Tamna strana...

Nikla sam kao trn u tebi. Param te iznutra.
Rukama si stegao grudi. Ne das mi da procvetam.
Lepota moja ce te ubiti i obojiti latice moje tvojom krvlju.
Ja sam purpur.
Kap po kap zalivana iz tvog srca.
Nikada lepsi cvet ziveo nisi.
Ni mreo.
Blazen.
 
Ne plasim se ljubavi
sto kida,sto me baca u poboznost
ne plasim se snage tvog osmeha
sto me cini zauzdanim, slobodu osecam

Strah me samo
da nikad necu voleti tako
kao tebe,kao nasu ljubav
secanja ne zelim

Ostani zauvek tu
u meni,gde sam te sakrio
od pogleda,od misli drugih muskaraca
ti si moja unutrasnjost
 
Devant toi l'Eléphant, dressant en l'air sa trompe,
De son phallus géant décalotte la peau;
Le régiment qui passe agite son drapeau
Et le foutre jaillit comme par une prompe.

Tu n'as qu'à fair voir, pour qu'un saint se corrompe,
Ta gorge ètiencelante où tremole un oripeau;
Des cardinaux romains sous son rouges chapeau
Le vit pontifical se raidit tant qu'il rompe.

Les nymphes du Rubens, remuant le jambon,
Livrent des reins moin blancs au flot qui les emperle
Que toi lorsque ton bain sur ton beau corps dèferle.

Ton regarde dans les coers tombe comme un charbon.
Près de toi je vivrais au fond d'une masure:
Il n'est pas de taudis que ton amoure n'azure.

Thèophile Gautier (1811-1872.)
 
zainteresovana:
Devant toi l'Eléphant, dressant en l'air sa trompe,
De son phallus géant décalotte la peau;
Le régiment qui passe agite son drapeau
Et le foutre jaillit comme par une prompe.

Tu n'as qu'à fair voir, pour qu'un saint se corrompe,
Ta gorge ètiencelante où tremole un oripeau;
Des cardinaux romains sous son rouges chapeau
Le vit pontifical se raidit tant qu'il rompe.

Les nymphes du Rubens, remuant le jambon,
Livrent des reins moin blancs au flot qui les emperle
Que toi lorsque ton bain sur ton beau corps dèferle.

Ton regarde dans les coers tombe comme un charbon.
Près de toi je vivrais au fond d'une masure:
Il n'est pas de taudis que ton amoure n'azure.

Thèophile Gautier (1811-1872.)
Kliknite za proširenje...

Mogu da naslutim smisao...ali kladim se (iako je francuski jezik ljubavi) da bi u prevodu lepse zvucala...:wink:
 
Suzama sam te isplakala. Ne tugu, isplakala sam tebe iz svoga srca i ozarena osmehom docekala zoru.
Nocima, bio si hrana za moju dusu. Ocima sam te komadala. Danima iskasljavala otrov tvoj.
Klecao si predamnom kao pred ikonom. U zlatan si me kavez zatvorio. Sputao dusu obecanjima. Udarala sam slepo u reci.
Pijana od tvoje pesme, uvijala sam kukovima u ritmu od koda se vrti u glavi. Pio si casu za casom moga smeha, drzeci se samo zubima, a zatim si ih zvonko razbijao iza glave, preko levog ramena, protiv uroka. Celivao si me golu i bosu, dok mi se srca zarivala u tabane. Nezno vadeci komadice sav si bio u meni. Mazohisto! Bolelo te je vise. I hteo si. Jer ti nisi sposoban da places. Plakala sam za tebe. Voleo si me.
Molio si me za iluziju. Hteo da mi ukrades san. Ali ti nisam dala. Zauvek ces biti samo moj. A neces znati jer te necu pustiti unutra.
Ruka ti je drhtala za dodirom. Ispruzio si prste prebirajuci moje mladeze kao da citas Brajevu azbuku. Zazmurio si da osetis studen. Ali jeza je dosla iz tebe. Konji su jurili niz tvoju kicmu u ludom galopu. I stegao si karlicu da se iskupis. Sav si se skupio u pupak. U grcu. Mazohisto!
Milovala sam tvoj zig na svojim bedrima. Hteo si da ga ostavis i na nedrima, al` sam te prevarila, uspavao si se ususkan toplinom. Zadojila sam svoju zedj za tobom u snu.
Dlanovi su ti bili vlazni ko posle muze. Mirisali su onako specificno...na mleko. Oporo i tesko. Otirao si ih o svoje telo. U blazenom neznanju, opusten, ko posle teskog rada...Zaglibio si se. Tesko si koracao po mocvarnom tlu moje maste. Udisao si tminu punim grudima, sireci se od srece. I rastao si rastrgnut, kao iz vode.
Ruke su ti savladali nemiri. Bezale su po kutovima i milovale raspukline i useke, guzvale posteljinu pod sobom.
Hteo si iskru, gorke ceznje, jer med si vec imao, puzeci, modar, molio si za tajne moje. Mazohisto!
Osedelo ti se celo secalo razbludnih noci. Zuljala te je pomisao na milovanja.
Disao si ubrazano. Tesko. Osecao si svitanje. Ostrice si sebi zario u obraze. U ocima krv skupljao. Da me mrzis!
Jer ko ce tebi zadavati boli kada ja odem?!
Ali nisi mogao.
Mojim sam te suzama isplakala u sopstvenom krilu. Po poslednji put si uzivao u meni. Mazohisto!
 
