Samokontrola

Šta jeste samokontrola? Šta je potrebno za samokontrolu?
Da li samokontroli prethodi svijest šta je 'prilično' ili 'neprilično', šta i kako treba da postupamo i to je dovoljan uslov ili je 'kvalitet' naše emocionalne komponente, tj. limbike važniji..odn. čak i kada znamo šta ne bi trebalo da uradimo postoji 'nešto što je jače od nas' ili pošto sve u životu i nije crno- bijelo onaj faktor koji 'nije baš na svome mjestu' dovodi do neravnoteže cijele ličnosti i netolerantnosti prema okolini..?

P.S. Gdje je granica istine ... pitanje za proširivanje teme..

A šta je sa integritetom ličnosti? Društvo je promenljivog karaktera..da ne pričam kako svako društvance ima svoje kriterijume 'priličnosti'.. ?
Superego se formira u djetinjstvu, pod uticajem stavova roditelja koji jesu obrazac 'priličnog' i 'nepriličnog' preuzeli od svojih roditelja te je Superego poprilično istorijsko-kulturološki uslovljen te sa njim i kvantitet samokontrole ... Možda odatle i naše shvatanje slobode samokontrole pod uticajem 'emocija' ..
Privid kao i svaki privid ne traje dugo .. tako da samokontrolu ne bih stavljala u kategoriju nekarakternih osobina ..ili bolje rečeno kratkotrajnih..

Šta je sa granicama istine prema sebi samima..?

tgdanijela:

Gdje je granica istine ... pitanje za proširivanje teme..

Kliknite za proširenje...

Istina je Smrt, a Laz Zivot! Shodno idiomu, granica Istine je tanka linija izmedju Zivota i Smrti.

_nobody_

frontalni rezanj ima ulogu

tgdanijela:

Šta jeste samokontrola? Šta je potrebno za samokontrolu?
Da li samokontroli prethodi svijest šta je 'prilično' ili 'neprilično', šta i kako treba da postupamo i to je dovoljan uslov ili je 'kvalitet' naše emocionalne komponente, tj. limbike važniji..odn. čak i kada znamo šta ne bi trebalo da uradimo postoji 'nešto što je jače od nas' ili pošto sve u životu i nije crno- bijelo onaj faktor koji 'nije baš na svome mjestu' dovodi do neravnoteže cijele ličnosti i netolerantnosti prema okolini..?

P.S. Gdje je granica istine ... pitanje za proširivanje teme..

Kliknite za proširenje...

Ja cvrsto verujem da je samokontrola stvar karaktera. I ja sam ljudsko bice koje bole neke stvari, i najradije bih mozda ponekad vristala od placa, ali se naravno kontrolisem. Jer to je jace od mene, da cak i kada crkavam od tuge, da ne kvarim drugome srecu, lepo raspolozenje. Kada me ponesto izjeda da se savladam, jer je jace sta je istinski ispravno za uciniti od onoga sta bih ja mozda uradila kao odgovor. Mene to upravo uravnotezuje. Sto i kada mi nije pravo znam sta mi je ciniti, sta je jednostavno moralno ispravno i da je dobrobit necija jaca od onoga sta ja osecam, taman da je ne znam sta. Granica istine....U nama samima. Kada se pogledamo u ogledalo. I ako pocrvenimo pred sobom, mozemo i pred drugima.

Svako crta svoje zivotne istine... A zivotne istine razlicitih karaktera su razlicite. Kao sto svi znamo, zivotne istine su jako relativne, zavise od nebrojeno mnogo faktora... Zivotnog konteksta, nacina kako trenutni "komsiluk" funkcionise, pozicije u istom, ludila koje postaje svakodnevna realnost i nacin zivota...

Samokontrola? Rekao bih da je to crtanje kruga koje obuhvata norme ponasanja koje smo (p)odredili svojim definicijama zivotnih istina, koje prihvatamo kao nepromenljive u trenutnom prostoru i vremenu (i koje se tokom duzeg vremena svakako menjaju) i koga pokusavamo da se striktno drzimo, Koliko striktno, toliki je i stepen samokontrole.

_nobody_

Još je Platon za vrlinu smatrao sposobnost da vladamo sobom. Stari Grci su to zvali sophrosyne = razboritost, umerenost i ravnoteža. Aristotel je smatrao da ljudi treba da teže pravim emocijama, odnosno osećanjima koja su u skladu sa okolnostima, ali kontrolišući negativne emocije ili prazneći se od negativnog naboja sučeljavanjem i saživljavanjem sa situacijama srodnim onima koje su krivci za loše raspoloženje. Otuda i pojam katarze kao terapeutskog činioca.

