Odlomci knjiga koje volimo

Пандава из Минареса пише Рами Сисодији

Желим ти мир души и светлост ногама.
(...)
Главно је да ме је да ме је изненадио својом посетом твој стари гуру Сундарар Даш. Сед и погрбљен, једва сам га познао, и то само по гласу. Заиста је чудно, да од свега што се код човека мења једино глас остаје непромењен.
Ом; намо Багават (поклоњење - прим. Наутилус). Тако ме је поздравио. По томе сам познао да није ни будист ни џенист него баш прави браманист. А кад ми се казао ко је, веома сам се обрадовао.
Дошао је, вели, на хаџилук у Бенарес.
- Ко зна, да ли ће ми Вишну дати да још једном посетим овај свети град. За мога живота ово ми је десета посета Бенаресу. Први пут сам био веома очаран, доцније све мање и мање, а сад сам разочаран. Гледао сам јуче џенисте на улици како се препиру. Једни од њих су били одевени само у струку белог платна док су други били потпуно наги као од мајке рођени. То су типични представници две џенистичке секте. Једну секту, умеренију, представљају ''монаси у бело одевени'', а другу екстремисти ''монаси у вањдух одевени''. Где је сад судија да пресуди ко је на правом путу: човек у платно одевен или човек у ваздух одевен? Оно што видиш у џенизму, то видиш и у будизму и у браманизму, у те три главне школе индијске филозофије. Ја се питам откуда та оштра подела ако не отуда што се не зна истина. Па ето и ја, који сам мислио у младости да знам истину, сада у старости морам да се питам: шта је истина? Ја сам посетио сва света места у Индији и у Тибету. Видео сам и седам ступа будистичких. И све храмове мање одвратне и више одвратне. Мање су одвратни они са слоновима, више одвратни они са мајмунима, а највише они са змијуринама. Па сам онда, мој драги Пандава, прошао кроз све хималајске шуме и пештере, и кроз све тибетанске манастире. Био сам у Ласи и пољубио руку Далај Лами. Где год сам чуо да има неки риши или бикшу, од кога се могла чути мудра реч, ја сам био готов да пешачим по шест месеци, само да дођем до њега и да га чујем. Дружио сам се дуго са путујућим монасима, бикшу; целе ноћи проводио у разговору са факирима, који говоре да имају натприродне моћи. И ево, као резултат једног века човечјег, као закључак једног дугог и објективног искуства.
Од свега што је у Индији речено и проречено само је једно истинито и спасоносно, а то је да ће се јавити нови Метрија, или Месија, који ће свету објавити пуну и несумњиву истину.
(...)

Индијска писма

Драги ми Душане,
Примио сам твоје писмо из Лондона, и учинићу све по твоме савету. Но да бих штогод успео како ваља, морам умножити своје ноћне молитве, како за Србе тако и за Индијане, па и за тебе, који си сада главна мисаона спона између Србије и Индије. Препоручујем и теби да се непрестано Богу молиш. Уздижи молитве најпре твом ангелу хранитељу, па апостолима и пророцима, свецима и мученицима, па анђелима и арханђелима, па светој Богородици Деви Марији, и најзад, са страхом и трепетом светој Тројици Богу јединоме, непроменљивоме и вечноме. Знај, да човек не може без Божје помоћи не само добра дела творити ни правим путем ходити него не може ни правилно мислити.
(...)
Наше госте ја услужујем највише што могу. Али своју веру за њихову не дајем. Они су веома љубазни и отмени и то у толикој мери, да се и многи хришћани морају пред њима постидети.
Хитам да се што пре одрешим од света и нађем у своме манастиру у Светој Гори.
Нека те Господ благослови.


(Индијска писма, Велимировић)

Војвода Рамачандра пише рами Сисодији у Србију​

(...)
Мој Рамо, лако би нам сачувати Индију од Европе али тешко од европеизма. А европеизам се увукао код нас у наше људе, не само у школоване мајмуне него чаки и у највеће противнике Европе и Хришћанства. То ја видим и међу члановима ''Арија Самаџ'', једног чисто индијског и антиевропског друштва. На скуповима нашим они јаросно нападају све што се зове Европа и Хришћанско, али чим изађу на улицу они су више Европејци него Индијани. По европски једу и пију и одевају се, по европски се препиру; и што је најгоре, по европски мисле. И то не каква шудра, него баш и они прваци у које Индија упире погледе као своје вође.
(...)
Само је једно коначно свршено. А то је раскид веридбе између Арџуне и Мира-бај. Као кшатрија од части и пријатељ велике куће Сисодија ја сам то извео сасвим начисто. Ишао сам у тамницу код твоје мајке, по сто пута племените госпође Катјајани, па сам јој ствар објаснио. И она се самном сагласила, да се веридба између њеног сина Арџуне и моје кћери Мира-бај има сматрати као поништена. Јадна душа! Буд је болесна, буд је тамници (заточена од Енглеза – Наут.), буд је под ударцем и ове срамоте са Арџуном. Толико је плакала и јецала, да сам и ја као окорели војник морао окренути главу и пустити сузе.
Како је између мене и госпође Катјајани као родитеља верене деце постигнут сагласан споразум односно раскид између Арџуне и Мира-бај, то је све пуноважно и законито и по мануовом закону и по вековечној пракси хиндуској. Јер родитељи уређују брак своје деце.
Али ја хоћу и теби ово да јавим као брату мога несуђеног зета Арџуне. Разуми дакле и ти све ово и одобри. И остани на даље пријатељ твоме искреном пријатељу

