Proveravati decu ili ne??? Sta ciniti?

Mlad sam roditelj, medjutim stalno razmisljam (jel'te ima se vremena)kako se treba ponasati kad dete malo odraste. Kako ga usmeravati a ne biti dosadan kao nasi. Stanujem u sirem centru i redovno subotom ujutru vidjam igle i spriceve onako bacene...Kako sve to spreciti? Zalosno je kada roditelj vise nije u stanju da pomogne ili kad nema pojma gde se dete krece. Glumiti policajca ( proveravati, prisluskivati) grozno zvuci ali sta je resenje vreme brzo prolazi...

meni keva stalno citala dnevnik i jos mi ostavljala poruke u njemu.kao osoba sam se osecala tako ponizeno a sta da radim kad me ona izdrzava.da joj nesto kazem jos ce da me napadne zbog svega sto sam pisala,kao ja sam kriva.kad mi je prekipelo pobegla sam od kuce.nasli su me vec iste noci i tata je rekao "ona ti vise nece citati dnevnik" laknulo mi je.
sad ti razmisli kako ces to da izvedes!

hanibal77:

meni keva stalno citala dnevnik i jos mi ostavljala poruke u njemu.kao osoba sam se osecala tako ponizeno a sta da radim kad me ona izdrzava.da joj nesto kazem jos ce da me napadne zbog svega sto sam pisala,kao ja sam kriva.kad mi je prekipelo pobegla sam od kuce.nasli su me vec iste noci i tata je rekao "ona ti vise nece citati dnevnik" laknulo mi je.
sad ti razmisli kako ces to da izvedes!

Kliknite za proširenje...

"E, ovome se stvarno nisam nadao"
Zato i pitam , pojma nemam

i ja sam roditelj pa znam za strah da dete ne daj boze ne napravi kakvu glupost.ali ne smemo da zaboravimo da su ta deca licnosti kojima je potrebno prostora i postovanja,deca su osetljiva i vazno im je nesto sto mi ni ne primecujemo.pazi,nemoj da izgubis poverenje jer ako ti dete ne veruje nece ti poveriti ni ako ima neki problem.
ajde withdrawnwater upadaj i posavetuj nas malo(doci ce ona sutra,znam je)

Bilo bi idealno kada bi postojao recept za uspešno roditeljstvo i pravilno usemeravanje dece.
Kako da zadobiješ njegovo poverenje? Kako da se postaviš, a da ga ne ugušiš? Kako da ga vaspitavaš da ne dođe u iskušenje da proba ili uradi nešto što ne bi trebao?
Sva ta pitanja i mene muče svakodnevno. Mislim da je jako bitno od malih nogu (a mislim baš malih), uspostaviti sa detetom takav odnos, da ono može da se poveri roditelju, čak i ako nešto zgreši. A opet, bitno je i u krugu porodice negovati prave vrednosti u životu - al tu je opet diskutabilno šta je za koga vredno!
Sve u svemu, počinjem da se gubim... :?
Za početak mislim da je važno, dobro upoznati svoje dete, slušati ga - ali ga pri tom čuti, voleti ga i to mu pokazivati!

vd:

1. poverenje ( apsolutno )
2. ravnopravan odnos
3. razgovor ( što više )
4. lični primer

Kliknite za proširenje...

Bravo,slazem se sa tobom.Nabrojala si sve sto je vrlo bitno da bi se ostvario dobar odnos sa decom.Dodala bih samo ne gusite ih,pustite ih da sami razmisljaju i SLUSAJTE IH kada vam pricaju.

vesna pet:

vd:

1. poverenje ( apsolutno )
2. ravnopravan odnos
3. razgovor ( što više )
4. lični primer

Kliknite za proširenje...

Bravo,slazem se sa tobom.Nabrojala si sve sto je vrlo bitno da bi se ostvario dobar odnos sa decom.Dodala bih samo ne gusite ih,pustite ih da sami razmisljaju i SLUSAJTE IH kada vam pricaju.

Kliknite za proširenje...

Слажем се. Само ово ''равноправан однос'' не треба буквално схватити. Не треба да будемо ''другари'' својој деци, јер они имају своје другаре, а од нас очекују да будемо РОДИТЕЉИ! Што значи, јесмо равноправни као личности, али наш однос не треба да буде равноправан!

