Вече је било лепљиво и спарно. Стаменковић је изашао из службеног Пежоа чије су ротације уносиле нервозу међу окупљене људе. У то време, поглед са Авале је био непревазиђен. Стаменковић је имао тачно једну секунду да ужива у њему пре него што се упутио ка кући убијеног Стојачића. У дворишту, крај базена седели су, очигледно супруга Стојачића и његов мали син. Сцена је била потресна, и туга је тресла ваздух. Стаменковић се упути ка спаваћој соби, не обраћајући превише пажње на емоције које су кружиле. Прстима је прешао преко чела и пажљиво саслушао Ранковићеву која му је износила неке прве чињенице. Осим што је био ожењен и што је имао малог сина, сазнао је да је Стојачић био успешан бизнисмен који се бавио трговином и некретнинама. Искрварио је на смрт пре једно 4 дана. Леш је пронашла супруга када се вратила са мора са дететом. Ауто господина је украден и већ се тражи. Стаменковић је пажљиво слушао извештај Ранковићеве која није могла да не примети да су убиства повезана, према начину извршења.
- «Понови, молим те... оно што си задње рекла.» Рече Стаменковић строго.
- «Мислим да имамо посла са серијским убицом.»
- «Осим што си то повезала са убиством оног дечка из Алексинца, који је исто сурово убијен хладним оружјем... шта још повезује ова два случаја?»
- «Па, у оба случаја смрт је наступила после сношаја. У оба случаја, убица је некако користио храну»
Стаменковић настави да пажљиво слуша Ранковићеву.
- «Мислим да ћемо наћи исте елементе ДНК по кући као што смо нашли и код оног дечка»
- «Битно је да нађемо ауто» рече Стаменковић готово одсутно.
- «Радимо на томе»
- «Мада постоје и разлике, прошли пут је био коришћен један нож, а сада неколико.» Закључи Стаменковић.
- «Слажем се...» поче Ранковићева
- «И још нешто претражите све фијоке и направите листу пријатеља и познаника, поново идемо у реконструкцију... морамо да видимо где је био и шта је радио... док му је жена била на одмору...»
- «Да ли мислите да је случајно што су и један и други били у вези?» Упита Ранковићева као да проверава неку своју тероију.
- «Па, бојим се да то није баш скроз исправно. Онај момак није био ожењен. Како је могла да зна да је у вези?» Рече Стаменковић, као да је покушао да оспори теорију Ранковићеве.
- «Могуће, а можда је знала»
- «Сазнаћемо када је ухватимо» необавезно рече Стаменковић и поче да преврће по роковнику преминулог.
Пажљиво је прегледао подебљу свешчицу у фином, кожном омоту и приметио да у протеких пар дана није било белешки и да се прва предходна односи на састанак од пре четири дана.
- «Интересантно... значи пријем» Промрмља Стаменковић себи у браду.
Преписао је детаље о пријему који је посетио преминули. Стаменковић је прошетао по кући и поново покушао да реконструише збивања непосредно пред смрт жртве.
Предпоставио је да се жртва упознала са убицом на пријему. Готово сигурно је да је убица иста жена која је убила оног момка, осим ако и један и други нису тајно били хомосексуалци. Није могао да се сузджи од те помисли, јер на крају крајева – то је била реална могућност. Мада, мало вероватна.
- «Значи, жена му је на мору, он одлази на пријем» поче тихо, наглас да размишља Стаменковић. «упознаје неку девојку, или среће стару познаницу...»
Након кратке паузе, и разгледања садржаја фрижидера настави да прича сам са собом.
- «Не, вероватно је млада и згодна, нешто попут оне мале Нине...» Ујео се за језик и помислио како је крајње време да престане да размишља наглас.