Индијска писма

Рама Сисодија пише својој мајци Катјајани​

Нека су ти наши кућни Девати на помоћ, мајко моја.
Знај да ја сада делим твој бол као што си ти вазда делила мој. И као што си ти лебдела нада мном немоћним у детињој колевци, тако сад ја лебдим свом душом над тобом, болесном у твојој тамници. Удаљен сам од тебе овим смртним телом, мртвим и пре смрти, али сам близу тебе духом и љубављу. Ни време ни простор не могу поставити границе љубави и духу.
Како су ми писали, да од грознице болујеш, ја свако вече клечим и произносим ова заклињања из Атарваведе против грознице:
''И ти, грозницо, која чиниш све људе жутим, и сагореваш их као Агни буктећим огњем – ти, постани слаба и немоћна, и пропадни у царства нижа или сасвим ишчезни!
''Иди и нађи неку распусну шудра-девојку па је стреси и стреси скроз и скроз.
''Иди, грозницо, са твојом сестром јехтиком, и са твојим братом кашљем, иди међу далеке народе.''
Ти си ревновала за старе законе Индије, мајко мила, и одобравала си својевољно жртвовање Сакунтале удовице Кабирове. Ниси је ти наговорила да изврши самоубиство. Него кад се сама одлучила да пође у пламен за мужем својим, ти си се обрадовала и помогла јој да своју намеру оствари. Наш највећи индијски законодавац Ману тако је прописао и заповедио, да удовица не сме надживети свога мужа. Он је још и даље отишао, и заповедио, да ни вереница, кад јој вереник умре, не сме се ни за кога удати но мора остати неудата целога свога века. Тако су нас учили и сви остали индијски Аватари. И сад ти, мајко, страдаш за њихов закон. Прави Хиндуси на томе ће ти завидети, а неправи ће те жалити. А шта ја да чиним, син твој који у твом бићу гледа своје биће и у свом твоје? Ја ти и завидим по разуму, али те и жалим по срцу. Мајка си ми.
Буди храбра и играј до краја. И ако умреш, опет ћеш се родити да живиш. Ми Индијани знамо, да се живот смрћу не прекида. Ми знамо да смрт за нас значи не уништење живота него прелаз живе дуже у друго тело. Нисмо ми као безбожници европски, који се страше смрти као огња. Јер иако као хришћани тобож верују у васкрсење мртвих, ипак сматрају смрт као крај живота и бићу човека. Дубоко су они испод нас. Страх од смрти управља целим њиховим животом и владањем.
Индијска писма

Желим ти мир, блажену мокшу души и светлост ногама.
У Бенаресу иде све по старом. Поклоници, жртве, дим, умирања. Сваки дан се много мртваца спаљује на обали Ганга и њихова огорела црна тела спуштају у реку. Нешто мислим, колико ли је Ганг до сада примио људских тела и однео у море, и то кроз хиљаду година! Да су се сва та тела слагала једно на друго, постала би планина која би пркосила Хималајима. Цела Индија рађа тела, а Бенарес их испраћа подземном богу Јами. Тако ми изгледа. И ја се осећам овде више међу мртвим него међу живим; и више у царству бога Јаме него у царству бога Браме. Шта је живот човечији до Маја, обмана, призрак и сен? Данас јесмо сутра нисмо. Колико сутра може се догодити да и моје тело спале на огњу и гурну у Ганг. Питање је само, у каквом ће се телу јавити моја душа: да ли у човеку или у слону или у мајмуну или у крагују или у киту. Нема човека ни бога који може зауставити точак поновног рађања и мучења у овј животној Самсари. Тако уче и Веданте и Пуране и Упанишаде.
Само Сундарар Даш, твој гуру, почиње учити нешто ново. Он ми сваки дан долази и говори, да се Индија налази на крају свега старога и на почетку нечега новога. И стално понавља, да се људи не могу спасти никако својим напором без помоћи натчовечанске. И још прориче, да ће ту натчовечанску помоћ пружити људима нови метрија, или Месија, који треба да се јави после Гаутаме Буде.
(...)
Мање се радују изласку сунца него твоме доласку у Бенарес

Индијска Писма

Браман Самодева из Бомбаја пише Пандат Гаури Шанкари У Србију​

Шри Кршна шаранам мама. Ом.
Кад је бикшу кумара Рам ушао у нашу кућу, др Какусанда је још ватрено говорио о Будизму, као јединој истини и једином путу. Кумара га је пажљиво слушао седећи прекрштених ногу; ћутљив и непомичан као кип и спокојан као бог Индра. А бог Индра је подједнако спокојан и кад громовима бије земљу и кад је светлошћу с висине милује.
- Зар не мислиш и ти овако? - упита доктор Кумару.
- Ја нисам будист, рече Кумара, али спреман сам да то постанем, ако ме задовољиш одговором на три питања.
Врло радо, само говори.
(...)
...Закључак је јасан: ти не признајеш раније Буде, којих је било око двадесет пре Гаутаме; не признајеш Веданте, и не признајеш Метрију, последњег Татагату, спасиоца света.
Чувши ове речи др Какусанда скочи и рече:
- Ви, бикшу хималајске, живите у шуми и не познајете живот. Нећете ваљда ви мене учити.
Видевши га љутита, Кумара заћута за минут-два, па ће благо и сажаљиво рећи:
- Драги докторе, нисам желео да ти нанесем бол. Но код нас у Хималајима је правило међу монасима, да чим се неко у препирци о истини и путу наљути, сви престају о томе говорити, и почињу најобичнији разговор о мајмунима, тетребима и лептирима. Ако си дакле вољан, ја ћу ти причати читава чуда из живота мајмуна, тетреба и лептира?
А да бих као домаћин повратио добру вољу међу својим гостима, ја их позовем у шетњу по мојој градини а потом на ручак. Но др Какусанда је то учтиво одбио и отпутовао.
(...)