Hellen:

vesna pet:

vd:

1. poverenje ( apsolutno )
2. ravnopravan odnos
3. razgovor ( što više )
4. lični primer

Kliknite za proširenje...

Bravo,slazem se sa tobom.Nabrojala si sve sto je vrlo bitno da bi se ostvario dobar odnos sa decom.Dodala bih samo ne gusite ih,pustite ih da sami razmisljaju i SLUSAJTE IH kada vam pricaju.

Kliknite za proširenje...

Слажем се. Само ово ''равноправан однос'' не треба буквално схватити. Не треба да будемо ''другари'' својој деци, јер они имају своје другаре, а од нас очекују да будемо РОДИТЕЉИ! Што значи, јесмо равноправни као личности, али наш однос не треба да буде равноправан!

Kliknite za proširenje...

da, super je to tema i dilema...ja sam sa svoojim starijim sinom od 2godine primenjivala vd-ove postulate...i sad, kad ima dvanaest, on nece da razgovara sa mnom...smeje mi se...nece da uci...laze...i ja batalim demokratiju, i krenem sa drakonskim metodama moga tate...mars, soba, ucenje ...i svadje, i svasta...i onda jednog danma meni moj sin(ocigledno bolje raspolozen) kaze...znas mama, ajd me nateraj da ucim, mene mrzi, a super se osecam kad naucim...
naravno da ja razvod dete izbacio iz koloseka, ali prost osecam koliko je helen u pravu- njemu sad treba roditelj, disciplina, isto kao i ljubav, neznost i razumevanje...

e imate super knjigu Kreativnog centra: Kako da najlakše upropastite rođeno dete
tu ima dobrih stvari...šta da ne radite...

Hellen:

vesna pet:

vd:

1. poverenje ( apsolutno )
2. ravnopravan odnos
3. razgovor ( što više )
4. lični primer

Kliknite za proširenje...

Bravo,slazem se sa tobom.Nabrojala si sve sto je vrlo bitno da bi se ostvario dobar odnos sa decom.Dodala bih samo ne gusite ih,pustite ih da sami razmisljaju i SLUSAJTE IH kada vam pricaju.

Kliknite za proširenje...

Слажем се. Само ово ''равноправан однос'' не треба буквално схватити. Не треба да будемо ''другари'' својој деци, јер они имају своје другаре, а од нас очекују да будемо РОДИТЕЉИ! Што значи, јесмо равноправни као личности, али наш однос не треба да буде равноправан!

Kliknite za proširenje...

Apsolutno se slazem sa Helen: deci ne trebaju drugari vec roditelji koji ce biti drugarski raspolozeni prema njima ali ce takodje znati i da zauzmu stav autoriteta kada je to neophodno i podnesu da ih njihova deca ponekad i ne vole bas najvise kada nesto zabrane, da se ponekad na njih ljute kada nisu zadovoljna odlukama pa cak i da ih 'mrze' - ali to je cena koja mora da se plati: mora se podneti i to, za njihovo dobro. Deca nisu duzna da shvate da su neke stvari za njihovo dobro ali su roditelji duzni da to razumeju.
Takodje, ne bih se bas slozila ni sa onim 'apsolutno poverenje' - prosto kad imate dete od 10, 12, 15 godina prosto je prirodno za taj uzrast da lazu, da probno pokusaju nesto da ukradu, da probaju sve sto je zabranjeno (alkohol, cigarete, u danasnje vreme i drogu), i da uz sve to ucine sve u svom repertoaru da izbegnu da budu uhvaceni i kaznjeni. Tako da apsolutno poverenje po meni nije bas najsrecnija varijanta; poverenje - da, ali ja bi rekla APSOLOTNA, bezuslovna ljubav; ne i bezuslovno poverenje. Razgovor, i licni primer - svakako, u svakoj varijanti. I nikad, nikad - NIKAD u sto, hiljadu, milion godina, NIKAD ne izgovoriti reci 'Ako ne budes dobar, necu te voleti!' ili 'Nisi dobar, ne volim te!' Vase dete se uvek voli, ponasanje se ne voli: Tebe volim i uvek cu te voleti, ne dopada mi se kako se ponasas; ti si divna osoba ali je tvoje ponasanje neprihvatljivo, i zato si kaznjen!
Mnogo je toga sto bi mogla da kazem na ovu temu, ali ne bi da vas gusim.....Svakako svima puno srece.

