Odlomci knjiga koje volimo

"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."

“1Q84”, Haruki Murakami

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.
A sna nema.

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Hese ~ Umetnost dokolice

"Čovek na putu izmedju životinje i daleke čovekove budućnosti, ima uvek mnogo, beskrajno mnogo u sebi da sputava, da skriva, da poriče, da bi bio pristojan čovek, sposoban da se prilagodi društvu. Čovek je pun životinja, pun prasveta, jedva ukrotivih nagona surove samoživosti."

“Razmatranja I pisma”, Herman Hese

Ако су нова начела српске националне књижевности која је тако сјајно бранио Вук Караџић и то у време препорода српске државе, извојевала што је требало очекивати, победу, мора се признати да је та победа плаћена скупо: одвојила је Србе и њихову књижевност од источних Словена, и није им дала алтернативу ослонца на западне Словене, који су и иначе подељени на многе ситне јединице, на шта су указивали и поједини противници Вука Караџића.
Платон Кулаковски: Вук Караџић, његов рад и значај у српској култури

Деспот Стефан Лазаревић, Запис на мраморном стубу на Косову пољу

Човече који ступаш на српску земљу, био ти дошљак или становник ту, ко си и шта си, када дођеш на ово поље што се Косово зове, по свему угледаћеш пуно костију мртвих и са њима камену природу, мене изображена као крст и као победни стег, посред поља угледаћеш како право стојим. Да не пређеш и не предвидиш као нешто невредно и празно, но те молим, приђи и приближи се к мени, о мили, и размотри речи које ти приносим, и из тога ћеш разумети због ког узрока и како и зашто овде стојим. Јер истину ти говорим, не мање од надахнутог, све по суштини известићу вас што се догодило.
Овде је некада био велики самодржац, чудо земаљско и српски владар, звани Лазар, велики кнез, побожношћу непоколебима кула, пучина доброга разума и дубина мудрости. Огњени ум и заштитник странаца, хранитељ гладних и миловање ништих, миловање скрбних и утешитељ, који све љуби што Христос хоће. Јер ка овоме својом вољом и сам собом, и још са свима својима, безбројно множаство, што је под његовом руком: Јунаци добри, јунаци храбри, јунаци ваистину, у речи и делу, који се светле као сјајне звезде, као земља шароликим цвећем, одевени златом и украшени драгим камењем. Веома многи изабрани коњи и златом оседлани, најдивнији и красни коњаници њихови. Најплеменитијих и славних као неки добри пастир и вођа, мудро приводи умне јагањце да у Христу добро сврше и приме венац борбе и мучеништва и буду учесници вишње небеске славе. Стога сложно многобројно множаство, заједно са добрим великим господином, храбром душом и најтврђом вером, као на красну дворану и на многомирисну гозбу и устремише се на непријатеље, и згазивши праву змију, и умртвише дивљег звера и великог противника и неситога ада свепрождрљивца, тј. Амурата и његовог сина: змијски и гујин пород, штене лавље и василисково, и са њима умртвише друге, не мало. О чуда божјих судбина! Храбри борац би ухваћен безаконим агаренским рукама и венац борбе и мучеништва сам добро прима, и постаје мученик Христов, велики кнез Лазар. Јер не посече га ико други, о љубимци, но сама рука тога убице, сина Амуратова. Све ово речено сврши се у 6897. години, индикта дванаестога, у петнаести дан месеца јунија, у вторник, у шести или седми час, тачно не знам – Бог зна.