Индијска писма

A i ova strana - al' je odabrana (scenario isti služi Adventisti :-)):

http://forum.krstarica.com/showthread.php/51847-ODLOMCI-KNJIGA-koje-volimo/page168

168 : 07 = 24

168 : 12 = 14

168 : 24 = 07

Viđen repertoar (brojevi su isti i vešti artisti):

http://forum.krstarica.com/showthread.php/729755-Iskustva-sa-Bogom-(Svedočanstva-jednoga-poslanstva)

A odlomak (nudi "dobar momak"):

"Sa Hristom se postupalo onako kako mi zaslužujemo, da bi se sa nama postupalo kako On zaslužuje. On je bio osuđen zbog naših greha, u kojima nije imao udela, da bismo mi mogli biti pravdani Njegovm pravdom, u kojoj nemamo udela. Pretrpeo je smrt koja je bila naša, da bismo mogli primiti život koji je bio Njegov. … U Hristu su međusobno povezane zemaljska i nebeska porodica. Proslavljeni Hristos je naš brat. Nebo je obavijeno ljudskom prirodom, a ljudsko je privijeno na grudi Bezgranične ljubavi." Ellen G. White, "The Desire of Ages" - "Čežnja vekova".

Lagano, kao što se planeta okreće, okreće se veliki okrugli sto sa debelom pločom. Na njemu je izgrađen krajolik sa brdima i dolinama, gradovima i selima, rekama i morima. U središtu svega, malen i lomljiv kao figurica od porcelana, sediš ti, i takođe se okrećeš.

Svestan si stalnog pokreta, no tvoja čula ga ne opažaju. Sto se nalazi usred kupolaste hale, koja se i sama okreće sa svojim kamenim podom, svodom, zidovima, lagano, poput planete.

Daleko u sumraku duž zidova vidiš sanduke i kovčege, stari, veliki sobni sat koji pokazuje Sunce i Mesec, između njih zidove na kojima su naslikane zvezde, tu i tamo kometu i visoko iznad tebe, u kupoli, Mlečni put.

Nema prozora, nema vrata. Nema prozora, nema vrata. Ovde možeš biti siguran, sve ti je prisno, možeš se osloniti na sve. Ovo je tvoj svet. On se okreće, i ti se, usred srede, neprestano okrećeš zajedno s njim.

Ali jednom se dogodilo da je sve pogodio zemljotres. Kameni zidovi su naprsli, pukotina se sve više širila. naslikane zvezde su se rastavile, i ti si kroz njih pogledao u nešto što je bilo toliko strano tvojim očima da si odbijao da vidiš, daljinu u kojoj se tvoj pogled gubio, tamu koja sija, nepomičan olujni vetar, munju koja neprestano seva.
Jedino na čemu se tvoj pogled mogao zaustaviti bila je ljudska prilika, iskošena zbog nečujnog orkana, od glave do pete umotana u ogrtač koji se,. činilo se, vijorio na vetru, ali se, ipak, kao na slici, nije kretao.
Zamotana prilika tamo mirno stoji, ali i ne stoji jer se pod njenim stopalima nalazi provalija. Vetar je pritisnuo ogrtač uz lice, ti nagađaš njegov oblik.
Sada vidiš da se ispod prekrivke usta pokreću i čuješ duboki, blagi glas kako kaže:
- Izađi, mali brate po krvi!
- Ne! - vičeš užasnuto, - Odlazi! ko si ti? Ne poznajem te.
- Ne možeš me prepoznati - odgovara ti umotani - sve dok ne izađeš. Stoga, dođi
- Neću! Zašto bi trebalo to da uradim?
- Vreme je - kaže on.
- Ne, - odgovaraš - ovo ovde je moj svet. Ovde sam oduvek, ovde ću i ostati. Odlazi!
- Ostavi sve - kaže, - učini to svojevoljno jer to moraš učiniti. Inače će biti kasno.
- Plašim se - dovikuješ mu.
- Ostavi i strah.
- Ne mogu! - uzvraćaš.
- Ostavi onda i sebe!-, kaže.

Sada si siguran da je to što ti govori rđav glas, i rešen si da ga oteraš:
- Zašto se skrivaš i ne pokazuješ mi lice? Ja to znam: zato što hoćeš da me uništiš. Želiš da me namamiš napolje kako bih pao u prazno.
- Nauči da padaš!

Bez daha vidiš kako se umotana prilika gubi iz vidnog polja. Ali ne zato što se pomerila. Kupola se polako okreće dalje i s njom veliki okrugli sto, na čijoj sredini sediš ti, malen i lomljiv. I pomera naprslinu u zidu dalje od prilike tamo napolju.
Ali, nešto se drugo dogodilo. pukotina se ne zatvara. I iza njenih naslikanih zvezda, osim tvog utvrđenog, uvek pouzdanog sveta, ostaje jedan drugi, svevremeni, koji ti sve dovodi u pitanje. Od toga se ne možeš odbraniti.
Ali, ti nisi spreman ni da ga prihvatiš. Dugo vremena tako osećaš da ti se otvorila rana koja se niakd više neće zalečiti.
Ništa neće biti isto kao pre.

I potom se ponovo dogodilo da ti se prilika iskošena u nepomičnoj oluji nađe u vidnom polju.

