Осим килограма извештаја из стана жртве, Стаменковић је имао пуне руке посла. Напокон трагови који су могли да га одведу негде. Наиме, имао је списак позваних на пријем, на коме је Стојачић био. Прво што је урадио, упоредио је списак гостију са списком познаника и пријатеља Марковића, кога је готово сигурно убила иста особа. Није било истих особа на листама. Друга могућност је била да је Стојачић, срео девојку на неком другом месту где је отишао после пријема. Стаменковић реши да ипак не прави преране закључке, бар не пре него што испита све госте.
Гости са листе су, између осталог били и неки представници дипломатског кора, тако да није било нимало једноставно направити распоред који би одговарао Стаменковићу. Истовремено, инспектор се запрепастио колико су амбасадори и разни аташеи били вољни да му помогну у истрази. Након јутарње сесије интервјуа, упутио се ка Канадској амбасади, где је имао заказан састанак са амбасадором, господином Вербиком. Оставиши службене идентификације и пиштољ на портирници радницима обезбеђења, Стаменковића су одвели према башти у којој је седео г-дин Вербик и уживао у својој кафи. Стаменковић му се придружи и поручи еспресо. Само тренутак пошто се поздравио са амбасадором и продемонстрирао своје скормно знање енглеског, у башту су изашле још три особе. Први сектретар, саветник амбасадора и секретарица. Након краћег упознавања, инспектору је било објашњено да, ради ефикаснијег интервуја, амбасадор је по препоруци првог сектретара пристао да позове и секретарицу која ће преводити све, тако да инспеткор може да очекују квалитетну сарадњу. Стаменковић се, захвалио на енглеском и отворио своју малу црну свешцицу у коју је све писао.
- «Хтео бих да скренем пажњу, присутној господи, да нека питања која ћу поставити, могу да вас наведу да чујете више о случају него што јавност то зна, стога бих апеловао на вашу дискрецију... ствар је озвиљна и не бисмо желели да било како значајно узбуркамо јавност.» Стаменковић није био спремао овакав говор, тако да је и сам себе збунио поруком коју је хтео да пренесе. На сву срећу, преводиоц је била изузетно способна, млада девојка која је успела да то пренесе амбасадору онако како је Стаменковић то замислио.
Након одговора амбасадора, Стаменковић је био сигуран да нико после овог разговора неће о томе причати, а камоли износити било шта у јавност.
- «Током вечери, која је била последња за господина Стојачића, ви сте били на истом пријему на коме је и он био?» поче Стаменковић.
- «Тачно» девојка преведе речи амбасадора, иако је инспектор разумео све и без превода
- «Да ли сте познавали г. Стојачића?»
- «Господин амбасадор га је познавао, не лично али га је знао из виђења.»
- «Те вечери, да ли се сећате у ком друштву је био г. Стојачић.?»
- «Већи део вечери, г. Стојачић је провео у друштву својих пријатеља са којима је готово увек био виђен на пријемима. Г. Вербик је чуо да су то његови пријатељи са сквоша.»
- «Да ли је можда био виђен у неком, како бих рекао, женском друштву?»
- «Према речима, Стојачић је напустио пријем око 22 часа у пратњи једне даме.»
- «Како је изгледала, девојка... дама, са којом је Стојачић напустио пријем?»
- «Господин Вербик се извињава, али према његовом сећању, девојка је деловала релативно високо, имала је плаву косу. Коврџаву плаву косу и деловала је поприлично отмено.»
- «Да ли је и раније виђао, на неком од пријема ту девојку? Да ли је можда то нека његова пријатељица?»
- «Господин амбасадор се не сећа да ју је раније видео, али изгледа да је та дама оставила поприличан утисак на госте тог пријема. Такође, приметио је да је девојке комуникативна, али врло пристојно васпитана и добрих манира.»
- «Постоји ли нешто, што сте успели да запазите у вези ње, неки детаљ?»
- «Нажалост не, господин Вербик ју је само видео из даљине и боји се да не би био у стању да Вам поногне око детаља.»
