nedostajuci komadic
Početnik
- Poruka
- 10
--------------------------------------------------------------------------------
Da li sam realna sada dok razmisljam, pitam se, a od svih, samo jedna misao mi kroz glavu prolazi. Prolazi i vraca se kao prehlada, kao dosadna kijavica. Ne, nisam realna. Ja sam zbunjena. Ja sam opcinjena. Uporna je i dosadna misao koja me proganja, uporna kao jesenja kisa, dosadna kao nedeljna popodneva jednog dela mog detinjstva, kada nisam znala sta cu sa sobom ni gde cu...
Nimalo zahvalna situacija, kazem sebi, pokusavam da budem realna. Nema u tome niceg licnog, nije to nista, ponovo kazem sebi...
Ipak, bilo je lepo i zbilo se jedne posebne veceri. Onda kada svoje vreme provodimo sa onima koje volimo i sa onima koji vole nas. Pitam se ima li neke simbolike u tome...Zasto bas sinoc, a ne za Novu godinu? Zasto za Badnje vece?
A jedva da se i poznajemo. Onako licno, mislim.
Klijent je klijent. Ipak, sa profesionalne, poslovne strane, oh, da, procitala sam ga odavno, kao knjigu otvorenu...
Pa, i kada sam u nekim mejlovima pokusavala da budem duhovita, da ga oslovim sa, znate vec, umesto "postovani", kuckala sam "dragi"..., stavljala smajlice i svasta ponesto tajnovito i misticno sto samo ja umem, nije bilo ocekivane i zeljene reakcije. Ne u toj meri.
A onda kada sam se najmanje nadala, kada zaista nisam mislila o njemu, verujte mi, poslednja osoba na koju bih sinoc, ili, uopste ne bih pomislila, bio je on, sinoc, sta - stize porukica.
Lepo srocen text, citiran, uredno stavljeni znaci navoda, i na kraju,nakon zavrsenih navodnika reci
"srecno Badnje vece".
Obradovala sam se, o, da, nakon desetak minuta sam odgovorila uljudno se zahvalila na lepim recima i zeljama i takodje pozelela srecno Badnje vece.
Osmeh mi je sve vreme igrao oko usana. Bila sam srecna. Neverovatno, zar ne?
A, onda sam sa Daliborom otisla na veceru kod njegovih roditelja. Dalibor i ja cemo se vencati ovog meseca.
Kada smo odlazili nesto malo pre ponoci, shvatila sam da sam zaboravila telefon kod njih. Mrzelo me je da se vracam. Glupaca!
Danas kada smo dosli na rucak, Daliborov tata rece kako je "telefon pistao svu noc" i kako su jedva docekali da im dodje polazenik Nikola koji se, b.t.w., razume u mobilne telefone, da ga iskljuci.
I jos rece kako se na displeju videla kovertica i jos rece kako je, kad je otvorio telefon, video da pored kovertice pise "Sasa Maletic"
Nikola rece kako nije citao poruke, vec je samo iskljucio telefon...
Eeeeh, dragi moji...
Porukice nema, ocigledno je obrisana, nikada necu saznati sta mi je pozeleo, nikada necu saznati sta mi je napisao...Ili mozda hocu?
Ko zna...
A on...On nikada nece moci da pretpostavi da ja porukicu nisam ni videla, procit5ala...O, kakva zabluda!
Kakva "fatal mistake"!
Ili mozda hoce?
Nije li ovo neki "* sign", pomislila sam...Mozda ne treba da se udam za Dalibora?
Sta Vi mislite?
A ti, Sasa Maleticu, ako se prepoznas, pisi mi
Da li sam realna sada dok razmisljam, pitam se, a od svih, samo jedna misao mi kroz glavu prolazi. Prolazi i vraca se kao prehlada, kao dosadna kijavica. Ne, nisam realna. Ja sam zbunjena. Ja sam opcinjena. Uporna je i dosadna misao koja me proganja, uporna kao jesenja kisa, dosadna kao nedeljna popodneva jednog dela mog detinjstva, kada nisam znala sta cu sa sobom ni gde cu...
Nimalo zahvalna situacija, kazem sebi, pokusavam da budem realna. Nema u tome niceg licnog, nije to nista, ponovo kazem sebi...
Ipak, bilo je lepo i zbilo se jedne posebne veceri. Onda kada svoje vreme provodimo sa onima koje volimo i sa onima koji vole nas. Pitam se ima li neke simbolike u tome...Zasto bas sinoc, a ne za Novu godinu? Zasto za Badnje vece?
A jedva da se i poznajemo. Onako licno, mislim.
Klijent je klijent. Ipak, sa profesionalne, poslovne strane, oh, da, procitala sam ga odavno, kao knjigu otvorenu...
Pa, i kada sam u nekim mejlovima pokusavala da budem duhovita, da ga oslovim sa, znate vec, umesto "postovani", kuckala sam "dragi"..., stavljala smajlice i svasta ponesto tajnovito i misticno sto samo ja umem, nije bilo ocekivane i zeljene reakcije. Ne u toj meri.
A onda kada sam se najmanje nadala, kada zaista nisam mislila o njemu, verujte mi, poslednja osoba na koju bih sinoc, ili, uopste ne bih pomislila, bio je on, sinoc, sta - stize porukica.
Lepo srocen text, citiran, uredno stavljeni znaci navoda, i na kraju,nakon zavrsenih navodnika reci
"srecno Badnje vece".
Obradovala sam se, o, da, nakon desetak minuta sam odgovorila uljudno se zahvalila na lepim recima i zeljama i takodje pozelela srecno Badnje vece.
Osmeh mi je sve vreme igrao oko usana. Bila sam srecna. Neverovatno, zar ne?
A, onda sam sa Daliborom otisla na veceru kod njegovih roditelja. Dalibor i ja cemo se vencati ovog meseca.
Kada smo odlazili nesto malo pre ponoci, shvatila sam da sam zaboravila telefon kod njih. Mrzelo me je da se vracam. Glupaca!
Danas kada smo dosli na rucak, Daliborov tata rece kako je "telefon pistao svu noc" i kako su jedva docekali da im dodje polazenik Nikola koji se, b.t.w., razume u mobilne telefone, da ga iskljuci.
I jos rece kako se na displeju videla kovertica i jos rece kako je, kad je otvorio telefon, video da pored kovertice pise "Sasa Maletic"
Nikola rece kako nije citao poruke, vec je samo iskljucio telefon...
Eeeeh, dragi moji...
Porukice nema, ocigledno je obrisana, nikada necu saznati sta mi je pozeleo, nikada necu saznati sta mi je napisao...Ili mozda hocu?
Ko zna...
A on...On nikada nece moci da pretpostavi da ja porukicu nisam ni videla, procit5ala...O, kakva zabluda!
Kakva "fatal mistake"!
Ili mozda hoce?
Nije li ovo neki "* sign", pomislila sam...Mozda ne treba da se udam za Dalibora?
Sta Vi mislite?
A ti, Sasa Maleticu, ako se prepoznas, pisi mi
Eh, zene. 
Sta nam rade... 
. 