- Dođi, - rekao je blagi glas. - Nauči da padaš.
Ti odgovaraš:
- Dovoljno je loše kad se nekom desi da pada u prazno. Ali da to neko želi, ili da želi da nauči da pada, to je već nepromišljeno. Ti me iskušavaš, neću poći sa tobom. Zato odlazi!
- Pašćeš! - kaže umotani. - I ako to nisi naučio, to nećeš umeti. zato ostavi sve. Jer uskoro te ništa neće držati.
- Ti si upao u moj svet - vičeš na njega - nisam te zvao. Nasilno si razbio ono što je bila moja zaštita. Sada možeš da uništiš sve što mi je drago, ali me nećeš prisiliti da te poslušam.
- Ne prisiljavam te - kaže ovaj - Ja te molim, mali brate. Vreme je.
Prilika ćuti, i dok se ponovo ne izgubi iz tvog pogleda, podiže ruku ka tebi i čini ti se da si pod svetlom munje koja neprestano seva u njegovom dlanu video krvavu glavu eksera. No tvoj pogled je već na putu da skrene, i ti si nastavio da se okrećeš ka tvom stolu ispod kupole.
kažeš sebi da je sve to opsena. pre ili kasnije će se pukotina u zidu ponovo zatvoriti, kao da je nikada nije ni bilo, jer je ne može ni biti, zidovi su prastari i nerazrušivi. Šta je oduvek bilo, uvek će i biti. Sve ostalo je varka, ko zna kako je nastala. Ne bi trebalo nasedati na nju.
I potom onaj strašni zahtev. Zar on zapravo ne sadrži pretnju? I da si posegao za rukom, ko ti kaže da bi te ona uhvatila. Da li se ona uopšte pruža da te uhvati? Ili možda samo da te istrgne iz tvog sigurnog malog sveta i da te baci u provaliju. Ne, biće bolje da te onaj napolju više niakda ne nađe. Postani još manji! Sakrij se od njega. Ako više ne bude mogao da te pronađe, možda će odustati, i sve će opet biti kao pre.
Hala sa kupolom se polako okreće i sa njom veliki okrugli sto sa gradovima, selima i jezerima i u sredini ti sam. I treći put ti u vidno polje ulazi umotana prilika u nepokretnoj oluji osvetljena munjom koja neprestano seva:
-Mali brate po krvi, - veli glas, i ovaj put zvuči umorno, kao da ga nešto boli, - saslušaj me i imaj poverenja! Više ne možeš da ostaneš tu gde jesi. Izađi!
- Hoćeš li me onda uhvatiti i zadržati ako padnem? - pitaš.
- Ako naučiš da padaš, nećeš pasti. zvezde su u međusobnoj ravnoteži na svojim putanjama i ne kreću se jer su u srodstvu. Tako mora da bude i sa nama. Nešto od mene je u tebi. mi ćemo se držati međusobno i ništa nas drugo neće držati. Mi smo zvezde koje kruže, zato ostavi sve! Oslobodi se!
- Kako mogu da znam da je istina to što pričaš? -pitaš sumnjičavo.
- Iz sebe samog - odgovara. - Jer ja sam u tebi i ti si u meni. Čak se i istine međusobno drže i ništa ih drugo ne podupire.
- Ne, - vičeš - ovo se ne može izdržati. zar nema spasa od tebe? Šta sam ti skrivio? Zašto me ne ostaviš da ostanem tu gde sam? Ne želim tvoju slobodu.
- Bićeš slobodan - kaže on - ili te neće biti.

Potom čuješ nešto kao jecaj. Zidovi se od toga tresu i pokreću i pukotina se pomalo zatvara, upravo onako kako si želeo. Možeš biti zadovoljan, ali to ne traje dugo.
Nešto se dešava oko tebe i to primećuješ sve više. Ranije naklonjeni svet ti više nije naklonjen. Okrenuo se protiv tebe. Iz kupolaste hale izleću senke, siva gladna obličja od magle, mala i velika lica koja su za trenutak tu, i onda opet nisu tu, uzbuđena uskomešana vreva udova i tela koja se raspršavaju i uvek se ponovo oblikuju. Šta ona rade? Ko su ona? Odakle dolaze?
izlaze iz sanduka i kovčega, iz sata, iz zidova samih, sa svih mesta na kojima si se osećao sigurnim i zaštićenim. Sve to više nema osnova, poništilo je samo sebe.
I dok se hala sa kupolom okreće oko tebe kao male, lomljive sredine, moraš da pustiš da se dogodo ono što se mora dogoditi. Sam si to prizvao.
Ali sada te se plaše, svog tvorca, tako se čini. Skupljaju se u najudaljenijim uglovima i duž zidova. Tiskaju se uz kamene zidove, u isto vreme ih ližu celim svojim magličastim telima, nagore i nadole, i brišu naslikane zvezde. Gde prođu, obličja postaju nejasna i maglovita, kao i oni sami. Kradu stvarnost od tvog sveta, isisavaju njegovu srž, čine ga priviđenjem. brišu ga kao da nikada nije postojao.
Ipak, izgledaju nezasiti, jer ti se polako približavaju. Samo se sto s debelom pločom i krajolikom na njoj okreće bez prestanka, i ti sa njim u sredini. Shvataš da će izbrisati i tebe jer te nikada nije ni bilo.
Sad osećaš udarce čekića, samo što nisu dovoljno jaki da bi se čuli. Šta to rade' Guraju cev kroz ploču stola s jedne strane na drugu, naporan rad, ali oni su neumorni. I onda, kada cev probije s obe strane, nešto počinje da curi, curi i dalje, i oni to ližu, pohlepno kao psi. I ti osećaš, budući da je to tvoja sopstvena krv što curi, kako ploča pod tobom od otkucaja do otkucaja srca postaje sve nestvarnija. Sada si bespomoćan pred užasom koji te hvata.
- Brate po krvi! - vičeš tanušnim, i tebi jedva čujnim glasom. - Spasi me! Nauči me da padam!
Ali zidovi se ne otvaraju jer ih više nema. I uskoro više nema ničega osim provalije. padaćeš sve više, a da nisi naučio kako, i tražićeš u sebi ono što je srodno tvome bratu po krvi, kao što su srodna sazvežđa koja se uzajamno drže na putanjama, jer ništa te drugo neće zadržati i ni za šta se drugo ne možeš uhvatiti.
Hoćeš li to umeti?
Budući da to nisi naučio, hoćeš li to umeti?

Sada je sve iščezlo.
Vreme je.

Sad!

(Mihael Ende, "Ogledalo u ogledalu - roman lavirint")

. Poraz ima kraj, on se završava onda kad se ponovo upustimo u borbu. Neuspjeh nema kraja: to je životni odabir.

( " Rukopis pronadjen u Akri " - Paulo Koeljo )

Теодосије Мангала пише митрополиту од Малабара​

Мир ти од Бога јединога и триипостаснога.
(...)
Били смо у знаменитом манастиру Светог Јована у планини Рилској. То је светиња, којом се дичи бугарски народ. Лепота манастира такмичи се са лепотом природе. А кад би дао Бог да и ми, сиромашни хришћани у Малабару саградимо овакав један манастир! Но тешим се тиме што је кубе нашег манастира много веће и лепше од кубета Светог Јована Рилског. Наше је кубе тамно плаво небо окићено дијамантима од звезда, које у Индији блистају сјајније него игде. Ај, Индијо мајко!
Оволико засад. Пошта иде. Клепало за вечерњу бије.