- «Знате ли можда ко је сигурно разговарао са њом? Неко од Ваших познаника?»
- «Нажалост не.»
Стаменковић је поставио још неколико питања, и захвалио се на времену господину амбасадору. После учтивог поздрава, Стаменковић крену ка излазу. Сада је већ имао нешто детаљнији опис особе са којом је Стојачић напустио пријем. Изашавши на улицу Кнеза Милоша, зазвонио му је телефон. Упрво му је било јављено да је нађен џип Стојачића – у Крагујевцу. Ауто је нађен у једној споредној улици, без таблица. Таблице су биле у гепеку аутомобила. Стаменковић је питао да ли је Ранковићева кренула за Крагујевац, на шта је добио потврдан одговор. Имао је још једну вест. У кући је нађена још једна цедуљица на којој су биле исписане две вертикалне линије. Ранковићева мисли да је је то уствари римско «2» а да је на првој цедуљици уствари било римско један. Стаменковић је затражио да се испита чиме је исписана та римска двојка а и да се упореди са тим чиме је била исписана јединица.
Сео је у ауто и погледао на сат. Пре почетка поподневних интервјуа, имао је доста времена. Помислио је да би могао да попије кафу. Већ је знао где би је попио.
Прилазећи кафеу у коме је радила његова омиљена конобарица. Имао је прилике да кроз велико стакло види Нину у загрљају неког момка. Онај њен, помало неукротив осмех, јој је красио лице које је очигледно сијало срећом у тим тренутцима. Стаменковић још ниије био спреман да призна сам себи да му се Нина допадала више него што би му се допала било која згодна девојка на коју би налетео у свакодневним ситуацијама. Његов стомак, му стави до знања да тело, као саставни део његовог бића зна да му се конобарица допада. Само је наставио да иде, лагано скренувши поглед када су њене усне посрнуле према уснама њеног дечка. Двадесетак метара даље, сео је у кафе и поручио своју кафу. Без шећера овај пут.
* * *
Угруван, Мурић је изашао из канцеларије свог надређеног коме је рапортирао о јучерашњим збивањима на сајму и о томе како напредује случај. У рукама је имао подебљу фасциклу докумената, међу којима је био и цртеж особе која је за сада сматрана као први осумњичени за случај оног суровог убиства за које се терети. Осим лика убице, који је на слици био обријан до главе било је око 7-8 узорака отисака прстију који су нађени на вратима хале у коју је ушао убица пре Мурића. Шеф је похвалио Мурића за професионалност, када је спречио да било ко додирује врата, пошто му је измакао бегунац и успео да сачува све потенцијалне отиске прстију до доласка екипе. Чауре, које су остале на месту окршаја, нису имале никакве отиске прстију на себи. Као и она украдена Шкода у којој не био нађен леш, убица је очигледно пажљиво спремао сваки свој напад. Овај пут, када је убица био ухваћен неспреман – требало је искористити максимално.
Вративши се у канцеларију. Позвао је на радио везу патролу која се јошувек налазила испред Емине куће. Није било вести, значи, није се враћала кући. Од комшија нису могли сазнати када је отишла. На крају крајева – можда је девојка на одмору. То је био коментар једног од полицајаца којима је очигледно досадило чекање у колима на 30 степени. Након тога, Мурић је издејствовао дозволу да ипак уђе у стан и потражи колекцију тетоважа која би му помогла да можда изађе на име или макар надима особе која је пуцала на њега. Након напада, Мурић је све почео да доживљава некако лично. Знао је да то није баш професионално али му се није често дешавало да пуцају на њега.Макар не са намером да га убију.