"Napustam staro mesto, vrata telefonske govornice na Trgu Republike, gde sam korbacem bio prikovan sa zlatnom alkom u celjustima.
Selim se na stolicu presvucenu somotom. Njena dorucja u vidu lavljih sapa, kad god pokusam da ustanem i zadjem joj za ledja, grabe me pohotno za nogavice i grebu po butinama i stegnu. Zanemarim li te opomene, stane mi poput slonice na prste svojim nogicama i iglicama, od cega mi nokti, crneci, otpadaju. Zeleo bih da se dokopam telefona i zovem u pomoc, ali aparat je sada daleko i rasturen u hiljadu komada koji - kako sam strogo obavesten - medjusobno opste telepatski, i slozno me, i oni, nemim krikovima, sa svoje strane pozivaju u pomoc. Takva je nasa komunikacija. Komunikacija zrtava. Puna zaljubljenosti i nemoci.
Moja zena lavica, s drugog kraja zice, tetosi me i lize mi rane. Hej, lize kroz slomljenu slusalicu, pije alkohol na telepatsku slamku i prorice kroz zvekir, bez ikakvog smisla za predstojece. Dok me slusalica drzi, ja joj, izgazen, iskidan, neprestano vicem:"Progrizi me, satri!"
Sada je jasno: na meni su samo jos rite i kraste, i izlozen sam usukanim djavolima, isporucen vecitoj dobroti u nerazumevanju bliskog sveta. Bog je prevaren za ovu orgiju.
Iz moje krvi, od ogrebotina, vaskrsavaju sve njegove srodnice; govornica, stolica, slonica, lavica...Muzem ih svom zestinom. Sirim butine izbrazdane oziljcima i, dalje sputan, pomazem im da se okote. U inkubatore slazem tek rodjene monstrumcice." :twisted:
 
" Svirep i gluh stvore, na grudi mi se privi,
grdobo nehajna, tigre sto te ljubim,
daj da se drhtavim prstima udubim
i ronim po tvojoj teskoj, gustoj grivi;

u tvoje cu skute mirisom opojne
ojadjenu glavu da spustim i skrijem,
i kao iz cveta uvelog da pijem
sladak zadah moje ljubavi pokojne.

Radje no da zivim, spavao bih slatko!
U snu neizvesnom, kao i smrt sto je,
bez grize rasucu svud poljupce svoje
na lepo ti telo ko bakren kip glatko.

Nigde bolje no u ponor tvog kreveta
utonuce moji jecaji stisani;
na tvojim ustima zaborav se stani,
a kroz poljupce ti tece reka Leta.

Pred udesom svojim odsad mojom slasti,
pognucu se ko da napred mi je dosudjen,
mucenik pokoran, neduzan osudjen,
kom paklene muke raspali zar strasti.

Sisacu, da bole srdzbe davim tuzne,
kukutu i bilje koje jade blaze,
s vrhova tih ostrih grudi, punih drazi,
sto nicije srce nikad ne zasuzne!"
 
Ja volim tamne case moga bica,
u kojima nadjoh, starom pismu slican,
svoj dnevni zivot, prozivljen zaludu
i preboljen i dalek kao prica.

I iz njih dodje spoznaja mi, da sam
za jedan drugi zivot, sirok, vecan.
I katkad kao jedno stablo ja sam,
sto zrelo, sumno iznad groba stasa,
ispunjuje svoj san, sto mrtvi djecak
(kom korenje sad toplo greje kosti)
u pesmi izgubi i u zalosti.

Rilke
 
Ove nedelje je bila sedamdeseta godišnjica rođenja Danila Kiša. Evo kako je on preveo Gotjeov Sonet: :oops:

Pred tobom jedan Slon: diže mu se uvis surla.
Zgulio kožu džinovskog falusa mrka;
Četa što prolazi maše zastavama, i urla.
A sperma svuda pršti kao iz nekog šmrka.

Jer ti imaš da pokažeš, pa da zavedeš sveca,
Pod prnjama veza samo sjajna prsa gola;
Pod rujnim šešriom rimskih kardinala štreca
Rumena papinska kara napeta do bola.

Rubensove nimfe, dok meso butina pljeska,
Daju manje bela krsta, valu što ih pljuska,
No ti kad se voda po lepom telu ti ljeska.

Tvoj pogled u srca pada kao uglja ljuska.
Živeo bih s tobom u ćumezu nekom surom:
Tvoja ljubav svaku zabit ozari azurom.
 
Snažnim bljeskom svoga božanskog pogleda
mene smrtnog tvoja nebeska ljepota
nagna da okušam što je smrt i bijeda
da bih se domogo besmrtna života.