BEZOSEĆAJAN - obdaren velikom snagom da podnosi zla koja spopadaju druge
SLAVAN - Upadljivo nesrećan
DIVLJENJE - Naše učtivo priznanje da neko drugi liči na nas
DOSELJENIK - Neobaveštena osoba koja misli da je jedna zemlja bolja od druge
DRUGAČIJE - ništa bolje
DUGOVEČNOST - neuobičajeno produžavanje straha od smrti
DVAPUT - jedanput previše
EGOISTA - osoba koja se više zanima za samu sebe nego za mene
ENTUZIJAZAM - mladalačka boljka koja se da izlečiti malim dozama kajanja uz spoljašnju upotrebu razočaranja
ISTORIČAR - tračara velikih razmera
ISTORIJA - uglavnom lažna priča o uglavno nevažnim događajima, koji su posledica dela uglavnom pokvarenih vladara koji su se služili uglavnom glupim vojnicima
IZVINJENJE - osnova za buduću uvredu
MAJMUN - životinja koja živi na drveću, a naročito se često sreće na porodičnim stablima
NERELIGIOZNOST - najvažnija od velikih svetskih vera
PASOŠ - dokument koji se izdajnički izdaje putnicima da bi ih sve označio kao "strance" i tako izdvojio za naročito maltretiranje i ponižavanje
PLJAČKAŠ GROBOVA - onaj koji potkrada crve
PREDZNAK - znak da će se nešto dogoditi ako se ništa ne dogodi
NAPREDOVATI - steći nprijatelja
R.I.P - nehajna skraćenica za "requieseat in pace" (rest in piece - počivaj u miru) koja svedoči o nemarnoj dobroj volji prema mrtvima. Medjutim, prema učenom dr. Drigu, originalno značenje ovih slova bilo je samo "reductus in pulvis" (pretvoren u prašinu)

"Djavolji rečnik", Embruoz Birs

Ако су нова начела српске националне књижевности која је тако сјајно бранио Вук Караџић и то у време препорода српске државе, извојевала што је требало очекивати, победу, мора се признати да је та победа плаћена скупо: одвојила је Србе и њихову књижевност од источних Словена, и није им дала алтернативу ослонца на западне Словене, који су и иначе подељени на многе ситне јединице, на шта су указивали и поједини противници Вука Караџића.
Кулаковски, Вук Караџић

"Svaki čovek čim dospe makar do mladalačke zrelosti duha, počinje da podozreva da život nije farsa; da nije čak ni ljupka komedija. Da se rascvetava i da daje plodove na osnovu suprotnosti najdubljih tragičnih ponoraa suštinske tajne u koje poniru koreni njegovog postojanja. Prirodno nasledje svakoga ko je pripravan za duhovni život je neukrotiva šuma u kojoj zavija vuk i krešti bestidna noćna ptica."

„Bestidna noćna ptica“, Hose Donoso

"Istinska prljavština je unutrašnja. Izvanjska se lako opere.
Postoji samo jedna vrsta prljavštine koju čista voda ne može oprati, a to je mrlja mržnje i isključivosti koja zagadi dušu.
Svoje tijelo možete pročistiti uzdržavanjem i postom, no samo će ljubav pročistiti vaše srce."

Elif Shafak "Četrdeset pravila ljubavi - priča o Rumiju"

" Pocela je da govori pre nego sto se u potpunosti okrenula mladom coveku koji joj je prisao. Zatim se zagledala u njegove dobre plave oci , ponovo iznenadjena i obradovana cistotom i iskrenoscu koju su isijavale. Videla je u njima skromnost , jednostavnost , smirenost ; sve je bilo neprikriveno , sasvim lako uocljivo. Posmatrala ga je dugo , onako kako se gleda bice blisko , do poslednje cestice znano, otvoreno i spremno da ne zadrzi tajanstvenost.U trenucima odvojenosti od stvarnosti koja ih je okruzivala , u vanvremenom susretu svog sa njegovim bicem , osetila je cisto dobro.Bila je mirna ,cudesno mirna. Zacudo , boravak u stvarnom svetu u koji su se , posto su se dobro pogledali i cutke , radosno pozdravili , vratili , nije se mnogo razlikovao od bivstvovanja u cudesnom prostoru u kome su se njihove dve duse srele. I u svetu opipljivom njima je bilo dobro..."


