Psihološki rečnik naučnih termina i izraza

[bRu zLi]

Rečnik psiholoških pojmova koji je pred vama predstavlja spisak relevantnih termina koji se najčešće koriste u oblasti psihoterapije, psihologije i savetovanja. Svrha rečnika je da doprinese boljem razumevanju termina u pomenutim oblastima. Definicije su preuzete iz rečnika psihologije autora Trebješanin, Ž.(2008): Rečnik psihologije, Stubovi kulture, Beograd, zatim Dragana Kstića - Psihološki rečnik Drugo dopunjeno izdanje Savremena administracija 1991., kao i iz mnogih drugih udžbenika, knjiga,naučnih članaka,naučnih časopisa itd....

[bRu zLi]

A

ADIKCIJA

(lat.addictio=dosuđivanje, žrtvovanje; engl. addiction=skolnost, privrženost) Podložnost nekoj štetnoj navici, najčešće, psihofiziološka zavisnost od droge ili alkohola (toksikomanija, alkoholizam).


ADOLESCENCIJA

(lat. adolescentia=mladost, mladićko doba; od adolescere=rasti) Period čovekovog intenzivnog razvoja, od kraja puberteta do zrelog doba, a po nekim autorima, od kraja detinjstva (početak puberteta) pa do sticanja zrelosti (od 12-14. pa do 18-21. godine). Dok je pubertet pretežno biološki određeno razvojno doba, a. je prevashodno socijalno, kulturno i istorijski određena. U našoj kulturi period a. je prelazno doba praćeno izrazito burnim psihičkim, naročito emocionalnim i moralnim krizama, previranjima i lutanjima. U nekim slučajevima, normalna adolescentska kriza može dovesti do manjih ili većih psihičkih poremećaja, a u retkim slučajevima završava se nastankom psihičke bolesti (npr. histreija, fobija, shizofrenija ). U a. dolazi do intenzivnog traganja za samim sobom i do formiranja identiteta. Adolescenti su veoma zaokupljeni sobom, svojim sposobnostima, vlastitim moćima i talentima, vrednostima, isporobavanjem jačine volje i izdržljivosti. U a. slabi uticaj porodice i roditeljskog autoriteta, a postaju veoma značajne grupe vršnjaka tj. adolescentske grupe koje imaju svoju specifičnu subkulturu.


ADOLESCENTSKA KRIZA

Normalna, razvojna psihička kriza, vezana za prelazak iz jednog socijalnog i uzrasnog statusa u drugi, koja se javlja u periodu adolescencije i, po pravilu, spontano se prevazilazi, bez stručne intervencije psihologa ili psihijatra. Kriza nastaje iz jednog ili više tipičnih konflikata za adolescenta, kao što je sukob između želje za samostalnošću i zavisnosti od autoriteta (pre svega roditelja), zatim sukob između potrebe za ličnim identitetom i za pripadnošću grupi (grupni identitet), između potrebe za ljubavlju i intimnošću sa osobom suprotonog pola i straha od bliskosti, između grubosti i nežnosti, egoizma i altruizma, intelekta i nagona itd.


AFEKTIVNI POREMEĆAJ

Emocionalni poremećaj.


AGORAFOBIJA

(grč. agora=trg, i fobos=strah) Vrsta fobije koju karakteriše iracionalan patološki strah od otvorenog prostora, ulica i trgova. Agorafobičar se panično plaši i zato izbegava da sam pređe preko širokog otvorenog prostora, ako se to ipak desi, on tada oseća intenzivan strah u vidu napada, te zato grčevito nastoji da ima pratioca.


AGRESIJA

(lat. agressio=napad) Postupak kojim se namerno ili nenamerno nekom objektu (osobi, živom biću ili predmetu) nanosi povreda (fizička, psihička ili moralna), odnosno, šteta, ili se objekat uništava. Po svojoj vrsti, a. može biti verbalna ili neverbalna, individualna ili koletktivna, svesna ili nesvesna itd. Adler smatra da je a. izraz težnje za moći, a Frojd nagona smrti.


