Alan Smithee
Zainteresovan član
- Poruka
- 213
Dremež zbunjene većine
Srpsko društvo ponekad ponovo liči na musave, dronjave ostatke Otomanske imperije koje su Bora Stanković i Ivo Andrić, svako na svoj način, pamtili i negovali, izvodeći ih na pozornicu mračnih karaktera i sudbinske drame. Opčinjena potrošenom mitologijom koju tumači u sinkretizmu potonjeg, postfeudalnog svetosavlja, ruskog mita i duhovnosti ibarske magistrale, nacija se još jednom opredelila u smislu uništenja svojih preostalih životnih snaga koje usisava azijatska mentalna despotija dominantnih elita. Zahuktala se i i uhodana demagoška epika o srpskoj izuzetnosti, svetskoj zaveri i socijalnoj nepravdi.
Dosadno je ponavljati kako je likvidacija Zorana Đinđića prekretnica u novijoj istoriji. Da je potekla iz hronike ratova, pljačke, kriminala, materijalne i duhovne mizerije. Da je i do njega olako dopirao polusvet iz prethodnog vremena, u praznom prostoru otvorenom kompromisima koji nisu dopustili da se zatečeni establišment u potpunosti razvlasti i marginalizuje, kao, makar naizgled, usputna greška istorije. I da je na ubistvu stasala obnovljena autoritarna oligarhija od koje je upravo Milošević, dok se približavao njegov sopstveni sunovrat, pripremao da produži život poretku koji, u metežu nezadovoljstva, nije smeo da s njim zajedno propadne. I dok su na deo aktuelnog vrha i neke od "savetnika" pale ozbiljne sumnje, koje se iz javnog diskursa uglavnom uspešno potiskuju, mirna većina, zbunjena ili nezainteresovana, ostala je po strani, da u dremežu tone i povlači sve za sobom.
U međuvremenu se ispostavilo i to da se težnje funkcionalnog dela društva nisu uspele ugasiti Đinđićevom smrću, niti amnestijom nekolicine zaverenika. Na to su ukazale i pretnje Čedomiru Jovanoviću koje su istovremeno pokrenuli podzemlje i nadležni zvaničnici. Posle niza skandala i pojedinačnih tragedija, svedočenje Vladimira Bebe Popovića kao da je, makar privremeno, pokrenulo novu mentalnu energiju. Njegovu verodostojnost već su potvrdili odgovori prozvanih i onih koji su se prepoznali, začinjeni vulgarnostima "pukovnika" Radovića, koji se usput poistovetio sa crkvom i sa samim Bogom. Metodičan i sistematičan, Popović se u izvesnoj meri prilagodio potrebi razumljive sklonosti da se događaji i ličnosti tumače u dvojstvu dobra i zla. U opštem smislu, od izuzetne vrednosti je njegovo ukazivanje na isprepletanost elita koje su likvidirale premijera kako bi očuvale i ubuduće nastavile da gomilaju ratni plen, obeshrabrivši političku manjinu koja je pokrenula petooktobarski prevrat i postala oslonac tranzicionog procesa. Popović je brižljivo pratio i onaj razvitak koji je, početkom devedesetih, nagovešten naizgled naivnim pozivom srpskog patrijarha za ustanovljenjem "simfonije" države i crkve. U društvenom kolapsu kojim je okončana autoritarna epoha koja je proizvela ideološku i moralnu degeneraciju, ideja se, zaista, približila svome otelotvorenju. Dominantnim elitama se pridružila elita društvenog dna.Istovetnu, homogenu nomenklaturu je demokratski preobražaj načeo samo delimično. Ispostavilo se i to da je njihovo bogatstvo dovoljno primamljivo, i da mu nisu odoleli ogranci evropskih birokratija i bankarskih sistema. Da li su i tradicionalne ustanove pripale pomenutoj hijerarhiji u celini, manje je važno. Inače je njihovo srozavanje samo suvišna, kolateralna šteta.
