Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Gledam na sajtu B92 emisije Utisak Nedelje, hteo sam ustvari da nadjem sta je Aleksandar Tijanic pricao, ali ne vidim ... bice da su ga cenzurisali. 'Oce to kad im ne odgovara istina
Ali zato mozemo videti sta je to pricao Dusan Savic, sto je toliko razgnevilo one sa B92. Citajte i sami zakljucite...
Dušan Savić: Pariz volim, posebno imam prijatelje, ima mnogo toga što me interesuje, što me ispunjava tamo, ali uz svu tu prijatnost, uz svo neko uživanje ne osećam ga kao svoj dom. Moj dom je ovde, ja sam rođen u Ubu, ja sam Srbin, moja vera je pravoslavna, moj narod je srpski, koji obožavam, koji je divan, ne bih ga menjao. Ali sve ostalo, najprijatnije se van Srbije osećam u Francuskoj, to je tačno. Bez obzira na to što imam i francuski pasoš još od 1988.
Olja Bećković: A da li imaju deca?
Dušan Savić: Imaju.
Olja Bećković: A što je to bilo važno?
Dušan Savić: Pa, bilo je važno iz jednog profesionalnog razloga. Tada, 1988. ja sam ga uzeo, pa sam se vratio u Srbiju, ali morao sam da bismo mogli da angažujemo još jednog igrača u našem klubu, bio bi jedan stranac višak, onda sam ja ispunjavao uslove, jer sam bio više od pet godina u Francuskoj i onda sam ja uzeo francuski pasoš i naš zadržao.
Olja Bećković: A misliš da je to bolje, da deca imaju još jedno nego da nemaju? Da li bi savetovao ljudima, ako postoji varijanta da upišu još jedno državljanstvo deci neko tamo, da o urade?
Dušan Savić: Ne može da se upiše bilo koje, svako naravno ne.
Olja Bećković: Ne, ne, ako postoji šansa, ako mogu...
Dušan Savić: Zavisi čije državljanstvo.
Olja Bećković: Francusko?
Dušan Savić: Francusko, da, rusko da, američko ne.
Olja Bećković: Što?
Dušan Savić: Američko ne, rusko da.
Olja Bećković: Što ne američko?
Dušan Savić: Pa, ne dopada mi se.
Olja Bećković: Ne bi voleo da ti deca imaju američko?
Dušan Savić: Ne.
Olja Bećković: Englesko?
Dušan Savić: Zbog Timotija Džona Bajforda da i zbog fudbala, engleskog, da.
Olja Bećković: Dule, ti si rekao da ti je porodica na prvom mestu i da to čini da se osećaš da si normalan.
Dušan Savić: Jeste, zato što sam tako odrastao, vaspitan i živeo srećom i tom vremenu kada su nas tako vaspitavali, kad su nas vaspitavali da volimo ljude pre svega, ali na prvom mestu najbliže, da ih pomažemo, da volimo svoju zemlju, da volimo svoj narod, svoju veru, prijatelje, kumove, što mislim da danas nije slučaj sa uplivom mondijalista i kojekakvih sekti i nama vrlo nenastrojenih organizacija i ljudi i zbog toga mislim da svako ko je to sačuvao da je normalan. Nije se lako odbraniti od takvih agresivnih.
Olja Bećković: Čekaj, šta mondijalisti imaju s tvojom porodicom?
Dušan Savić: Pa, s mojom ne mogu da imaju zato što smo mi u kući podelili resore, moj resor je bezbednost kuće. Šalim se, znate zašto ima veze, pogledajte u ovoj eri mnogobrojnih medija, kompjutera, Interneta i trista čuda, koliko se vrši uticaj na mlade ljude i koliko se na jedan vrlo perfidan način udaljavaju i od kuće i od porodice i od prijatelja koji postaju izolovani.
Olja Bećković: To je sad dosta zanimljivo, da li postaju izolovani ili uključeni?
Dušan Savić: Pa, uključeni možda u njihove programe, ali izolovani iz ovog dela vaspitanja koji smo na sreću mi i moja generacija imali.
Olja Bećković: Da li tvoja deca imaju kompjuter?
Dušan Savić: Imaju, danas ne možete u školu da idete...
Olja Bećković: A da li vise na Internetu ili si im ograničio?
Dušan Savić: Ja se trudim da što manje budu na tom čudu. Ja ne znam ni da ga uključim, niti me interesuje, nemam ni ambiciju da naučim, ali vi ne možete da sprečite kada recimo imate neke predmete koje moraju da reše putem udaranja po tim dirkama. Sigurno da deca k'o deca, uvek malo zloupotrebe, pa imaju neke igrice, pa filmove, pa neku muziku. Video sam da imaju po hiljade nekih pesama na tom čudu, pa to puštaju, ali teško je, kao što ne možete da se odbranite od mobilnih telefona. Kako ćete da se odbranite od mobilnih telefona danas? Naravno, ne možete da budete van sveta, ali pokušavam naravno ja i mnogi ljudi koje poznajem da deca budu uključena na ta čuda samo onoliko koliko je neophodno i korisno.
Olja Bećković: Dobro, a čime to menjaš? Znači, kažeš ok. nema kompjutera, nema ovoga, dođite ovamo da mi - šta?