Ljudi najteže kontrolišu bes. Bes, pokrenut unutrašnjim monologom, daje snagu, stimuliše. Podsticaj besa – kažu psiholozi – vezan je za osećanje da smo ugroženi ili u opasnosti (najčešće je reč o simboličkoj pretnji dostojanstvu i samopoštovanju). Što duže traje to osećanje pretnje, to je stres veći ... a stres snižava prag tolerancije. Čovek koji je imao naporan dan na poslu, gde je morao da trpi (nepravedne) pridike šefa ili se potkačio sa kolegom i – zbog straha da će izgubiti posao ako se glasno suprotstavi – prećutao sve što bi rado rekao, kod kuće može da tresne pesnicom o sto ako mu se supa ohladila. A može i da ošamari dete koje je dobilo jedinicu na pismenom... ili da dođe na forum i ispljune žuč na sagovornika koji mu ide na živce zbog toga što je ovaj okačio previše smajlija. Čovek sa nagomilanim frustracijama ne može biti tolerantan, jer sve vreme u glavi ima sopstvenu ugroženost. Njegove kognitivne sposobnosti su smanjene. Ali, netolerantan čovek (tj onaj koji nije u stanju da uspostavi samokontrolu) skoro nikada neće priznati deo svoje odgovornosti. Vadiće se na inat, buntovništvo, nepatvorenu iskrenost, njemu učinjenu nepravdu, loša iskustva (koja projektuje na, neretko,pogrešne ljude), instinkte, na kap koja je prelila čašu.
Osećanje ugroženosti potiče iz najranijeg detinjstva ("bili smo siromašni", ili "nisam dobio dovoljno roditeljske ljubavi", itd.itd), vaspitanja ("moraš biti najbolji" ili, suprotno – "nikad od tebe neće biti ništa"; usađivanja straha od neuspeha, raznih socijalnih fobija itd), okruženja (zatvorene zajednice sklone su negativnoj kritici, strahu i otporu prema inovacijama i različitosti, pa je sve što je drugačije opasnost po integritet). Nedostatak emocionalne samoregulacije vezuje se i za temperament ("kolerici lako gube živce") ili, čak, horoskopski znak. Netoleranciji su skloni čak i ljudi koji mantraju o balvanu u tuđem oku, što dovodi do zaključka da je, i pored svih priča o ljubavi prema bližnjem, retkost pronaći osobu koja u drugome voli ono što sama nema.
U našoj sredini tolerancija se često tretira kao pomodni satelit jednog drugog izraza – politička korektnost, zato što se tolerancija pogrešno tumači .kao prećutkivanje stvari koje nam se u suštini ne dopadaju, pa tako ispada da je tolerancija = licemerno i snishodljivo klimanje glavom, tj. nedostatak hrabrosti da se izrazi stav, suprotan opšte prihvaćenom stavu.

Borac za prava zivotinja:

Još je Platon za vrlinu smatrao sposobnost da vladamo sobom. Stari Grci su to zvali sophrosyne = razboritost, umerenost i ravnoteža. Aristotel je smatrao da ljudi treba da teže pravim emocijama, odnosno osećanjima koja su u skladu sa okolnostima, ali kontrolišući negativne emocije ili prazneći se od negativnog naboja sučeljavanjem i saživljavanjem sa situacijama srodnim onima koje su krivci za loše raspoloženje. Otuda i pojam katarze kao terapeutskog činioca.

Ljudi najteže kontrolišu bes. Bes, pokrenut unutrašnjim monologom, daje snagu, stimuliše. Podsticaj besa – kažu psiholozi – vezan je za osećanje da smo ugroženi ili u opasnosti (najčešće je reč o simboličkoj pretnji dostojanstvu i samopoštovanju). Što duže traje to osećanje pretnje, to je stres veći ... a stres snižava prag tolerancije. Čovek koji je imao naporan dan na poslu, gde je morao da trpi (nepravedne) pridike šefa ili se potkačio sa kolegom i – zbog straha da će izgubiti posao ako se glasno suprotstavi – prećutao sve što bi rado rekao, kod kuće može da tresne pesnicom o sto ako mu se supa ohladila. A može i da ošamari dete koje je dobilo jedinicu na pismenom... ili da dođe na forum i ispljune žuč na sagovornika koji mu ide na živce zbog toga što je ovaj okačio previše smajlija. Čovek sa nagomilanim frustracijama ne može biti tolerantan, jer sve vreme u glavi ima sopstvenu ugroženost. Njegove kognitivne sposobnosti su smanjene. Ali, netolerantan čovek (tj onaj koji nije u stanju da uspostavi samokontrolu) skoro nikada neće priznati deo svoje odgovornosti. Vadiće se na inat, buntovništvo, nepatvorenu iskrenost, njemu učinjenu nepravdu, loša iskustva (koja projektuje na, neretko,pogrešne ljude), instinkte, na kap koja je prelila čašu.
Osećanje ugroženosti potiče iz najranijeg detinjstva ("bili smo siromašni", ili "nisam dobio dovoljno roditeljske ljubavi", itd.itd), vaspitanja ("moraš biti najbolji" ili, suprotno – "nikad od tebe neće biti ništa"; usađivanja straha od neuspeha, raznih socijalnih fobija itd), okruženja (zatvorene zajednice sklone su negativnoj kritici, strahu i otporu prema inovacijama i različitosti, pa je sve što je drugačije opasnost po integritet). Nedostatak emocionalne samoregulacije vezuje se i za temperament ("kolerici lako gube živce") ili, čak, horoskopski znak. Netoleranciji su skloni čak i ljudi koji mantraju o balvanu u tuđem oku, što dovodi do zaključka da je, i pored svih priča o ljubavi prema bližnjem, retkost pronaći osobu koja u drugome voli ono što sama nema.
U našoj sredini tolerancija se često tretira kao pomodni satelit jednog drugog izraza – politička korektnost, zato što se tolerancija pogrešno tumači .kao prećutkivanje stvari koje nam se u suštini ne dopadaju, pa tako ispada da je tolerancija = licemerno i snishodljivo klimanje glavom, tj. nedostatak hrabrosti da se izrazi stav, suprotan opšte prihvaćenom stavu.