Вративши се до Емине куће, овај пут у пратњи интервентне бригаде, покуцао је још једном на врата. Момци из интервентне полако опколише кућу, на сваки случај. Један од полицајаца је стао на необично меко тло. Погледавши испод себе, примети да је стао у блато. Вода је долазила из малог црева које је допирало из клима уређаја са зида. Клима је била укључена. Мурић је о томе био обавештен истог тренутка и он помисли како је мало нелогично оставити упаљен клима уређај и отићи, например, на море. Ушавши у кућу у којој је било мрачно, пошто су све ролетне биле спуштене, приметио је да је невероватно хладно. Заправо, добио је прави климатски шок. Разлика у температури је била преко 10 степени, што у први мах није било нимало пријатно. Упалио је светло. Ако је власник безобзиран потрошач електричне енергије који се не обазире на упозорења електро дистрибуције – онда пар упаљених лампи засигурно ништа неће променити. Сва врата, свих просторија су била отворена. Начуљивши уши, Мурић је био сигуран да је чуо воду, како цури.
- «Дакле, ова риба је највећи противник свега за шта се градска влада залаже. Овде се и струја и вода безобзирно троше.»
Звук воде је долазио из кухиње. Мурић је био сигуран да никога у кући нема. Ушавши у кухињу, приметио је да поред отоврених врата шпајиза стоје 2 огромна пластична плава бурета, затворена црним поклопцима. Затворио је воду. И упутио се према бурићима. Имао је осећај да постоји разлог зашто су ту. Отворио је прво буре и кисли мирис трушије му запљесну лице. Ако је постојало нешто што није подносио – онда је то био мирис киселог купуса. У туршији га је било превише. Паприке, карфиол и сво остало поврће које као да је створено да деци отежава уживање у месу и кромпиру. Запитао се, чему туршија, када је на располагању свеже поврће. Са руком на носу, поклопио је буре. На прозору је приметио кутију за шећер у коцки у којој су се налазиле штипаљке. Узео је једну и ставио на нос. У том истом тренутку, у просторију је ушао униформисани полицајац, који га је зачуђено погледао. Мурић, осетивши се необично са дрвеном штипаљком на носу, рече:
- «Не подносим мирис купуса – смета ми!»
Полицајац са неверицом погледа на инспектора и изађе из собе.
Мурић сигуран у штипаљку која му је чувала нос, крену ка другом бурету. Отворивши га, погледао је у буре. Поглед му је пресрео умртвљени тренутак ужаса који се видео на лицу обезглављене девојке, чија је глава била остављена поврх делова тела да дочека првог који је угледа. Раширених очију и широм отворених уста, призор ужасне смрти која ју је затекла је остала овековечена. То је било превише за Мурића, који се окренуо и повратио у судоперу.
Гости са листе су, између осталог били и неки представници дипломатског кора, тако да није било нимало једноставно направити распоред који би одговарао Стаменковићу. Истовремено, инспектор се запрепастио колико су амбасадори и разни аташеи били вољни да му помогну у истрази. Након јутарње сесије интервјуа, упутио се ка Канадској амбасади, где је имао заказан састанак са амбасадором, господином Вербиком. Оставиши службене идентификације и пиштољ на портирници радницима обезбеђења, Стаменковића су одвели према башти у којој је седео г-дин Вербик и уживао у својој кафи. Стаменковић му се придружи и поручи еспресо. Само тренутак пошто се поздравио са амбасадором и продемонстрирао своје скормно знање енглеског, у башту су изашле још три особе. Први сектретар, саветник амбасадора и секретарица. Након краћег упознавања, инспектору је било објашњено да, ради ефикаснијег интервуја, амбасадор је по препоруци првог сектретара пристао да позове и секретарицу која ће преводити све, тако да инспеткор може да очекују квалитетну сарадњу. Стаменковић се, захвалио на енглеском и отворио своју малу црну свешцицу у коју је све писао.
- «Хтео бих да скренем пажњу, присутној господи, да нека питања која ћу поставити, могу да вас наведу да чујете више о случају него што јавност то зна, стога бих апеловао на вашу дискрецију... ствар је озвиљна и не бисмо желели да било како значајно узбуркамо јавност.» Стаменковић није био спремао овакав говор, тако да је и сам себе збунио поруком коју је хтео да пренесе. На сву срећу, преводиоц је била изузетно способна, млада девојка која је успела да то пренесе амбасадору онако како је Стаменковић то замислио.
Након одговора амбасадора, Стаменковић је био сигуран да нико после овог разговора неће о томе причати, а камоли износити било шта у јавност.