Dušan Savić: Ne radi se da se kaže - nema kompjutera, se osmisli nešto... sport možda, bioskop, pozorište, nekakva događanja van kuće u koja će biti uključena, da li je to čišćenje dvorišta, pranje kola, ima milion stvari koje mogu da se urade vrlo praktičnih koje bi ih odvukle od tih čuda, koje prvo zrače, koja nisu zdrava i tako dalje. Ali danas je teško nekome baš reći - ne može to, može, naravno da može, pitanje je kakav efekat ima.
Olja Bećković: Evo, kaže Timoti da nikad ništa nije naredio, jesi ti naredio nešto?
Dušan Savić: Pa, kad treba, ponekad da.
Olja Bećković: Šta narediš?
Dušan Savić: Kada kažem nešto ne može i on tog momenta to ne može, ali kažem pitanje je da li baš uvek to treba tako. Ja više volim da odemo da operemo auto, da sredimo nešto, da odemo da igramo fudbal, da odemo neki film da gledamo ili šta ja znam.
Olja Bećković: Šta se tebi zove srećna porodica?
Dušan Savić: Pa, u svim ovim našim čudima u poslednjih 15 godina, srećna porodica po meni bi trebalo da bude ona koja je ostala na broju, koja nema karton kod neuropsihijatra, u kojoj funkcionišu po principu dogovora i razumevanja u kući i da su zdravi pre svega.
Olja Bećković: Znači, on tu odluku donosi pre 18-te da bi se upisao ako ti je to parametar, dok ne bude punoletan.
Dušan Savić: Pre svega smatram da je neophodan razgovor, ne jedan nego više i da se priprema za to eventualno što će da uči. E, posle toga, ako se odluči za nešto što ja smatram da možda nije najbolje rešenje on preuzima odgovornost za to, on preuzima odgovornost za svoju odluku. Onda posle nema kukanja velikog, pa ja bih ovo, ima da ideš do kraja i da završiš tu priču jer si sam doneo odluku.
Olja Bećković: A da li ti preuzimaš odgovornost ako ga ti uvališ u nešto gde on nije srećan?
Dušan Savić: Pa, naravno, ali ne bih se nikad usudio da kažem - moraš to. Ja bih savetovao jer imam određenu procenu, mogu da pogrešim, ali ako on oseća iz dubine duše da je za nešto drugo - izvoli, ali moraš da ideš do kraja i da snosiš odgovornost.
Olja Bećković: Jel' ima nešto što nikako ne bi voleo?
Srbijanka Turajlić: Tu se ja potpuno ne slažem. Ja mislim da dete nije to koje treba da snosi odgovornost, uvek doživljavam da su roditelji neko ko će dete savetovati...
Dušan Savić: On nije više dete, postaje čovek punoletan.
Srbijanka Turajlić: Bez obzira, deca su, čini mi se, deca dok ste vi živi. Dakle, vi ste neko ko ih savetuje, u tom smislu naravno nikad niste ravnopravni, zato što imate više znanja, više iskustva. To je jedan odnos druženja u kome se nekako samo po sebi uspostavlja, ako hoćete i autoritet. Međutim, vi savetujete dete da nešto ne uradi, posle toga vi ste tu da mu podmetnete rame za plakanje ako se ispostavi da je to bilo pogrešno i da mu pomognete na sve moguće načine da se iz toga što je bilo pogrešno izvadi. Mislim da je to funkcija roditelja i porodice. A ne sad, ti si to odlučio, ti si to uradio, pa sad vidi šta ćeš s tim, prosto mislim da to nije dobro. Izvinjavam se što se mešam.
Dušan Savić: Razumem, nisam ja ni mislio da u samom tom trenutku kad on odluči to da onda prestaje roditeljska pomoć i ljubav i rame i sve ostalo, ali prosto da bi što bolje i efikasnije uradio to za šta se odlučio on mora da zna da ima određenu odgovornost. Ako ga vi lišite odgovornosti on to može neozbiljno da shvati, ali naravno da je roditelj tu i u 40. i 50. godini, posle svake greške i gluposti, a prosto mora ako kreće na određene studije, recimo medicine koja nije laka, on mora da bude odgovoran za tu odluku, da je svestan da je to teško, da mora puno da se radi, mora da se uči danonoćno. Ako mu vi ne skrenete na to pažnju i ne objasnite mu, ne ulijete mu taj smisao za odgovornost, on može vrlo lako da neozbiljno shvati ceo taj problem.
Olja Bećković: Ako bi ti sin rekao - ćuti?
Dušan Savić: Da mi kaže - ćuti? Pa, nije ovo šaljiva emisija.
Olja Bećković: Nema šanse?
Dušan Savić: Nema šanse, onda bih ja bio loš roditelj kad bih došao u situaciju da mi sin kaže - ćuti.
Olja Bećković: Misliš da se to ne dešava u 96 odsto kuća?
Dušan Savić: Ne znam u ostalim, govorim za sebe.
Olja Bećković: Dule, da li se ti osećaš odgovorno? Čitala sam jedan tvoj intervju iz 1998. i ti kažeš kako je ovde umetnost vaspitavati decu i da, ako bi dobio vlast na jedan dan, da bi im u škole prvo zaveo ponovo kecelje, to bi ti bila prva ideja, uniforme da nose. Da si zgrožen time što vidiš preko puta svoje kuće te devojčice u mini suknjama, decu koja puše, drogiraju se, golih stomaka...
