Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Човек који много зна, а коме се мало зна, Владимир Беба Поповић рекао је шта има, па “храбро” отпутовао у далеку Аустралију да игра тенис. Обично се обавештавам “читајући новине”, али знам да размишљам и нисам као неки који би да скривају и оно што знају, када се то не уклапа у идеолошку слику коју емитују. А што смо сазнали читајући новине?
Беба је каријеру почео као “врсан маркетинчки стручњак” (како сам каже) у фирми Спектра (љубитељи Џемса Бонда, да ли вам је ово познато) са Мишом Беком, касније Милошевићевим министром за приватизацију и човеком који стоји иза ФПП-а који је недавно откупио Књаза. Занимљиво је како су испреплетани финансијски токови. Током деведесетих зближио се са Ђинђићем, радио кампање за Демократску странку. До разлаза са Беком долази зато што је он преко Бебе покушавао да наговори Ђинђића да подржи “владу народног јединства”. Ипак, Беба ради на визуелном идентитету крагујевачке Заставе (Беков феуд) и касније ради на његовој кампањи за посланика СПС-а.
У жижу јавности Беба долази после октобарске револуције као шеф укинутог Бироа за информисање Владе Републике Србије. Позната је афера око наводног прислушкивања председника СРЈ Коштунице (чувени четворожилни каблови). Распојасао се највише када је поново узјахао то место, а у време ванредног стања, пошто се осведочио као члан Синдиката који влада Србијом носећи ковчег. Сетимо се само кога је све тужио због “наношења душевних болова”: Војислава Коштуницу, НИН, Време, Вечерње новости, Мирољуба Лабуса, Фонд за хуманитарно право (указао на злоупотребе у Сабљи) и В92 (није им сметало да им сада буде “Инсајдер”, зипа циганије…)
А сада неколико опсервација које је о њему изнео Миодраг Стојадиновић у Политици.
Одакле је уопште дошао тај човек и зашто су његове речи изазвале толику пажњу? Како је постао моћан и ко је све морао да га слуша? Како се попео тамо где га нико никада није поставио ни предлагао ни изабрао?
Он чврсто верује како му је улога српске “сиве еминенције” припадала, и у тој логици се наслућује успон тврдог комесарског духа. Може бити да је Поповић случајно произвеен у лабораторији “меког макијавелизма”, али се измакао контроли творца. Опит је био овлашно припремљен, премијер је потценио амбиције оних на које је погрешно типовао. Премијер је помало касно уочио разорни успон нижег службеника, па га је прогласио уморним.
Пре избора он је добио атест за ходање по људима, друго ништа није ни морао да разуме. Па и није, зато је ходао. Када је убијен премијер – Поповић није видео себи равног. Он је први разумео да се власт ваља улицама. Није је узео, али је урадио више од тога: почео је да је контролише. Полиција је хапсила без система, страх се ширио као епидемија, медији су пошели да се улагују стању свсти у коме нема слободне мисли. Полицијска логика се ширила Србијом, премијер и министри почели су да говоре о ванреном стању као жељеном идеалу: владаш како желиш, нико ти ништа не може. Многи, а први међу њима Поповић, тврде да је ванрдно стање било прекратко, он још говори да је за време неуставног укидања права “био превише благ”. И то је свакако најужаснија порука интервјуа сјајне Бранкице Станковић. Шта је све могао да нам уради да је био строжи?
Шефа тајне службе посављају ескадрони смрти, са подземљем се преговара уз “узајамно поштовање”. Велике паре, чије је порекло непознато, потрошили су људи чија је част неоспорна. Шефа синдиката бира ДБ, а не радници. И сада се сви јављају и говоре о својим чистим биографијама.
Политичка моћ и немоћ распоређене су и у настраној игри случаја, тако је то у повести. Веди је мало прелистати, није овај наш Поповић једини. Свеједно, он је, у великој жељи да подигне своју причу на ниво легенде, прилично начео мит о Ђинђићу. Како је уопште премијер бирао такве пријатеље? Како је веровао да може да преживи верујући у њихову памет?
Беба је каријеру почео као “врсан маркетинчки стручњак” (како сам каже) у фирми Спектра (љубитељи Џемса Бонда, да ли вам је ово познато) са Мишом Беком, касније Милошевићевим министром за приватизацију и човеком који стоји иза ФПП-а који је недавно откупио Књаза. Занимљиво је како су испреплетани финансијски токови. Током деведесетих зближио се са Ђинђићем, радио кампање за Демократску странку. До разлаза са Беком долази зато што је он преко Бебе покушавао да наговори Ђинђића да подржи “владу народног јединства”. Ипак, Беба ради на визуелном идентитету крагујевачке Заставе (Беков феуд) и касније ради на његовој кампањи за посланика СПС-а.
У жижу јавности Беба долази после октобарске револуције као шеф укинутог Бироа за информисање Владе Републике Србије. Позната је афера око наводног прислушкивања председника СРЈ Коштунице (чувени четворожилни каблови). Распојасао се највише када је поново узјахао то место, а у време ванредног стања, пошто се осведочио као члан Синдиката који влада Србијом носећи ковчег. Сетимо се само кога је све тужио због “наношења душевних болова”: Војислава Коштуницу, НИН, Време, Вечерње новости, Мирољуба Лабуса, Фонд за хуманитарно право (указао на злоупотребе у Сабљи) и В92 (није им сметало да им сада буде “Инсајдер”, зипа циганије…)
А сада неколико опсервација које је о њему изнео Миодраг Стојадиновић у Политици.
Одакле је уопште дошао тај човек и зашто су његове речи изазвале толику пажњу? Како је постао моћан и ко је све морао да га слуша? Како се попео тамо где га нико никада није поставио ни предлагао ни изабрао?
Он чврсто верује како му је улога српске “сиве еминенције” припадала, и у тој логици се наслућује успон тврдог комесарског духа. Може бити да је Поповић случајно произвеен у лабораторији “меког макијавелизма”, али се измакао контроли творца. Опит је био овлашно припремљен, премијер је потценио амбиције оних на које је погрешно типовао. Премијер је помало касно уочио разорни успон нижег службеника, па га је прогласио уморним.
Пре избора он је добио атест за ходање по људима, друго ништа није ни морао да разуме. Па и није, зато је ходао. Када је убијен премијер – Поповић није видео себи равног. Он је први разумео да се власт ваља улицама. Није је узео, али је урадио више од тога: почео је да је контролише. Полиција је хапсила без система, страх се ширио као епидемија, медији су пошели да се улагују стању свсти у коме нема слободне мисли. Полицијска логика се ширила Србијом, премијер и министри почели су да говоре о ванреном стању као жељеном идеалу: владаш како желиш, нико ти ништа не може. Многи, а први међу њима Поповић, тврде да је ванрдно стање било прекратко, он још говори да је за време неуставног укидања права “био превише благ”. И то је свакако најужаснија порука интервјуа сјајне Бранкице Станковић. Шта је све могао да нам уради да је био строжи?
Шефа тајне службе посављају ескадрони смрти, са подземљем се преговара уз “узајамно поштовање”. Велике паре, чије је порекло непознато, потрошили су људи чија је част неоспорна. Шефа синдиката бира ДБ, а не радници. И сада се сви јављају и говоре о својим чистим биографијама.
Политичка моћ и немоћ распоређене су и у настраној игри случаја, тако је то у повести. Веди је мало прелистати, није овај наш Поповић једини. Свеједно, он је, у великој жељи да подигне своју причу на ниво легенде, прилично начео мит о Ђинђићу. Како је уопште премијер бирао такве пријатеље? Како је веровао да може да преживи верујући у њихову памет?