AGRESIVNI KARAKTER

1. U A. Adlerovoj (Adler) teoriji, tip ljudi koji, budući da mu nedostaje osećanje za zajednicu, direktno, neuvijeno stremi nadmoći nad drugim ljudima. Odlikuje se sledećim crtama karaktera: sujeta (častoljublje), ljubomora, zavist, mržnja i tvrdčiluk. 2. U teoriji Karen Hornaj (Horney), pojedinac koji je kao svoju osnovnu životnu strategiju usvojio obrazac kretanja protiv ljudi. Njegove osnovne potrebe su potreba za uspehom, za moći i za iskorištavanjem drugih. On prihvata zakon džungle i njegov osnovni životni moto je: "Moć daje pravo." Zato a.k. odbacuje s prezirom svaku humanost, dobrotu i osećajnost kao slabost. U svakoj borbi on mora po svaku cenu da pobedi. Njegova opsesija, životni san je uspeh i neograničena moć, a njegova ličnost predstvalja puko sredstvo da se taj cilj ostvari. Najlakše se prepoznaje u interpersonalnim odnosima. Svako upoznavanje s drugim čovekom on doživljava kao odmeravanje snaga i u sebi se pita: "Koliko je jak?" A.k. odgovara analno-sadistički u Frojdovoj (Freud), a izrabljivački karakter u Fromovoj (Fromm) teoriji.


AJZENKOVA DIMENZIONALNA TEORIJA LIČNOSTI

Jedna od faktorskih teorija ličnosti, prema kojoj je struktura ličnosti sastavljena od brojnih faktora različitog stepena opštosti, a organizovana je hijerarhijski. Na vrhu se nalaze najopštije dimenzije ličnosti ili tipovi (ekstravertnost – intravertnost, neuroticizam i psihoticizam), ispod su crte ličnosti (npr. rigidnost, plašljivost, razdražljivost), a ispod njih su navike, dok su na dnu specifični odgovori (konkretne, manifestne reakcije).


AKTIVNO UČENJE

Vid učenja u kojem subjekat nije samo pasivni konzument izloženog gradiva, već aktivno učestvuje u procesu sticanja znanja. Učenik uči s namerom, aktivno traga za podacima, prerađuje ih i trudi se da materijal koji uči osmisli, reorganizuje i reprodukuje još u toku učenja.


AKTUALIZACIJA

(na lat. actualisatio= ostvarenje, prevođenje u delo) Proces ispoljavanja, ostvarivanja onog što je postojalo kao dispozicija, samopotencijalno. Up. Samoaktualizacija.


AKTUELNA NEUROZA

Lakše mentalno oboljenje nastalo kao posledica nekih organskih teškoća (npr. srčano oboljenje, migrena). Prema psihoanalizi, za razliku od prave neuroze ("psihoneuroze"), nastaje kao direktan izraz aktuelne frustracije seksualnog nagona. Simptomi a.n. (umor, razdražljivost, nesanica, napetost, strepnja, bezvoljnost itd.) predstavljaju neposredan, fiziološki odgovor organizma na osujećenje seksualne potrebe, a nesimboličku ekspresiju fantazama i obradu nesvesnih konflikata.

[bRu zLi]

AKTUELNI KONFLIKT

Sadašnji, trenutno prisutan konflikt, za razliku od prošlih (npr. iz ranog detinjstva). Geštalt psiholozi, egzistencijalistički i humanistički psiholozi, za razliku od psihoanalitičara, naglašavaju važnost poznavanja a.k. za razumevanje dinamike odrasle, normalne ili abnormalne ličnosti. Da bi neki sukobljeni motivi imali stvarno dejstvo na mišljenje i ponašanje ličnosti, oni moraju sada delovati, tako da je sasvim nebitna njihova eventualna istorijska povezanost sa ranijim interapsihičkim sukobima, kažu ovi psiholozi. Prema psihoanalitičarima, međutim, ovi a.k. su samo fasada, izdanci onih pravih, duboko skrivenih infantilnih konflikata.


AKUTNA REAKCIJA NA STRES

Prolazni psihički poremećaj kod inače normalnih osoba, nastao kao reakcija na intenzivne i realno opasne stresogene situacije (ugrožavanje fizičkog i psihičkog integriteta same osobe ili njoj bliskih stvorenja u saobraćajnoj nesreći, polavi, požaru, silovanju, provali itd.) A.r.n.s. započinje "inicijalnom fazom", koja sledi nekoliko minuta do nekoliko sati od stresogenog događaja, a manifestuje se u vidu ošamućenosti, dezorjentacije, suženja savesti, gubitkom koncentracije i sposobnosti racionalnog suđenja. Ovoj prvoj fazi sledi ili reakcija paničnog bekstva, agitacija ili psihogei stupor. U sklopu a.r.n.s., po pravilu, javljaju se tahikardija, znojenje, ubrzano disanje, crvenilo i sl. Nije retko da je ova reakcija praćena delimičnom ili potpunom amnezijom na traumatičnu epizodu. Simptomi obično nastaju dva do tri dana od stresnog događaja.