Dušan Savić: Slažem se s tim da treba vratiti sistem pravih vrednosti, ako je to uopšte moguće. Međutim, da se vratim samo oko njegove svetosti patrijarha Paavla, ja razumem kao poziv na ljubav, dobrotu, na pravdu, patriotizam jer je to ono što nama nedostaje. Mislim da nam sve to nedostaje da bismo opstali, a pogotovo kada su Kosovo i Metohija u pitanju, jer znate šta, mnogo lako se preko tog problema koji je naš najveći problem, naša najveća rana, prelazi. Svaki dan bi Kosovo i Metohija mogli da budu tema srpske i politike i života u celoj Srbiji i na svim mogućim medijima da bismo jednog dana valjda shvatili da bez toga ne možemo. Nama su očigledno za ovih 15 godina, deci našoj je uskraćena istina o svim događajima. Mediji su najopasnije oružje jer medijima se manipuliše na najmonstruozniji način, od izmišljenih atentata, izmišljenih krivica za raznorazne pijace, kao što je Markale, za neke druge stvari, Račak i ostalo.
Olja Bećković: A misliš li da ima krivica koje nisu izmišljene?
Dušan Savić: Znate šta, u jednom ratu ne postoji strana koja ne snosi deo odgovornosti i krivicu za određene stvari. Naravno da ne postoji, ali ne može biti jedna strana kriva za 99,99 odsto zla koji se desio na određenom prostoru, a svi su ostali jako lepi, pametni, dobri jer to što oni ubijaju to je kao neki odgovor na ono što je ona druga prljava strana uradila. Mislim da jedan deo strahovitog problema u glavama naše dece, da ne ulazim sada u knjige iz kojih uče i programu i tako dalje, ja verujem da oni zaista nemaju predstavu iako su živeli u tom periodu, šta se sve dešavalo. Da ne pričamo o tome da u jednom periodu od osam godina osnovnog školovanja su izgubili bar dve godine na štrajkove, na bombardovanje, na skraćene časove, onda taj program koji je smanjen i tako dalje, ne verujem da su ga oni primili na najbolji način kao što bi to u neko normalno vreme moglo da se uradi. Mislim da su oni uskraćeni za istinu o svemu tome.
Olja Bećković: A da li misliš da mi znamo istinu?
Dušan Savić: Pa, sa iskustvom koje čovek u 50 godina može da ima, koji čita, koji se informiše, može nešto malo da zna, ali ja apsolutno ne verujem u zvanične verzije. Vrlo malo zvaničnih verzija su tačne o velikim, krupnim događajima. Ove sitne, to nema veze, ali o krupnim događajima...
Srbijanka Turajlić: Šta je sitno, izvinjavam se?
Dušan Savić: Pa, recimo, Pera Perić ubio taštu ili opljačkao banku i taj se odmah uhapsi, ali kada ubijete jednog predsednika države, predsednika Vlade, kada izmisle Račak ili Markale ili Vase Miskina, to su velike stvari, krupne, gde se laže. Ja sam bio u Parizu kada je direkto TFA saopštio u 8 sati u udarnom dnevniku da je izveštaj komisije Ujedinjenih nacija u Sarajevu nepobitno utvrdio da ona raketa nije došla sa srpske strane, niti je mogla da dođe jer tamo postoje neke zgrade, sad da ne objašnjavam, pa bi mogao Vajat Erp to da pogodi da padne kako je palo. I taj izveštaj je otišao u UN, bio je u fioci naravno dok nisu uveli sankcije, a taj čovek je sutradan već bio smenjen, glavni urednik informativnog programa.
Olja Bećković: Dobro, ali krenuli smo u celu priču od toga - šta bi sada vi kao pedagozi, vaspitači trebalo da uradite i kako se deca vaspitavaju. Ja ne razumem kako se vaspitavaju iz ovoga što ti govoriš.
Dušan Savić: Pre svega treba učiti da misle svojom glavom, pričati im ono što vi mislite, ono što može da bude dostupno do vas kao informacija, ako imate više načina da do tih informacija dođete još bolje, objasniti im da li je u biću jednog naroda da nešto uradi ili nije da nešto uradi, pa moraju sama da donesu zaključak.
Olja Bećković: Dobro, ali ok, izmislili ste ovu pijacu, izmislili ste onu pijacu, izmislili ste ovo, a da li bi im pominjao Srebrenicu?
Dušan Savić: Ja o Srebrenici, bez namere da se sada bilo šta prikriva, ili da se umanjuje srpska krivica, zaista nisam čitao mnogo, verujem da su se tamo dešavale strašne stvari, ali ne u tom obimu i u tom broju koji se spominje na taj način.
Srbijanka Turajlić: Ja se izvinjavam, u kom obimu? Ja priznajem da je meni strašno teško kad čujem reč obim vezano za ubijanje nevinih ljudi.
Dušan Savić: Pa, i jedan je mnogo.
Srbijanka Turajlić: Odlično.