Otkriće istraživanja da svedočenju Vladimira Popovića veruje natpolovična većina, uprkos svome glasnom muku, moglo bi da ukaže i na skrivene, dubinske mentalne promene, uprkos izvesnosti da su ili slučajne ili preterano spore. (Da li preostala, istovetna trećina veruje Nikoliću, Kariću i Koštunici?) U svakom slučaju, i njegove poruke bile su ispunjene pojedinostima čije je značenje opšte. Sad je razumljiviji poriv Oca Nacije da posthumno cinkari premijera koji mu se, tobož, ispovedao kako će prići njegovoj ruci i odreći se izdaje. Scena u kojoj Otac Nacije i Otac Mafije nevino, starački divane, postaje dijabolična. Oni uzgred sačekuju premijera dok ga u mislima pritežu svilenim gajtanom. U hijerarhiju domaće elite uvršteni su i g. Montgomeri, Kroford i Masari, i to je za ne verovati, mada je poznato da se igralo po stolovima, radili su splavovi, sekretarice, ljubavnice, magazini, tabloidi, izbori za mis, modne revije, uobičajene orgije kojima se legalizuju prostitucija, narkotici i novac sumnjivog porekla. I oni su zatvarali jednu epohu, pod izgovorom poštovanja ljudskih prava, sve kako bi Srbija ostala u domenu zapadnjačkih uticaja. Napokon su SAD i EU u Srbiji dobili vladu koja na pritiske odgovara nazgled tempiranim političkim ustupcima i debilnom retorikom, i na koju Rusija prividno stavlja šapu kako bi očuvala svoja strateška područja i autoritarni poredak. Privredni sektor, osetno manje stručan (izuzev potpredsednika vlade i guvernera NB), ispostavio se podložnijim prodoru svake vrste sumnjivih uticaja i kapitala.
Za sve to vreme, kao da je u celini i jedini otpad ljudskog smeća, Srbija je ostala zamandaljena tihim sankcijama i sanitarnim kordonom.
Nijedna razbojnička banda ne bi pokušala da izvede državni udar bez političkog podsticaja i podrške u zemlji i inostranstvu. Tvrdnja Vladimira Popovića da su upletene i pojedine ruske strukture asocira i na postupke Borisa Jeljcina koji se naizgled svrstavao na Miloševićevu stranu kako bi iznudio prostor za intervenciju u Čečeniji. Ako je takvu politiku zaista nastavio Vladimir Putin, za pretpostaviti je i to da ga niko neće prozivati da li mu je otpala poneka od službi. U nedostatku dokaza koji bi vodili dalje od toga, Popović kao da se poslužio parabolom. Svejedno, Putin i njegova oligarhija nastaviće da pružaju pomoć i utočište i haškim beguncima i porodici "balkanskog kasapina", dok će EU, kojoj je dragoceno rusko partnerstvo, kao i gas i nafta, oprezno postupati. Na toj strani ona nema nikakvu moć. Drugo je pitanje u kojoj su meri EU i SAD spremne da se, na njihov račun, po uzoru na Putinovu Rusiju i pod njenim uticajem, u Srbiji obustavljaju reformski procesi, i odvija obnova pseudotradicionalnih vrednosti praćena klerikalizacijom talibanskog imidža.
Popovićevo svedočanstvo moglo bi rasvetliti i suštinu zahteva "terazijskih Crnogoraca" da raspolažu dvostrukim građanskim pravima, koji ukazuju i na etnološki kontinuitet epske kleptokratije iz proteklih decenija. U Srbiji kao da je opstalo jedno paralelno, ekskluzivno društvo, koje se održava na poreklu i plemenskim vezama. Gubeći i privlačnost i privlačnu moć, Srbija je postala kazamat koji svakoga tišti, možda i same njegove tvorce. I ako je evropska budućnost, koja nudi okupljanje svim udeonim sastojcima balkanske papazjanije, kao izlaz iz sopstvene neslobode, izvesna, tamničari, koji se pitaju, neće mirno predati ključ.