Индијска писма

Мир ти и радост од Господа.
Посетили смо и Трново, стару престоницу бугарских царева и патријараха. Били смо у храму четрдесет мученика, у којем је свети Сава српски одслужио своју последњу литургију на недељу дана пред своју смрт. Бугарски народ га је толико волео, да је једва допустио краљу српском да му тело пренесе у Србију.
Сељачки народ у Бугарској учинио је на нас најбољи утисак. Кротак, вредан, трпељив, покоран власти и врло црквен.
(...)
- Баја Гање, Дрипац и Чапкун (код Бугара, Срба и трећи код Македонаца – прим. Наутилус) највећи су непријатељи Балкана. Врло често они имају пресудан утицај у свим пословима измучених и тек ослобођених народа балканских. Немојте ни покушавати говорити с њима о Богу, о души, о Месији света, о Јеванђељу, о Ведама, о свету као моралном бићу, ни о недогледним дубинама свега постојећег, нити о роду људском као једној божанској породици. Све је то за њих без интереса као тибетске Тантре и Мантре. Они се хране најнижом врстом књижевности, и то оном која одобрава све страсти, заступа пороке и ставља зло изнад добра. Изјутра они разастиру своје мреже по пучини живота да улове што за себе, а увече пребрајају лов. Ловећи пак за себе и само за себе они не затварају уста вичући: За народ! За народ!
Ти људи су вештаци, никад мудраци. То су недаровити шегрти Запада. Бомбасто се хвале западном културом, тј. нечим у чијем стварању нису узели учешћа ни они ни преци њихови. Није њима ни до културе ни до Европе – то двоје они узимају само као трговачку марку за свој лични лов. Знајте, да ови типови не представљају ни Балкан ни Европу. Они су криви за многу крв међу браћом, за револуције и ратове за забуну у народу, за ненародну политику, за нехришћанску школу, за туђинску власт над нашом привредом. Чувајте се, господо, Баја гања, Дрипаца и Чапкуна балканских...
(...)
Иначе смо се изванредно провели у Бугарији.
Нека свети апостол Тома штити тебе и сав наш Малабар.

Индијска писма, Велимировић

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.


Ameli Notomb – Lastavičin dnevnik

ПИСМО 37
Везир махараџин пише из Траванкора рами Сисодији
​

Ом намо Махадева.
Моја скромност примила је заповест од светлог Махараџе да ти напише ово писмо, љубимче највишег божанства.
Стигао нам је весник из твог места и донео вест... Желели би сви, из љубави према теби, да је та вест друкчија него што јесте. Но ако би једна таква вест ожалостила слабије душе, зар ће тебе ожалостити, храбри кшатријо? Тебе, који знаш наизуст Бхагавад-Гиту, и проничеш у тајне живота и смрти скоро као и бог Кришна и сви наши славни Аватари.
Кад би, рецимо, ти чуо да ти је умро неки сродник или пријатељ, зар би се ожалостила твоја душа, која носи жалост целога света? Ни сам Ганг не може да увећа море ни за један педаљ. Тако никакав губитак ни никакав добитак не може увећати нити умањити море твоје жалости за свима живим бићима.
Дакле, весник из твог места донео нам је вест, да је душа, жива, твоје мајке племените Катјајане, изашла из досадањег свога тела и свакако већ се родила у другом телу. Нека би јој колесничар Кршна даровао светлији живот у новом телу, или још боље – нека би је сасвим ослободио точка поновних рађања у овом свету крајњег јада и чемера.
Наш светли Махараџа заједно са светлом Рани, свом душом уноси се у твоју душу и дели с тобом оно осећање које те буде обузело када ти стигне ова вест. Он је изволео заповедити, да се чине пинде у току дасат дана за душу племените Катјајане.
Клања ти се с дубоким поштовањем Кешав, Пратиниди

Индијска писма

.......................................
Пинде – даће за умрлог
Ом намо Махадева - Ом, клањам се великом Богу
Пратиниди - министар махараџин

Kurt Vonnegut, Slaughter-house Five

"There isn’t any particular relationship between the messages, except that the author has chosen them carefully, so that, when seen all at once, they produce an image of life that is beautiful and surprising and deep.
There is no beginning, no middle, no end, no suspense, no moral, no causes, no effects. What we love in our books are the depths of many marvelous moments seen all at one time.”

"All moments, past, present, and future, always have existed, always will exist…It’s just an illusion here on Earth that one moment follows another one, like beads on a string, and that once that moment is gone it is gone forever.”

Махмуд Омар пише халил Сеад-Едину у Делхи​

Селам, сахиб.
По твојој жељи ја сам се радо примио за правобраниоца Арџуне Сисодије у вези са оном тајанственом дамом Фаркхарсон и њиховим бунтовним прогласом.
(...)
Чим сам се вратио из Мадраса, посетио сам иследника и испричао му све што сам сазнао у Мадрасу. Он се одобровољио за ову услугу, па ми је прочитао једно писмо Арџунино, нађено код Фаркхарсон. Није ми дао да препишем, па ти понављам оно што сам на ухо ухватио и запамтио. То није једно обично љубавно писмо него писмо човека потпуно хипнотисаног.
Арџуна благодари оној жени што га је ослободила свих заблуда индијских, и обасјала га јарком светлошћу истине.
Потом у стиховима велича лепоту њене бујне црвене косе и њених бисерних зуба.
Саглашава се с њом да што пре ступе у брак. А после тога да отпутују на њено велико имање у Енглеској, где ће у тишини припремити организацију борбе за ослобођење Индије.
То и толико у главном. Но писмо је дуго и препуно љубавне бомбастике, од које сам запамтио ово: ''Ти си моја Лакшми, ти моја Кали, ти моја Сарасвати. Сва женска божанства индијска за мене не постоје. Ти си их све засенила. Оно су легенде и сенке а ти си стварна богиња''. И сличне глупости.
(...)
Молим те, држи ово све у тајности док се ислеђење потпуно не оконча. Дао сам реч иследнику. И нипошто за сада не потржи ову ствар у Конгресу.
Нека те Алах обаспе цвећем своје милости.
Индијска писма