p.s. I jos nesto: droge je stravicno mnogo u osnovnim skolama i srednjim slolama; ako imate imalo sumnje da se sa vasim detetom desava nesto neuobicajeno, da vam se dete menja, da postaje izmenjeno emotivno, socijalno, ponasajno - le ustrucavajte se da proverite dzepove, torbe, ispod duseka, na dnu fijoka. Ali budite dovoljno karakter da budete kao oni psi koji traze drogu: reagujte samo na ono sto lici na drogu! Preskocite citanje dnevnika, ceduljice i ljubavna pisma, prevrtanje po sveskama i komentarisanje istih! Naravno, podrazumeva se da pre ovoga pokusate razgovorom da dodjete do istine, i da bilo kakve provere ne cinite u vreme ili na nacin kada dete moze da vas primeti.
Pozdrav

Pazi danas je takvo vreme,treba paziti na to gde idu,sta rade,itd.Ja imam cerku,doduse malu,tako da nemam jos probleme ove vrste,ali moji roditelji su mene uvek kontrolisali i proveravali.Ali,da li su time nesto sprecili?Ja sma probala ono sto sam htela da probam,radila sve sto mi je palo napamet,i to bez njihivig znanja.Moja teorija je budi detetu prijatelj.A to znaci,nemoj ga svesno ili nesvesno navoditi da krije od tebe nesto,jer u pocetku ce kriti sitnice,a vrmenom veoma vazne stvari.Znaci,ako provalim da mi dete pusi,normalno da je necu tuci ili kazniti vec cu probati da sa njom pricam o tome,i ja cu joj dati pare za cigare,jer bolje da ima da ih kupi,nego da zicka okolo.Bolje da ja znam da je otisla sa drustvom u diskoteku(a ne da mislim da spava kod drugarice),pa da je upozorim na moguce opasnosti,i da jednostavno znam gde je.
zabranama se ne postize nista,deci treba staviti do znanja sta je dobro,a sta ne,uputiti ih na prave stvari i osobe,ali izricito ako zabranjujem nesto,pa samo cu je jos vise navesti da to radi.

Emily_Bg:

Pazi danas je takvo vreme,treba paziti na to gde idu,sta rade,itd.Ja imam cerku,doduse malu,tako da nemam jos probleme ove vrste,ali moji roditelji su mene uvek kontrolisali i proveravali.Ali,da li su time nesto sprecili?Ja sma probala ono sto sam htela da probam,radila sve sto mi je palo napamet,i to bez njihivig znanja.Moja teorija je budi detetu prijatelj.A to znaci,nemoj ga svesno ili nesvesno navoditi da krije od tebe nesto,jer u pocetku ce kriti sitnice,a vrmenom veoma vazne stvari.Znaci,ako provalim da mi dete pusi,normalno da je necu tuci ili kazniti vec cu probati da sa njom pricam o tome,i ja cu joj dati pare za cigare,jer bolje da ima da ih kupi,nego da zicka okolo.Bolje da ja znam da je otisla sa drustvom u diskoteku(a ne da mislim da spava kod drugarice),pa da je upozorim na moguce opasnosti,i da jednostavno znam gde je.
zabranama se ne postize nista,deci treba staviti do znanja sta je dobro,a sta ne,uputiti ih na prave stvari i osobe,ali izricito ako zabranjujem nesto,pa samo cu je jos vise navesti da to radi.

Kliknite za proširenje...