Dušan Savić: Jedan je mnogo, ali ako neko kaže kao što je recimo za Kosovo gde su ovi koji su smislili i sproveli rat saopštili da postoji 100.000 leševa nevinih Albanaca, dece i tako dalje, i pretražuju, prvo imaju sve satelite i sve snimaju, od toga ništa nije bilo. Tražili su, tražili i na kraju, i jedan je mnogo, ako se nađe 100, 200 ili 2.000 to je mnogo, ali nije 100.000. I to kad vi kažete 100.000, to o čemu pričamo, o obimu, to proizvodi jednu reakciju koja može da bude katastrofalna posle toga jer je saopštena kao laž.
Srbijanka Turajlić: Slažem se ja s tim, međutim, kada vi kažete to je laž i iza toga ne kažete i ne uradite ništa, onda ispadne da i tih 1.000 vama ne znači ništa.
Dušan Savić: A šta sam ja mogao da uradim? Ili vi?
Srbijanka Turajlić: E, vidite, ja mislim da smo odgovorni što nismo, ne znam šta da vam kažem šta, tu je ustvari problem. Mi se uhvatimo za te neke krupne priče...
Dušan Savić: Mogu da prekinem tu temu? Da li je mogao neko za vreme rata, odnosno nije rat, bombardovanje je bilo Beograda, uništavanje jednog naroda, da li je na nekoj televiziji, ja znam recimo u Francuskoj, niko nije mogao da gostuje na francuskoj televiziji od Srba i da kaže nešto što je istina, istina koja ide u prilog Srbima. Gostovali su isključivo oni koji su bili ili plaćeni antisrbi ili oni koji po prirodi posla nisu ili stvarno nisu ni znali šta se stvarno dešava, ali im je odgovaralo da to bude tako kao što je rečeno. Inače, niste imali načina da saopštite.
Srbijanka Turajlić: Igrom slučaja sam ja bila na švajcarskoj televiziji za vreme bombardovanja i pričala o tome koliko je strašno što nas bombarduju. Imam i snimak, mogu da vam pokažem.
Dušan Savić: Mislite da je Švajcarska važna zemlja u tom slučaju?
Srbijanka Turajlić: Možda nije, ali evo, desilo se.
Timoti Džon Bajford: Mislim da sam došao u pogrešnu emisiju. Pitanje je bilo sistem vrednosti.
Dušan Savić: Istina je sastavni deo sistema vrednosti.
Timoti Džon Bajford: Meni je svako nasilje i svako bombardovanje je podjednako neopravdano.
Dušan Savić: Upravo kada smo govorili o sistemu vrednosti uzeli smo ove primere drastične, istina mora da bude na prvom mestu da bismo zasnovali određeni sistem vrednosti, a ovde je istina silovana i siluje se permanentno i sad kako ćete vi deci da objasnite. Vi pričate svoju istinu i zaista ono što preživljavate i ono što je u ogromnom procentu tačno, međutim, preko medija, pogotovo preko bombi vi imate drugu informaciju. I oni kažu posle, u Parlamentu skupa greška, kao što su Irak rasturili, pobili onoliki narod jer su izmišljali priču o nekom naoružanju ne znam kakvom, nuklearnom, atomskom i tako dalje. To nisu klikeri i olovke koje se ne vide, oni imaju satelite koji snime naše kvarne zube, a kamoli atomske bombe. Znači, govorimo o zvaničnoj verziji i istini.
Dušan Savić: Pa, ako ste pažljivo slušali, ja se apsolutno slažem i mislim da naši roditelji nisu bili ni Rokfeleri ni Rotšildi i rađali su po osmoro i devetoro dece. Mi smo želeli da imamo i više, imali smo nekih nesrećnih slučajeva, pa samo imamo dva sina, inače je bilo mogućnosti za mnogo više. Ali materijalna situacija apsolutno ne sme da bude, naravno da je bolje kada imate neke uslove u kojima je lakše odgajati decu, ali kažem, niti su naši roditelji, ni dedovi, pradedovi, prababe imali vile i vikendice, već su živeli u jednoj sobici petoro, šestoro i desetoro, pa su uzgajali sjajnu decu koji su mnogi proneli slavu ovog naroda i ove države širom sveta.
Olja Bećković: A misliš da imaju veze ljubav i pare, odnosno sreća i pare ili da nemaju baš nikakve veze?
Dušan Savić: Pa, mislim da nemaju apsolutno nikakvu vezu.
Olja Bećković: Misliš da nemaju?
Dušan Savić: Mislim da nema.
Olja Bećković: Misliš da ne bi bio drugačiji otac i više nervozan da nemate pare?
Dušan Savić: Kod novokomponovanih veza pogotovo mladih, novokomponovanih devojčica i momaka koji su pod uticajem Zapada, da. Znate, u Americi onu čuvenu rečenicu - što si bogatiji bliži si Bogu, i sad svi misle da treba da budu bogati da bi bili bliži Bogu, da se lakše živi. Mislim, to u ljubavi nema veze.
Olja Bećković: A za sreću, za prosto mir? Misliš da ti ne kvari sreću ta briga, hoćemo li da platimo struju, imamo li vodu, imamo li mleka, šta ćemo da radimo, ono vrišti, hladno nam je?
Dušan Savić: Olakšava život svakako, ali vi znate onu našu čuvenu - za pametnog čoveka i komarac je muzika, tako da može da se živi i s mnogo manje i srećnije i bolje. Mislite da ljudi koji su bogati su srećni? Neko je skoro, negde sam ili pročitao ili čuo na televiziji, ne mogu da se setim, rekao da u prvih 200 bogataša sveta svi se javljaju da su nesrećni, a imaju milijarde dolara, ne milion dinara.