Kliknite za proširenje...

sviđa mi se ovo, sve si rekla... samo ne kako je steći. i da li je uopšte moguće kontrolisati, kanalisati, obuzdati, iskoreniti, popraviti... šta bi uopšte bilo rešenje?
samo ti kažem, iz nekog ličnog iskustva, da tolerancija nema veze sa samokontrolom. to je prosto afektivno stanje, a ako za trenutak samo zastaneš, već si digao stepen samokontrole... to kako ćeš i da li uopšte reagovati nema veze sa stepenom tolerancije, više sa emotivnim stanjem.
trpeti nekoga, da bi svu frustriranost i bes istresao na nekog pak slabijeg opet nije posledica nedostatka samokontrole.
pitam za čistu kontrolu, onaj trenutak između okidača i puta do mozga, kod mene se po pravilu taj put svede na prečicu... ide okidač, pa akcija, tačnije emotivna reakcija (nebitno da li je realno opravdana, retko izostane)... do mozga dopre tek kada sagledam posledice. i to nije svesno. ali je svesno i očekivano udahnuti par trenutaka, već je slika sasvim drugačija, ili ne mora da bude... ali impulsivna reakcija će izostati.

Đavolja nevesta:

sviđa mi se ovo, sve si rekla... samo ne kako je steći. i da li je uopšte moguće kontrolisati, kanalisati, obuzdati, iskoreniti, popraviti... šta bi uopšte bilo rešenje?
samo ti kažem, iz nekog ličnog iskustva, da tolerancija nema veze sa samokontrolom. to je prosto afektivno stanje, a ako za trenutak samo zastaneš, već si digao stepen samokontrole... to kako ćeš i da li uopšte reagovati nema veze sa stepenom tolerancije, više sa emotivnim stanjem.
trpeti nekoga, da bi svu frustriranost i bes istresao na nekog pak slabijeg opet nije posledica nedostatka samokontrole.
pitam za čistu kontrolu, onaj trenutak između okidača i puta do mozga, kod mene se po pravilu taj put svede na prečicu... ide okidač, pa akcija, tačnije emotivna reakcija (nebitno da li je realno opravdana, retko izostane)... do mozga dopre tek kada sagledam posledice. i to nije svesno. ali je svesno i očekivano udahnuti par trenutaka, već je slika sasvim drugačija, ili ne mora da bude... ali impulsivna reakcija će izostati.

Kliknite za proširenje...

Nema savršenih ljudi, pa ni onih koji stalno imaju samokontrolu. Prosto nije ljudski suzbijati svaku negativnu emociju (a ja se na temi fokusiram na negativne emocije), jer bi to značilo da smo bestrasni ili u potpunosti lišeni ljubavi prema sebi (pošto je gubitak samokontrole vezan za odbranu sopstvenog integriteta). Ne znam, možda budisti uvek mogu biti kontrolisati emocije...Ili Japanci što staloženo i disciplinovano stoje u redu za vodu posle zemljotresa - možda je takva, slična stoičkoj životna filozofija, rezultat dugotrajnog rada na obuzdavanju negativnih emocija. Mene fascinira njihov mir, isto koliko me fascinira i njihov osećaj za etiku. Ali, kad već spomenuh Japance: oni su izumeli mnoštvo načina da isprazne svoju negativnu energiju. Udaraju jastuke ili – u novije vreme – pucaju u virtuelne prikaze svojih nadređenih, i usput im se naebu majke i cele familije, tako da se oslobode poriva da ih ukokaju u reali. Ispostavilo se da je to odličan ventil, jer im se smanjila stopa kriminaliteta i broja samoubistava.

I kod mene je nekad važila prečica: okidač, emotivna reakcija ... sa zakasnelom spoznajom da sam nepotrebno burno reagovala, tj. kada sam već doprinela lošim posledicama. Promenilo se kada sam rodila prvo dete. Tačnije, promenilo se kada sam videla kako jedna mlada mama, s kojom sam vozila kolica po parku, peni, psuje, vrišti i udara po ručici svoju šestomesečnu bebu ... zato što je beba bila plačljiva i "nije joj dala da se odmori". Mlada mama bi verovatno bila sablažnjena da je videla sebe mojim očima. I dan-danas pamtim sliku njenog iskrivljenog lica i njeno kreštanje.
Kad god dođem u situaciju da reagujem negativno, pomislim kako ne želim da u sebi prepoznam istu sliku: iskrivljeno lice, kreštanje ... ružnu sliku koju će neko drugi formirati o meni. Međutim, prvi i osnovni impuls mi je pitanje koje sebi postavim: zašto me sad ovo nervira? I čim se priupitam, zaustavim se i dam sebi fore za postepeno samosmirivanje.
Možda ima veze sa životnim iskustvom i – naročito – godinama. Ponekad mi se čini kao da sedim na nekom brdašcu i odatle posmatram ljude u dolini: sve sam ih već videla i upoznala, neki su ovakvi, neki onakvi, nema naročitih iznenađenja. Samo ih treba naučiti slušati. Neke volim da slušam više, neke slušam na jedvite jade. Ovi, koje volim da slušam, u meni ne izazivaju gubitak samokontrole; ovi, koje slušam na jedvite jade, ne zaslužuju gubitak moje samokontrole.