ALEKSITIMIJA

(grč. a=bez, ne-, leksis=reč i thimos=osećanje) Poremećaj u intelektualno-emocionalnoj sferi, koji je sedamdesetih godina 20.veka opisao P.Sifneos (Sifneos), a manifestuje se kao nesposobnost pojedinca da prepozna i rečima izrazi vlastita osećanja. Umesto da kažu, recimo, "osećam strepnju", takvi pojedinci govore da se često znoje, da imaju lupanje srca i "prazninu" u stomaku. Osobe koje imaju ovaj poremećaj deluju hladno, nezainteresovano i bezosećajno. Njihov problem nije toliko u tome što nemaju nikakve emocije nego što nisu u stanju da ih identifikuju, klasifikuju i adekvatno rečima artikulišu, tako da im osećanja izmiču. Sifneos smatra da je uzrok a. prekid nervnih veza između limbičkog sistema i centra za verbalizaciju u neokorteksu.


ALKOHOLIČAR

Osoba kod koje se, usled prkomrnog i hroničnog konzumiranja alkoholnih pića, stvorila psihološka i fiziološka zavisnot od alkohola sa štetnim posledicama po psihofizičko zdravlje, ekonomsko stanje, kao i po njeno moralno i socijalno ponašanje.


ALKOHOLIČKA DEMENCIJA

Vrsta demencije nastala usled duže i obilne zloupotrebe alkohola. Poznata je pod nazivom Korsakovljev sindrom/psihoza.


ALKOHOLIČKA PSIHOZA

Klasa teških duševnih bolesti, nastala usred hrončne i preobilne zloupotrebe alkohola, koja dovodi do oštećenja mozga. Tu se ubrajaju delirijum tremens, Korsakovljeva psihoza, alkoholička epilepsija i sl.


ALKOHOLIZAM

(od arap. Al-kohol= antimon u prahu, destilisana tečnost) Jedna od najrasprostranjenijih toksikomanija, ispoljava se kao gubitak sposobnosti uzdržavanja od prekomerne upotrebe alkohola, dovodi do narušavanja psihičkog (poremećaji opažanja, pamćenja, mišljenja, ličnosti) i fizičkog zdravlja (avitaminoza, ciroza jetre, oštećenje CNS) i socijalnih odnosa (porodični, profesionalni, prijateljski). Po rasprostranjenosti i štetnim posledicama po zdravlje, a. je odmah posle bolesti kardiovaskularnog sistema i malignih oboljenja (karcinom). A. se javlja iz različitih psiholoških razloga, kao što su neuspeh u braku, na poslu, usled psihičke nezrelosti, nesigurnosti, anksioznosti, depresivnosti i osećanja manje vrednosti, s obzirom da se osećanje osujećenosti, tuge i inferiornosti gubi pod dejstvom alkohola. Valja, međutim, imati u vidu da alkohol samo privremeno i prividno vraća pojedincu izgubljeno osećanje sigurnosti, kuraži i stvara iluziju o vlastitoj omnipotenciji. Sa mamurlukom, vraća se u još većoj meri osećanje niže vrednosti, anksioznost i osećanje krivice. Na nastanak a. utiču i društvene prilke, kao što su ekonomska beda, gušenje političkih sloboda, gubitak socijalnog statusa, kao i društvene navike učestalog konzumiranja alkohola. Dugotrajno i prekomerno konzumiranje alkohola može dovesti do alkoholičke psihoze.


ALTER EGO

(lat. drugo ja) 1. Osoba koja nam je po načinu mišljenja i osećanja toliko bliska, srodna, da je doživljavamo kao svoje "drugo ja". 2. Osoba koja je opunomoćena od neke druge osobe da je može zastupati ili zamenjivati u određenim poslovima. 3. U psihodrami, lice koje govori i čini ono što bi neko drugi verovatno činio da nije sprečen unutrašnjim otporima i cenzurom.


AMBICIJA

(lat. ambitio= slavoljublje) Težnja za isticanjem, za uspehom, priznanjem ili slavom. Ona može biti podsticajna i konstruktivna, ako je u skladu sa mogućnostima individue i ako nije uperena protiv drugih ljudi. A. postaje nezdrava i destruktivna kada je u neskladu sa sposobnostima pojedinca, kada je nerealna, bezobzirna i udružena sa sujetom, mitomanijom i samoljubivošću. A. se razlikuje od motiva postignuća.


ANALITIČKA PSIHOTERAPIJA

Vrsta analitički orjentisane psihoterapije koja selektivno koristi mnoga dostignuća psihoanalize, ali ne poštuje sva pravila analitičke procedure. U odnosu na klasičnu psihoanalitičku psihoterapiju je kraća, učestalost seansi je manja, pacijent ne leži na kauču, tehnika slobodnih asocijacija nije toliko važna, interpretacije nisu mnogo "duboke" itd. Ciljevi ove psihoterapije su skromniji i pragmatičniji.