Ali zato mozemo videti sta je to pricao Dusan Savic, sto je toliko razgnevilo one sa B92. Citajte i sami zakljucite...
Dušan Savić: Pariz volim, posebno imam prijatelje, ima mnogo toga što me interesuje, što me ispunjava tamo, ali uz svu tu prijatnost, uz svo neko uživanje ne osećam ga kao svoj dom. Moj dom je ovde, ja sam rođen u Ubu, ja sam Srbin, moja vera je pravoslavna, moj narod je srpski, koji obožavam, koji je divan, ne bih ga menjao. Ali sve ostalo, najprijatnije se van Srbije osećam u Francuskoj, to je tačno. Bez obzira na to što imam i francuski pasoš još od 1988.
Olja Bećković: A da li imaju deca?
Dušan Savić: Imaju.
Olja Bećković: A što je to bilo važno?
Dušan Savić: Pa, bilo je važno iz jednog profesionalnog razloga. Tada, 1988. ja sam ga uzeo, pa sam se vratio u Srbiju, ali morao sam da bismo mogli da angažujemo još jednog igrača u našem klubu, bio bi jedan stranac višak, onda sam ja ispunjavao uslove, jer sam bio više od pet godina u Francuskoj i onda sam ja uzeo francuski pasoš i naš zadržao.
Olja Bećković: A misliš da je to bolje, da deca imaju još jedno nego da nemaju? Da li bi savetovao ljudima, ako postoji varijanta da upišu još jedno državljanstvo deci neko tamo, da o urade?
Dušan Savić: Ne može da se upiše bilo koje, svako naravno ne.
Olja Bećković: Ne, ne, ako postoji šansa, ako mogu...
Dušan Savić: Zavisi čije državljanstvo.
Olja Bećković: Francusko?
Dušan Savić: Francusko, da, rusko da, američko ne.
Olja Bećković: Što?
Dušan Savić: Američko ne, rusko da.
Olja Bećković: Što ne američko?
Dušan Savić: Pa, ne dopada mi se.
Olja Bećković: Ne bi voleo da ti deca imaju američko?
Dušan Savić: Ne.
Olja Bećković: Englesko?
Dušan Savić: Zbog Timotija Džona Bajforda da i zbog fudbala, engleskog, da.
Olja Bećković: Dule, ti si rekao da ti je porodica na prvom mestu i da to čini da se osećaš da si normalan.
Dušan Savić: Jeste, zato što sam tako odrastao, vaspitan i živeo srećom i tom vremenu kada su nas tako vaspitavali, kad su nas vaspitavali da volimo ljude pre svega, ali na prvom mestu najbliže, da ih pomažemo, da volimo svoju zemlju, da volimo svoj narod, svoju veru, prijatelje, kumove, što mislim da danas nije slučaj sa uplivom mondijalista i kojekakvih sekti i nama vrlo nenastrojenih organizacija i ljudi i zbog toga mislim da svako ko je to sačuvao da je normalan. Nije se lako odbraniti od takvih agresivnih.
Olja Bećković: Čekaj, šta mondijalisti imaju s tvojom porodicom?
Dušan Savić: Pa, s mojom ne mogu da imaju zato što smo mi u kući podelili resore, moj resor je bezbednost kuće. Šalim se, znate zašto ima veze, pogledajte u ovoj eri mnogobrojnih medija, kompjutera, Interneta i trista čuda, koliko se vrši uticaj na mlade ljude i koliko se na jedan vrlo perfidan način udaljavaju i od kuće i od porodice i od prijatelja koji postaju izolovani.
Olja Bećković: To je sad dosta zanimljivo, da li postaju izolovani ili uključeni?
Dušan Savić: Pa, uključeni možda u njihove programe, ali izolovani iz ovog dela vaspitanja koji smo na sreću mi i moja generacija imali.
Olja Bećković: Da li tvoja deca imaju kompjuter?
Dušan Savić: Imaju, danas ne možete u školu da idete...
Olja Bećković: A da li vise na Internetu ili si im ograničio?
Dušan Savić: Ja se trudim da što manje budu na tom čudu. Ja ne znam ni da ga uključim, niti me interesuje, nemam ni ambiciju da naučim, ali vi ne možete da sprečite kada recimo imate neke predmete koje moraju da reše putem udaranja po tim dirkama. Sigurno da deca k'o deca, uvek malo zloupotrebe, pa imaju neke igrice, pa filmove, pa neku muziku. Video sam da imaju po hiljade nekih pesama na tom čudu, pa to puštaju, ali teško je, kao što ne možete da se odbranite od mobilnih telefona. Kako ćete da se odbranite od mobilnih telefona danas? Naravno, ne možete da budete van sveta, ali pokušavam naravno ja i mnogi ljudi koje poznajem da deca budu uključena na ta čuda samo onoliko koliko je neophodno i korisno.
Olja Bećković: Dobro, a čime to menjaš? Znači, kažeš ok. nema kompjutera, nema ovoga, dođite ovamo da mi - šta?