"Ne mogu da kazem da je ona bila narocito lepa. Kad bih je ugledao posle dugog rastanka, uvek bih se zaprepastio kako je to malo, suvinjavo bice sa zlim ocima, za mene moglo da predstavlja sve - ljubav, zivot, smrt, spasenje duse.
Ali, bilo je dovoljno da ona uhvati moj pogled, i sve se menjalo. Najpre bi se u njenim zelenim ocima nesto nalik na strah i sumnju u to da je voljena. To, da ne postoji nijedan razlog da je volim, bilo je u tom trenutku ocigledno, i svaki put bih osetio talas sazaljenja, koji bi presao u neznost. A ona je ta osecanja upijala kao sundjer vino, i istog casa u njoj se rascvetavala bolna lepota od koje se gubi razum. Kratka razmena pogleda menjala je sve.
Trenutak pre toga nisam ni mogao da razumem kako je mogla da me zanese ta, u sustini, ni malo lepa zena, a posle njega - nisam mogao da razmem kako je bilo moguce makar i na trenutak posumnjati u carobnu snagu njenog lika. I sto sam je duze gledao u oci, to je snaznije postojalo to osecanje, dovodeci me do pomame. do fizickog bola - kao da je uvlacila bodez u pukotinu zida, iza kojeg sam hteo da se sakrijem, i sa nekoliko pokreta ostrice, do te mere raskrimala cigle da se zid rusio, i ja sam ponovo stajao pred njom nag i nezasticen, kao dete. Savrseno sam izucio tu metamorfozu, ali nikad nisam naucio da razumem prirodu vatre koja je bila u stanju da do temelja sprzi celu moju dusu."

Sveta knjiga vukodlaka, Viktor Peljevin

Нека ти Вишну дарује мир и светлост ногама. Ти си брамин а ја кшатрија. Ти си велики брамин а ја мали војвода. Но ипак нисам ни ја шудра.
Ти знаш боље неко ико Веданте и Пуране и Упанишаде па чак и Ганг, свету књигу сурових Сика, а ја мало знам, јер сам прочитао само Махабхарату и Рамајану. Па ипак нисам ни ја простак који се клања сваком камену као божанству и који сваком усправљеном стубу у селу говори: АММА (мама, мајка)!
Ако се не могу похвалити првенством своје касте као ти, можда бих се могао похвалити својим прецима. Јер мени није узалуд дато име Рамачандра, него из разлога што ја носим у себи крв славног индијског махараџе Рамачандре.
Па сад када сам ти се казао ко сам, ја ти долазим са вешћу да ја имам ћерку Мира-бај као што ти имаш сина Ануширвану. Ако им је таква Карма, нека се вере и нека се узму. Ја не бих смео ово споменути теби као човеку већем и мудријем од мене, да мени није то прва споменула твоја племенита супруга Индумати. Она је, вели, опазила да се деца воле. Чула је из прикрајка речи: Ти си ја, ја сам Ти, које је Ануширвана изговорио мојој ћерки, и чула је те исте речи када их је Мира-бај изрекла у лице твом сину: Ти си ја, ја сам Ти. А да је ово код нас у Индији израз праве љубави међу децом, то је теби познато боље него мени.
Што је моја кћи била верена за Арџуну Сисодију, па се Арџуна бестидно одрекао те веридбе, није Мира-бај крива. Нити јој то спречава да се за другог вери. Истина, по закону Мануа, кад се чак и девојчица за дечака вери, па дечак умре онда се верена девојчица мора сматрати удовицом и не сме се ни за кога удати. Али овде је други случај. Арџуна није умро. И Мира-бај према томе није удовица.
Због тога ја и моја жена дајемо свој пристанак, и твоја супруга дала је свој пристанак. Но ову ствар ја не могу сматрати свршеном док ти, који си учитељ свима нама, не дадеш свој пристанак.
Клања ти се и поштује те војвода Рамчандра

И ја својом руком пишем и потврђујем да сам чула кад су Ануширвана и Мира-бај, заклоњени за бамбусово дрвеће, рекли једно другом: Ти си ја, ја сам Ти. Треба ли ја тебе да учим, како су велике ове речи у Индији од праискони, и како је тешко ма шта на супрот им речи?
Само ти реци своју реч и они ће бити срећни и верни једно другом до смрти као Рама и Сита.
Индијска писма

Ом намо Васудеваја.
(...)
Никад српска жена није била владарка над земљом и народом, како је то слично Индији, и како неслично рецимо Енглеској, Русији и Холандији, или старим царевима над којима су владале Семирамиде и Клеопатре! Српска жена је царица дома, домаћинства и деце.
Девојка, сестра, жена и мати – четири ове српске речи јасно су индијског, санскритског корена. Дева код нас у Индији и сада у говорном језику означава божанство и девојку. И заиста код Срба права девојка сматра се за једно више биће, за нешто свето и узвишено. У јужним крајевима Србије, где европска ''госпођа култура'' још није избезобразила народ, пред девојком устају и старци и бабе. У великом народном епу опеване су са поштовањем девојке, сестра и мајка. Жена као жена нити је опевана толико нити с таквим поштовањем. И уколико је опевана, није без примесе ироније и шале. Међутим никад није примењена иронија и шала када је реч о девојци, сестри и мајци.
(...)
Нека би Васудеваја узео половину од мога века и даровао теби
Твој верни и одани
Индијска писма

