KOMUNISTIČKA IZDAJA
Ulazak Sjedinjenih Država u rat sada je bio potpun. Posle godina planiranja i zavera od strane američke vlade, borci američkih oružanih snaga morali su da se umešaju u bitku na život i smrt na dva različita ratna poprišta.
Dvadeset pet država u ratu sa Nemačkom i Japanom 1. januara 1942. potpisuju „Deklaraciju od strane Ujedinjenih nacija (naglašavanje autorovo) koja sve učesnice obavezuje da ne potpišu separatno primirje ili mir."1
Kada je general Daglas Mak Artur postavljen za vrhovnog komandanta oružanih snaga na
pacifičkom ratištu, imenovan je „Komandantom Ujedinjenih nacija Južnog pacifika"2
Postaje očigledno šta je bio cilj rata: dati svetu jednu svetsku vladu - Ujedinjene nacije
Drugi razlog zbog kojeg je rat vođen bio je da se sovjetski imperijalizam raširi po zemljama Istočne Evrope. Ovaj sekundarni motiv postao je očigledan juna 1942, kada su Čerčil i Ruzvelt odložili invaziju savezničkih snaga na Evropu, planiranu za 1943, na 1944. godinu. Ovo odlaganje dalo je SSSR-u više vremena za napredovanje sa istoka i omogućilo mu da pod svoju kontrolu stavi više evropskih zemalja koje je, krećući se ka zapadu, okupirao svojim oružanim snagama.
Ovaj potez trebalo je da bude prikriven ratnim aktivnostima; drugim rečima, Sovjetima će biti dozvoljeno da silom komunizuju istočnoevropske zemlje pod plaštom rata. Posto je napredovanje SSSR-a išlo sporije nego što je predviđeno, saveznici su morali da mu daju više vremena; to je bio i razlog za odlaganje invazije na zapadnu Evropu.
Senator Džozef Makarti (Joseph McCarthy) pripisao je ovu odluku državnom sekretaru Džordžu Maršalu: „Dolazimo sada do najvažnije odluke, koja je bila presudna za rat u Evropi: do Maršal ove odluke... da se koncentriše na Francusku, i čitavu istočnu Evropu ostavi Crvenoj armiji."3
Jedan događaj koji se odigrao tokom rata navodi nas na to da je ovakva interpretacija prethodne
odluke sasvim na mestu.
U proleće 1943, admiral Vilhelm Kanaris (Wilhelm Canaris), šef nemačke tajne službe, sastao se inkognito sa Džordžom Erlom (George Earl), američkim pomorskim atašeom u Istambulu, u Turskoj. Admiral Kanaris došao je da pregovara o predaji nemačkih oružanih snaga. Objasnio je da se udružio sa još nekolicinom nemačkih vođa koji su se spremali da izvrše atentat na Hitlera, i tako ga uklone sa vlasti. Pošto bi to učinili, preuzeli bi vlast u Nemačkoj i predali se saveznicima, pod samo jednim uslovom:
Ne srne biti sovjetskog prodora u centralnu Evropu.
Gospodin Erl je poslao predsedniku Ruzveltu poruku kojim ga obaveštava o Kanarisovim
predlozima.Nije dobio nikakav odgovor.
Erl je ponovo pokušao, i tada je dobio odgovor od predsednika Ruzvelta koji je značio potpuno
ignorisanje.Odleteo je u Vašington. Ruzvelt mu je rekao da se previše ne zabrinjava i da će se Nemačka
ionako uskoro predati, posle napada koji se planira preko zapadne Evrope.
Erl se u Istambul vratio veoma razočaran. Obavestio je Kanarisa o tome šta je čuo i ovaj je otišao u Nemačku, gde je napad na Hitlera propao. Zaverenici su bili povešani ili streljani. Tako je propao pokušaj da se Sovjeti spreče u širenju na istočnu Evropu.4
Da je Ruzvelt prihvatio Kanarisovu ponudu: „... rat je mogao daše završi još 1943. godine. Bili bi
spašeni bezbrojni životi i, što je veoma . važno, saveznici ne bi zamenili jednu opasnu ideologiju drugom.