ANHEDONIJA

(od grč. an=ne i hedone=zadovoljstvo) Nesposobnost doživljavanja osećanja prijatnosti (ili neprijatnosti) u situacijama kada se to osećanje normalno javlja. A. kao nemogućnost uživanja u životu, emocionalna tupost i hronični nedostatak interesovanja za život javlja se kao simptom depresije, ali se može javiti i samostalno.


ANKSIOZAN

Pojedinac ispunjen osećanjem često bezrazložne strepnje, uznemiren i obuzet crnim slutnjama. Anksiozna stanja sreću se u raznim vrstama neuroza i psihoza (histerija, aktuelna neuroza, ratna neuroza, traumatska neuroza, depresija, shizofrenija itd.).


ANKSIOZNA REAKCIJA

Funkionalni poremećaj, neurotični odgovor na stresnu situaciju ili na dugotrajne patogene konflikte. Sastoji se od difuznog osećanja straha, zebnje, bojazni praćenom napetošću, uznemirenošću, osećanjem ugroženosti, hronične zabrinutosti i bespomoćnosti pred nekom u budućnosti očekivanom nesrećom. A.r. je relativno često povezana sa izvesnim telesnim simptomima (srčana aritmija, drhtanje, vrtoglavica, želudačne smetnje itd.)


ANKSIOZNI POREMEĆAJI

U savremenoj psihijatriji, zajednički naziv za raznorodni skup poremećaja u kojima dominira simptom anksioznosti, odnosno straha, a to su: anksiozna reakcija, fobički poremećaj, anksiozno-depresivni poremećaj, opsesivno-kompulzivni poremećaj (anksioznost se javlja pri suprotstavljanju prinudnim radnjama ili mislima), generalizovani anksiozni poremećaj i panični poremećaj.


ANKSIOZNO-DEPRESIVNI POREMEĆAJ

Mešoviti poremećaj u kojem su gotovo podjednako zastupljeni simptomi i anksioznosti i depresije ali ne do stepena da bi se mogla dati zasebna dijagnoza.


ANKSIOZNOST

(lat.anxietas=uznemirenost, zabrinutost) Lebdeći neodređeni strah, teskoba. A. je osećanje bojazni, strepnje, uznemirenosti i napetosti, koje se od straha razlikuje po svojoj složenosti, ali i rasplinutosti, neodređenosti, pošto nije vezana za neki određeni objekat. U ovom neprijatnom osećanju dominira iščekivanje neke velike ali neodređene nesreće, nemoćno očekivanje da će se neminovno desiti nešto strašno, neko veliko zlo. Prema S. Frojdu (Freud) i psihoanalitičarima, a. ili strepnja je stanje koje "nazivamo 'strahom očekivanja' ili 'plašljivim očekivanjem'". Frojd smatra da strepnja ne može da proizvede traumatičnu neurozu, pošto "ima nešto u strepnji što nas štiti od užasa pa i od neuroze užasa". A. se često uklanja ili makar ublažava mehanizmima odbrane. Pojam osnovne strepnje (bazične anksioznosti) ima ključni značaj u teoriji Karen Hornaj (Horney).


ANTISOCIJALNA LIČNOST

Struktura Ličnosti koja stoji u osnovi različitih vidova bezobzirnog i nasilničkog interpersonalnog i socijalnog ponašanja. Kod a.l. je oštećeno formiranje savesti, nedostaju joj unutrašnji regulatori društvenog i moralnog ponašanja, neodgovorna je, nema osećanje krivice i kajanja. Oštećeno je, takođe, i formiranje principa realnosti, tako da a.l. poput deteta nastoje da odmah i u potpunosti zadovolje svoje nagonske impulse. Ovakvim osobama, osim toga, nedostaju i osećanja simpatije i samilosti jer kao deca nisu bila u stanju da se identifikuju sa važnim osobama. Usled svih tih nedostataka, asocijalni pojedinci su skloni nepoštovanju i kršenju socijalnih normi, agresivnom ponašanju, bezrazložnoj destruktivnosti, silovanju, incestnim odnosima, uživaju u surovosti i okrutnom mučenju slabih i nemoćnih itd.


ANTISOCIJALNI MOTIVI

(od lat. Anti=protiv i socialis=društveni) Klasa negativnih socijalnih motiva. To su raznoliki društveni motivi kojima je zajednička usmerenost protiv drugih ljudi, saradnje i vrednosti društvenog života. U a.m. spadaju agresivnost, sebičnost, potreba za dominacijom, sadizam itd. Suprotno prosocijalni motivi.


