" TEZINA LANACA" VECERAS NA TV BN ...

Борис Малагурски: Како смо систематски уништавани од Запада
boris-malagurski-L2.jpg
„Тежина ланаца“, друго је филмско остварење младог уметника Бориса Малагурског. Овај Србин из Суботице, који живи у Канади, скренуо је пажњу светске јавности већ својим првим филмом „Косово: Можете ли замислити“, који се бави стањем на Косову и Метохији после једностраног проглашења независности јужне српске покрајине. Била је то, како је још раније, више пута у „Печату“ истицано (интервју са Борисом Малагурским, објављен у 168. броју „Печата“), прва озбиљна анализа стања духа „ослобођених“ становника Косова, чије судбине више никог не занимају. Црни хумор и прожетост филма иронијом, одлучујући су разлог да канадска и америчка критика Малагурског прогласи „српским Мајклом Муром“.

У свом новом остварењу „Тежина ланаца“ Малагурски је веома зрело пришао обимном историјском материјалу, како би осветлио кључне разлоге распада некадашње Југославије. Овај филм заправо говори о трагичној судбини СФРЈ и њених држављана, који су постали жртве свирепости и халапљивости Запада, а да то скоро никоме од њих није ни познато. Да би аргументовано гледаоцима посведочио ту опору истину, сценариста и редитељ документарца обавио је низ разговора са личностима које су годинама пратили трагове злочина над СФРЈ. Међу њима су пензионисани канадски генерал Луис Мекензи, Мајкл Чосудовски, Сунил Рам, Џон Перкинс… Како је у тексту „Филм о демократском ропству“ (објављеном у прошлом, 186. броју „Печата“) истакао наш филмски критичар Владислав Панов, два поменута филма Бориса Малагурског, оба интернет и фестивалски хитови током протекле две године и још увек и те како тражена, хваљена и награђивана широм света, „прожимају се прецизно детектујући праве узроке скоро свих несрећа кроз које смо морали да прођемо током последњих двадесетак година. Борис се као прави документариста и истраживач није задовољио да прикаже само протекле две деценије наше историје. Објаснио је историјски контекст настанака и нестанака свих Југославија, као и кривце за десетковање наше земље, такозвани ‘страни фактор’, једнако као и овај домаћи.“

Управо због храбрости, не тако карактеристичне у последњој деценији за наше филмске ствараоце, да демаскира привидну демократију која нам се намеће као једини пут у бољу будућност, те да лоцира изворе зла у Вашингтону и у великим америчким корпорацијама, али и да детектује и главне домаће (Г 17 Плус) извршиоце у сакупљању кајмака за странце, његов филм је у Србији и даље „незгодан за приказивање“.

Ваши филмови се баве разбијањем табуа и стереотипа које конструишу западни медији, а тичу се распада СФРЈ, ратова деведесетих, НАТО бомбардовања, кризе на КиМ… Иако су ово теме које би требало да погоде у српски живац и ваш најновији филм „Тежина ланаца“ рађен је у Канади и приказиван најпре у Аустралији. Коме је он првенствено упућен – иностраној или српској публици?

Интересовање за мој филм је свакако највеће код грађана Србије и Срба у дијаспори, али је он упућен како нашим људима и житељима бивше Југославије, тако и странцима широм света. Мени је веома драго што је дијаспора препознала важност једног оваквог пројекта и свим срцем стала иза мене и мог филма. Пре свега морам да истакнем господина Бранислава Грбовића из Перта у Аустралији који је својим неизмерним трудом мотивисао многе људе да финансијски подрже овај пројекат. Порука за наше људе је да морамо да се освестимо и схватимо у каквом свету живимо, који су узроци онога што се дешавало и што се дешава у последњих неколико деценија, те да престанемо да живимо у заблуди да нам Запад жели све најбоље, а комшије све најгоре. Што се тиче стране публике, многи живе у предубеђењу да су Срби једини кривци за ратове током деведесетих, што је врло линеаран приступ веома комплексној теми. Филмом покушавам да разбијем митове које су „мејнстрим“ медији на Западу створили не би ли помогли властима матичних држава да убеде ширу јавност у неопходност интервенције после које су, наравно, стране интересне групе оствариле огромне економске добитке. Људи на Западу полако постају све свеснији да њихове власти њих отворено замајавају, и у вези са ратовима које воде (оружје за масовно уништење није нађено у Ираку, иако је то био главни разлог за окупацију те државе) и економије коју воде („Окупирајмо Волстрит“ је израз народног незадовољства поводом себичног и деструктивног понашања светских банака и похлепе великих корпорација), те је сада прави тренутак да разбијемо илузије о томе зашто су њихове државе напале Југославију и на који начин су нас уништили. Морамо да знамо због чега људи овде и даље тешко живе, јер ако нисмо способни да установимо узрок проблема, нећемо наћи начин да га разрешимо.