Đavolja nevesta:

sviđa mi se ovo, sve si rekla... samo ne kako je steći. i da li je uopšte moguće kontrolisati, kanalisati, obuzdati, iskoreniti, popraviti... šta bi uopšte bilo rešenje?
samo ti kažem, iz nekog ličnog iskustva, da tolerancija nema veze sa samokontrolom. to je prosto afektivno stanje, a ako za trenutak samo zastaneš, već si digao stepen samokontrole... to kako ćeš i da li uopšte reagovati nema veze sa stepenom tolerancije, više sa emotivnim stanjem.
trpeti nekoga, da bi svu frustriranost i bes istresao na nekog pak slabijeg opet nije posledica nedostatka samokontrole.
pitam za čistu kontrolu, onaj trenutak između okidača i puta do mozga, kod mene se po pravilu taj put svede na prečicu... ide okidač, pa akcija, tačnije emotivna reakcija (nebitno da li je realno opravdana, retko izostane)... do mozga dopre tek kada sagledam posledice. i to nije svesno. ali je svesno i očekivano udahnuti par trenutaka, već je slika sasvim drugačija, ili ne mora da bude... ali impulsivna reakcija će izostati.

Kliknite za proširenje...

Kontrola moze i da se nauci, vec ako nemamo tako izrazen prirodni talenat. Ima ljudi da osete kada pricaju premalo ili previse - ali oni su u manjini. Bolje receno, to iskustvo se stice sa godinama. Kamo lepe srece da mladi tek punoletni to imaju. Mozda ne bi ni bilo zanimljivo da je tako.

A o ucenju samokontrole... Pa za pocetak je dobro da nisi 'bucna' licnost, da nemas potrebu da od svake sitnce pravis histeriju, ali to je samo pocetak. I miran covek ce da pukne ako ga nezgodno pogodis.
Dobar orijentir za 'bildovanje' samokontrole je neki visi cilj. Ako stvarno zelimo taj cilj - onda da radimo na dostizanju istog. Potrebno je izvesno vreme da se vestina podigne na dobar nivo - ali bitno je da li se krecemo, nije bitno mesto sa kog smo krenuli.

Svakako, ne preterivati sa trpljenjem. Ako neka situacija jednostavno nije vredna truda, bolje je odustati na vreme.
Za svaki pravi cilj se uvek vredi boriti. A sad, sta je pravi cilj? Sigurno ne ovo sto sada reklamiraju na tv. Neka moja ideja o svemu tome je da je pravo ono sto je pre 100 godina bilo oznaceno za pravo.
Mozda ce neko da kaze da sam staromodan, ali ja nisam nasao bolje ciljeve. Danas vidim gomilu ljudi koji samo kopiraju druge - i imam osnovanu sumnju da nisu srecni - a ne mogu ni da budu jer je ideja tudja.

Necu vise, bar za ovu poruku (samokontrola na delu ), znam da ne moze sve odjednom da se razume, prihvati i primeni.

Bas mi se cini da samokontrolu ima onaj koji je spoznao belu i crnu stranu pa zna sta mu je ciniti..uopsteno da tako posmatra stvari a ne kao sive

Platin:

Kontrola moze i da se nauci, vec ako nemamo tako izrazen prirodni talenat. Ima ljudi da osete kada pricaju premalo ili previse - ali oni su u manjini. Bolje receno, to iskustvo se stice sa godinama. Kamo lepe srece da mladi tek punoletni to imaju. Mozda ne bi ni bilo zanimljivo da je tako.

A o ucenju samokontrole... Pa za pocetak je dobro da nisi 'bucna' licnost, da nemas potrebu da od svake sitnce pravis histeriju, ali to je samo pocetak. I miran covek ce da pukne ako ga nezgodno pogodis.
Dobar orijentir za 'bildovanje' samokontrole je neki visi cilj. Ako stvarno zelimo taj cilj - onda da radimo na dostizanju istog. Potrebno je izvesno vreme da se vestina podigne na dobar nivo - ali bitno je da li se krecemo, nije bitno mesto sa kog smo krenuli.

Svakako, ne preterivati sa trpljenjem. Ako neka situacija jednostavno nije vredna truda, bolje je odustati na vreme.
Za svaki pravi cilj se uvek vredi boriti. A sad, sta je pravi cilj? Sigurno ne ovo sto sada reklamiraju na tv. Neka moja ideja o svemu tome je da je pravo ono sto je pre 100 godina bilo oznaceno za pravo.
Mozda ce neko da kaze da sam staromodan, ali ja nisam nasao bolje ciljeve. Danas vidim gomilu ljudi koji samo kopiraju druge - i imam osnovanu sumnju da nisu srecni - a ne mogu ni da budu jer je ideja tudja.