ANTISOCIJALNO PONAŠANJE

Zajednički naziv za sve vrste ponašanja (npr. krađa, fizički napadi, ubistva, narkomanija, prostitucija) usmerene protiv društvenih, pravnih i moralnih zakona, normi i pravila, na rušenje autoriteta i društvenog reda. A.p. je štetno i opasno za održanje, integritet i funkcionisanje društvenih grupa, društvenih institucija i društva u celini, te se u svim civilizovanim zemljama zakonski progoni. Razlikuje se od asocijalnog ponašanja, koje nije protiv, već je samo mimo uobičajnih društvenih standarda i vrednosti.

[bRu zLi]

APSTINENCIJA

(lat. abstinentia=uzdržavanje) Voljno uzdržavanje od zadovoljenja nekih medicinski, religiozno i društveno nepoželjnih potreba, kao što su potreba za alkoholom, drogom, duvanom, seksom, određenom hranom i sl. U nekim slučajevima odvikavanje od navike ili potrebe ide veoma teško, pa se kao posledica javlja karakterističan apstinencijalni sindrom ili apstinencijalna kriza.


APSTINENCIJALNI SINDROM/KRIZA

Psihički i fiziološki poremećaj nastao po prestanku uzimanja izvesnih droga (alkohol, duvan, droga, sredstva za umirenje) na koje je, tokom duže upotreb e, organizam navikao. Osoba koja pati od a.s. je nervozna, uznemirena, anksiozna, depresivna, često se znoji, ima bolove u mišićima, oseća stomačne tegobe, mučninu, javljaju se premor, tahikardija, nesanica, anoreksija, a u slučaju dugotrajnijeg uzimanja droge, nagli prestanak može dovesti i do smrti. Jačina i dužina trajanja a.s. zavisi od toga koja se materija zloupotrebljavala, koliko dugo, u kojoj količini i kojom brzinom se zavisnik nje lišava.


APSTRAKTNO MIŠLJENJE

Vrsta mišljenja koja se odlikuje time da visoko nadilazi perceptivni nivo i konkretne pojave i da operiše apstraktnim simbolima. Razlikuje se od konkretnog mišljenja.


ASERTIVNOST

(od lat. asertorius; engl. assert=potvrdan, afirmativan) Odlika samopotvrdnog, prodornog, borbenog ponašanja. A. se ispoljava u odlučnoj i aktivnoj samoodbrani sopstvenih prava i vitalnih potreba, kao i u odvažnom aktivnom stremljenju ka cilju. Engleski termin a. podrazumeva ne samo izrazitu samosvest, samopouzdanje nego i preduzimljivost i prodornost u ostvarivanju svojih planova i namera. U našoj kulturi a. je tipična odlika muškog ponašanja. Suprotno povučenost, nesigurnost. Nesigurnim, isuviše obazrivim i obzirnim ljudima preporučuje se asertivni trening.


ASERTIVNI TRENING

(engl. assertiveness training) Postupak planskog i sistematskog vežbanja isuviše plašljivih, pesimističnih, introvertnih, nepoverljivih, nesigurnih, zavisnih i pasivnih osoba da postanu preduzimljivije, prodornije i samopuzdanije u svom delovanju, naročito u interpersonalnim odnosima. Takvi bojažljivi pojedinci se u vrlo jednostavnim situacijama podstiču da izraze svoje mišljenje, da se suprotstave javno i da slobodno , bez straha, odbiju da urade ono što ne žele, a da ih zbog toga kasnije ne grize savest. Primer za ugled im je često ponašanje terapeuta, koji im pokazuje kako mogu da budu borbeniji, bez osećanja straha ili krivice. A.t. povučene i previše mirne ljude vežba da se dosledno i uporno bore za ostvarivanje svojih legitimnih prava, bez straha i bez osećanja krivice.


ASOCIJALNA LIČNOST

Osoba koja ne mari mnogo za društvena pravila i ravnodušna je prema društvenim i kulturnim običajima, propisima i opšteprihvaćenim konvencijama ponašanja i mišljenja. Ona nije, kao antisocijalna ličnost, protiv društevnih normi, propisa i vrednosti, već nastoji da njihov pritisak izbegne. U a.l. spadaju različite, izrazito nedruštvene, introvertovane osobe, čudaci, osobenjaci i nonkonformisti.


ASOCIJALNO PONAŠANJE

Ponašanje koje nije u skladu sa društvenim pravilima i koje je mimo uobičajnih kulturnih obrazaca i konvencija. Razlikuje se od antisocijalnog ponašanja.