- «Током вечери, која је била последња за господина Стојачића, ви сте били на истом пријему на коме је и он био?» поче Стаменковић.
- «Тачно» девојка преведе речи амбасадора, иако је инспектор разумео све и без превода
- «Да ли сте познавали г. Стојачића?»
- «Господин амбасадор га је познавао, не лично али га је знао из виђења.»
- «Те вечери, да ли се сећате у ком друштву је био г. Стојачић.?»
- «Већи део вечери, г. Стојачић је провео у друштву својих пријатеља са којима је готово увек био виђен на пријемима. Г. Вербик је чуо да су то његови пријатељи са сквоша.»
- «Да ли је можда био виђен у неком, како бих рекао, женском друштву?»
- «Према речима, Стојачић је напустио пријем око 22 часа у пратњи једне даме.»
- «Како је изгледала, девојка... дама, са којом је Стојачић напустио пријем?»
- «Господин Вербик се извињава, али према његовом сећању, девојка је деловала релативно високо, имала је плаву косу. Коврџаву плаву косу и деловала је поприлично отмено.»
- «Да ли је и раније виђао, на неком од пријема ту девојку? Да ли је можда то нека његова пријатељица?»
- «Господин амбасадор се не сећа да ју је раније видео, али изгледа да је та дама оставила поприличан утисак на госте тог пријема. Такође, приметио је да је девојке комуникативна, али врло пристојно васпитана и добрих манира.»
- «Постоји ли нешто, што сте успели да запазите у вези ње, неки детаљ?»
- «Нажалост не, господин Вербик ју је само видео из даљине и боји се да не би био у стању да Вам поногне око детаља.»
- «Знате ли можда ко је сигурно разговарао са њом? Неко од Ваших познаника?»
- «Нажалост не.»
Стаменковић је поставио још неколико питања, и захвалио се на времену господину амбасадору. После учтивог поздрава, Стаменковић крену ка излазу. Сада је већ имао нешто детаљнији опис особе са којом је Стојачић напустио пријем. Изашавши на улицу Кнеза Милоша, зазвонио му је телефон. Упрво му је било јављено да је нађен џип Стојачића – у Крагујевцу. Ауто је нађен у једној споредној улици, без таблица. Таблице су биле у гепеку аутомобила. Стаменковић је питао да ли је Ранковићева кренула за Крагујевац, на шта је добио потврдан одговор. Имао је још једну вест. У кући је нађена још једна цедуљица на којој су биле исписане две вертикалне линије. Ранковићева мисли да је је то уствари римско «2» а да је на првој цедуљици уствари било римско један. Стаменковић је затражио да се испита чиме је исписана та римска двојка а и да се упореди са тим чиме је била исписана јединица.
Сео је у ауто и погледао на сат. Пре почетка поподневних интервјуа, имао је доста времена. Помислио је да би могао да попије кафу. Већ је знао где би је попио.
Прилазећи кафеу у коме је радила његова омиљена конобарица. Имао је прилике да кроз велико стакло види Нину у загрљају неког момка. Онај њен, помало неукротив осмех, јој је красио лице које је очигледно сијало срећом у тим тренутцима. Стаменковић још ниије био спреман да призна сам себи да му се Нина допадала више него што би му се допала било која згодна девојка на коју би налетео у свакодневним ситуацијама. Његов стомак, му стави до знања да тело, као саставни део његовог бића зна да му се конобарица допада. Само је наставио да иде, лагано скренувши поглед када су њене усне посрнуле према уснама њеног дечка. Двадесетак метара даље, сео је у кафе и поручио своју кафу. Без шећера овај пут.