Necu vise, bar za ovu poruku (samokontrola na delu ), znam da ne moze sve odjednom da se razume, prihvati i primeni.

Kliknite za proširenje...

znam da može, pitala sam kako... hvala na odgovoru.
za početak, nisam bučna, ne dramim svaki put, ponekad ne reagujem uopšte, znači imam dobre šanse...

to za cilj sam skontala, samo mislim da svoje mane moraš svesti na neki prihvatljiv nivo i uspostaviti sklad sa sobom pre nego što dođe do ili - ili situacije. onda kada još nemaš šta da izgubiš. ali teško da će ti nedostatak samokontrole uopšte zasmetati tada.

trpljenje ne dolazi u obzir, pa šta misliš odakle potiče ta nagla reakcija? u mom slučaju karakter + potiskivanje. posle nekog vremena kreneš da pucaš po svim šavovima.
cilj mora da bude individualan, nešto do čega mi je stalo... dovoljno je stvarati neprilike i sebi i drugima, usled izvrnute percepcije realnosti, naročito posledica, njih ne vidim uopšte. najbitnije je u tom trenutku pustiti to iz sebe, spašavaj se ko može, ko nije stigao na vreme da se skloni, njegov problem.
jedno krajnje sebično stanje, uz nedostatak razumevanja i empatije... pretpostavljam da je velikim delom uzročnik neko iskustvo ili trauma iz detinjstva, ali karakter je taj koji sve to ne/podržava.

htela sam da kažem da je nateže primeniti, u stvari lažem... postoji doza straha od odbacivanja ove mane... prosto, znaš da ćeš odreagovati, odrekneš li se toga, nećeš reagovati uopšte... najteže je naći sredinu i način kako odreagovati. to ne mogu da pojmim, niti imam jasne granice, saživiš se sa nečim i postane deo tebe, dok ne krene da te uništava. onda valjda moraš ti njega, ali ode i deo tebe...

Đavolja nevesta:

za početak, nisam bučna, ne dramim svaki put, ponekad ne reagujem uopšte, znači imam dobre šanse...

Kliknite za proširenje...

Kako te citam, sve vise mislim/imam utisak da jako mnogo umisljas o sebi... Tvoje sanse u Zivotu ne mogu nikako biti velike (moja intuicija), ali ostavimo Vremenu da to pokaze...

Time Will Tell...

_nobody_

_nobody_:

Kako te citam, sve vise mislim/imam utisak da jako mnogo umisljas o sebi... Tvoje sanse u Zivotu ne mogu nikako biti velike (moja intuicija), ali ostavimo Vremenu da to pokaze...

Time Will Tell...

_nobody_

Kliknite za proširenje...

obavestiću te šta će na kraju od mene ispasti... kada već gubiš vreme na ispipavanje mojih mogućnosti, zaslužuješ bar toliko.

Videcemo... Imam neverovatnu intuiciju, a tebe ne vidim sa Happy Endingom... Zao mi je. Samo sam zeleo da ti nagovestim da trebas nesto da menjas... Sta tacno, nisam siguran...

Izvini na iskrenosti...

_nobody_

_nobody_:

Videcemo... Imam neverovatnu intuiciju, a tebe ne vidim sa Happy Endingom... Zao mi je. Samo sam zeleo da ti nagovestim da trebas nesto da menjas... Sta tacno, nisam siguran...

Izvini na iskrenosti...

_nobody_

Kliknite za proširenje...

nemaš za šta da se izvinjavaš... što ti više ne veruješ, to ja više verujem.

Nema problema... Nastavi da verujes...

_nobody_

_nobody_:

Nema problema... Nastavi da verujes...

_nobody_

Kliknite za proširenje...

jel ti se ukazuje još nešto, ili je to sve... mogu da idem?

Ko te zadrzava... Tvoj Zivot, tvoja stvar... Idi, i ne okreci se, kceri... Zaboravi na sve ovo, na ove gluposti!