E mislim da tu dolazi onaj naucni delic slagalice zbog koga se oko jedne stvari ne slazem sa tobom i vd-om, mada se u biti slazem (dakle generalno sam za komunikaciju, razumevanje, itd). O cemu se radi? Ja smatram (dakle, i nauka koja se time bavi uglavnom tako smatra) da neke granice moraju da budu postavljene apriori - bez ubedjivanja i kompromisa: dakle, nije dozvoljeno krasti, kockati se, konzumirati alkohol, drogu i cigarete. U potpunosti se slazem da neke stvari nece moci da se sprece zabranom (kad kazem zabrana to podrazumeva i opsirnu pricu o tome zasto ne treba krasti, pusiti, piti, drogirati se, kakve su posledice itd). Ali - u psihologiji svakog deteta je da isprobava sve ono sto je nedozvoljeno, i najveci broj tih stvari ne moze da se spreci; no ipak - nije isto pusiti ili piti sa strepnjom od roditeljske kazne i razocarenja, sa teretom jasne zabrane, ili uz roditeljski blagoslov i blagonaklon stav o tome! Verujte vi meni na rec, vidjam stotine dece raznih uzrasta, a i bila sam kao i vi svi u tim godinama; pusila neko vreme jer je bilo interesantno probati i to a i bilo je zabranjeno, pila kad nije trebalo, dunula jednom (cak, ali mi se smucilo i ispovracala sam se i nikad vise nisam, majke mi! ops: ); ali - znate kako je to nezgodno, kad ti je u uglu pameti stalno roditeljsko namrsteno i nezadovoljno lice koje vice 'Ne, NE, NE!'?! I nije neko uzivanje, morate priznati!?
Dakle, zabrane ne mogu spreciti probijanje zabrana - jer probijanje zabrana (tj. granica) je ono sto obelezava pubertet i adolescenciju. Ali vrlo jasne granice su ono sto je i vasoj deci neophodno u tom uzrastu - cak i ako to ne znaju, cak i ako se protiv toga bore, oni su kao reka koja mora biti u svom koritu, jedino tad ima potenciju, ako se prelije i probije obale - ostaje destruktivna sila; i za sebe i za druge.

U tim godinama moc sopstvene kontrole (tj. samokontrole) nije uvek na visini; i tome je divan primer neki od gornjih postova o onom klincu koji je moliop mamu da ga natera da uci! Fenomenalan primer. Nasa deca su mali ljudi, slazem se. Ali maloletni ljudi, cime im cak i zakon priznaje pravo da moraju biti nadzirani i vodjeni. Kada ne bi bilo potrebe za tim, ni taj zakon ne bi postojao; a postoji sa razlogom (nikako time ne sporim da neki ostanu maloletni i maloumni i u kasnim tridesetima, a neki postanu zreliji i pre dvadesetih, ali....).

Uh kako je ovo duga tema, i kako je nezgodno o njoj pricati ovako u virtuelnom prostoru......

ovo jeste tema o kojoj zelim razgovati sa ljudima cije misljenje cenim, jer veoma je tesko postaviti granicu o kojoj je vd govorio...moji roditelji su bili veoma strogi, patrijarhalni i konzervativni, i ja nisam imala pravo glasa u kuci...onog momenta kad nisu mogli da me kontrolisu, napravila sam sve moguce gluposti koje su mi pale na pamet, i umalo sebi upropastila zivot...otkako ja imam decu, zauzela sam totalno kontra stav..da se o svemu dogovorimo, da sve objasnimo, razjasnimo, da se mazimo pazimo i zovemo djordje ...i onda dodjes u situaciju da ti dete koje nije zaspalo do sedme godine bez price, ima u petom razredu dva iz srpskog, a pet iz engleskog, jer je engleski in, a srpski je out, i uciti je out...i nije stvar u tome da je moj stav ranije bio pogresan , ne , nego se dete promenilo, i ono sto je juce bilo dobro i stimulativno, danas je smor! i tu dolazimo do onog o cemu je www pisala, o disciplini, o onome sto je pisala helen, da detetu treba roditelj, a ne drug...a gde je granica, i kako je postaviti, i kako biti siguran da si u pravu, da nisi preterao? nikako...to i jeste najteze kod roditeljstva, nema lekcije koju naucis pa si miran, deca se menjaju, menjaju se njihove potrebe, i mi kao roditelji moramo da se menjamo, i da mozda odbacimo stavove u koje smo se kleli...i da se nadamo da necemo zabrljati bas mnogo, jer nema sanse da ne zabrljamo uopste...da se nadamo da je ljubav koju im dajemo jaca od lokalnih gresaka koje pravimo, i da se ona tanka nit izmedju njih i nas nece pokidati..