* * *
Мурић је обишао већ седам тату студија. Стао је испред једног мањег студија и ушао у просторију облепљену сликама тетоважа и цртежима. Иза преграде, видео је како кратко ошишани младић са истетовираним рукама прави тетоважу једној девојци на стомаку. Није имао прилике да види шта. Такође није имао намеру да га прекида у послу. Видевши да је неко ушао младић викну према малим отвореним вратима у углу просторије:
- «Анице, дођи овамо»
Убрзо у просторију је ушла бледуњава девојка са тоном шминке на лицу и још толико метала у ушима, обрвама, уснама и носу. Њен осмех, иако је био љубак, деловао је попут увреде конзервативним стандардима лепоте.
- «Изволи» рече тихим али дубоким гласом
- «Да ли си видела овакву тетоважу, или можда знаш ко би је можда могао направити?»
Мурић је ставио слику тетоваже на сто и поред ње скицу цртежа.
- «Ми је сигурно нисмо радили» Рече девојка одсутно
- «Сигурни сте?»
- «Наравно, ми имамо и каталог свих тетоважа које смо направили, а ја их листам сваки дан. Знам да то није код нас прављено.»
- «Да ли знате где бих можда могао да нађем нешто више информације о томе?»
- «Па, има једна девојка што скупља слике тетоважа. Сви знају за њу. Мала добро плаћа за слике.»
Мурић је пажљиво слушао излагање девојке и био је спреман да запише адресу, телефон или било шта друго што би га могло довести до каталога тетоважа. Девојка извади дебелу црну свеску испод стола и поче да преврће странице, тражећи телефон девојке којој су сви у граду продавали слике тетоважа.
- «Ево је. Ема, се зове... ово јој је телефон кућни....»
Телефон је био записан и инспектор се захвалио Аници на сарадњи. Погледао је према девојци које је сада већ устајала и гледала на уметничко дело које је красило њен стомачић. Око пупка јој је сада сијало право сунце древних Маја. Мурић није могао да се суздржи а да не прокоментарише.
- «Сада ми је дефинитивно јасно како то да се све врти око сунца»
Девојка се само насмешила и он изађе.
Са мобилног је позвао централу и затражио адресу телефонског броја који је управо добио. Ема је живела у Манасијевој улици. Сео је у кола и кренуо према Сењаку. Убрзо је стигао испред њене куће. Погледао је преко ограде и затекао неуредан врт. Светла у кући су била погашена иако је било касно, али Мурић реши да ипак позвони на врата. Још једном се осврнуо и видевши да нема никога позвонио. Преко пута Емине куће, се налазила полуразрушена кућа на малом плацу. Прозори су били полупани и било је очигледно да ту нико не живи. Оно што није могао да види је био мушкарац који је седео далеко у сенци, насупрот прозора са којег је могао да види Мурића како звони Еми на врата. Својим широким раменима је био наслоњен на зид док су продорне плаве очи пажљиво пратиле Мурића. Рошаво лице, са пуно ожиљака од богиња а вероватно и од бубуљица се искривило у једној болној гримаси која је требала да личи на осмех. Очи се сузише и танке обрве направише лук.
Мурић се вратио у кола, решивши да Ема није код куће и позвао патролу да се јави на наведену адресу и да сачекају да се станарка врати. Пре него што се одвезао одатле, још једном је погледао околину и не приметивши ништа сумњиво, напусти улицу. После пар минута из напуштене рушевине изаће неми посматрач. Погледао је на сат, поред ког се јасно видела тетоважа делфина. У тренутку када је подизао поглед са сата, приметио је Мурићев ауто како се враћа у улицу. Нервозно је погледао око себе и помислио да ако почне да бежи да ће аутоматски бити сумњив. Ставио је руке у џепове и кренуо мирно у сусрет долазећим колима.
Инспектор је решио да се врати и да пита комшије да ли имају представу када би се њихова комшиница могла вратити. Био је нестрпљив, што је било и разумљиво будући да је хтео да реши случај што пре. Пролазећи пред младића са рукама у џеповима, помислио је да га не негде видео. Стигавши поново испред Емине куће, погледао је у ретровизор и сетио се да је срео овог момка на степеништу СУП-а. Тада му се извинио што га је случајно закачио. Превише случајности. Мурић се окренуо према момку и повикао:
- «Хеј момак, стани молим те да те нешто питам...»