_nobody_

U odredjem periodu razvoja psihijatrije pojavio se pravac antipsihijatrija kao rezultat protivjenja svakog institucionalnog lecenja pishickih bolesnika. Jedan od pretstavnika tog pravca je i Leng. On kaze - "Kad se razmišlja o mentalnom zdravlju može se reci da je mentalno zdrav onaj covek koji je prošao kroz ludilo, jer tek kroz njega dolazi u dodir sa svojim stvarnim Ja koji je izgubio još u raniom detinjstvu prilagodjavajuci se zahtevima sredine. Mi svi imamo lažno Ja koje prikazujemo drugima. Tek u ludilu covek može da ispolji svoje stvarno Ja. Sve ono što se smatra normalnošcu, po njemu je samo jedan kompromis, ustupak koji covek cini društvu, pri cemu žrtvuje svoju sposobnost osecanja i njegovog izražavanja. U ludilu covek govori prave stvari, a mi to ne razumemo zato što smo izgubili vezu sa svojim bicem.
U etiologiju svih pishickih zaboljena stoji da je poremecen odnos izmedju Id-a, Ega i Super ega.
Od kako dodjemo na svet, pa najverojatnije dok ne umremo ucimo se samokontroli. Po meni, pravi zacetak svesne samokntrole je negde oko druge godine zivota, kad nas uce da koristimo nosu, ili ti analna faza po Frojdu. Posle toga dolaze drugi oblici socijalnog ponasanja koje ucimo od roditelja i porodicu u malo sirem smislu, pa onda od sire okoline.... U principu samokontrola bi trebala da bude neka nasa naucena radnja, tj proces socijalizacije. Medjutim u zadne vreme sve cesce se moze procitati da je nizak prag tolerancije rezultat ne samo emotivnog, vec i hemiskog disbalansa kod odredjenih pojedinaca, pa genetska predispozicija, genetske malformacije...
Sta god da je uzrocnik manjaka samokontrole, moje misljenje je da se svak moze nauciti (citaj istrenirati putem meditacije, fizicke aktivnosti, citanju molitve, citanju knjiga, slusanju muzike, plivanju s delfinima...) na kontrolisanju svojih unutrasnjih poriva.
Ono sto mene brine je moje mentalno zdravje i smanjivanje praga tolerancije kako starim. Nije mi jasno kako sam mogla u pubertetu (kad hormoni divjaju i kad imas najvece probleme sa samim sobom i okolinom) da kontolisem samu sebe na svim nivoima (on toga da nejedem slatkise iako sam zavisnik od cokolade, da ne koristim alkohol, da budem kul s prijateljima, da ucim do besvesti), a sad se ne mogu skoncentrisati tj samoiskontrolirati ni na jednom polju. Evo recimo sad umesto da ucim ja sam pocela da se zezam po forumima. Da li je to nedostatak jasnog cilja, neostvareni snovi, brz tempo zivota, ili mi je jednostavno dosadilo da budem fina i samoiskontolisana, ili pa jednostavno prolazim kroz period ludila i upoznavanje svog izvornog JA (mada Ja nastaje kao iterekcija naseg nesvesnog i spoljne sredine), ne znam. Kao imala sam plan da pocnem s meditacijom, al i to sam ostavila za neko drugo vreme, u nekom drugom zivotu...

Sibyla:

Spojler

U odredjem periodu razvoja psihijatrije pojavio se pravac antipsihijatrija kao rezultat protivjenja svakog institucionalnog lecenja pishickih bolesnika. Jedan od pretstavnika tog pravca je i Leng. On kaze - "Kad se razmišlja o mentalnom zdravlju može se reci da je mentalno zdrav onaj covek koji je prošao kroz ludilo, jer tek kroz njega dolazi u dodir sa svojim stvarnim Ja koji je izgubio još u raniom detinjstvu prilagodjavajuci se zahtevima sredine. Mi svi imamo lažno Ja koje prikazujemo drugima. Tek u ludilu covek može da ispolji svoje stvarno Ja. Sve ono što se smatra normalnošcu, po njemu je samo jedan kompromis, ustupak koji covek cini društvu, pri cemu žrtvuje svoju sposobnost osecanja i njegovog izražavanja. U ludilu covek govori prave stvari, a mi to ne razumemo zato što smo izgubili vezu sa svojim bicem.
U etiologiju svih pishickih zaboljena stoji da je poremecen odnos izmedju Id-a, Ega i Super ega.
Od kako dodjemo na svet, pa najverojatnije dok ne umremo ucimo se samokontroli. Po meni, pravi zacetak svesne samokntrole je negde oko druge godine zivota, kad nas uce da koristimo nosu, ili ti analna faza po Frojdu. Posle toga dolaze drugi oblici socijalnog ponasanja koje ucimo od roditelja i porodicu u malo sirem smislu, pa onda od sire okoline.... U principu samokontrola bi trebala da bude neka nasa naucena radnja, tj proces socijalizacije. Medjutim u zadne vreme sve cesce se moze procitati da je nizak prag tolerancije rezultat ne samo emotivnog, vec i hemiskog disbalansa kod odredjenih pojedinaca, pa genetska predispozicija, genetske malformacije...
Sta god da je uzrocnik manjaka samokontrole, moje misljenje je da se svak moze nauciti (citaj istrenirati putem meditacije, fizicke aktivnosti, citanju molitve, citanju knjiga, slusanju muzike, plivanju s delfinima...) na kontrolisanju svojih unutrasnjih poriva.

Ono sto mene brine je moje mentalno zdravje i smanjivanje praga tolerancije kako starim. Nije mi jasno kako sam mogla u pubertetu (kad hormoni divjaju i kad imas najvece probleme sa samim sobom i okolinom) da kontolisem samu sebe na svim nivoima (on toga da nejedem slatkise iako sam zavisnik od cokolade, da ne koristim alkohol, da budem kul s prijateljima, da ucim do besvesti), a sad se ne mogu skoncentrisati tj samoiskontrolirati ni na jednom polju. Evo recimo sad umesto da ucim ja sam pocela da se zezam po forumima. Da li je to nedostatak jasnog cilja, neostvareni snovi, brz tempo zivota, ili mi je jednostavno dosadilo da budem fina i samoiskontolisana, ili pa jednostavno prolazim kroz period ludila i upoznavanje svog izvornog JA (mada Ja nastaje kao iterekcija naseg nesvesnog i spoljne sredine), ne znam. Kao imala sam plan da pocnem s meditacijom, al i to sam ostavila za neko drugo vreme, u nekom drugom zivotu...