Da cuvamo slavu i cast velikih predaka - Angelina Timotijevic

"Delanje ima granice i to je opravdano, što se ne bi moglo reći i za mišljenje, ono ima smisla samo ako se ide do kraja, inače je ništa. Ipak, možemo misliti bilo šta, ali delanje, tj. nedelanje je najbitnije. Mišljenje u krajnjoj liniji uopšte nije važno. Ono samo razdvaja ljude i to bez stvarnog razloga. Ali šta je tu loše? Takodje ih spaja, ali do kraja uvek ih razdvaja i otudjuje, oni postaju stranci. Svaka rasprava, sukob mišljenja, uvek se završi lajanjem ili kašljanjem. I čemu onda sve te priče. Uvek neko nekog uvredi i onda se stvar rešava na sudu ili na dvoboju. Ili se ne rešava, ostaje mržnja do kraja života koja truje. A to je sve zbog toga što ljudi kada misle, kada iznose svoje mišljenje, nemaju meru, ostraste se, oslepe za sve drugo, u iluziji veruju da su došli do neke istine i nema nazad. Ali svi ljudi koji su opsednuti istinom, ili fascinirani pravednošću, strašni su, treba ih se kloniti."

“Bernardijeva soba”, Slobodan Tišma

На тргу испред Западног зида стари човек пита другог старог човека:
- Чиме се бавите?
- Преговарам с Богом - одговори онај и обојица утонуше у тишину.
(Пажњевски, Дрохобич у Јерусалиму)

"Ono što je prisustvo te žene u meni stišalo, nije putena žeđ neumornog putnika, već moje izvorno očajanje. Rođen sam kao stranac, živeo sam kao stranac i umreću kao još veći stranac. Suviše sam gord da bih govorio o neprijateljstvu, o poniženjima, o srdžbi, o patnjama, ali umem prepoznati poglede i kretnje. Ima ženskih naručja koja su mesto izgnanstva i onih drugih, koja su rodni kraj."

”Baldasarevo putešestvije”, Amin Maluf

"Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagradjenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi ledja i poče da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda učinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. "

Knut Hamsun- "Pan"

'Dionis i Had su jedno isto', rekao je najdublji mislilac drevnog sveta. Dionis, mladi i cvatući bog telesnog života, u punom naponu njegovih snaga, bog probuđene i plodotvorne prirode - isto je što i Had, bledi vladalac mračnog i nemog carstva senki. Bog života i bog smrti - jedan su isti bog. To je istina koja važi u svetu prirodnih organizama. Punoća životnih sila koja kipti u individualnom biću, ne čini njegov vlastiti život, to je tuđ život, život ravnodušne i po njega bespoštedne vrste, život koji je za njega smrt. U nižim klasama životinjskog carstva to je potpuno očigledno; tu jedinke postoje samo da bi proizvele potomstvo, a zatim nestale; kod mnogih vrsta one ne preživljavaju čin razmnožavanja, već umiru istog časa, kod drugih žive još neko vreme.
...
Tako, zakon identiteta Dionisa i Hada - života vrste i individualne smrti - ili, što je isto, zakon suprotnosti i borbe između vrste i jedinke, najjače deluje na najnižim stupnjevima organskog sveta, a sa razvojem viših oblika sve više i više slabi; a ako je tako, onda s pojavom bezuslovno najvišeg organskog oblika, koji izražava samosvesno i samodelatno individualno biće koje sebe odvaja od prirode i prema njoj se odnosi kao prema objektu - koje je , dakle, sposobno da se iznutra, u sebi, oslobodi diktata vrste - nije li s pojavom ovog bića došao kraj tiraniji vrste nad jedinkom? Ako priroda u biološkom procesu teži da sve više i više ograničava zakon smrti, nije li onda čovek dužan da u istorijskom procesu u potpunosti ukine taj zakon?