Dušan Savić: Ne radi se da se kaže - nema kompjutera, se osmisli nešto... sport možda, bioskop, pozorište, nekakva događanja van kuće u koja će biti uključena, da li je to čišćenje dvorišta, pranje kola, ima milion stvari koje mogu da se urade vrlo praktičnih koje bi ih odvukle od tih čuda, koje prvo zrače, koja nisu zdrava i tako dalje. Ali danas je teško nekome baš reći - ne može to, može, naravno da može, pitanje je kakav efekat ima.
Olja Bećković: Evo, kaže Timoti da nikad ništa nije naredio, jesi ti naredio nešto?
Dušan Savić: Pa, kad treba, ponekad da.
Olja Bećković: Šta narediš?
Dušan Savić: Kada kažem nešto ne može i on tog momenta to ne može, ali kažem pitanje je da li baš uvek to treba tako. Ja više volim da odemo da operemo auto, da sredimo nešto, da odemo da igramo fudbal, da odemo neki film da gledamo ili šta ja znam.
Olja Bećković: Šta se tebi zove srećna porodica?
Dušan Savić: Pa, u svim ovim našim čudima u poslednjih 15 godina, srećna porodica po meni bi trebalo da bude ona koja je ostala na broju, koja nema karton kod neuropsihijatra, u kojoj funkcionišu po principu dogovora i razumevanja u kući i da su zdravi pre svega.
Olja Bećković: Znači, on tu odluku donosi pre 18-te da bi se upisao ako ti je to parametar, dok ne bude punoletan.
Dušan Savić: Pre svega smatram da je neophodan razgovor, ne jedan nego više i da se priprema za to eventualno što će da uči. E, posle toga, ako se odluči za nešto što ja smatram da možda nije najbolje rešenje on preuzima odgovornost za to, on preuzima odgovornost za svoju odluku. Onda posle nema kukanja velikog, pa ja bih ovo, ima da ideš do kraja i da završiš tu priču jer si sam doneo odluku.
Olja Bećković: A da li ti preuzimaš odgovornost ako ga ti uvališ u nešto gde on nije srećan?
Dušan Savić: Pa, naravno, ali ne bih se nikad usudio da kažem - moraš to. Ja bih savetovao jer imam određenu procenu, mogu da pogrešim, ali ako on oseća iz dubine duše da je za nešto drugo - izvoli, ali moraš da ideš do kraja i da snosiš odgovornost.
Olja Bećković: Jel' ima nešto što nikako ne bi voleo?
Srbijanka Turajlić: Tu se ja potpuno ne slažem. Ja mislim da dete nije to koje treba da snosi odgovornost, uvek doživljavam da su roditelji neko ko će dete savetovati...
Dušan Savić: On nije više dete, postaje čovek punoletan.
Srbijanka Turajlić: Bez obzira, deca su, čini mi se, deca dok ste vi živi. Dakle, vi ste neko ko ih savetuje, u tom smislu naravno nikad niste ravnopravni, zato što imate više znanja, više iskustva. To je jedan odnos druženja u kome se nekako samo po sebi uspostavlja, ako hoćete i autoritet. Međutim, vi savetujete dete da nešto ne uradi, posle toga vi ste tu da mu podmetnete rame za plakanje ako se ispostavi da je to bilo pogrešno i da mu pomognete na sve moguće načine da se iz toga što je bilo pogrešno izvadi. Mislim da je to funkcija roditelja i porodice. A ne sad, ti si to odlučio, ti si to uradio, pa sad vidi šta ćeš s tim, prosto mislim da to nije dobro. Izvinjavam se što se mešam.
Dušan Savić: Razumem, nisam ja ni mislio da u samom tom trenutku kad on odluči to da onda prestaje roditeljska pomoć i ljubav i rame i sve ostalo, ali prosto da bi što bolje i efikasnije uradio to za šta se odlučio on mora da zna da ima određenu odgovornost. Ako ga vi lišite odgovornosti on to može neozbiljno da shvati, ali naravno da je roditelj tu i u 40. i 50. godini, posle svake greške i gluposti, a prosto mora ako kreće na određene studije, recimo medicine koja nije laka, on mora da bude odgovoran za tu odluku, da je svestan da je to teško, da mora puno da se radi, mora da se uči danonoćno. Ako mu vi ne skrenete na to pažnju i ne objasnite mu, ne ulijete mu taj smisao za odgovornost, on može vrlo lako da neozbiljno shvati ceo taj problem.
Olja Bećković: Ako bi ti sin rekao - ćuti?
Dušan Savić: Da mi kaže - ćuti? Pa, nije ovo šaljiva emisija.
Olja Bećković: Nema šanse?
Dušan Savić: Nema šanse, onda bih ja bio loš roditelj kad bih došao u situaciju da mi sin kaže - ćuti.
Olja Bećković: Misliš da se to ne dešava u 96 odsto kuća?
Dušan Savić: Ne znam u ostalim, govorim za sebe.
Olja Bećković: Dule, da li se ti osećaš odgovorno? Čitala sam jedan tvoj intervju iz 1998. i ti kažeš kako je ovde umetnost vaspitavati decu i da, ako bi dobio vlast na jedan dan, da bi im u škole prvo zaveo ponovo kecelje, to bi ti bila prva ideja, uniforme da nose. Da si zgrožen time što vidiš preko puta svoje kuće te devojčice u mini suknjama, decu koja puše, drogiraju se, golih stomaka...