Овај се није окретао нити се обазирао на позив. Мурић крену према њему, лагано трчећи, сада већ са руком на пиштољу. Био је на свега двадесетак метара од њега када је поново викнуо.
- «Стани, маму ти ј***.»
Момак стаде и окрете се полако.
- «Ј*** те, што се ниси одмах окренуо када сам те звао?» Упита Мурић и настави лагано да иде према младићу.
- «Нисам те чуо» Одврати овај спремно
- «Шта радиш овде?»
- «Овде станујем, у Ситничкој улици»
- «Дај да ти видим личну карту»
Момак извади десну руку из џепа и откопча педерушу истом руком не вадећи леву из џепа. Мурић је тада скинуо сигурносну копчу са своје футроле. У делићу секунде момак извади пиштољ из педеруше и испали два хитца према Мурићу. Чим је угледао црни предмет у рукама момка, Мурић се бацио иза паркираног Југа. Два нитца су пролетела на сасвим безбедној удаљености од Мурића који је сада већ имао свој пиштољ спреман да узврати паљбу. Погледао је опет према месту где је до малопре стајао нападач, и није видео никога. Истрчао је из свог заклона и трком се упутио ка кући на ћошку за који је умакао нападач. Провирио је само на терен и видео је страну на коју је побегао момак. Потрчао је за њим свестан да ће ускоро стићи помоћ, а ако је неко од комшија пријавио пуцњаву – ето и интервентне ускоро. Зашавши у другу улицу којом је нападач побегао помислио је да га је изгубио. Са обе стране су биле куће са релативно високим оградама и баштама. Са његове десне стране се зачу лавеж паса и он потрча у праву буке. Чучнуо је код лимене ограде и полако одоздо отворио врата, тако да може да боље сагледа могуће препреке. Видео је пса који је лајао управцу жбуња које се јошувек померало. Готово сигурно је туда побегао. Скочио је и протрчао поред избезумљеног пса коме је ланац био превише кратак да би адекватно напао било ког од уљеза који су управо погазили розе руже у врту.
Бегунац је већ био стигао до подножја моста који је пролазио поред сајма. Мурић потрча за њим. На станци, људи су чекали трамвај и било је превише опасно пуцати на нападача. Мурић је почео да се спушта али му је тло измакло испод ногу и он се суноврати низ стрмину. Пао је, угруван али је видео како бегунац одлази према подземном пролазу који га је могао извести на сајам. Потрчао је према њему, сада већ поцепаних панталона и раскрвављених лактова. Обојица су нестали у подземном пролазу. Мурић угледа како се бегунац пење према сајму и помисли да ће га ту можда зауставити неко из обезбеђења сајма. Зачу два хитца и жмарци му прођоше низ врат. Убрзо је видео радника обезбеђења како јауче на земљи погођен са два хитца у колена. Сада већ на чистини, Мурић је видео мету и пуцао три пута на бегунца. Један метак је нашао свој циљ. Нападач је био погођен у десну руку. Само је погледао према рањеном човеку из обезбеђења и наставио потеру. Изашавши на чистину, угледа бенгунца како улази у једну од хала, које су личиле на пијаце са кровом, пре него хале каквог сајма. Потрчао је за њим и ушавши у гужву схватио да ће бити изузетно тешко сада наћи бегунца. Тумарајући по хали и препадајући људе који су га избезумљено гледали, схватио је да чак више није у прилици да прати крвави траг који се до тада видео на поду. Уморан, исцрпљен и сможден, стао је ослонивши се длановима на колена и дишући попут звери. Као да га је сав умор потере стигао баш ту. Међу тонама робе увезене из Кине.