* * *
Угруван, Мурић је изашао из канцеларије свог надређеног коме је рапортирао о јучерашњим збивањима на сајму и о томе како напредује случај. У рукама је имао подебљу фасциклу докумената, међу којима је био и цртеж особе која је за сада сматрана као први осумњичени за случај оног суровог убиства за које се терети. Осим лика убице, који је на слици био обријан до главе било је око 7-8 узорака отисака прстију који су нађени на вратима хале у коју је ушао убица пре Мурића. Шеф је похвалио Мурића за професионалност, када је спречио да било ко додирује врата, пошто му је измакао бегунац и успео да сачува све потенцијалне отиске прстију до доласка екипе. Чауре, које су остале на месту окршаја, нису имале никакве отиске прстију на себи. Као и она украдена Шкода у којој не био нађен леш, убица је очигледно пажљиво спремао сваки свој напад. Овај пут, када је убица био ухваћен неспреман – требало је искористити максимално.
Вративши се у канцеларију. Позвао је на радио везу патролу која се јошувек налазила испред Емине куће. Није било вести, значи, није се враћала кући. Од комшија нису могли сазнати када је отишла. На крају крајева – можда је девојка на одмору. То је био коментар једног од полицајаца којима је очигледно досадило чекање у колима на 30 степени. Након тога, Мурић је издејствовао дозволу да ипак уђе у стан и потражи колекцију тетоважа која би му помогла да можда изађе на име или макар надима особе која је пуцала на њега. Након напада, Мурић је све почео да доживљава некако лично. Знао је да то није баш професионално али му се није често дешавало да пуцају на њега.Макар не са намером да га убију.
Вративши се до Емине куће, овај пут у пратњи интервентне бригаде, покуцао је још једном на врата. Момци из интервентне полако опколише кућу, на сваки случај. Један од полицајаца је стао на необично меко тло. Погледавши испод себе, примети да је стао у блато. Вода је долазила из малог црева које је допирало из клима уређаја са зида. Клима је била укључена. Мурић је о томе био обавештен истог тренутка и он помисли како је мало нелогично оставити упаљен клима уређај и отићи, например, на море. Ушавши у кућу у којој је било мрачно, пошто су све ролетне биле спуштене, приметио је да је невероватно хладно. Заправо, добио је прави климатски шок. Разлика у температури је била преко 10 степени, што у први мах није било нимало пријатно. Упалио је светло. Ако је власник безобзиран потрошач електричне енергије који се не обазире на упозорења електро дистрибуције – онда пар упаљених лампи засигурно ништа неће променити. Сва врата, свих просторија су била отворена. Начуљивши уши, Мурић је био сигуран да је чуо воду, како цури.
- «Дакле, ова риба је највећи противник свега за шта се градска влада залаже. Овде се и струја и вода безобзирно троше.»
Звук воде је долазио из кухиње. Мурић је био сигуран да никога у кући нема. Ушавши у кухињу, приметио је да поред отоврених врата шпајиза стоје 2 огромна пластична плава бурета, затворена црним поклопцима. Затворио је воду. И упутио се према бурићима. Имао је осећај да постоји разлог зашто су ту. Отворио је прво буре и кисли мирис трушије му запљесну лице. Ако је постојало нешто што није подносио – онда је то био мирис киселог купуса. У туршији га је било превише. Паприке, карфиол и сво остало поврће које као да је створено да деци отежава уживање у месу и кромпиру. Запитао се, чему туршија, када је на располагању свеже поврће. Са руком на носу, поклопио је буре. На прозору је приметио кутију за шећер у коцки у којој су се налазиле штипаљке. Узео је једну и ставио на нос. У том истом тренутку, у просторију је ушао униформисани полицајац, који га је зачуђено погледао. Мурић, осетивши се необично са дрвеном штипаљком на носу, рече:
- «Не подносим мирис купуса – смета ми!»
Полицајац са неверицом погледа на инспектора и изађе из собе.
Мурић сигуран у штипаљку која му је чувала нос, крену ка другом бурету. Отворивши га, погледао је у буре. Поглед му је пресрео умртвљени тренутак ужаса који се видео на лицу обезглављене девојке, чија је глава била остављена поврх делова тела да дочека првог који је угледа. Раширених очију и широм отворених уста, призор ужасне смрти која ју је затекла је остала овековечена. То је било превише за Мурића, који се окренуо и повратио у судоперу.
Srecan ti Bozic !
.............................cekamo nastavak covece