Dušan Savić: Slažem se s tim da treba vratiti sistem pravih vrednosti, ako je to uopšte moguće. Međutim, da se vratim samo oko njegove svetosti patrijarha Paavla, ja razumem kao poziv na ljubav, dobrotu, na pravdu, patriotizam jer je to ono što nama nedostaje. Mislim da nam sve to nedostaje da bismo opstali, a pogotovo kada su Kosovo i Metohija u pitanju, jer znate šta, mnogo lako se preko tog problema koji je naš najveći problem, naša najveća rana, prelazi. Svaki dan bi Kosovo i Metohija mogli da budu tema srpske i politike i života u celoj Srbiji i na svim mogućim medijima da bismo jednog dana valjda shvatili da bez toga ne možemo. Nama su očigledno za ovih 15 godina, deci našoj je uskraćena istina o svim događajima. Mediji su najopasnije oružje jer medijima se manipuliše na najmonstruozniji način, od izmišljenih atentata, izmišljenih krivica za raznorazne pijace, kao što je Markale, za neke druge stvari, Račak i ostalo.
Olja Bećković: A misliš li da ima krivica koje nisu izmišljene?
Dušan Savić: Znate šta, u jednom ratu ne postoji strana koja ne snosi deo odgovornosti i krivicu za određene stvari. Naravno da ne postoji, ali ne može biti jedna strana kriva za 99,99 odsto zla koji se desio na određenom prostoru, a svi su ostali jako lepi, pametni, dobri jer to što oni ubijaju to je kao neki odgovor na ono što je ona druga prljava strana uradila. Mislim da jedan deo strahovitog problema u glavama naše dece, da ne ulazim sada u knjige iz kojih uče i programu i tako dalje, ja verujem da oni zaista nemaju predstavu iako su živeli u tom periodu, šta se sve dešavalo. Da ne pričamo o tome da u jednom periodu od osam godina osnovnog školovanja su izgubili bar dve godine na štrajkove, na bombardovanje, na skraćene časove, onda taj program koji je smanjen i tako dalje, ne verujem da su ga oni primili na najbolji način kao što bi to u neko normalno vreme moglo da se uradi. Mislim da su oni uskraćeni za istinu o svemu tome.
Olja Bećković: A da li misliš da mi znamo istinu?
Dušan Savić: Pa, sa iskustvom koje čovek u 50 godina može da ima, koji čita, koji se informiše, može nešto malo da zna, ali ja apsolutno ne verujem u zvanične verzije. Vrlo malo zvaničnih verzija su tačne o velikim, krupnim događajima. Ove sitne, to nema veze, ali o krupnim događajima...
Srbijanka Turajlić: Šta je sitno, izvinjavam se?
Dušan Savić: Pa, recimo, Pera Perić ubio taštu ili opljačkao banku i taj se odmah uhapsi, ali kada ubijete jednog predsednika države, predsednika Vlade, kada izmisle Račak ili Markale ili Vase Miskina, to su velike stvari, krupne, gde se laže. Ja sam bio u Parizu kada je direkto TFA saopštio u 8 sati u udarnom dnevniku da je izveštaj komisije Ujedinjenih nacija u Sarajevu nepobitno utvrdio da ona raketa nije došla sa srpske strane, niti je mogla da dođe jer tamo postoje neke zgrade, sad da ne objašnjavam, pa bi mogao Vajat Erp to da pogodi da padne kako je palo. I taj izveštaj je otišao u UN, bio je u fioci naravno dok nisu uveli sankcije, a taj čovek je sutradan već bio smenjen, glavni urednik informativnog programa.
Olja Bećković: Dobro, ali krenuli smo u celu priču od toga - šta bi sada vi kao pedagozi, vaspitači trebalo da uradite i kako se deca vaspitavaju. Ja ne razumem kako se vaspitavaju iz ovoga što ti govoriš.
Dušan Savić: Pre svega treba učiti da misle svojom glavom, pričati im ono što vi mislite, ono što može da bude dostupno do vas kao informacija, ako imate više načina da do tih informacija dođete još bolje, objasniti im da li je u biću jednog naroda da nešto uradi ili nije da nešto uradi, pa moraju sama da donesu zaključak.
Olja Bećković: Dobro, ali ok, izmislili ste ovu pijacu, izmislili ste onu pijacu, izmislili ste ovo, a da li bi im pominjao Srebrenicu?
Dušan Savić: Ja o Srebrenici, bez namere da se sada bilo šta prikriva, ili da se umanjuje srpska krivica, zaista nisam čitao mnogo, verujem da su se tamo dešavale strašne stvari, ali ne u tom obimu i u tom broju koji se spominje na taj način.
Srbijanka Turajlić: Ja se izvinjavam, u kom obimu? Ja priznajem da je meni strašno teško kad čujem reč obim vezano za ubijanje nevinih ljudi.
Dušan Savić: Pa, i jedan je mnogo.
Srbijanka Turajlić: Odlično.
Dušan Savić: Jedan je mnogo, ali ako neko kaže kao što je recimo za Kosovo gde su ovi koji su smislili i sproveli rat saopštili da postoji 100.000 leševa nevinih Albanaca, dece i tako dalje, i pretražuju, prvo imaju sve satelite i sve snimaju, od toga ništa nije bilo. Tražili su, tražili i na kraju, i jedan je mnogo, ako se nađe 100, 200 ili 2.000 to je mnogo, ali nije 100.000. I to kad vi kažete 100.000, to o čemu pričamo, o obimu, to proizvodi jednu reakciju koja može da bude katastrofalna posle toga jer je saopštena kao laž.