Sovjetske horde bile bi zaustavljene na poljskoj granici. Celokupna mapa Evrope izgledala bi drugačije."
Erl se vratio u Sjedinjene Države. Napisao je: „Odlučio sam da obznanim neke svoje stavove i primedbe o takozvanim saveznicima, Sovjetima, da bih probudio Amerikance i da bi videli šta se zaista događa. Kontaktirao sam povodom toga sa Predsednikom i on je reagovao veoma oštro, i izričito mi zabranio da svoje stavove iznesem u javnost. Zatim sam, prema sopstvenom zahtevu, bio premešten, i to na Samou, ostrvo u dalekom Južnom Pacifiku."6
Erla je, u jednom pismu, upozorila i Ruzveltova ćerka da bi, „... ukoliko nastavi svojim putem i
javno kritikuje i komentariše neke sovjetske poteze, mogao biti proglašen krivim za izdaju."7
Velika je nesreća to što je Ruzvelt stao na stranu „nekih sovjetskih poteza" i pri kraju rata dopustio prodor njegovih trupa u istočnu Evropu, o čemu svedoče ponašanje Ruzvelta u slučaju Kanarisa i pismo njegove ćerke Erlu, jer građani tih zemalja nisu želeli da ih Sovjeti okupiraju. Ova činjenica je bila očigledna pošto su se milioni patriota iz Istočne Evrope pridruživali nemačim oružanim snagama u pokušaju da spreče Sovjete da okupiraju njihove države.
Da je pomogao Kanarisovoj grupi, Ruzvelt je zaista mogao da pomogne ovim patriotima u očuvanju njihovih zemalja od komunizma, a Eri bi bio u mogućnosti da bude od ogromne pomoći u iznošenju ovih stvari narodu Amerike.
Ali, tako nije trebalo da bude, i istočnoevropske zemlje su okupirane od strane komunista, na nesreću miliona patriota. Ruzvelt je i po završetku rata nastavio da pomaže sovjetsku vladu, garantujući joj vlast u okupiranim zemljama. Te garancije utanačene su još na konferencijama koje su saveznici održali dok je rat još bio u toku.
Februara 1945, Ruzvelt se sastao sa Staljinom na Jalti, iako je već pokazivao znake ozbiljne bolesti. Mnogi insistiraju na tome da je Ruzvelt umirao od raka, a jedan od njih je i njegov lični lekar. Još u aprilu 1944. godine lekar Bele kuće, vice-admiral (Ross Maclntire), počeo je sistematski da obmanjuje javnost o predsednikovom stanju, i, verovatno zbog rata koji se dobro odvijao, štampa ga nije mnogo
gnjavila"8, kaže se u jednom novinskom članku.
Godine 1979. doktor Hari Goldsmit (Dr. Harry Goldsmith) hirurg iz Dartumnda i čovek koji je istraživao Ruzveltovu istoriju bolesti, objavio je da je predsednik tajno bolovao od raka i da je umro od udara 1945,i pored toga što je izveštavano da se on oseća dobro
U knjizi pod naslovom Daglas Mak Artur, autor Frejzer Hant (Frizier Hant) tvrdi da su lekari lagali narod o stanju Ruzveltovog zdravlja, jer je on imao jak razlog da doživi kraj rata. Naime, Ruzveltu je ponuđeno da bude predsednik svetske vlade, tj. Ujedinjenih nacija, koje će se formirati neposredno po završetku rata: „Um bolesnog i nepouzdanog Ruzvelta, već ionako hendikepiran, sada se zapalio grandioznom idejom Svetske države na čijem bi čelu bio on..."9
Dakle, kada se Ruzvelt na Jalti sastao sa Staljinom, dao mu je sve što je ovaj želeo, kao znak podrške komunistima. Na nrimer, pored evropskih zemalja, dao je Sovjetima i luku Port Artur na Žutom moru, luku Dairen na Kurilskim ostrvima, Mongoliju i donju polovinu poluostrva Sahalin.