Popović je predočio još jedan od ovdašnjih paradoksa. Popunjavanje institucija, koje se odigralo posle privremenog provizorijuma (parlament, sudovi, predsednik), nije iznelo delotvorniju i pravičniju državnu upravu. U zakonodavnom domenu je narušena reformska arhitektura prethodne administracije, sudovi donose nerazumljive, nekad i sumnjive odluke, ministri pravde i policije ometaju istražne i sudske postupke, naslonjeni, puni divljenja, na strukture na kojima je počivala autoritarna epoha. Maksima aktuelnog premijera da u institucijama kadrovski sastav ne određuje njihovu delotvornost, dobija opipljive političke oblike, a u stvarnosti obnovu svake vrste nasilja. Preostaje postavljenje u poslednjoj od "praznih" ustanova, Vrhovnog suda. Na vrhu samoga vrha trebalo da se nađe bliska saradnica vladajućeg para i njihovih "savetnika", da bi se počastio i živalj Šilerove i njihova saborna braća i sestre i, u kontinuitetu s pomilovanjima koljača i ubica, oborilo suđenje ubicama premijera. Bliska budućnost će pokazati da li će se cena prikrivanja nalogodavaca i organizatora atentata platiti novom ratnom pustolovinom. Jednostavno, po uzoru na mart prethodne godine, puštanje zveri iz kaveza bi mobilisalo javnost, neke akademike i vladike, i sve kriminalce i narodne pevačice, a u međunarodnim odnosima dalo mesta onoj vrsti ustupaka koji će zanemariti legalistički poredak. Koji trenutno počiva jedino na proceduri odeljenja za organizovani kriminal. Ili je takav utisak.
Tiranija počiva i na laži. Prozvani uzalud vrište. I nema tužbi. Verovatno je i odnos, sam po sebi, prema obmani koja je naizvrat okrenula tok srpske istorije, postao stvar građanske kulture i lične pristojnosti. Valjda nije cela Srbija banditska pećina.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Nikola Samardžić
Srpsko društvo ponekad ponovo liči na musave, dronjave ostatke Otomanske imperije koje su Bora Stanković i Ivo Andrić, svako na svoj način, pamtili i negovali, izvodeći ih na pozornicu mračnih karaktera i sudbinske drame. Opčinjena potrošenom mitologijom koju tumači u sinkretizmu potonjeg, postfeudalnog svetosavlja, ruskog mita i duhovnosti ibarske magistrale, nacija se još jednom opredelila u smislu uništenja svojih preostalih životnih snaga koje usisava azijatska mentalna despotija dominantnih elita. Zahuktala se i i uhodana demagoška epika o srpskoj izuzetnosti, svetskoj zaveri i socijalnoj nepravdi.
Dosadno je ponavljati kako je likvidacija Zorana Đinđića prekretnica u novijoj istoriji. Da je potekla iz hronike ratova, pljačke, kriminala, materijalne i duhovne mizerije. Da je i do njega olako dopirao polusvet iz prethodnog vremena, u praznom prostoru otvorenom kompromisima koji nisu dopustili da se zatečeni establišment u potpunosti razvlasti i marginalizuje, kao, makar naizgled, usputna greška istorije. I da je na ubistvu stasala obnovljena autoritarna oligarhija od koje je upravo Milošević, dok se približavao njegov sopstveni sunovrat, pripremao da produži život poretku koji, u metežu nezadovoljstva, nije smeo da s njim zajedno propadne. I dok su na deo aktuelnog vrha i neke od "savetnika" pale ozbiljne sumnje, koje se iz javnog diskursa uglavnom uspešno potiskuju, mirna većina, zbunjena ili nezainteresovana, ostala je po strani, da u dremežu tone i povlači sve za sobom.