Иако је веома добро примљен у Србији, да ли имате утисак да је „Тежина ланаца“ у нашој земљи и даље „незгодан за приказивање“…

Филм је приказан у оквиру БЕЛДОКС међународног фестивала дугометражног документарног филма у Београду, у Југословенској кинотеци, у мају ове године, а после тога је, као један од шест најбољих филмова на фестивалу, приказан и у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Алексинцу, Зрењанину, Горњем Милановцу и другим градовима у Србији. Требало је да се документарац прикаже и на фестивалу Емира Кустурице, „Кустендорфу“, јер је господин Кустурица затражио од мене да му пошаљем филм, што сам и учинио, после чега сам добио информацију да је филм увршћен у програм његовог фестивала, а то су објавили и сви већи медији у Србији. Међутим, из до дан данас мени неразјашњених разлога, филм је две недеље пред почетак фестивала повучен из програма. Ипак, драго ми је да се Кустурици допао мој филм и чини ми се да повлачење филма из програма није била његова одлука. После тога сам филм послао директору „РТС“-а Александру Тијанићу и после четири месеца чекања сам добио одговор да, иако је филм добио позитивну оцену, „РТС“ неће бити у могућности да објави филм због, како је господин Тијанић навео, губитка ексклузивности филма после приказивања одломака документарца у емисији „Ћирилица“ коју води Миломир Марић на „Хепи“ телевизији. Можда и јесте овај филм „незгодан за приказивање“, али бих пре свега желео да власт интервенише и покаже да није демократска само у називу странке. Неки ће сигурно помислити да „сањам“ и да „нема шансе“, али је важно константно вршити притисак на власт да се макар понаша онако како и тврди да се понаша, ако већ неће да се понаша онако како можда желимо да се понаша. Демократија подразумева право свих да изразе своје мишљење, поготово ако је поткрепљено чињеницама, а власт је ту да омогући свима то право, чак и ако се сама власт не слаже са тим мишљењем.

Имали сте храбрости да у филму означите Вашингтон и америчке мултинационалне корпорације као извориште зла које се разливало по Балкану у протекле две деценије. Како је политички естаблишмент Канаде и САД доживео такву храброст?

Не бих знао како су њихове власти доживеле мој филм, с обзиром на то да није било званичне реакције влада Канаде и Сједињених Држава, али знам да су многи западни политичари који се залажу за оно што промовише мој филм имали веома позитивне реакције на начин на који је склопљен овај филм и поруку коју даје. Ту бих нагласио да ако не желимо да Америка нас гледа кроз стереотипе, не смемо ни ми Америку – те морамо бити свесни да ништа није црно-бело и да постоје многи покрети у САД-у који се залажу за то да се амерички војници врате кући, да власти прекину империјалистичко понашање које карактерише њихову спољну политику још од половине двадесетог века, и да се заустави агресивна глобализација у којој се пропагирају вредности профитног мотива и да се профит мора остварити по сваку цену. Један од тих покрета, мада канадски, „Глобални истраживачки центар“ у Монтреалу, који води економиста Мишел Чосудовски, постао је и први спонзор филма, а доставио ми је на увид огромну документацију која ми је омогућила темељан истраживачки рад на теми коју сам изабрао.