Usnom htjedoh taci usnice crvene,
da bih, lišen smrti, ljepost vjecnu brao;
ambrozija, nektar hranili su mene,
najslade božanstvo tad sam uživao.


Imam žrtvenike posred rajskih dvora
ko i drugi bozi, puni zlobna bijesa,
i za me se, Bože, stidi Ljubomora,
otkad zvijezdom svojom izmijenih nebesa.

Slijepi, kivni ljudi gone me bez kraja,
Ijestvama do neba popeli se k meni:
no ja im prezirem zemlju iz svog Raja,
a uz ljepost tvoju nit nebo ne cijenim.
 
Vrijeme poslije vremena znaci
neprohodni nagoni duze zive,
skriveni kult srama,
izradjen od blata,
jabukom ponudjen.
Disemo duboko,
ja i moje ja,
tvoja usta adamovu drze,
visoko iznad moga ja,
striptiz ti u krvi,
pocascen u boli diram,
dira i moje ja,
nisam,u pauzama kratkim,
stedeci na dobrom glasu,
jecaj sam uzdahom brisao,
trazeci u tebi,
moje ja.
 
Vidim buđenje purpurnog oka
u belini kamenog ugla

odbačena u trajanja
jutarnju groznicu proklinje
bezimena malenkost čoveka

lepljive boli kao mreže
čelo njegovo stežu

podivljalo hujanje vena
uspravlja stubove besa
dok jeza
na koju život polaže pravo
lanac krhki od memle
mudrim dlanom kao vetrom
lomi i reže.
 
Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureci
zaboravio ruku da ti stisnem
i poljubim te onako
kako sam to uvek radio odlazeci...

Oprosti mi što sam prolece jedno
zauvek u sebi odneo
ali seti se...
ostale su pesme
neuredno složene
ali snaciceš se ti
Iz tih pesama moja
ljubav još uvek zraci

Oprosti mi
nije bilo vreme za opraštanje
suviše smo se voleli
da bi mogli nešto drugo
tako žureci nisam ni pomislio
da ceš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas deli
zbog toga što ce nas jednu vecnost
zvezde razdvajati
i što više necu moci usne da ti dodirnem
 
Ne zelim da prodru u moju svest
da tu iskale svoju patnju i bes
zatruju me josh jednim bednim pravilom
josh jednim bolom i predrasudom

Na mojim usnama lazan je osmeh
jer on je tu da bi prikrio strah
I ova tisina sto gradi barijeru
zbog koje se okrenu i predaju...

Taj pogled ne pripada meni
jer sam sada negde u dubini
Ti vidis samo moj stit
kao praznu skoljku na obali...

Dodji tiho, udovolji zlu...
Nadji me, tu sam ja, obicno na dnu...
 
U srcu se svetlo s mracnim meri
Ogledalo kad je sebi samom!-
Vir Istine, jasan i crn tamom
Bledunjava zvezda gde treperi,

Luc podrugljiv u paklenoj noci,
Buktinja je svih milosti vraga
I sva slava i uteha draga:
- Ta svest o Zlu i njegovoj moci!
 
U ovim mracnim sobama gde provodim
teske dane, vrtim se tamo-amo
da pronadjem prozore.
Kad bi se jedan prozor
otvorio bila bi to uteha.
Ali prozora nema, ili ja ne mogu
da ih nadjem.
Mozda je i bolje da ih ne nadjem.
Mozda bi svetlost bila novo nasilje.
Ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.

 
Tako se zavrsava roman
Kao sto treba, glavna licnost
umire u poslednjem poglavlju.
Mozemo je zaliti
mozemo govoriti i o olaksanju
Neka citaoci dodaju
bilo zapete
bilo uzdahe

Zaplet bese veoma razuman
a neocekivani preokreti odmereni
Knjiga se ponovo sklapa
nad junakom, nad povodom
Mozemo sanjati o drugim pustolovinama
Mozemo sve zaboraviti

Tako pocinje pesma.
 
Ima putova što su se ispružili pred nama
Bez javnog traga kolovoza
I roka


Ti misliš da je tvoja putanja do ubogog
mene
Veoma sigurna i česna
Ona
što dolazi
S lijeva ili Zdesna


Zavaravaš se stalno da se do mene treba ići
Smjerovima slicnim
Sa sjevera
Ili
Juga


Ali to nije sve


Kuga
Oči uvijek
Pametno mi trazi
Ispod ustalasale na vjetru raži
Iz korjena zemlje
gdje se zgusla tmina


A iz bezmjernih visina
Odozgora
Pritiskivati
Grudi
Najjače
Moze
Mora


Ali to nije sve


Ti ne znaš zakon raskrsnice
izmedju svjetila
I
Tmice
Jer najmanje znaš da u svome žiću
Najteza rvanja su
I ratovi pravi
U samome
Biću


Ti ne znaš dakle da zlo si moje najmanje
izmedju mnogih
Mojih
Velikih
Zala
Ti ne znaš s kim
Imaš posla
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top