Srbijanka Turajlić: Slažem se ja s tim, međutim, kada vi kažete to je laž i iza toga ne kažete i ne uradite ništa, onda ispadne da i tih 1.000 vama ne znači ništa.
Dušan Savić: A šta sam ja mogao da uradim? Ili vi?
Srbijanka Turajlić: E, vidite, ja mislim da smo odgovorni što nismo, ne znam šta da vam kažem šta, tu je ustvari problem. Mi se uhvatimo za te neke krupne priče...
Dušan Savić: Mogu da prekinem tu temu? Da li je mogao neko za vreme rata, odnosno nije rat, bombardovanje je bilo Beograda, uništavanje jednog naroda, da li je na nekoj televiziji, ja znam recimo u Francuskoj, niko nije mogao da gostuje na francuskoj televiziji od Srba i da kaže nešto što je istina, istina koja ide u prilog Srbima. Gostovali su isključivo oni koji su bili ili plaćeni antisrbi ili oni koji po prirodi posla nisu ili stvarno nisu ni znali šta se stvarno dešava, ali im je odgovaralo da to bude tako kao što je rečeno. Inače, niste imali načina da saopštite.
Srbijanka Turajlić: Igrom slučaja sam ja bila na švajcarskoj televiziji za vreme bombardovanja i pričala o tome koliko je strašno što nas bombarduju. Imam i snimak, mogu da vam pokažem.
Dušan Savić: Mislite da je Švajcarska važna zemlja u tom slučaju?
Srbijanka Turajlić: Možda nije, ali evo, desilo se.
Timoti Džon Bajford: Mislim da sam došao u pogrešnu emisiju. Pitanje je bilo sistem vrednosti.
Dušan Savić: Istina je sastavni deo sistema vrednosti.
Timoti Džon Bajford: Meni je svako nasilje i svako bombardovanje je podjednako neopravdano.
Dušan Savić: Upravo kada smo govorili o sistemu vrednosti uzeli smo ove primere drastične, istina mora da bude na prvom mestu da bismo zasnovali određeni sistem vrednosti, a ovde je istina silovana i siluje se permanentno i sad kako ćete vi deci da objasnite. Vi pričate svoju istinu i zaista ono što preživljavate i ono što je u ogromnom procentu tačno, međutim, preko medija, pogotovo preko bombi vi imate drugu informaciju. I oni kažu posle, u Parlamentu skupa greška, kao što su Irak rasturili, pobili onoliki narod jer su izmišljali priču o nekom naoružanju ne znam kakvom, nuklearnom, atomskom i tako dalje. To nisu klikeri i olovke koje se ne vide, oni imaju satelite koji snime naše kvarne zube, a kamoli atomske bombe. Znači, govorimo o zvaničnoj verziji i istini.
Dušan Savić: Pa, ako ste pažljivo slušali, ja se apsolutno slažem i mislim da naši roditelji nisu bili ni Rokfeleri ni Rotšildi i rađali su po osmoro i devetoro dece. Mi smo želeli da imamo i više, imali smo nekih nesrećnih slučajeva, pa samo imamo dva sina, inače je bilo mogućnosti za mnogo više. Ali materijalna situacija apsolutno ne sme da bude, naravno da je bolje kada imate neke uslove u kojima je lakše odgajati decu, ali kažem, niti su naši roditelji, ni dedovi, pradedovi, prababe imali vile i vikendice, već su živeli u jednoj sobici petoro, šestoro i desetoro, pa su uzgajali sjajnu decu koji su mnogi proneli slavu ovog naroda i ove države širom sveta.
Olja Bećković: A misliš da imaju veze ljubav i pare, odnosno sreća i pare ili da nemaju baš nikakve veze?
Dušan Savić: Pa, mislim da nemaju apsolutno nikakvu vezu.
Olja Bećković: Misliš da nemaju?
Dušan Savić: Mislim da nema.
Olja Bećković: Misliš da ne bi bio drugačiji otac i više nervozan da nemate pare?
Dušan Savić: Kod novokomponovanih veza pogotovo mladih, novokomponovanih devojčica i momaka koji su pod uticajem Zapada, da. Znate, u Americi onu čuvenu rečenicu - što si bogatiji bliži si Bogu, i sad svi misle da treba da budu bogati da bi bili bliži Bogu, da se lakše živi. Mislim, to u ljubavi nema veze.
Olja Bećković: A za sreću, za prosto mir? Misliš da ti ne kvari sreću ta briga, hoćemo li da platimo struju, imamo li vodu, imamo li mleka, šta ćemo da radimo, ono vrišti, hladno nam je?
Dušan Savić: Olakšava život svakako, ali vi znate onu našu čuvenu - za pametnog čoveka i komarac je muzika, tako da može da se živi i s mnogo manje i srećnije i bolje. Mislite da ljudi koji su bogati su srećni? Neko je skoro, negde sam ili pročitao ili čuo na televiziji, ne mogu da se setim, rekao da u prvih 200 bogataša sveta svi se javljaju da su nesrećni, a imaju milijarde dolara, ne milion dinara.