 
Требало је да се документарац прикаже и на фестивалу Емира Кустурице, „Кустендорфу“, јер је господин Кустурица затражио од мене да му пошаљем филм, што сам и учинио, после чега сам добио информацију да је филм увршћен у програм његовог фестивала, а то су објавили и сви већи медији у Србији. Међутим, из до дан данас мени неразјашњених разлога, филм је две недеље пред почетак фестивала повучен из програма.
Ипак, драго ми је да се Кустурици допао мој филм и чини ми се да повлачење филма из програма није била његова одлука.
Interesantno. :think:


После тога сам филм послао директору „РТС“-а Александру Тијанићу и после четири месеца чекања сам добио одговор да, иако је филм добио позитивну оцену, „РТС“ неће бити у могућности да објави филм због, како је господин Тијанић навео, губитка ексклузивности филма после приказивања одломака документарца у емисији „Ћирилица“ коју води Миломир Марић на „Хепи“ телевизији.
Koja je vucibatina glavati.
 
[BCOLOR="red"]Борис Малагурски: Како смо систематски уништавани од Запада[/COLO/B]
boris-malagurski-L2.jpg
„Тежина ланаца“, друго је филмско остварење младог уметника Бориса Малагурског. Овај Србин из Суботице, који живи у Канади, скренуо је пажњу светске јавности већ својим првим филмом „Косово: Можете ли замислити“, који се бави стањем на Косову и Метохији после једностраног проглашења независности јужне српске покрајине. Била је то, како је још раније, више пута у „Печату“ истицано (интервју са Борисом Малагурским, објављен у 168. броју „Печата“), прва озбиљна анализа стања духа „ослобођених“ становника Косова, чије судбине више никог не занимају. Црни хумор и прожетост филма иронијом, одлучујући су разлог да канадска и америчка критика Малагурског прогласи „српским Мајклом Муром“.

У свом новом остварењу „Тежина ланаца“ Малагурски је веома зрело пришао обимном историјском материјалу, како би осветлио кључне разлоге распада некадашње Југославије. Овај филм заправо говори о трагичној судбини СФРЈ и њених држављана, који су постали жртве свирепости и халапљивости Запада, а да то скоро никоме од њих није ни познато. Да би аргументовано гледаоцима посведочио ту опору истину, сценариста и редитељ документарца обавио је низ разговора са личностима које су годинама пратили трагове злочина над СФРЈ. Међу њима су пензионисани канадски генерал Луис Мекензи, Мајкл Чосудовски, Сунил Рам, Џон Перкинс… Како је у тексту „Филм о демократском ропству“ (објављеном у прошлом, 186. броју „Печата“) истакао наш филмски критичар Владислав Панов, два поменута филма Бориса Малагурског, оба интернет и фестивалски хитови током протекле две године и још увек и те како тражена, хваљена и награђивана широм света, „прожимају се прецизно детектујући праве узроке скоро свих несрећа кроз које смо морали да прођемо током последњих двадесетак година. Борис се као прави документариста и истраживач није задовољио да прикаже само протекле две деценије наше историје. Објаснио је историјски контекст настанака и нестанака свих Југославија, као и кривце за десетковање наше земље, такозвани ‘страни фактор’, једнако као и овај домаћи.“

Управо због храбрости, не тако карактеристичне у последњој деценији за наше филмске ствараоце, да демаскира привидну демократију која нам се намеће као једини пут у бољу будућност, те да лоцира изворе зла у Вашингтону и у великим америчким корпорацијама, али и да детектује и главне домаће (Г 17 Плус) извршиоце у сакупљању кајмака за странце, његов филм је у Србији и даље „незгодан за приказивање“.

Ваши филмови се баве разбијањем табуа и стереотипа које конструишу западни медији, а тичу се распада СФРЈ, ратова деведесетих, НАТО бомбардовања, кризе на КиМ… Иако су ово теме које би требало да погоде у српски живац и ваш најновији филм „Тежина ланаца“ рађен је у Канади и приказиван најпре у Аустралији. Коме је он првенствено упућен – иностраној или српској публици?