Као родитељ немам још много искуства у тим стварима, деца су ми још мала. Причамо о свему, договарамо се, уважавамо осећања једни других...За сада је за мене још увек јако лако бити родитељ. Видећемо кад уђу у пубертет! :wink:

Оно што бих хтела да постигнем као родитељ је да своју децу васпитавам као мене моји родитељи. Увек су ме поштовали,али су ми постављали јасне границе и захтеве, имали су поверења у мене, нису ме контролисали ( бар не да ја то приметим ), нису покушавали да наметну свој став у мојим изборима, али су ипак умели да утичу ако треба, на фин и неприметан начин.
Рано су почели да ме пуштају у град, на летовања са друштвом, на камповања...Али су ми с друге стране усадили осећај одговорности који ме је увек чувао боље него да су они били присутни.
Прошла сам безболно све оне замке пубертета и адолесценције...Правила сам и ја глупости, али сам увек имала ту свест да знам докле смем да идем.
Е, сад, како се то постиже, како се ствара тај осећај одговорности код детета...То ћу тек да видим да ли сам успела као родитељ.

Hellen:

Као родитељ немам још много искуства у тим стварима, деца су ми још мала. Причамо о свему, договарамо се, уважавамо осећања једни других...За сада је за мене још увек јако лако бити родитељ. Видећемо кад уђу у пубертет! :wink:

Оно што бих хтела да постигнем као родитељ је да своју децу васпитавам као мене моји родитељи. Увек су ме поштовали,али су ми постављали јасне границе и захтеве, имали су поверења у мене, нису ме контролисали ( бар не да ја то приметим ), нису покушавали да наметну свој став у мојим изборима, али су ипак умели да утичу ако треба, на фин и неприметан начин.
Рано су почели да ме пуштају у град, на летовања са друштвом, на камповања...Али су ми с друге стране усадили осећај одговорности који ме је увек чувао боље него да су они били присутни.
Прошла сам безболно све оне замке пубертета и адолесценције...Правила сам и ја глупости, али сам увек имала ту свест да знам докле смем да идем.
Е, сад, како се то постиже, како се ствара тај осећај одговорности код детета...То ћу тек да видим да ли сам успела као родитељ.

Kliknite za proširenje...

Pa i ja o tome pricam, nisam ni ja iz onih gestapovskih prica - okovati zabranama, ugusiti duh, zatrti slobodu sopstvenog razmisljanja.....
Ne znam koje si ti godiste vd, ali u vreme moje adolescencije ni meni izricito nije bilo zabranjeno (nije bilo NIKAD verbalne zabrane!) ni pusenje, ni droga, ni alkohol, ni kocka, ni kradja....prsto to je bilo nesto sto se u mojoj kuci precutno ali chelicno podrazumevalo. A u moje vreme najveci greh koji si mogao da napravis bilo je da zapalis cigaru kad predjes iz osnovne skole dalje, i to ni u ludilu u osnovnoj skoli (naravno ni u srednjoj!) jer bi te uhavtili bez daljnjeg a onda bi sledile konsekvence - nije bilo ni GOVORA o tome da budes alkoholisan ili naduvan, da nosis hladno oruzje, da se organizuju tuice sa lancima i stanglama od metala, da se iznudjuje novac, da se spaljuju dnevnici ili ukradu dnevnici iz zabave, da se ruinira skolska imovina, itd. Dakle, ja sam svoju adolescenciju rasla u vreme kad su se stvari jednostavno podrazumevale, kada se zivelo sa drugacijim uzorima i modelima, kada su se dobre stvari podrazumevale a lose stvari nisu ni morale da budu naglasene. I skola, i drustvo, i moja porodica dala mi je nepisanu zabranu, neizrecenu nevidljivu granicu - onu ultimativnu crtu do koje se sme ici u svojim decijim bezobrazlucima i iza koje vise ne postoji nista, jednostavno preko toga ne mozes da vidis nista, sem crne rupe: to je ona crta kad ti roditelj kaze NE i nesto zabrani a ti se opires i koprcas do te crte i onda kad dostignes taj prag to je TO. Nema se gde dalje, i NE se mora prihvatiti kao krajnji i ulktimativni zakon. Danas ogroman broj dece nema taj krajnji prag; tu crtu gde ti ni u hiljadu, trilion godina ne bi palo na pamet da opsujes roditelja, da podignes ruku na roditelja, da ti se kaze ne a da ti uprkos tome izadjes na vrata i odes, ili da se ne vratis ako ti je receno da se vratis. Ni skola, ni roditelji, a prvenstveno drustvo ne namecu tu granicu normalnog ponasanja kad se neke stvari jednostavno podrazumevaju, vd, ne moraju da budu explicitno verbalizovane; zivimo u vremenu potpunog haosa i zla, zivimo u vremenu kad deca ne znaju ko je Kalimero ali znaju sta je utoka, zivimo u danima kada trinaestogodisnjaci i petnaestogodisnjaci bacaju jedanaestogodisnjake sa Brankovog mosta (pobogu!), zivimo u vremenu kada se droga prodaje po osnovnim sklolama za uzinu, zivimo u vremenu kada su glavni heroji Legija i njemu slicni, kada biti odlican djak nije in a imati sto vise keceva i biti veca propalica jeste in; zivimo u vremenu kada se ljudi prodaju za saku dinara i kada je ljudski zivot jos jednom najjeftinija roba. U takvom vremenu, cini mi se, ne bih bas prepustila sopstvenu decu eksperimentima d ali ce biti od dobrog kova skovana da ne popuste pod najezdom uzasa koji im se serviraju kao laka i instant resenja svakog dana na bilbordima, u novinama, na TVu, u skoli, na radiju, pa i na internetu. JA bih se ipak opredelila da im dam jasne granice, unutar kojih ce imati maksimalnu slobodu misljenja i komunikacije, unutar koje ce se osecati sigurno jer znaju da su voljena cak i onda kada im se ne svidjaju sve odluke koje donosim i sve zabrane koje se podrazumevaju, i unutar kojih ne kazem da cu moci da ih sacuvam od haosa u kome zive, ali verujte mi na rec, za njihovo dobro - prokleto snazno cu pokusati!!!!

