ујутру, да је изненадим и поклоним јој књигу.
А ујутру је, наравно, грануло сунце! Знао сам. И због тога што у току ноћи није било звезда, дувао је ветар и све је говорило да ће и данас пљуштати.
Ушао сам у локал у коме је овога пута било гостију. Осећао сам да сам мало прехлађен и рекао девојци, коју сам из ко зна ког разлога, изгледа, заволео, да ми донесе чај.
- Чај? – рекла је.
- Да. Чај.
- На овом сунцу само ви можете поручити чај и више нико.
Желео сам брзо да га попијем, брзо да јој саопштим да идем, да је питам како се зове и да одем. А чај је био врео.
- Могу ли добити леда? – питао сам.
- Леда? – запрепастила се.
- Да. Шта је ту чудно?
- Све је ово чудно, - рече – И шта ћете са ледом?
- Ставићу га у врео чај.
Насмешила се. Нежно. Насмешила се тако да ме заболело. Рекао сам јој да хитно морам назад, да ћу вечерас бити далеко. Слагао сам да ћу се вратити. Уствари, то сам желео. Коначно сам је питао за име. Азра. Рекао сам јој да сам песник док сам на књизи писао посвету.
- Знам. – рекла је.
- Знаш? – престао сам да персирам. – Како знаш?
- Ви сте мој омиљени песник, из детињства. А и рекла сам вам да не излазим са непознатима. Зато сам пристала.
Авион је са тиватског аеродрома полетео у десет и четрдесетпет. Гледао сам кроз прозор сунцем окупану Боку. Бивала је све мања а туга све већа. Да ли ћу се вратити? Имам ли уопште права на њу?
Љубазна стјуардеса је служила путнике пословно се смешећи свима. Питала ме је шта желим.
- То ни себи не смем да признам. – Рекао сам јој.

Nekoliko imena su imena mesta, Emerson ih ume izgovoriti - štaviše, imaju značenje za njega. To je nekakav napredak, ali Emerson nije budala; zna da je najverovatnije znao stotine reči pre nego što se srušio na ovaj svet i sav polomio. Ovi jahači oko njega povremeno se raspričaju, ali to su za njega samo prazni zvuci, samo nekakvo vah-vah-vah. Brbljanje. Na tren kao da uhvati značenje jedne reči ili dve; to ga samo izaziva, a ne zadovoljava.
Ponekad bujica tuđih reči zamara. On se pita - da li bi ovi narodi imali manju sklonost ka međusobnoj borbi ako bi manje pričali, a više gledali i slušali?
Na sreću, reči nisu njegov jedini projekat. Postoji i uznemirujuća bliskost muzike. Postoji još nešto: kad god zastanu da odmore konje, Priti, Sara i on počinju da crtaju geometrijske oblike na zemlji, otpočinju razne matematičke igre. To dvoje su njegovi prijatelji, on je radostan kad se oni smeju.
Ima on još jedan, dodatni prozor u svet.
Kad god može, namesti opnu reuga preko očiju, kao masku. Kroz nju vidi svet preobražen, zapljusnut dodatnim bojama, koje kao da su došle odnekud iskosa. Ni na jednom od svojih dosadašnjih putovanja nije susreo takvo stvorenje - živu vrstu koju svih šest ovdašnjih rasa uspešno koristi za očitavanje osećanja sagovornika. Ali ako mu reug ostane predugo pred očima, Emersona počinje da boli glava. Očaravaju ga aure oko Sare, Dedingera i drugih. Ponekad boje kao da prenesu i još nešto, a ne samo emotivno stanje... ali on ne uspeva da kaže sebi tačno šta. Ne uspeva još.
Jednu istinu Emerson pamti. Taj savet, dobijen nekada od nekoga, iskočio je iz mračnog bunara njegove prošlosti, i sad mu pomaže da se dobro čuva.
Život ume da bude pun opsena.

Brin Dejvid- Obala Beskraja​

Prijatelji moji i saputnici, jadan je onaj narod koji je pun vjerovanja, a vjera mu je prazna.
Jadan je narod koji nosi ruho, a sam ga ne tka, jede hljeb a ne žanje ga i pije vino što ne teče iz njegove preše.
Jadan je narod koji siledžiji kliče kao junaku, a blistavog zavojevača smatra darežljivim.
Jadan je narod koji prezire strast dok sanja, a pokorava se na javi.
Jadan je narod koji ne podiže glas, sem kad krene na sahranu, ne diči se, osim među svojim ruševinama i neće se pobuniti dok mu se vrat ne nađe između mača i panja.
Jadan je narod čiji je državnik lisica, čiji je filozof opsenar i čija umjetnost je umjetnost krpljenja i podražavanja.
Jadan je narod koji svog vladara dočekuje fanfarama, a prati ga vikom i drekom, samo da bi ponovo fanfarama dočekao drugog.
Jadan je narod čiji su mudraci otupjeli od godina, a snažni muškarci tek u kolijevci.
Jadan je narod podjeljen na djeliće, a svaki djelić sebe smatra narodom.

Halil Džubran – Prorokov vrt

U celoj prici o godinama jedino mi je vazno da ostanem dostojanstvena. Da sve knjige koje sam procitala, filmovi koje sam pogledala, mesta na kojima sam bila, razgovori vodjeni sa ljudima koje mi je zivot doneo, nisu bili uzalud. Volela bih da se na meni vidi to sto sam prozivela i naucila, da se ogleda u nacinu na koji pricam, drzim telo i obracam drugima. Bez histerije, takmicenja, dokazivanja, isticanja, pametovanja. Mirno, strpljivo i opusteno.

"Prirucnik za obican zivot"- Mila Tanasijevic Mihajlovic

Od svih njegovih svojstava, Boga najviše sažaljevam zbog toga što ne može da izvrši samoubistvo.

Rjunosuke Akutagava - Reči jednog kepeca (Antologija japanskog eseja)

"Ne znam šta je tamo gore, možda neka mala kancelarija. Kao kada ti pauk odnese auto u Njujorku... Moraš da odeš do doka 74, a četiri ujutru je i tu je šalter od pleksiglasa. Debeo je tri inča sa rupama od metaka, a iza je starica sa pikslama na očima, koja sedi za pisaćom mašinom. Možeš da vidiš svoj auto, kako robija sa stotinu drugih automobila. Izgleda postidjeno i posramljeno. I shvataš da je tvoja sudbina u njenim rukama. Verovatno je i ovo nešto slično... mislim, pošto umreš... ljudi veruju da će biti jednostavno ali daj... To će biti organizacioni košmar..."

"Divlje godine" Džej Džejkobs

Pošto je tema stara, iz 2005, rešili smo da otvorimo novu. Ova se zaključava.

Link prema novoj temi - https://forum.krstarica.com/threads/odlomci-iz-knjiga.932804/