* * * *
Око руке му је била чврсто везана марама коју је успео да током потере украде са једног од штандова. На сву срећу, марама је била већ везана на глави једне лутке, тако да када ју је скинуо једино што му је преостајало је да је причврсти. Сео је са спољашње стране једне од хала, док није повратио дах. Онда се мирно упутио у "шетњу" крај реке, док није стигао до Бранковог Моста. Био је близу куће. Мурић је изгледа био бољи стрелац него што је он мислио. Да не помињемо кондицију коју је имао. Метак је само окрзнуо Сергеја, али то је била довољна опомена да се идући пут припази
- «Понови, молим те... оно што си задње рекла.» Рече Стаменковић строго.
- «Мислим да имамо посла са серијским убицом.»
- «Осим што си то повезала са убиством оног дечка из Алексинца, који је исто сурово убијен хладним оружјем... шта још повезује ова два случаја?»
- «Па, у оба случаја смрт је наступила после сношаја. У оба случаја, убица је некако користио храну»
Стаменковић настави да пажљиво слуша Ранковићеву.
- «Мислим да ћемо наћи исте елементе ДНК по кући као што смо нашли и код оног дечка»
- «Битно је да нађемо ауто» рече Стаменковић готово одсутно.
- «Радимо на томе»
- «Мада постоје и разлике, прошли пут је био коришћен један нож, а сада неколико.» Закључи Стаменковић.
- «Слажем се...» поче Ранковићева
- «И још нешто претражите све фијоке и направите листу пријатеља и познаника, поново идемо у реконструкцију... морамо да видимо где је био и шта је радио... док му је жена била на одмору...»
- «Да ли мислите да је случајно што су и један и други били у вези?» Упита Ранковићева као да проверава неку своју тероију.
- «Па, бојим се да то није баш скроз исправно. Онај момак није био ожењен. Како је могла да зна да је у вези?» Рече Стаменковић, као да је покушао да оспори теорију Ранковићеве.
- «Могуће, а можда је знала»
- «Сазнаћемо када је ухватимо» необавезно рече Стаменковић и поче да преврће по роковнику преминулог.
Пажљиво је прегледао подебљу свешчицу у фином, кожном омоту и приметио да у протеких пар дана није било белешки и да се прва предходна односи на састанак од пре четири дана.
- «Интересантно... значи пријем» Промрмља Стаменковић себи у браду.
Преписао је детаље о пријему који је посетио преминули. Стаменковић је прошетао по кући и поново покушао да реконструише збивања непосредно пред смрт жртве.
Предпоставио је да се жртва упознала са убицом на пријему. Готово сигурно је да је убица иста жена која је убила оног момка, осим ако и један и други нису тајно били хомосексуалци. Није могао да се сузджи од те помисли, јер на крају крајева – то је била реална могућност. Мада, мало вероватна.
- «Значи, жена му је на мору, он одлази на пријем» поче тихо, наглас да размишља Стаменковић. «упознаје неку девојку, или среће стару познаницу...»
Након кратке паузе, и разгледања садржаја фрижидера настави да прича сам са собом.
- «Не, вероватно је млада и згодна, нешто попут оне мале Нине...» Ујео се за језик и помислио како је крајње време да престане да размишља наглас.
* * *
Мурић је обишао већ седам тату студија. Стао је испред једног мањег студија и ушао у просторију облепљену сликама тетоважа и цртежима. Иза преграде, видео је како кратко ошишани младић са истетовираним рукама прави тетоважу једној девојци на стомаку. Није имао прилике да види шта. Такође није имао намеру да га прекида у послу. Видевши да је неко ушао младић викну према малим отвореним вратима у углу просторије:
- «Анице, дођи овамо»
Убрзо у просторију је ушла бледуњава девојка са тоном шминке на лицу и још толико метала у ушима, обрвама, уснама и носу. Њен осмех, иако је био љубак, деловао је попут увреде конзервативним стандардима лепоте.
- «Изволи» рече тихим али дубоким гласом
- «Да ли си видела овакву тетоважу, или можда знаш ко би је можда могао направити?»
