Romanticno-Tuzne Pesme

Jednom u gradu ko zna kom
Ti cesh imati topli dom...

I prozor s vidicima bez dna
I sobe pune decijeg sna.

A ja,ne pitaj,o ja cu tad
Prestati vec da budem mlad.

I ako te sretnem bilo gde
nece nam biti kao pre.

Jednom u gradu ko zna kom
svetlece u noci tvoj topli dom.


Slobodan Markovic

PLAMENA POSTELJA
-GORDANA VOLAŠ-

Ponekad tvojim snovima lutam,
lagano bosa dušom ti hodim,
a ne slutiš i-venama brodim,
ma ne plašim se,ja tako vidam.

Eh,ti koš ne znaš luckaste želje,
na mapi sudbe pronadoh pute,
a Božje behu oci zabrinute:
poju andeli moje veselje!

O,snivam opet nežnosti tvoje,
samo sam tvoja,jedino moje,
tobom mi vene ljubavlju pene.

Edenska tajna u nama vlada,
ljuljka životom,uvek i sada:
aure snene-opet rodene.

Vasko Popa | OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Pablo Neruda | SONET br. 43

Tražim tvoj znak među ostalima,
u oštroj i valovitoj reci žena,
pletenice, oči tek utonule,
jasne noge što posrću ploveći u peni.

Odjednom mi se učini da spazih tvoje nokte,
duguljaste, utekle, sestre neke trešnje,
zatim tvoja kosa - što prolazi i čini mi se
da vidim kako u vodi tvoj lik od lomače gori.

Gledah, ali nijedna ne imade kucaj tvog srca,
svetlo i mračnu glinu iz šume koju si donela,
nijedna nije imala tvoje malene uši.

Ti si jasna, i potpuna, i jedina među svima
i tako s tobom idem prelazeći i ljubeći
široki Misisipi ženstvenog ušća.

Ne pjevaj, draga, kad si sa mnom,
Gruzinske pjesme pune tuge:
U sjecanju mi bude tamnom
Daleki zal i dane druge.

Kad razliju se u tisinu
Te pjesme lude, zanesene,
Ja vidim stepu, mjesecinu
I lik daleke, jadne zene.

Otkada ugledah te, draga,
Njen lik u mome srcu gasne,
Al nova ozivi ga snaga,
Kad zacujem te pjesme strasne.

Ne pjevaj, draga, kad si sa mnom,
Gruzinske pjesme, pune tuge;
U sjecanju mi bude tamnom
Daleki zal i dane druge.


A.S.Puskin

Vreme ima,
boju mraka,
tihog mraka.
Iznad meseca golemih,
u ponoc
vecnost je stala.
I vreme zauvek
u kuli svojoj zaspa.
Svaki nas
casovnik vara.

Vreme vidike
vec pritezava.

F.G.Lorka

"Ja sam mogla nositi mač na ledjima
Seći tvoje tuge kao zrele jabuke,
Mogla što nikad nikom nisam –
Biti za tren uteha.
Sad se povlačim sa bojišta
Bez oružja , bez odbrane
Gola pod nebom omču u rukama nosim,
Za belo grlo što ti je pesme pevalo."

Jasna Djurdjić

Vasko Popa

Ruse se stubovi koji nebo drze
klupa sa nama polako u prazno propada,
zar da dovek camimo u kamenom cutanju
kroz oci, kroz celo reci ce nam proklijati,
razbezali se dani
Zar da dovek cekamo sunce
da nam se kroz rebra zazuti,
slusamo kako nam srca u grlu mrtvih stubova lupaju,
istrcali smo iz grudi

Desanka Maksimovic-Strah

Plasim se kad pomislim
da ce doci poslednja nedelja naseg drugovanja.
Znam, bice prolece i sunca zar,
i s bolom ostavicemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.
Znam, cvetace rumeno dani
poslednje nedelje naseg drugovanja.
Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja:
Sto tih dana da ugledamo ticu srebrnih krila
i sumu u suncu celu;
sto tada bas da nam oci sretnu
onu krunicu cventu radosnu i belu, belu.

Nestajem tako u ovo veče
kada se nebo u moru budi,
postajem i ja sama talas,
obalu daleku koji rubi.

Sedim na steni – ćutim i gledam
kako belina oblak sivi.
jedinom srcu zapovedam
da smelo, gordo do kraja živi,

da bude čovek, da ne vređa
ranu duboku koja već boli,
da tiho, tiho okrene leđa
onome koji ne zna da voli.

Mira Alečković

Dušan Radović - Tužna pesma

Živela jedna gospođa Klara
čudna i stara, vrlo stara...
I nije imala ni mamu, ni tetu,
nikoga, nikog na svetu.


Gospođa Klara je šest mačaka čuvala
na jastucima od žute svile.
Mašne im je krojila, mleko kuvala
pa su site i srećne bile -
belih mačaka šest.


A kad je umrla gospođa Klara,
čudna i stara, vrlo stara,
- jastuke od žute svile niko nije prao,
na doručak niko nije zvao,
a loviti miševe niko nije znao.


Tužne su, tužne i gladne bile,
zaspale su na jastucima od žute svile
i nikada se,
ah, nikad se više nisu probudile -
belih mačaka šest.

Branko Miljković - Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini


Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa


Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku

Tužna ljubavna pesma

Jedino će moj život doista umreti za mene,jednom,Jedino trava zna ukus zemljeJedino krv moja čezne za mojim srcem . .Kad ga napušta Vazduh je visok, ti si visok,visoka je tuga moja
Dolazi vreme da umiru konji
Dolazi vreme da ostare mašine
Dolazi vreme kad pada hladna kišaI sve žene imaju tvoju glavuI nose tvoje haljine
.Dolazi i neka velika bela ptica da snese mesec na nebo. - Nikita Stanesku