U međuvremenu se ispostavilo i to da se težnje funkcionalnog dela društva nisu uspele ugasiti Đinđićevom smrću, niti amnestijom nekolicine zaverenika. Na to su ukazale i pretnje Čedomiru Jovanoviću koje su istovremeno pokrenuli podzemlje i nadležni zvaničnici. Posle niza skandala i pojedinačnih tragedija, svedočenje Vladimira Bebe Popovića kao da je, makar privremeno, pokrenulo novu mentalnu energiju. Njegovu verodostojnost već su potvrdili odgovori prozvanih i onih koji su se prepoznali, začinjeni vulgarnostima "pukovnika" Radovića, koji se usput poistovetio sa crkvom i sa samim Bogom. Metodičan i sistematičan, Popović se u izvesnoj meri prilagodio potrebi razumljive sklonosti da se događaji i ličnosti tumače u dvojstvu dobra i zla. U opštem smislu, od izuzetne vrednosti je njegovo ukazivanje na isprepletanost elita koje su likvidirale premijera kako bi očuvale i ubuduće nastavile da gomilaju ratni plen, obeshrabrivši političku manjinu koja je pokrenula petooktobarski prevrat i postala oslonac tranzicionog procesa. Popović je brižljivo pratio i onaj razvitak koji je, početkom devedesetih, nagovešten naizgled naivnim pozivom srpskog patrijarha za ustanovljenjem "simfonije" države i crkve. U društvenom kolapsu kojim je okončana autoritarna epoha koja je proizvela ideološku i moralnu degeneraciju, ideja se, zaista, približila svome otelotvorenju. Dominantnim elitama se pridružila elita društvenog dna.Istovetnu, homogenu nomenklaturu je demokratski preobražaj načeo samo delimično. Ispostavilo se i to da je njihovo bogatstvo dovoljno primamljivo, i da mu nisu odoleli ogranci evropskih birokratija i bankarskih sistema. Da li su i tradicionalne ustanove pripale pomenutoj hijerarhiji u celini, manje je važno. Inače je njihovo srozavanje samo suvišna, kolateralna šteta.
Otkriće istraživanja da svedočenju Vladimira Popovića veruje natpolovična većina, uprkos svome glasnom muku, moglo bi da ukaže i na skrivene, dubinske mentalne promene, uprkos izvesnosti da su ili slučajne ili preterano spore. (Da li preostala, istovetna trećina veruje Nikoliću, Kariću i Koštunici?) U svakom slučaju, i njegove poruke bile su ispunjene pojedinostima čije je značenje opšte. Sad je razumljiviji poriv Oca Nacije da posthumno cinkari premijera koji mu se, tobož, ispovedao kako će prići njegovoj ruci i odreći se izdaje. Scena u kojoj Otac Nacije i Otac Mafije nevino, starački divane, postaje dijabolična. Oni uzgred sačekuju premijera dok ga u mislima pritežu svilenim gajtanom. U hijerarhiju domaće elite uvršteni su i g. Montgomeri, Kroford i Masari, i to je za ne verovati, mada je poznato da se igralo po stolovima, radili su splavovi, sekretarice, ljubavnice, magazini, tabloidi, izbori za mis, modne revije, uobičajene orgije kojima se legalizuju prostitucija, narkotici i novac sumnjivog porekla. I oni su zatvarali jednu epohu, pod izgovorom poštovanja ljudskih prava, sve kako bi Srbija ostala u domenu zapadnjačkih uticaja. Napokon su SAD i EU u Srbiji dobili vladu koja na pritiske odgovara nazgled tempiranim političkim ustupcima i debilnom retorikom, i na koju Rusija prividno stavlja šapu kako bi očuvala svoja strateška područja i autoritarni poredak. Privredni sektor, osetno manje stručan (izuzev potpredsednika vlade i guvernera NB), ispostavio se podložnijim prodoru svake vrste sumnjivih uticaja i kapitala.
Za sve to vreme, kao da je u celini i jedini otpad ljudskog smeća, Srbija je ostala zamandaljena tihim sankcijama i sanitarnim kordonom.