Мурић је ставио слику тетоваже на сто и поред ње скицу цртежа.
- «Ми је сигурно нисмо радили» Рече девојка одсутно
- «Сигурни сте?»
- «Наравно, ми имамо и каталог свих тетоважа које смо направили, а ја их листам сваки дан. Знам да то није код нас прављено.»
- «Да ли знате где бих можда могао да нађем нешто више информације о томе?»
- «Па, има једна девојка што скупља слике тетоважа. Сви знају за њу. Мала добро плаћа за слике.»
Мурић је пажљиво слушао излагање девојке и био је спреман да запише адресу, телефон или било шта друго што би га могло довести до каталога тетоважа. Девојка извади дебелу црну свеску испод стола и поче да преврће странице, тражећи телефон девојке којој су сви у граду продавали слике тетоважа.
- «Ево је. Ема, се зове... ово јој је телефон кућни....»
Телефон је био записан и инспектор се захвалио Аници на сарадњи. Погледао је према девојци које је сада већ устајала и гледала на уметничко дело које је красило њен стомачић. Око пупка јој је сада сијало право сунце древних Маја. Мурић није могао да се суздржи а да не прокоментарише.
- «Сада ми је дефинитивно јасно како то да се све врти око сунца»
Девојка се само насмешила и он изађе.
Са мобилног је позвао централу и затражио адресу телефонског броја који је управо добио. Ема је живела у Манасијевој улици. Сео је у кола и кренуо према Сењаку. Убрзо је стигао испред њене куће. Погледао је преко ограде и затекао неуредан врт. Светла у кући су била погашена иако је било касно, али Мурић реши да ипак позвони на врата. Још једном се осврнуо и видевши да нема никога позвонио. Преко пута Емине куће, се налазила полуразрушена кућа на малом плацу. Прозори су били полупани и било је очигледно да ту нико не живи. Оно што није могао да види је био мушкарац који је седео далеко у сенци, насупрот прозора са којег је могао да види Мурића како звони Еми на врата. Својим широким раменима је био наслоњен на зид док су продорне плаве очи пажљиво пратиле Мурића. Рошаво лице, са пуно ожиљака од богиња а вероватно и од бубуљица се искривило у једној болној гримаси која је требала да личи на осмех. Очи се сузише и танке обрве направише лук.
Мурић се вратио у кола, решивши да Ема није код куће и позвао патролу да се јави на наведену адресу и да сачекају да се станарка врати. Пре него што се одвезао одатле, још једном је погледао околину и не приметивши ништа сумњиво, напусти улицу. После пар минута из напуштене рушевине изаће неми посматрач. Погледао је на сат, поред ког се јасно видела тетоважа делфина. У тренутку када је подизао поглед са сата, приметио је Мурићев ауто како се враћа у улицу. Нервозно је погледао око себе и помислио да ако почне да бежи да ће аутоматски бити сумњив. Ставио је руке у џепове и кренуо мирно у сусрет долазећим колима.
Инспектор је решио да се врати и да пита комшије да ли имају представу када би се њихова комшиница могла вратити. Био је нестрпљив, што је било и разумљиво будући да је хтео да реши случај што пре. Пролазећи пред младића са рукама у џеповима, помислио је да га не негде видео. Стигавши поново испред Емине куће, погледао је у ретровизор и сетио се да је срео овог момка на степеништу СУП-а. Тада му се извинио што га је случајно закачио. Превише случајности. Мурић се окренуо према момку и повикао:
- «Хеј момак, стани молим те да те нешто питам...»
Овај се није окретао нити се обазирао на позив. Мурић крену према њему, лагано трчећи, сада већ са руком на пиштољу. Био је на свега двадесетак метара од њега када је поново викнуо.
- «Стани, маму ти ј***.»
Момак стаде и окрете се полако.
- «Ј*** те, што се ниси одмах окренуо када сам те звао?» Упита Мурић и настави лагано да иде према младићу.