Махмуд Омар пише Халил Сеад-Едину у Делхи​

Селам, сахиб.
Данас је био претрес у суду по кривици госпође Гледис Фаркхарсон и Арџуне Сисодије. Поротници су заузели своја места. Судски тужилац прочитао је оптужбу.
(...)
Онда је дошло ново изненађење. Један од поротника захтевао је да се госпођи Фаркхарсон скине вештачка коса са главе и изваде вештачки зуби, да би се утврдила истинитост онога што је објавило ''Индијско огледало''. Суд се сагласио с тим захтевом и умолио је оптужену да сама то учини, да не би морао прибегавати сили. Фаркхарсон је неко време седела непомична као да се решава шта да чини. Наједном је скочила, смакла своју златну косу са главе и извадила зубе. Пред нама се указало једно страшило, ружније од сваког унакаженог факира. Настао је тајац. Арџуна кад је видео своју ''богињу'' у оваквом ругобном виду пао је у несвест. Изнели су га из судске дворане и поливали хладном водом.
(...)
Изгледа ми, мој Халиле, да Кисмет не долази само од Алаха него да је човек ковач своје судбе. Може бити да Хиндуси имају више права кад говоре о Карми него ми муслимани о Кисмету.
Нека те Алах обаспе цвећем своје милости.

Индијска писма

Ne mogu da raspletem naše prve godine, ne mogu da razlikujem jednu od druge. Čak i kad raspredem godine na dugačke konce priče, i mada se moja priča prilično savija napred i nazad između onda i sada, postoji razlika između konca i klupka. Iako je klupko napravljeno od istog konca, to samo po sebi nije priča. To je samo masivna kugla stisnutih dana i mesta koji se međusobno pokrivaju, tako da su oni iznutra već odavno nestali u mekoj tami klupka. Kako postepeno odmotavam konac na svetlost dana, klupko se sve više smanjuje i gubi na težini, sve dok ne ostane samo bestežinska linija priče, dugačak niz povezanih tačaka na liniji koje se uvrću i okreću u krug u mom pokušaju da protumačim godine sa svojim skretanjima i komplikacijama, godine koje se okreću oko sebe u skladu sa Zemljinom večitom rotacijom ponavljanja i promena. Čudno je kako čovek uvek govori o vremenu kao da se nalazi na nekom mestu gde se kreće napred-nazad. Možda zaista i jeste mesto, mesto u kojem svi dani i sati postoje jedni pored drugih, možda čovek priča svoju priču da bi pronašao put kroz lavirint sećanja na trenutke razdvojene zaboravom. Ali, postoji više puteva kroz njegove iskrivljene putanje, i ako čovek krene jednim putem, biće odsečen od svih ostalih. Čovek se kreće u lavirintu dok odmotava svoje klupko, i kada ono nestane, ostaje mu samo jedan kraj konca da se za njega drži. Polako se vraća, po svom tragu. Ponekad čuje glasove iza tankih zidova tame, ponekad ugleda treptaj svetlosti gde je pomislio da je samo zid, ali se drži traga, uplašen da će izgubiti nit i zalutati. U sećanjima sam prisutan svuda u isto vreme, u svakom trenutku, zapamćenom ili zaboravljenom, ali ne sasvim isti od jednog mesta do drugog. U svojoj priči mogu da budem samo na jednom mestu u isto vreme, ako hoću da nađem put između mesta i saznam kako sam došao od mesta do mesta.

Grendal - Tišina u oktobru

Теодосије Мангала пише игуманији женског манастира у Малабару​

Христос посреди нас.
Велика ме милост Божија прати на овом путу због молитава твојих, часна мати игуманијо, и твојих сестара. Ја осећам да се ви молите Господу Богу за мене и да Господ Бог услишава ваше молитве. Молитва је заиста стварна моћ. У то сам се ја уверио и пре неколико дана. Кад смо се ја и војвода Рама вратили из земље Бугарије опет у Србију, ја сам једне ноћи на молитви узвикнуо: Господе исусе Христе, услиши молитве мојих духовних кћери за мене и откри ми још неко духовно благо у овом народу којем би нама у Индији било од користи за спасење душа наших.
И замисли – сутрадан чим сам изашао из куће сусретнем три брадата човека у сељачком оделу. Сва тројица се мени поклонише па ће један проговорити: ...

Индијска писма

"Osećao je istovremeno neku divlju pobedničku želju za pakošću, nešto u stilu: "Ha, pobedio sam te, zavete čistote, pobedio te, Isusuva verenice, obalio sam te na obe plećke, anđele, naterao te da, vestalko samoobmane, osetiš kako ti tvoja sopstvena čežnja rastvara noge, zovući me u tebe!"
Činio se sebi đavolom, divnim, moćnim, likujućim. Bio gord što je nadmudrio sve bogove, sve štitove od belog uštirkanog platna, koje su iskustvo i neznanje stavili između dva tela što su se, uprkos svemu, nezamislivo naglo i snažno poželela.
Nije bio siguran je li to što oseća ljubav ili privlačnost samo. S obzirom na sve što... Jer, on može ako hoće o njoj da misli bilo šta. Da je zamišlja uprljanu, da je u mislima gleda oborenu, sa sobom preko nje, da pretpostavi da ona s njim igra samo igru, da ga ne voli, da se uhvatila njega jer hoće nezavisno od svega samo da izađe iz karmelićanskog reda, a posle će u pevačice ili u služavke (on je vide kao služavku s masnim, crvenim rukama i zanokticama, s gazdinim sinom preko nje...)
Tako malo zna o njoj. Zato i može sve to."