Mislim da svi pricate o istom, a da te male razlike moraju da se prave bas iz razloga sto su i sva deca razlicita.
Ja mislim da sa decom treba pricati, objasnjavati, imati poverenja, ne gusiti ih kao licnosti, i veoma se baviti bas razvijanjem licnosti. Ali nikada ne smemo zaboraviti da su oni deca i da smo mi roditelji. I po mom misljenju nikada prijatelji.
Ja se slazem sa WWW da treba dete i proveravati, bez obzira na poverenje koje postoji izmedju nas.
Meni je mama citala dnevnik i kada sam to skapirala, a pogotovu da je neke detalje ispricala prijateljici (sa kojoj se ocito savetovala, to sada kapiram) bila sam smrtno ljuta i prvenstveno povredjena. Saznanje da je moje zvrljanje kojkakvih "ljubavnih" i slicnih "jada" neko citao bilo je strasno. Ali sada mislim da cu i ja slicno postupiti. Mislim da su roditelji, a prevashodno majka kod devojcica (tu mozda gresim jer sam ja imala blizi odnos sa majkom nego sa ocem) ti koji deci treba da pomognu da od njih stvore licnost. A kada imamo nekog ko misli on nece ni praviti probleme jer ga nece lako zavesti na bilo koji "los" put.
I primeri su bitni. I dobri i losi. U mojoj blizoj familiji postojala je sestra koja se drogirala (i to ozbiljno, ne duvanje i sl.). Moja majka to nikada nije krila, ali su stalno postojala objasnjenja, molbe da to nikada, nikada ne probam. Ja nikada stvarno nista nisam ni probala, iako sam vise puta bila u drustvima gde se to podrazumevalo, jer nikada nisam zaboravila jedno jutro u 7 ujutru kada je moja sestra zazvonila na vrata jer je pobegla od kuce i jer joj je trebao novac za drogu. Taj pogled, te oci su zauvek bile dovoljan razlog da mi bilo kakva droga ne padne na pamet.
Sad sam otisla od teme, ali se secam i objasnjenja nekog psihologa koji je pominjao "unutrasnjeg policajca" koji postoji kod svakog coveka. E sad taj "unutrasnji policajac" je taj osecaj koji je WWW opisivala, a koji mi je dobro poznat i koji mi je cuvao da ne uradim neke gluposti. Volela bih da taj osecaj razvijem kod svog deteta. Mozda bi WWW mogla to strucno da objasni.
I treba ih pustati, a ne stezati, ali dobro gledati, slusati i osluskivati.
Bas sam oduzila. ops:

Cao svima, uf - ne slazem se sa tobom vd da je ovo vreme nista gore od vremena pre 20 godina; mislim da je naprotiv mnogo gore be zobzira na to sto igra svetla i tame od vajkada traje i tarjace, mislim da je vreme tame prilicno nadvladalo poslednjih nesto vise od decenije u ovoj zemlji, ali to je moj licni stav i ne moramo se sloziti.