Интересовање за мој филм је свакако највеће код грађана Србије и Срба у дијаспори, али је он упућен како нашим људима и житељима бивше Југославије, тако и странцима широм света. Мени је веома драго што је дијаспора препознала важност једног оваквог пројекта и свим срцем стала иза мене и мог филма. Пре свега морам да истакнем господина Бранислава Грбовића из Перта у Аустралији који је својим неизмерним трудом мотивисао многе људе да финансијски подрже овај пројекат. Порука за наше људе је да морамо да се освестимо и схватимо у каквом свету живимо, који су узроци онога што се дешавало и што се дешава у последњих неколико деценија, те да престанемо да живимо у заблуди да нам Запад жели све најбоље, а комшије све најгоре. Што се тиче стране публике, многи живе у предубеђењу да су Срби једини кривци за ратове током деведесетих, што је врло линеаран приступ веома комплексној теми. Филмом покушавам да разбијем митове које су „мејнстрим“ медији на Западу створили не би ли помогли властима матичних држава да убеде ширу јавност у неопходност интервенције после које су, наравно, стране интересне групе оствариле огромне економске добитке. Људи на Западу полако постају све свеснији да њихове власти њих отворено замајавају, и у вези са ратовима које воде (оружје за масовно уништење није нађено у Ираку, иако је то био главни разлог за окупацију те државе) и економије коју воде („Окупирајмо Волстрит“ је израз народног незадовољства поводом себичног и деструктивног понашања светских банака и похлепе великих корпорација), те је сада прави тренутак да разбијемо илузије о томе зашто су њихове државе напале Југославију и на који начин су нас уништили. Морамо да знамо због чега људи овде и даље тешко живе, јер ако нисмо способни да установимо узрок проблема, нећемо наћи начин да га разрешимо.

Иако је веома добро примљен у Србији, да ли имате утисак да је „Тежина ланаца“ у нашој земљи и даље „незгодан за приказивање“…

Филм је приказан у оквиру БЕЛДОКС међународног фестивала дугометражног документарног филма у Београду, у Југословенској кинотеци, у мају ове године, а после тога је, као један од шест најбољих филмова на фестивалу, приказан и у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Алексинцу, Зрењанину, Горњем Милановцу и другим градовима у Србији. Требало је да се документарац прикаже и на фестивалу Емира Кустурице, „Кустендорфу“, јер је господин Кустурица затражио од мене да му пошаљем филм, што сам и учинио, после чега сам добио информацију да је филм увршћен у програм његовог фестивала, а то су објавили и сви већи медији у Србији. Међутим, из до дан данас мени неразјашњених разлога, филм је две недеље пред почетак фестивала повучен из програма. Ипак, драго ми је да се Кустурици допао мој филм и чини ми се да повлачење филма из програма није била његова одлука. После тога сам филм послао директору „РТС“-а Александру Тијанићу и после четири месеца чекања сам добио одговор да, иако је филм добио позитивну оцену, „РТС“ неће бити у могућности да објави филм због, како је господин Тијанић навео, губитка ексклузивности филма после приказивања одломака документарца у емисији „Ћирилица“ коју води Миломир Марић на „Хепи“ телевизији. Можда и јесте овај филм „незгодан за приказивање“, али бих пре свега желео да власт интервенише и покаже да није демократска само у називу странке. Неки ће сигурно помислити да „сањам“ и да „нема шансе“, али је важно константно вршити притисак на власт да се макар понаша онако како и тврди да се понаша, ако већ неће да се понаша онако како можда желимо да се понаша. Демократија подразумева право свих да изразе своје мишљење, поготово ако је поткрепљено чињеницама, а власт је ту да омогући свима то право, чак и ако се сама власт не слаже са тим мишљењем.

Имали сте храбрости да у филму означите Вашингтон и америчке мултинационалне корпорације као извориште зла које се разливало по Балкану у протекле две деценије. Како је политички естаблишмент Канаде и САД доживео такву храброст?