Većinu ovih teritorija prethodno je okupirao drugi američki saveznik iz rata, Kina.
Američki ambasador Vilijem S. Bulit (William C. Bullit), pošto je otkrio šta se dogodilo na Jalti, dao je ovakvu izjavu: „Predsednik Sjedinjenih Država nikada nije potpisao neki nepotrebniji, sramniji i po- tencijalno opasniji dokument."10
Štaviše, Ruzvelt je Sovjetima dao pravo na tri glasa u budućoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih ancija (po jedan za Belorusiju, SSSR i Ukrajinu), iako su sve ostale zemlje trebalo da imaju po jedan glas, uključujući i SAD.
Kada su ga pitali o ova tri glasa za Sovjete, Ruzvelt je odgovorio: „Znam da nije trebalo to da
uradim, ali bio sam tako umoran kada su me spopali."11
Nije samo Ruzvelt izručio evropske države Sovjetima. Vinston Čerčil se, prema dokumentima objavljenim 1973. godine, „... još 1944. saglasio sa sovjetskom dominacijom u Poljskoj, ako Staljin, za uz- vrat, podrži britanske interese na Dalekom istoku i na Mediteranu."12
Zaista je čudno da je Čerčil, tvorac izraza „gvozdena zavesa", kojim se opisuje zid koji su oko
Istočne Evrope podigli komunisti, i sam priznao da je učestvovao u stvaranju tog istog zida. U knjiziTr ij u m f
i tragedija, napisao je: „Rekao sam Staljinu: 'Hajde da obavimo naše poslove. Kako bi bilo da vi imate 90%
uticaja u Rumuniji a mi 90% u Grčkoj, i po 50% u Jugoslaviji?' Napisao sam na polovini lista papira:
Rumunija - Rusija 90%, ostali 10%
Grčka - Velika Britanija 90%, Rusija 10%
Jugoslavija-50%:50%
Mađarska -50%:50%
Bugarska - Rusija 75%, ostali 25%
Staljin je uzeo olovku, to štiklirao i dodao mi papir. Sve je bilo dogovoreno za tili čas."
Ali predaja Istočne Evrope u ruke komunista nije delo samo ove dvojice. Umešani su tu bili i drugi. Na primer, odgovornost za odluku da se dozvoli da Sovjeti stignu u Berlin pre saveznika i da im se na taj način garantuje kontrola nad delom ovog grada, ležala je na plećima vrhovnog komandanta savezničkih snaga, Dvajta Ajzenhauera, sudeći prema vojnim dokumentima koji su postali dostupni javnosti 1970. godine.
Najveća odgovornost za komunizaciju Evrope, međutim, ipak počiva na Ruzveltu i njegovoj administraciji. On je želeo da pomogne komunistima po svaku cenu. Zapisano je da je 8. marta 1944. izjavio: „Smatram da su nam Rusi sasvim prijateljski naklonjeni. Oni ne žele da progutaju ostatak Evrope. Moram da kažem, povodom straha koji se ovde širi od ruske dominacije u Evropi, da ne delim takvo mišljenje.
Ruzvelt je ambasadoru Bulitu rekao: „Imam osećaj da Staljin... želi samo da obezbedi svoju državu, i mislim, ako mu dam sve što budem mogao a ništa ne tražim za uzvrat, da on ništa neće anektirati i da će raditi u korist svetske demokrati je i mira."15
Ne zna se zbog čega je Ruzvelt toliko verovao komunisti Staljinu, ali se zna da su Ruzvelt i Ajzenhauer odobrili nasilnu repatrijaciju nekih 6 miliona ljudi. Ti nesrećnici su silom vraćeni u Sovjetski Savez, gde je većina njih mučena i pogubljena odmah po dolasku.
O ovoj gnusnoj odluci, američkih lidera pisali su dvojica Rusa: Nikolaj Tolstoj i Aleksandar Solženjicin. Amerikanci su ovu repatrijaciju nazvali „Operacija Kilhol"
jbt, sve je tako genericki. Kako ja sad da nadjem to sto spominjes na svom blogu, treba ceo dan da citam tvoj blog???