AUTONOMNA LIČNOST

Osoba koja je u svom odlučivanju nezavisna od svoje grupe, javnog mnjenja, kao i pritiska društva i kulture. A.l. je zrela ličnost koja ima izgrađene unutrašnje standarde moralnog i socijalnog ponašanja i samostalnost u ponašanju i mišljenju, posebno u odnosu na autoritete. To je jedna od karakteristika Maslovljeve (Maslow) samoaktualizovane ličnosti, kao i Fromovog (Fromm) produktivnog karaktera. U mnogo čemu, njoj je suprotna autoritarna ličnost.


AUTORITARNA LIČNOST


Prema Teodoru Adornu (Adorno), osoben sklop crta ličnosti, stavova i vrednosti, tipičan za pojedinca koji ima izrazitu antidemokratsku orjentaciju i snažan ambivalentan odnos prema autoritetu (svesno mu se divi a nesvesno ga mrzi). Ovaj pojam je, koristeći sintagmu autoritarni karakter, u psihologiju uveo Erih From (Fromm), kada je tridestih godina ovoga veka istraživao "ljudsku osnovu" fašizma u Nemačkoj. Za ovaj tip društvenog karaktera, smatra From, karakteristično je sado-mazohističko vezivanje za druge ljude. Autoritarni karakter je slepo odan i poslušan prema onima koji su iznad i istovremeno okrutan i pun prezira prema onima koji su ispod njega u hijerarhiji. A.l. i autoritarnost nastavio je da istražuje Adorno sa saradnicima (1950), koji je otkrio povezanost ideoloških i političkih stavova (etnocentrizam, antisemitizam, antidemokratska ideologija), s jedne, i osobina ličnosti, s druge strane. Sindrom a.l. koji se ispituje i meri F skalom obuhvata sledeće osobine ličnosti: submisivan i idolopoklonički stav prema autoritetu, krutost u mišljenju (rasuđivanje u "crno-belim" kategorijama) i sklonost praznovericama i stereotipijama, konzervativnost, konvencialnost (nekritičko prihvatanje i strogo pridržavanje normi i vrednosti svoje društvene klase), destruktivnost i cinizam, sklonost potiskivanju i projekciji nepriznatih nagona (destruktivnih i seksualnih), preterana sklonost ka redu i "čvrstoj ruci". A.l. se obrazuju u porodici za koju je karakteristična stroga hijerarhijska struktura moći, nedemokratska atmosfera i nepoštovanje ličnosti deteta. Usled strogog vaspitanja i insistiranja na bespogovornoj poslušnosti, a.l. su još kao deca naučili da vlastitu agresivnost, usmerenu na moćne roditelje, potiskuju a zatim pomeraju na one koji su nezaštićeni, slabi, nemoćni (nacionalne i rasne manjinske grupe).


AUTORITET

(lat. auctoritas=zakonita moć, vlast, ugled, uticaj) Izvorno, relacioni pojam, jer označava odnos moći među ljudima u kojem je jedna osoba ili grupa nadmoćna nad drugom. Kasnije, a. sve više označava osobu, grupu, instituciju ili ideju koja uživa poverenje, ugled , poštovanje i ima uticaj i/ili moć. Njegova moć može se zasnivati na stručnosti, moralnim vrlinama i znanju ili na sugestiji i sili, na ličnim osobinama ili na socijalnom položaju, pa se razlikuju racionalni i iracionalni autoritet, javni i naonimni autoritet, harizmatski i legalni autoritet.

[bRu zLi]

B

BEKSTVO OD SLOBODE
Prema Erihu Fromu (Fromm) mehanizmi b.o.s. su iracionalni, neadekvatni pokušaji da se izbegne ili umanji nepodnošljivo osećanje usamljenosti savremenog čoveka, a koji, zapravo, samo još više pojačavaju osećanje izgubljenosti. From izdvaja tri glavna mehanizma bekstva: 1. Autoritarnost (simboličko sjedinjavanje pojedinca s moćnim autoritetom), 2. Destruktivnost (razaranje kao posledica osujećenja zdravog razvoja) i 3. Konformizam (potpuno saobražavanje pojedinca društvenim normama). Prva dva mehanizma su karakteristična za totalitarnu, a treći za savremeno demokratsko društvo.