Nijedna razbojnička banda ne bi pokušala da izvede državni udar bez političkog podsticaja i podrške u zemlji i inostranstvu. Tvrdnja Vladimira Popovića da su upletene i pojedine ruske strukture asocira i na postupke Borisa Jeljcina koji se naizgled svrstavao na Miloševićevu stranu kako bi iznudio prostor za intervenciju u Čečeniji. Ako je takvu politiku zaista nastavio Vladimir Putin, za pretpostaviti je i to da ga niko neće prozivati da li mu je otpala poneka od službi. U nedostatku dokaza koji bi vodili dalje od toga, Popović kao da se poslužio parabolom. Svejedno, Putin i njegova oligarhija nastaviće da pružaju pomoć i utočište i haškim beguncima i porodici "balkanskog kasapina", dok će EU, kojoj je dragoceno rusko partnerstvo, kao i gas i nafta, oprezno postupati. Na toj strani ona nema nikakvu moć. Drugo je pitanje u kojoj su meri EU i SAD spremne da se, na njihov račun, po uzoru na Putinovu Rusiju i pod njenim uticajem, u Srbiji obustavljaju reformski procesi, i odvija obnova pseudotradicionalnih vrednosti praćena klerikalizacijom talibanskog imidža.
Popovićevo svedočanstvo moglo bi rasvetliti i suštinu zahteva "terazijskih Crnogoraca" da raspolažu dvostrukim građanskim pravima, koji ukazuju i na etnološki kontinuitet epske kleptokratije iz proteklih decenija. U Srbiji kao da je opstalo jedno paralelno, ekskluzivno društvo, koje se održava na poreklu i plemenskim vezama. Gubeći i privlačnost i privlačnu moć, Srbija je postala kazamat koji svakoga tišti, možda i same njegove tvorce. I ako je evropska budućnost, koja nudi okupljanje svim udeonim sastojcima balkanske papazjanije, kao izlaz iz sopstvene neslobode, izvesna, tamničari, koji se pitaju, neće mirno predati ključ.
Popović je predočio još jedan od ovdašnjih paradoksa. Popunjavanje institucija, koje se odigralo posle privremenog provizorijuma (parlament, sudovi, predsednik), nije iznelo delotvorniju i pravičniju državnu upravu. U zakonodavnom domenu je narušena reformska arhitektura prethodne administracije, sudovi donose nerazumljive, nekad i sumnjive odluke, ministri pravde i policije ometaju istražne i sudske postupke, naslonjeni, puni divljenja, na strukture na kojima je počivala autoritarna epoha. Maksima aktuelnog premijera da u institucijama kadrovski sastav ne određuje njihovu delotvornost, dobija opipljive političke oblike, a u stvarnosti obnovu svake vrste nasilja. Preostaje postavljenje u poslednjoj od "praznih" ustanova, Vrhovnog suda. Na vrhu samoga vrha trebalo da se nađe bliska saradnica vladajućeg para i njihovih "savetnika", da bi se počastio i živalj Šilerove i njihova saborna braća i sestre i, u kontinuitetu s pomilovanjima koljača i ubica, oborilo suđenje ubicama premijera. Bliska budućnost će pokazati da li će se cena prikrivanja nalogodavaca i organizatora atentata platiti novom ratnom pustolovinom. Jednostavno, po uzoru na mart prethodne godine, puštanje zveri iz kaveza bi mobilisalo javnost, neke akademike i vladike, i sve kriminalce i narodne pevačice, a u međunarodnim odnosima dalo mesta onoj vrsti ustupaka koji će zanemariti legalistički poredak. Koji trenutno počiva jedino na proceduri odeljenja za organizovani kriminal. Ili je takav utisak.
Tiranija počiva i na laži. Prozvani uzalud vrište. I nema tužbi. Verovatno je i odnos, sam po sebi, prema obmani koja je naizvrat okrenula tok srpske istorije, postao stvar građanske kulture i lične pristojnosti. Valjda nije cela Srbija banditska pećina.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Nikola Samardžić