Takodje, Petka, nikako nisam za citanje decijih dnevnika - sto se toga tice, totalno sam protiv.

Unutrasnji policajac o kome pricas je ono sto se strucno naziva Superegom kod svakog coveka (kontrololor unutrasnjih teznji, zelja, impulsa), a u obicnom jeziku jos pojednostavljeno i savescu.
Prerigidna kontrola deteta moze da uslovi formiranje kaznjavajuceg Superega koji postavlja stravicne zabrane i iznutra deluje kaznjavajuce i ugrozavajuce; potpuni gubitak kontrole nad detetom uslovice najcesce potpuno disfunkcionalni Superego bez kontrole nad unutrasnjim porivima i posledicno p[oremecaj licnosti ili ono sto u svakodnevnom zivotu vidjamo kao bahato, neuvidjavno i sebicno ponasanje ljudi za koje imamo obicaj da kazemo da su psihopate. To su dva ekstrema izmedju kojih se krije citav spektar sivih nijansi.

Pozdrav ekipi!

Sa svim ostalim u globalu se slazem.

Pozdrav svima
Ja imam ćerku od tri godine i još uvek nemam tih problema, ali strahujem da li ću moći da postavim granice kako treba. WWW molim za kratko objašnjenje. Kako da moja ćerka u meni vidi prijatelja u smislu da može sve otvoreno da mi kaže i da mi se poveri, a da ipak ja ne budem drugarica već roditelj. Plašim se da neću umeti da nađem sredinu i da ne odem u neku krajnost. Jel može kratak kurs sa nekoliko dobrih saveta kao na primer greške koje se ne smeju nikako napraviti.
U svakom slučaju, znam da ću biti od onih majki koje pod svetlošću lampe čitaju knjigu, a onda kada se čuje ključ u bravi gase svetlo i idu na spavanje.
Znam šta će te da kažete, ali se bojim da od toga neću moći da pobegnem.
Samo nastavite, pratim svaki post i valjda ću nešto i naučiti.

d-mol:

Pozdrav svima
Ja imam ćerku od tri godine i još uvek nemam tih problema, ali strahujem da li ću moći da postavim granice kako treba. WWW molim za kratko objašnjenje. Kako da moja ćerka u meni vidi prijatelja u smislu da može sve otvoreno da mi kaže i da mi se poveri, a da ipak ja ne budem drugarica već roditelj. Plašim se da neću umeti da nađem sredinu i da ne odem u neku krajnost. Jel može kratak kurs sa nekoliko dobrih saveta kao na primer greške koje se ne smeju nikako napraviti.
U svakom slučaju, znam da ću biti od onih majki koje pod svetlošću lampe čitaju knjigu, a onda kada se čuje ključ u bravi gase svetlo i idu na spavanje.
Znam šta će te da kažete, ali se bojim da od toga neću moći da pobegnem.
Samo nastavite, pratim svaki post i valjda ću nešto i naučiti.

Kliknite za proširenje...

I meni se tema mnogo svidja i takodje molim WWW za malo vece ucesce. Ako trebe sad cu ja da provociram :wink:
D-mol, a sto mislis da nije dobro da te dete vidi da ga cekas? Ili ja nisam razumela komentar.

Pa možda nisam dobro objasnila.
Prvenstveno sam mislila na stariji uzrast. Ja se sećam da kad sam ja imala 17, 18 godina nisam volela da baš svaki put majka čeka da se vratim. Ponekad da, kad je nešto što bih htela da joj ispričam, ali znaš ono baš svako veče, to već zvuči previše.
Bojim se da je ne opteretim time, ona se zeza sa društvom, a u glavi joj se mota da ja sedim i čekam da dođe. Mislim da to nema veze sa nedostatkom poverenja, ne umem da objasnim.
Ne smem ni da pomislim kakav psihološki profil me čeka. WWW budi nežna, evo ja se već sad trudim da sve ispadne kako treba.

Ma sta ti je bre, ne panici - pa to je normalno, svasta! Normalno je da ces da cekas - to je prosto zapisano ou onom virtuelnom prirucniku za roditeljstvo (secate se, sa neke druge teme: strana 2397, paragraf 213. tacka 8: "Kako najuspesnije BRINUTI!")