Kliknite za proširenje...

Kako starimo tako se mijenja i naš neurotransmiterski mehanizam po kvantitetu lučenja sinapsi, a i po trajnim anatomskim promjenama na sinapsama ... koncentracija ne može biti ista sa 20 ili 30 ili 60 godina i to spada u fiziološke procese starenja, ali zna se da starenjem koristimo formirane obrasce, odn. iskustvo kao i da odrasli uče drugačije od mladih, a to je procesom feedback-a odn. upoređivanjem 'novog' na naučenim, a zatim izvlačenjem zaključka. Iskustvo je presudno za ponašanje i djelovanje što smo stariji tako da osim fizioloških kvantitativnih promjena psihičkih funkcija sadržaj i pravac djelovanja ostaju isti ..osim naravno u slučaju demencije koja spada u patološki proces koji se liječi ..

Mada je zanimljivo da uopšte nemamo definiciju samokontrole, ali ju vežemo za društvo ..Dobro recimo da je društvo sposobno da oblikuje mnogo toga ..ono što se kaže balkanci ..na taj način kulturološki oblikuje i nivo samokontrole kao dio jedne kulture...
Ali sada da malo posmatramo kako podići nivo samokontrole kod čovjeka, odn. psihološki momenti u izgradnji ličnosti koji povećavajući samokontrolu kod prosječnog stanovnika utiču na povećanje kulture i tolerancije, a i discipline čovjeka..
Dakle radi se o psihološkom momentu i interakciji ..
U psihologiji, a i psihijatriji postoje momenti koji smanjuju nivo samokontrole i na koje se utiče ..postoje i metode za podizanje samopouzdanja ..ali koji bi to bio način podizanja samokontrole i nezavisnosti od uticaja drugog ..kao prirodna nužnost za opstanak jedinke .. pitanje naravno za sve

Borac za prava zivotinja:

Nema savršenih ljudi, pa ni onih koji stalno imaju samokontrolu. Prosto nije ljudski suzbijati svaku negativnu emociju (a ja se na temi fokusiram na negativne emocije), jer bi to značilo da smo bestrasni ili u potpunosti lišeni ljubavi prema sebi (pošto je gubitak samokontrole vezan za odbranu sopstvenog integriteta). Ne znam, možda budisti uvek mogu biti kontrolisati emocije...Ili Japanci što staloženo i disciplinovano stoje u redu za vodu posle zemljotresa - možda je takva, slična stoičkoj životna filozofija, rezultat dugotrajnog rada na obuzdavanju negativnih emocija. Mene fascinira njihov mir, isto koliko me fascinira i njihov osećaj za etiku. Ali, kad već spomenuh Japance: oni su izumeli mnoštvo načina da isprazne svoju negativnu energiju. Udaraju jastuke ili – u novije vreme – pucaju u virtuelne prikaze svojih nadređenih, i usput im se naebu majke i cele familije, tako da se oslobode poriva da ih ukokaju u reali. Ispostavilo se da je to odličan ventil, jer im se smanjila stopa kriminaliteta i broja samoubistava.

I kod mene je nekad važila prečica: okidač, emotivna reakcija ... sa zakasnelom spoznajom da sam nepotrebno burno reagovala, tj. kada sam već doprinela lošim posledicama. Promenilo se kada sam rodila prvo dete. Tačnije, promenilo se kada sam videla kako jedna mlada mama, s kojom sam vozila kolica po parku, peni, psuje, vrišti i udara po ručici svoju šestomesečnu bebu ... zato što je beba bila plačljiva i "nije joj dala da se odmori". Mlada mama bi verovatno bila sablažnjena da je videla sebe mojim očima. I dan-danas pamtim sliku njenog iskrivljenog lica i njeno kreštanje.
Kad god dođem u situaciju da reagujem negativno, pomislim kako ne želim da u sebi prepoznam istu sliku: iskrivljeno lice, kreštanje ... ružnu sliku koju će neko drugi formirati o meni. Međutim, prvi i osnovni impuls mi je pitanje koje sebi postavim: zašto me sad ovo nervira? I čim se priupitam, zaustavim se i dam sebi fore za postepeno samosmirivanje.
Možda ima veze sa životnim iskustvom i – naročito – godinama. Ponekad mi se čini kao da sedim na nekom brdašcu i odatle posmatram ljude u dolini: sve sam ih već videla i upoznala, neki su ovakvi, neki onakvi, nema naročitih iznenađenja. Samo ih treba naučiti slušati. Neke volim da slušam više, neke slušam na jedvite jade. Ovi, koje volim da slušam, u meni ne izazivaju gubitak samokontrole; ovi, koje slušam na jedvite jade, ne zaslužuju gubitak moje samokontrole.