Tajne, Oskar Davičo

Stalno se govorilo da ćemo u Solun. Mlogi se od nas nadali da ćemo vozom. I da nas tamo čekaju saveznici. A mi, na Kosovo. Pa odatle u arnautske planine i bespuća.
Šta je ovo - pitam Mladena - onako nasamo, u poverenju. A on mi, duša naša, objašnjava. Bugari su nam presekli odstupnicu niz vardarsku dolinu i nabacili nas na Albaniju, drugog puta nemamo. Dobro, Mladene - pitam ga - zašto su nas Bugari napali, s leđa? Mi smo sa njima zajedno Jedrene osvajali, tamo mi je brat poginuo. A Mladen mi objašnjava, dabome, u poverenju: Bugari su nas napali zato što je Pašić pogazio sporazum sa njima i trinaeste im uzeo Makedoniju levo od Vardara.
Dobro, Mladene, da nije bilo rata trinaeste i Bregalnice, da nije Pašić to učinio zbog Makedonije, da l' bi nas sad Bugari napali? pitam ga. A on, vako, sleže ramenima: možda i ne bi, veli.
Pa dobro - pitam ga - koliko će sad da nas košta levo od Vardara?
Mladen oćuta.
Ja stanem, pa se mislim: uzesmo Makedoniju levo od Vardara, a sad izgubismo Srbiju. I tolike ljude. A koliko li će nas jos ostati po ovim planinama i jarugama, pomišljam, koja je to računica.

Danko Popović - Knjiga o Milutinu

“Gdje god da mase idu, idi u suprotnom pravcu.
Ono što je zlo i ono što su nas učili da je zlo, mogu biti dvije potpuno različite stvari. Društvo nas uči da su određene stvari zle samo zato da bi nas držalo u pokornosti.
Ne smijemo previše proučavati sebe, inače ćemo prestati živjeti.
Kada nema boli, to je kraj osjećaja. Svako naše zadovoljstvo je trgovina sa đavolom.
Bol je čudan. Mačka ubija pticu, saobraćajna nesreća, požar…bol stiže…BENG!!, i eto ga, pada na vas. On je stvaran. Za nekoga sa strane izgledate glupo. Kao da ste iznenada postali idiot. Nema lijeka, osim ako ne znate nekoga ko vas zaista razumije i ko zaista zna kako da vam pomogne.
Razlika između umjetnosti i života je u tome što je umjetnost podnošljivija.
Čovjek mora proživjeti mnoge nesavršene sate da bi došao do nekoliko savršenih. Moraš ubiti deset sati da bi dva sata istinski živio. Ali moraš biti pažljiv, da ne ubiješ sve sate. Sve godine.
Uravnotežena ličnost je nenormalna.
‎Žene – volio sam boje njihove odjeće, način na koji hodaju, okrutnost nekih lica, tu i tamo gotovo čistu ljepotu nekog lica, totalno i opčinjavajuće ženskog. Prevazišle su nas – mnogo bolje su planirale i mnogo bolje su bile organizovane. Dok su muškarci gledali ragbi, pili pivo ili se kuglali, žene su mislile o nama, proračunavajući nas, donoseći odluke: da li da nas prihvate, odbace, promijene, ubiju, ili jednostavno napuste. I na kraju krajeva, sve to nije bilo ni bitno; ma šta one uradile, mi bismo uvijek završavali usamljeni i izluđeni.”

“Izdržljivost”, Čarls Bukovski

Sinovče, nisam ja ranije bio ovako pričljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije - poslovi, brige, ne daju glavu podići pa zaboravljaš šta je juče bilo, a sad, ceo život ko na dlanu. Sećam se svega.
Sećam se ko da je juče bilo - zvoni sa svih strana, a ljudi, dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i na pokajanja, nego da se u rat poziva.
Izađem pred štalu, sednem na mericu, a ono jutro, milina jedna. Treba da se odmoriš, baldisao si od kopanje, košnje i drugi poslovi - jeka je rada, a ovo sad, jeka od zvonjave.
Čujes li ti ovo, Milutine? - priđe mi majka. Kvrži prste i vata se za reklu, gužva je. Znam kako je njoj kad čuje zvonjavu, dva su joj sina - da kažem, moja dva brata - poginula u prošlim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je - što bi se reklo, njen čovek - poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.
Čujem, bre - velim joj - nisam gluv.
Pa šta čekaš, vidiš da ljudi odlaze školi.
Ja ustado, dado joj onu mericu, pa na sokak iz oni stopa. Ona, moja majka, stoji sa mericom u rukama pred štalom. E, tu sam sliku zapamtio. Moja majka, sa mericom u rukama, stoji ispred štale i gleda za mnom, a goveda zarikala, da l' od one zvonjave, da l' stoka štogod predoseća - ne znam. Znam da mi beše teško. Teško, bre, sinovče - kako koji rat, a tebi iz štale ode par volova. A to nije igračka. Volovi su volovi, zna se šta je seljaku par volova. Taman podigneš volove i ukoskas, a ono, uzme država, treba da vuku, topove, da vuku komoru, provijant. Ama treba, bre, volovi i da oru, i da vuku žito, i seno, i drva, treba da i' prodaš, da uzmeš koju paru, a ne ovako, da idu džabe. Kažem ti, nije ni lako ni zbog volova, ovo je treći par volova iz moje štale za tri godine, a oni koje su mi mobilisali mesec dana ranije, znaš kaki su bili - ko upisani. Al dobro...
Odo ja školi, a tamo - šta da kažem. Učionica puna svršiti ljudi, iskupili se, dabome, da nam učitelj kaže šta se ovo događa, zašto opet moramo u rat.
I kako ne otvorište vrata, pogušićete se - velim ja. Prigrijalo sunce, letnji dan, bazde opanci i težina, znoj; oseća se na štalu i obore. A učitelj drži štapić i pokazuje Sarajevo, na karti. Čisto se raduje. I fali Mladobosance. Oni su učinili svoje, uzleteli se u nebo kao mučenici. Bacili bombe, kaže, ubili švapskog princa i njegovu ženu.
Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: čuješ li ti uču kako prezvonjava.
Lasno je ubiti jednog princa i jednu ženu, ama rat se ne dobija ubijanjem prinčeva i žena - mislim se. Interesuje mene šta će sad da bude - misle li ostali Bosanci za tim mladim Bosancima, oće li dići kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo, ni dosad se u mučenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, pomoć treba. Oće li oni uz nas protiv Švaba? - Odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu čista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu u stranu pa naša seljačija danak da plaća. Pa je l' tako? Ako si i Srbin i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim.

Danko Popović - Knjiga o Milutinu