Prosto, normalno je brinuti. POsebno sad kad deca izlaze do 2-3 ili duze nocu, vec sa 15-16 godina i to je kao normalno?! (Sta bre normalno - ne bi mi vala moje izlazilo do 3 ujutro u 15-16 godina, sem iznimno za neku bitnu zurku a i to je pitanje!) Jednostavno, mislim da je ok brinuti, samo ne treba klince previse opetrecivati time (citanje sa lampicom do kljuca u bravi i hitro pravljenje da spavas je po meni sasvim ok! )

Dakle, tema je toliko ogromna da prosto ne znam sta da vam kazem - sve zavisi od slucaja do slucaja. Ima doduse jedno parvilo - vec sam ga pominjala: NIKAD ne poslati detetu poruku da nije voljeno; a posebno da nije voljeno ako nije dobro. I kada ga kaznjavate i kada ga nagradjuete saljite jasnu poruku da je voljeno, ali da je ponasanje neprihvatljivo. PONASANJE, a ne dete. Razlika je dramaticna i cini se mozda nebitno, ali nije. Navescu vam primer iz mojeg licnog okruzenja: moja sestra koja inace zivi u KAnadi dosla je za Bgd sa sinom tamo rodjenim kad je imao godinu dana. Ovde je progovorio, ovde je i prohodao, i ostali su godinu dana (dakle do njegove pune druge godine), u medjuvremenu je bio centar celokupne porodice i porodicnog obozavanja (pa zamislite dete rodjeno u Kanadi prvi put dolazi u Bgd, tu babe tu dede, pa tetke i ujaci...prababa...Boze boze cuda velikoga!). I naravno, matorci ko matorci, kad dete nesto zabrlja oni njemu stalno 'Ne, ne, Ne, ne Igore, nista nisi dobar, nista te necu voleti ako ne budes dobar..." ili "E tako te voilim, kad si dobar!" Ja pricala, pricala - no srpska posla: ja u klin o ni u plocu. POsle godinu dana moja sestra se pokupi nazad za Kanadu i naravno povede Igora. Odjednom dolaze tamo gde nikog od rodbine nemaju (Sem retkih prijatelja nikoga!) i dete postaje potpuno depresivno danima, odbija da normalno jede, ne govori (inace je bio brbljiv),ne ne smeje se, ne moze da normalno spava...Nije on nevaljao, samo je nekako - depresivan. I posle jedno dve nedelje tako, moja sestra kuva nesto i gleda dete kako se igra na podu: redja autice u redove cuceci na podu i ljuljajuci se napred-nazad (brrrr, kakvo autisticno ponasanje, kad se samo setim) i prica sam sa sobom, i kaze (cisto je govorio u to vreme sasvim):

"Baka ostavila Igoja, dead ostavio Igoja, Sanja tetka ostavila Igoja...nikog nema, svi su otisli.....Igoj bio nevaljao - niko ga ne voili....."

?!?!?!?!?! :shock: :?

Moj ti je Igor skontao da obzirom da nikog od nas nema vise tu, da smo ga svi ostavili jer ga ne volimo, jer on nije bio dobar...!

Ja sam tad skoro odlepila, preplakala sam dva dana i rekla sam svojima da cu ih sve pobiti ako mu ikad vis eu zivotu iko kaze da ga ne voli jer nije dobar...POnasanje se ne voli; DETE SE UVEK VOLI!

To vam je moj savet - volite ih najjace na svetu, stvarajte male ljude koji ce osecati celim svojim bicem da su voljeni jer su jedinstveni takvi kakvi su, neponovljivi, i savrseni u tome sto jesu - divna ljudska bica vredna ljubavi i postovanja. A ponasanja - ponasanja moraju da se koriguju, i vasa deca ce te korekcije lako prihvatati ako su zahtevi razumni i ako osecaju da us voljeni cak i kada ste ljuti na njih - cak i kad ste njbesnji recite im: 'Ja znam da si ti divna osoba, u to nema sumnje, i mnogo te volim ali sam uzasno ljut na tebe, i tvoje ponasanje je nedopustivo!!' Poruka ce biti zapamcena. A vi cete imati decu koja se osecaju sigurno, postovano i voljeno, i koja u vama u svakom trenutku mogu da nadju saveznika sta god da im se desava.