Taj romanticni Balasevic

...Nikad ne pričaju o njoj,
a ja se ne raspitkivam;
ukrstim politru i noć,
i na taj krst se, tu i tamo, prikivam.

Već me i Dunav pretiče,
moja me senka spotiče,
al' ništa me se ne tiče,
i malo šta me pomera i dotiče
sem, možda, nje...

Jednom

Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad reče mi: "Ti si mlad...
Ti ćeš dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me šine pod točak mašine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom,
i sve što već sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lišće,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos'n Čeda i još jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio...

I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.

Za mene je ovo pesma za udzbenik...

Portret zivota mog

Mesec prosipa bokal fosfora
Vitraz mraza na oknu prozora
Jedne noci ko ova znace Bog
Doslikacu portret zivota svog

Silueta se davno nazire
Neko uzdahne, neko zazire
Isto vide, a razno tumace
Djavo prste u farbu umace

Prave si boje dodala
Na taj portret zivota mog
Talase plave, nijansu lave
Vrtloge zelenog...

I lila tamnu ceznjivu,
I boju breskve neznu
I sramezljivu
Svetlo sivu nepogresivu

Roze nadjoh medj' starim pismima
Modru vrpcu nad teskim mislima
Ukrah ridju iz pera drozdova
Laki purpur iz prvih grozdova...

Uzeh oker sa svece svecarske
Drap sa svilene masne becarske
Mrku s tambure tuznih tonova
A cinober sa nosa klovnova

Prave si boje dodala
Na taj portret zivota mog
Talase plave, nijansu lave
Vrtloge zelenog...

A crnu nisi stedela
Ali bez nje bi bela,
Jos izbledela
Bez crne bela ne bi vredela

Srce je moje napuklo
K'o kora starog bagrema
Al' u tvom oku
Kao lane zadrema.

I jedva kao sapat ti
Nicu po uglovima
Zlatne paprati
Pramen sna u sliku navrati

Vetar dokono senke spopada
Huk u ambis tisine propada
Jedne noci k'o ova, znace Bog
Doslikacu portret zivota svog

Pred zadnji sneg

Kad zadnju brazdu zaorem
po tragu senke rodine
procvace zimske ruzice
po prvi put te godine

Naice studen atarom
kao regiment oklopni
i bicu samo mirna vlat
kad okopni

Ja nemam nigdi nikoga
al' moja prica prosta je
stogod ih manje zavoles
manje ti njih nedostaje

I nisam kadar svindlati
za sobom skele paliti
da silom steknem nekog
kom cu faliti

Znam, duso, obeco sam da te necu pominjati
bogarati i sudbinu proklinjati
u varos se preseliti
orcati i veselit
obeco sam srca teska
obeco sam, al' ***** ga

Kad zadnji cokot zagrnem
pod skute Svetog Damjana
u bokal bistre plemenke zapasce trunka tamjana

Strahovi mladi umiru
pricu sam kraju priveo
jos onda kada sam
i njih nadziveo

Znam, mila, obeco sam da cu makar
za bestiju
i da cu naci lepsu, bolju i vestiju
nemeskinju, gospodicnu
ni po cemu tebi slicnu
obeco sam srca teska
obeco sam, al' ***** ga

I utom pasce i zadnji sneg
preko svih prvih snegova
a perce andjela je teg
spram svih zemaljskih tegova

Spreman je Onaj varati
olovni kantar skovati
al' danas vise ne bih trebo psovati

Evo pesma za sredu !
Ko da je za danas napisana

Ankica

Kroz tanusnu maglu
kao zejtin po staklu
dan se razliva tih
mislim sreda, cetvrtak
il' vec neki od njih
Najtise sto moze
ko sa predstave lose
iskradam se iz sna
iz ogledala viri jedan stariji ja

A nad Novim Sadom
vetar kinji oblake
pocinje jos jedan dan
bez nje

Drugari u frci
svi su tuzni k'o Grci
krupnih predloga par
kad ono, sto marona do prvog
im zavrsava stvar

Na starom Trgu Slobode
vecna revija mode
i srce strucka na tren
neki plesuci mantil, ne, nije njen

A nad Novim Sadom
vetar konje propinje
prolazi jos jedan
dan bez nje

Kod Lazice Puza je podnosljiva guzva
katkad poduprem sank
i tako, a stara garda iz kvarta
jos se lozi na fank

I proturaju price da sve curice lice
kad je casa pri dnu
pa dobro, mozda jedna na drugu
ali nikad na nju

A nad Novim Sadom
vetar kaci ordenje
prolazi jos jedan dan
bez nje

I lelujam u centru kao fenjer na vetru
jesen protresa skut
ne vredi, potrebno je bar dvoje
da se ukrsti put

Zamrzavam sliku na poznatom liku
dok se sunjam u san
da ne primete tamo
da sam odsutan

A nad Novim Sadom
primirje
prolazi jos jedan
dan bez nje

Poluuspavanka

Hej, otkači slepove,
nanišani jutro i pusti tu stvar, neka klizi.
Postoje kod Amera reči za to,
take it easy, lutko lepa,
zrela se breskva nebom cepa.