- «Нисам те чуо» Одврати овај спремно
- «Шта радиш овде?»
- «Овде станујем, у Ситничкој улици»
- «Дај да ти видим личну карту»
Момак извади десну руку из џепа и откопча педерушу истом руком не вадећи леву из џепа. Мурић је тада скинуо сигурносну копчу са своје футроле. У делићу секунде момак извади пиштољ из педеруше и испали два хитца према Мурићу. Чим је угледао црни предмет у рукама момка, Мурић се бацио иза паркираног Југа. Два нитца су пролетела на сасвим безбедној удаљености од Мурића који је сада већ имао свој пиштољ спреман да узврати паљбу. Погледао је опет према месту где је до малопре стајао нападач, и није видео никога. Истрчао је из свог заклона и трком се упутио ка кући на ћошку за који је умакао нападач. Провирио је само на терен и видео је страну на коју је побегао момак. Потрчао је за њим свестан да ће ускоро стићи помоћ, а ако је неко од комшија пријавио пуцњаву – ето и интервентне ускоро. Зашавши у другу улицу којом је нападач побегао помислио је да га је изгубио. Са обе стране су биле куће са релативно високим оградама и баштама. Са његове десне стране се зачу лавеж паса и он потрча у праву буке. Чучнуо је код лимене ограде и полако одоздо отворио врата, тако да може да боље сагледа могуће препреке. Видео је пса који је лајао управцу жбуња које се јошувек померало. Готово сигурно је туда побегао. Скочио је и протрчао поред избезумљеног пса коме је ланац био превише кратак да би адекватно напао било ког од уљеза који су управо погазили розе руже у врту.
Бегунац је већ био стигао до подножја моста који је пролазио поред сајма. Мурић потрча за њим. На станци, људи су чекали трамвај и било је превише опасно пуцати на нападача. Мурић је почео да се спушта али му је тло измакло испод ногу и он се суноврати низ стрмину. Пао је, угруван али је видео како бегунац одлази према подземном пролазу који га је могао извести на сајам. Потрчао је према њему, сада већ поцепаних панталона и раскрвављених лактова. Обојица су нестали у подземном пролазу. Мурић угледа како се бегунац пење према сајму и помисли да ће га ту можда зауставити неко из обезбеђења сајма. Зачу два хитца и жмарци му прођоше низ врат. Убрзо је видео радника обезбеђења како јауче на земљи погођен са два хитца у колена. Сада већ на чистини, Мурић је видео мету и пуцао три пута на бегунца. Један метак је нашао свој циљ. Нападач је био погођен у десну руку. Само је погледао према рањеном човеку из обезбеђења и наставио потеру. Изашавши на чистину, угледа бенгунца како улази у једну од хала, које су личиле на пијаце са кровом, пре него хале каквог сајма. Потрчао је за њим и ушавши у гужву схватио да ће бити изузетно тешко сада наћи бегунца. Тумарајући по хали и препадајући људе који су га избезумљено гледали, схватио је да чак више није у прилици да прати крвави траг који се до тада видео на поду. Уморан, исцрпљен и сможден, стао је ослонивши се длановима на колена и дишући попут звери. Као да га је сав умор потере стигао баш ту. Међу тонама робе увезене из Кине.
* * * *
Око руке му је била чврсто везана марама коју је успео да током потере украде са једног од штандова. На сву срећу, марама је била већ везана на глави једне лутке, тако да када ју је скинуо једино што му је преостајало је да је причврсти. Сео је са спољашње стране једне од хала, док није повратио дах. Онда се мирно упутио у "шетњу" крај реке, док није стигао до Бранковог Моста. Био је близу куће. Мурић је изгледа био бољи стрелац него што је он мислио. Да не помињемо кондицију коју је имао. Метак је само окрзнуо Сергеја, али то је била довољна опомена да се идући пут припази
Pa, prvi deo u jednom momentu veoma lici na sesti... Ili obrnuto... Sad sam se setio. 