Не бих знао како су њихове власти доживеле мој филм, с обзиром на то да није било званичне реакције влада Канаде и Сједињених Држава, али знам да су многи западни политичари који се залажу за оно што промовише мој филм имали веома позитивне реакције на начин на који је склопљен овај филм и поруку коју даје. Ту бих нагласио да ако не желимо да Америка нас гледа кроз стереотипе, не смемо ни ми Америку – те морамо бити свесни да ништа није црно-бело и да постоје многи покрети у САД-у који се залажу за то да се амерички војници врате кући, да власти прекину империјалистичко понашање које карактерише њихову спољну политику још од половине двадесетог века, и да се заустави агресивна глобализација у којој се пропагирају вредности профитног мотива и да се профит мора остварити по сваку цену. Један од тих покрета, мада канадски, „Глобални истраживачки центар“ у Монтреалу, који води економиста Мишел Чосудовски, постао је и први спонзор филма, а доставио ми је на увид огромну документацију која ми је омогућила темељан истраживачки рад на теми коју сам изабрао.

]


Daj upristoji se vise i prestani da urlas u svakom postu.
 
mlad covek koji je neostrasceno i istrazivacki prisao temi koju je obradio...mislim da je ovo jedan od najrealnijih filmova koji dokumentovano analizira balkansku golgotu...bice dobro ako se ovaj ambiciozni momak probije po svetu i postane poznat poput kusturice---onda bi ovaj film objasnio obicnom gradjaninu sveta mnogo toga...
 
Jel to pro srpski ili pro bošnjački dokumentarac?

хе-хе-хе
Ма шта вам говорили, нема једна истина, треба се помирити с тим.
Да, то је наша истина, радио је Србин Борис Малагурски. И критикује "међународну заједницу", тражењем објективности бар више одговара нама, пошто за неки став само-су-они-криви овде више нико ни нема петљу... Што је можда добро.
Оно где филм коље и српске националисте (неке) је закључак који произилази - бравар је био бољи. Односно, СФРЈ није уопште тако лоше стајала, бар не економски, зато су је и схјебали...
 
хе-хе-хе
Ма шта вам говорили, нема једна истина, треба се помирити с тим.
Да, то је наша истина, радио је Србин Борис Малагурски. И критикује "међународну заједницу", тражењем објективности бар више одговара нама, пошто за неки став само-су-они-криви овде више нико ни нема петљу... Што је можда добро.
Оно где филм коље и српске националисте (неке) је закључак који произилази - бравар је био бољи. Односно, СФРЈ није уопште тако лоше стајала, бар не економски, зато су је и схјебали...

lepo ja kažem da je film projugoslovenski!
 
Pitanje je da li je film realan i da li imaš zamjerke u pogledu objektivnosti. Ako imaš, koje su?
Ovde neki ljudi kritikuju godine autora filma, a posto sam ja jos mladji od njega ne mogu da kazem koliko je film objektivan ili ne.
Mene su moji stariji ucili onome sto se u filmu govori, interes stranih sila, teorije zavere i strani placenici, tako da mi film ima smisla i mislim da je sjajan iz moje perspektive, a koliko je objektivan prema drugim Balkanskim narodima zaista ne znam. Sto se tice uticaja stranih sila i zapada i njihovog interesa ovde, sa time se potpuno slazem.
 
U uputstvo za gledanje ovog filma trebao bi da stoji i ovaj video o zabrani ulaska u Kanadu jednog od glavnih protagonista filma.
Nisu ga pustili u Kanadu jer je negator opštinskog genocida u Srebrenici.

Užas i sramota!
U Srebrenici se nije dogodio genocid. Sta vise, ima indicija da su uzimana tela Srba i vec mrtvih Muslimana i onda prebacivana na podrucije zarista. A to sta su tvoji el-mudzahedini radili, to je 100x gore nego i jedan genocid ako je uopste i postojao od strane Srba. Bolesnici zaludjeni muslimansko-fanatickim kasapinom iz Drugog Svetskog rata.
 

Back
Top