Samo po sebi je jasno da čovek, sve dok se razmnožava kao životinja, i umire kao životinja. Ali je isto tako jasno, s druge strane, da samo uzdržavanje od polnog akta ni u kom slučaju ne spasava od smrti: osobe koje su sačuvale nevinost umiru, umiru i uškopljenici; ni jedni ni drugi nemaju neki naročito dug život. To je i razumljivo. Smrt je, uopšte, dezintegracija bića, raspadanje sastavnih činilaca. Ali, podela na polove - koja se ne ukida njihovim spoljašnjim i prolaznim sjedinjenjem u polnom aktu - podela između muškog i ženskog elementa ljudskog bića je već sama po sebi stanje dezintegrisanosti i početak smrti. Prebivati u polnoj podvojenosti znači prebivati na putu smrti, a ko ne želi ili ne može da siđe s tog puta, po prirodnoj nužnosti mora da ga prođe do kraja. Ko podržava koren smrti, taj će neminovno okusiti i njen plod. Besmrtan može da bude samo celovit čovek i ako fiziološko sjedinjenje ne može istinski da vaspostavi celovitost ljudskog bića, onda to znači da to lažno sjedinjavanje mora biti zamenjeno istinskim sjedinjavanjem, a nikako ne uzdržavanjem od svakog sjedinjavanja, tj. težnjom da se očuva in statu quo podeljena, razbijena, pa, prema tome, smrtna čovečija priroda."

SOLOVJOV; Smisao ljubavi, Članak četvrti, I

"U Beogradu danas niko ni o čemu drugom ne govori sem o politici! I ako vas pitaju šta mislite o tome, vaš odgovor im uopšte nije važan; oni samo očekuju šlagvort da razviju svoj monolog, svoje mišljenje, svoju teoriju o izlasku iz krize. I niko nikoga ne može da ubedi u suprotno! U tom pogledu Beograd je grad gluvih.

Beograd je, inače, i grad izuzetne bliskosti. Svi čitaju iste novine, idu na iste pijace, gledaju iste televizijske programe. To je, verovatno, jedini grad na svetu gde se svakog jutra prepričava sinoćni televizijski program.
„Videste li ono sinoć?“, ulazi čovek u kancelariju i zna: svi su videli ono sinoć!
Ne kaže šta, ne govori kada i, zaista, svi prisutni odmah znaju na šta misli!
Možete li da zamislite nekog njujorškog činovnika kako ulazi ujutru u svoj ofis u banci na Volstritu i pita kolege jesu li videli ono sinoć, u gradu koji ima četrdesetak televizijskih programa? Koje ono? Šta sinoć? Gde? Na kom kanalu? U koje vreme? Na italijanskom? Španskom? Grčkom? Kineskom?
A mi odmah znamo i odgovaramo:
„Bruka jedna! Ko ga samo pusti na mali ekran? Sramota! Super! Što ne daju više takvih stvari?! Pojeo ga, bre, za doručak! Danas, sigurno, ne sme da izađe iz kuće...“
Eto zbog čega ne živim u Njujorku! Niko ne bi znao da mi odgovori na tako jednostavno pitanje kao što je: „Videste li ono sinoć?“

(Magija Beograda-Momo Kapor)

Још мало Соловјова:

Наша душа има у себи силу бесконачности, и кад једном овлада том силом, наш егоизам не налази границе и не зна да се заустави. Неограничени захтеви не могу бити задовољени; незадовољеност рађа огорчење; немоћни бес рађа потиштеност, потиштеност води очајању. Дакле, кад самољубље превагне у нашој души, онда ће, логички, резултат бити лудило или самоубиство. И ако овакав крај никако не погађа све оне који болују од ове моралне болести, онда ово треба приписати посебној милости Божијој и туђим молитвама.
Соловјов: Духовне основе живота

Nesreća nesrećnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari koje su inače nemoguće i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u njihove želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, sa svim posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu.

Na Drini ćuprija - Ivo Andrić

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.