U kosu me zadeni,
ko malenu sedefnu šnalu me skri iza temena,
svi satovi svemira žure, mi imamo vremena,
puna kapa,
noć i nas dvoje, stara klapa.

Nije ovo uspavanka, pesma gnjavanka,
buenas noches, chiquita.
To smo smislili vrag i ja, to je magija,
tajni prolaz kroz noć.
Baš polaze galije do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije, zatvori oči...

U tajnoj sam misiji,
moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj pučini,
a ja sam na ovoj planeti da sretnom te učinim,
spavaj samo,
ne znaju oni šta mi znamo.

Nije ovo sweet baby dream,
glupi evergreen, nema ljutnje, Sinatra.
Ova pesma te voli sva,
to je molitva za još jedan lep san.
O, ne boj se granica i naslovnih stranica
nema tih glupih stanica na putu do jutra

Nije ovo uspavanka...

Te noći sam joj oćutao najlepše reći koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje
raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari Žita priviđa samo
onda kad se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je
osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice
misli, i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna
se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne
pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje
kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje
kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad
ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i
neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli
Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši
se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla
izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš
ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i
prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu
kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a
godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
*****
Dordje Balasevic- Jedan od onih zivota

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena...
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili p'ola dva, i ona će negde zastati pod
zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće...
I onda će znati...
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam
jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam
poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina...
Da...
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Štedeći se...
Učeći se kako ću najbolje voleti nju... Kada je konačno nađem...

U duboki i zagonetni bunar njenog pogleda ubacio sam šapat jednog malog poljupca, kao
sjajni srebrni novčić, ali on je zalutao negde na dugom putu do dna...

Biti il' ne biti, pitanje je sad. Biti konj pa cutati, ili ne bit konj. Nego magarac. Pa odgovoriti...
Dilema i ne pruza neke mogucnosti, ali, kad vec do nje dolazimo, priznajem da sam cesce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa sta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato sto tegli,rmbaci i dopusta da ga jasu.
Ja sam za magarca.
Gore navedeni je, doduse, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali to se desava svakoj licnosti koja ne dopusta da prave konja od nje.........

Nisam video da ima tema za Djoleta.....

stvarno ima prelepe pesme....ali stvarno

Menuet

U pet i petnaest je zvonio sat
jednoga jutra na kraju leta,
u šest i deset je kretao voz
s nekog perona na kraju sveta,
mene je čekao taj voz.

Kraj mojih nogu je spavao pas,
rekoh mu tiho, hej, beži odatle,
otvorih vrata, izađoh na trem
na kom su cvetale bele muškatle.
Pomislih, to je možda taj dom.

Nije me čula, mirno je snila svoje lepeze
i sveće, i čipke.
Snila je dane, mirne i nežne,
ko crno-bele klavirske tipke,
a u životu, sama na svetu
u menuetu tražila spas.

Siđoh pred kućcu na prašnjavi put,
ko neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio taj vitez za nju,
mada mi govore da sam Don Kihot,
al' to je sasvim druga stvar.

Bila je zvezda, bila je pesma,
svaki dan druga, a večito ista.
Snila je dobra stara vremena
i svog Šopena, i Baha, i Lista.
Možda će sama, u grubom svetu,
u menuetu naći svoj mir.

Od tad je prošao vek ili dva.
Javi se retko, ponekom kartom.
I ko zna gde je, ne želim da zna
koliko čeznem za dalekim martom,
kad sam je sreo prvi put.

Bila je zvezda, bila je pesma...

Jos uvek lutam. Gde je kraj puta?
Pamte me mnoge provincijske pruge,
kriju me mračne, jeftine krčme,
noći su ponekad guste i duge.

Nestajem tada u nekom svom svetu
i menuetu, i menuetu...

Došao je i taj dannnnn

Koncert je ....paaaaa...trt !
Puno priče malo pesme, puno starih fora koje smo mi koji idemo redovno na koncerte već više x čuli...
Da li možete da zamislite koncert bez D moll-a, Naposletku, Provincijalke????
Bez odlazi cirkus na kraju ?
Bez bisa?

Žali bože sto nije svirao kao do sad , jer ideja o kontaktu sa publikom je propala. Nit smo bili u kontaktu sa njim, nit se sedelo u krug , nit je bilo bas konforno.
U sred Sava Centra mi 4 h sedimo na plastičnim stolicama.

Po meni najgori propust su bila nenumerisana mesta , pa se utrcavalo i sedalo ko gde stigne po sistemu snadji se. Pola sale ništa videlo nije.

Obozavam Balaševića i mislim da je genije al ovo je promašaj decenije.

aaaaa....zato ti kasnis...
cuj nije pevao neke pesme...a opet je trajalo 4 sata
ko kod nikoga..jel tako...