BES
Neprijatni afekt koji se sastoji od snažnog i burnog izliva nekontrolisane mržnje, ljutnje, jarosti i gneva prema nekoj osobi ili predmetu. Na unutrašnjem, fiziološkom planu b. karakteriše aktiviranje simpatičkog nervnog sistema, te otud ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, ubrzano disanje, pojačano lučenje glukoze iz jetre i adrenalina iz srži nadbubrežne žlezde, kao i povećanje snage skeletnih mišića, a na spoljašnjem, telesnom planu ispoljava se u živoj gestikulaciji, vikanju, lupanju nogama, stezanju pesnica, crvenilu lica, pretećim pokretima i borbenom stavu celog tela. Na subjektivnom planu, b. se doživljava kao stanje neprijatnosti, "suženja" ili "pomračenja" svesti u kojem je osoba "obuzeta" afektom kao nekom demonskom silom. Prvi izlivi snažnog i nekontrolisanog b. sreću se kod dece u ranom uzrastu onda kada im se uskrati zadovoljenje neke želje. Neke odrasle osobe (autoritarne, histeričke ili sa koleričnim temperamentom) sklonije su ovom afektu nego druge. Često reagovanje b. pouzan je znak niskog praga tolerancije na frustraciju. Savremena istraživanja ukazuju da se kod osoba koje su relativno često obuzete b. povećavaju šanse da obole od psihosomatskih poremećaja.

BIHEJVIOR TERAPIJA
Vrsta terapije abnormalnog ponašanja koja se zasniva na postavkama bihejviorizma. B.t. ignoriše mantalističke "uzročnike" bolesti (npr. konflikte i komplekse), i u celini se svodi na otklanjanje "simptoma". B.t. počiva na shvatanju da je poremećeno, "bolesno" ponašanje stečeno učenjem, te se učenjem i može "ugasiti". B.t. predstavlja postepen proces planskog i sistematskog odučavanja pacijenta od starog, nedelotvornog i abnormalnog stečenog ponašanja i učenje novog, uspešnog i normalnog. Prema Dž. Dolardu (Dollard) i N. Mileru (Miller), "ukoliko je neurotično ponašanje naučeno ono može da bude i odučeno podesnim korišćenjem istih onih principa koji su učestvovali u procesu učenja... Postupak psihoterapije uspostavlja skup uslova koji omogućavaju odučavanje od neurotičarskih navika i učenja novih, neneurotičarskih navika".

BIPOLARNI AFEKTIVNI POREMEĆAJ
Manično – depresivna psihoza

BIPOLARNO
Ono što ima dva pola, odnosno dve ekstremne, suprotne vrednosti. U psihologiji su bipolarne mnoge sredinske (toplo – hladno), organizmičke (introvertan – ekstravertan) i bihejvioralne varijable (napad – odbrana). Obično postoji kontinuum vrednosti b. varijable (stav, crta, faktor), koji se proteže od jednog pola (-1), preko neutralne tačke (0) do suprotne vrednosti (+1).

BRAČNO SAVETOVALIŠTE
Savetodavna institucija u kojoj stručnjaci različitih profila (lekari, psiholozi, socijalni radnici, pedagozi itd.) nastoje da pomognu zainteresovanim osobama da ostvare uspešan brak a ljudima u braku da reše svoje bračne probleme. Osobe koje žele da stupe u brak mogu u ovom savetovalištu, uz pomoć stručnjaka, da bolje upoznaju svog partnera, ali i sebe samog, u pogledu nastalih dispozicija (eventualnih opterećenja), psiholoških i psihopatoloških tendencija i crta ličnosti, te da tako naprave najbolji mogući izbor supružnika. Osobama u braku savetovalište pruža pomoć u rešavanju problema bračnog prilagođavanja, razrešavanja međusobnih konflikata, kao i pomoć u pitanjima, odnosa prema deci. Najzad, razvedene osobe u savetovalištu mogu dobiti savet kako da se prilagode novom stanju i kako da reše emocionalne probleme vezane za odvajanje od bivšeg bračnog partnera, kao i da sačuvaju dobre odnose sa decom.

BRAK
Društvena, pravno ili verski zasnovana institucija zajedničkog življenja punoletnih osoba različitog pola koja je osnov porodice i podrazumeva uzajamna prava i obaveze supružnika, kao i obaveze prema potomstvu. U braku čovek zadovoljava mnoge svoje socijalne, biološke, ekonomske i psihološke potrebe (za sigurnošću, seksom, roditeljstvom itd.). Postoji više oblika braka, zasnovanih na običajnom, verskom ili zakonskom pravu. To su monogamija, bigamija, poligamija (poliandrija ili poliginija).

[bRu zLi]

C

CIKLOTIMNI POREMEĆAJ
(od grč. kiklos = krug i thimos = raspoloženje) Afektivni poremećaj ličnosti koji se odlikuje naizmeničnim, naizgled bezrazložnim, spolja nemotivisanim smenjivanjem perioda ushićenja i hiperaktivnosti, s jedne, i tuge i neaktivnosti, s druge strane. C. p. se razlikuje od manično – depresivne psihoze po manjem stepenu abnormalnosti.