Horhe Luis Borhes-Pretnja

"Svaka riječ što ju je izgovarala prodirala mi je u srce poput mača.
Nije osjećala kakva bi to bila samilost da mi je sve to prešutjela, a onda
je još dodala što će se dalje brbljati i kakva će vrsta ljudi zbog toga
likovati. Kako će se takvi od sada rugati i radovati kazni za moju oholost i
moje podcjenjivanje drugih, što mi odavno već predbacuju. Sve to od nje
ćuti, Wilhelme, i to glasom iskrenog suosjećanja - to me uništavalo i još
sam u sebi bijesan."

”Patnje mladog Werthera”, J. V. Gete

Verujem da priče nemaju kraj, jer iako protagonista više nema, njihova dela i dalje utiču na one koji su ih nadživeli. Zato verujem da je Istorija okean u koji se ulivaju reke svih naših ličnih priča. Sva što je bilo pre nas pruža nam osnovu. Mi smo produžetak tih priča, kao što će oni koji dođu iza nas nastaviti naše. Povezani smo u mrežu koja se pruža kroz prostor – sva živa bića tesno su povezana, tako da se naše sudbine prepliću – ali i kroz vreme; jer tu mrežu činimo mi koji smo živi danas, ali i oni koji su živeli juče, i oni koji će doći sutra.

Verujem da priče nemaju kraj, jer čak i kad se život završi, njegova energija pruža život drugima. Jedan leš (iz perspektive larvi) samo uvećava broj života ispod zemlje, kako bi doneli plodove iznad zemlje i hranili mnoštvo koje će, sa svoje strane, kad umre drugima podariti život. Dok je života u ovom svemiru, priča nijednog bića neće imati sopstveni kraj; samo će se preobraziti. Kad umremo, priča našeg života samo promeni žanr. Više nismo krimi roman, komedija ili epska priča. Postanemo udžbenik geografije, biologije, istorije.

Marselo Figeras, Kamčatka

Slažem Solitaire na prastarom laptopu i loše mi ide. Lijeno mi je misliti više poteza unaprijed. Peče me savjest jer sam obećao sebi
da ću pola veljače i pola ožujka koje ću sam provesti u Puli, vrijedno čitati i pisati. Čitanje ne ide tako loše, ali večeras više ne mogu.
A pisanje? Pokušao sam napisati pjesmu.
Napisao sam:

volite li više
Olivera ili Danijela
Dragojevića?

Mijenjao sam raspored riječi i prelom redaka nadajući se da bi se tu moglo nešto... Potom sam iščitavao ta tri retka sve dok mi se
nije učinilo da su dobri i onda im utekao. Sve je to za neku stvar. Stihovi će početi stizati tek kada ugasim svjetlo. Do jutra ću ih
zaboraviti, ali ću biti uvjeren da su bili dobri, bolji od svih koje sam ikad uspio uhvatiti.

Na televiziji počinje repriza filma Glup, gluplji. Lijepo bi sad bilo voditi jedan beskonačan telefonski razgovor s nekim tko mi je
drag. Da me se sjeti i telefon zazvoni evo baš sad.

Sad.

To bi, u ovom trenutku, bilo to.



”Solitaire”, Goran Bogunović

Svi znaju šta je istina, ali ta istina ne može da se unovči. Da li možeš da zamisliš one gadove koji kontrolišu informacije kako prodaju istine? U najboljem slučaju, svi bi im se rugali. Iz prostog razloga: istina nema budućnost, dok je laž nosilac velikih nada.

Treba da znaš da je čast apstraktan pojam koji je, kao i uvek, izmislila valdajuća klasa kako bi i najsiromašniji siromah medju siromasima mogao da se hvali da ima neko nepostojeće dobro koje nikoga ništa ne košta.

Alber Kosri, Boja prljavštine

Потражио је у некој ладици старе школске бележнице, дневник који је водио толике године, нека писма; зачудио се да је он писао све то, није се уопште више могао сетити, све се односило на неке згоде њему стране и заборављене.

Буцати, Татарска пустиња

"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."

“1Q84”, Haruki Murakami