Kliknite za proširenje...

ok, kapiram da ne pričamo o extremnim situacijama i da se svakome dešava... u tom slučaju nema razloga za brigu? ne možeš da znaš uvek ni da li ćeš, kamoli kako odreagovati... i verujem da ima veze sa godinama, dok se ranije dešavalo da nešto pocepam, polomim, bacim, mada i sada ali retko... u poslednje vreme se radi o verbalnom gubitku samokontrole. i to uopšte ne mora da bude podignutim tonom, prosto se prag tolerancije smanji i doviđenja. ne trošim reči, ne trošim emocije, samo klikne...
uglavnom i gubitak kontrole je kontrolisan na neki način, postoji granica koju ne bih prešla ni u ludilu, ne moram da vidim izobličeno lice, da li svoje ili tuđe... i nije mi toliko bitno kako će me drugi videti, koliko me je strah kako ću sebe videti i da li ću uopšte. mada... oduvek me neka tiha jeza podilazila od ljudi koji se u svakoj situaciji iskontrolišu, za sve imaju prave reči uvek u pravo vreme, mirno... pitam se da li tu buru preživljavaju u sebi, pretpostavljam da je tako... a to mora negde da izbije.
što se tiče poslednje rečenice, već sam rekla da kada prestanem da reagujem, nešto je u meni umrlo prema toj osobi... i više nikada i nikakvu reakciju ne može da izazove, bar ne u smislu gubitka kontrole.

Samokontrola...odlicna stvar,u prevodu sam kontrolises,sto ste vec i znali...uvek mozes da ispustis dizgine,pitanje kako ih opet uhvatiti...

preleteo sam preko svih postova posto sam na osnovu naziva teme zakljucio da ce sami postovi izgubiti kontrolu.kontrola zarobi moc izbora a izbore je moguce traziti jedino izvan licnosti.navescu prvo dva citata iz knjige moc sadasnjeg trenutka,pa cu nakon toga da dodam neku prakticnu primenu toga:

"izmedju razmisljanja i emocija neretko se stvara krug bez kraja,oni hrane jedno drugo.misaoni obrazac stvara povecani odraz samoga sebe u obliku emocije,a vibracijska frekvencija emocije hrani izvorni misaoni obrazac.zadrzite li se mentalno na nekoj situaciji,dogadjaju ili osobi koje smatrate uzrokom osecaja,ta misao energijom hrani emociju,koja zauzvrat puni energijom misaoni obrazac i tako dalje."

"emocija doslovce znaci "uznemiravanje".ta rec dolazi iz latinske reci emovere,sto znaci "uznemiriti". ljubav,radost i spokojstvo duboka su stanja bica ili,bolje receno,tri vida stanja unutrasnje povezanosti s bicem.kao takvi nemaju nikakvih suprotnosti.to je zato jer izranjaju s mesta onkraj uma.emocije,s druge strane,buduci da su deo dvojnog uma,podvrgnute su zakonu suprotnosti.to jednostavno znaci da ne mozete dobiti dobro bez loseg.U neprosvetljenom stanju poistovecenosti s umom,ono sto se katkad pogresno naziva radoscu najcesce je kratkotrajna ugodna strana trajno promenjivog kruga bola i zadovoljstva.zadovoljstvo uvek izaziva nesto izvan vas,dok radost izranja iz unutrasnjosti.samo ono sto vam danas pruza zadovoljstvo sutra ce vam zadati bol ili ce vas napustiti,pa ce vam odsutnost izvora zadovoljstva naneti bol.ono o cemu se neretko govori kao o ljubavi moze neko vreme biti ugodno i uzbudljivo,ali to je zavisnicka vezanost,stanje krajnje potrebe koja se za treptaj oka moze pretvoriti u svoju suprotnost.nakon pocetnog zanosa mnogi se "ljubavni"odnosi zapravo krecu izmedju "ljubavi" i mrznje,privlacnosti i napada."

ljubav,radost,spokojstvo nalaze se izvan licnosti,dolaze iz unutrasnjosti bica,iz same prirode stvaranja.sopenhauer ovde nalazi tri nivoa estetskog genija,cisto oko sveta koje nadilazi individualnu volju i grabi platonske ideje,i na taj nacin uzdize umetnika iznad brige i patnje koja proizilazi iz htenja i postavlja hijararhiju umetnosti u nizu:arhitektura-vajarstvo-slikarstvo-knjizevnost-poezija-muzika.pogled danasnjice razvojem nauke i coveka otvara nove vidove umetnosti pa samim tim i prosirene vrste zabluda.danas je umetnost pecizno povucena linija izmedju zdravlja i bolesti,tako je bilo uvek.nekad se desi da drvo ne zatrudni,kao znak nepozeljnih kolektivnih memorijskih araktora koji se ocitavaju iz same sustine prirode.mozete da idete odredjenim frekvencijama ka bicu i unutrasnjosti prirode a ako ne onda yebiga.biti stvaran veoma spolja i veoma jasan u alternativi to je za mene vrhunac umetnosti-prozimati mikro i makro oblike,biti vreme.covek je zivotinja ali se razlikuje u tome sto moze da kontrolise strah i ima kontrolu nad njim.tu vrlinu koju smo dobili,poklon prirode, mi zloupotrebljavamo na naj primitivnije moguce nacine koji su danas sastavni i normalni deo drustvenih obrazaca.za mene svest znaci izbor,ovo govorim doslovce i smatram licnim za svakog pojedinca.samo potpuna sloboda izbora otvara mogucnost alternative,i to je zadatak kojem treba da dorastemo.kad kazete jednakost jel se zapitate nekad cega,osim sto tvrdite da to nije moguce?