CIKLOTIMNI TIP
U Krečmerovoj tipologiji, tip ličnosti koga karakteriše sklop crta: društvenost, vedrina, živahnost, preduzimljivost, predusretljivost, otvorenost, realizam, pragmatizam, taktičnost u međuljudskim odnosima, hedonizam, smisao za humor i sklonost ka neočekivanim promenama raspoloženja itd. Ove crte ličnosti kod normalnih ljudi u patološkom vidu srećemo kod duševnog oboljenja za koje je tipično naoko bezrazložno ciklično smenjivanje veselosti, euforije i tuge, potištenosti, a to je manično – depresivna psihoza. Po svojoj telesnoj građi ovaj tip odgovara pikničkom tipu.

CRTE LIČNOSTI
Osnovne gradivne jedinice strukture ličnosti. Crte su relativno trajne i relativno opšte osobine ličnosti, odgovorne za doslednost ponašanja u sličnim situacijama. To su obično dimenzije duž koje se pojedine ličnosti mogu svrstati po stepenu zastupljeosti određene osobine (npr. dominantnost – submisivnost, sebičnost – nesebičnost itd.) i koje su veoma korisne za opis i objašnjenje ličnosti. Do koncepta i psihološke sadržine crte dolazi se bilo kliničkim ispitivanjem i posmatranjem pojedinaca (Frojd/Freud/, Adler/Adler/, Olport/Allport/) ili tehnikom faktorske analize podataka dobijenih na upitniku kod velike grupe pojedinaca (Katel/Cattell/, Ajzenk/Eysenck/, Gilford/Guilford/). Prema nekim psiholozima c.l. su samo nazivi, skraćeni opisi izvesnog tipičnog načina ponašanja. Suprotno ovom nominalističkom gledištu Gordon Olport zastupa realističko stanovište, po kojem crte stvarno postoje "ispod kože" u pojedincu i imaju uticaj na njegovo ponašanje. One, poput navika i stavova, predstavljaju determinišuće tendencije, ali su u odnosu na navike opštije, a u odnosu na stavove razlikuju se po tome što nisu usmerene na neki objekt i što ne impliciraju njegovu procenu (pozitivnu ili negativnu). Po Olportovoj definiciji, crta (lična dispozicija) je "uopštena neuropsihička struktura (svojstvena individui), sposobna da mnoge draži učini funkcionalno ekvivalentnim i da uvede i vodi dosledne (ekvivalentne) oblike prilagodljivog i stilskog ponašanja". Crte, prema Olportu, mogu biti opšte i lične (morfogenetske) dispozicije. Opšte crte su korisne jer omogućavaju poređenje pojedinca s drugima, ali su manje stvarne u odnosu na lične. Ličnost, smatra Olport, ima svega nekoliko centralnih crta (5 – 10) i samo jednu kardinalnu. Prema vrsti, crte mogu biti crte karaktera (objašnjavaju zašto neko nešto čini, posebno u interpersonalnim odnosima), crte temperamenta (objašnjavaju kako neko nešto čini) i sposobnosti (koliko uspešno nešto čini). Katel razlikuje površinske i izvorne crte.

[bRu zLi]

Č

ČULNE EMOCIJE
Grupa relativno jednostavnih emocija izazvanih čulnim, spoljašnjim ili unutrašnjim stimulusima, koje po svom afektivnom tonu mogu biti prijatne ili neprijatne. U prijatne se ubrajaju emocije različitog intenziteta, od osećanja telesne prijatnosti (npr. usled blagog umora), osećanja zadovoljstva (kada utolimo žeđ), pa sve do ekstaze (uživanje u uzbudljivoj vožnji automobilom, u skijanju na vodi i sl.). U neprijatne se ubrajaju emocije blagog osećanja nelagodnosti (laki svrab), osećanje odbojnosti, osećanje odvratnosti (dodir sa ljigavim životinjama, organizmima koji trule i sl.), pa sve do osećanja velikog fizičkog bola (npr. ranjavanje).

[bRu zLi]

Ć

ĆUDLJIVOST
Sklonost ka iznenadnim i iracionalnim promenama raspoloženja i neobičnom hirovitom ponašanju. Ova osobina se često sreće kod emocionalno nezrelih i histeričkih osoba. K. G. Jung (Jung) izraženu ć. kod muškaraca pripisuje dejstvu Anime.

[bRu zLi]

D

DEČJA IGRA
(engl. play = igra, drama, sport) Simbolička, stvaralačka, spontana, dobrovoljna, iznutra motivisana i slobodna aktivnost deteta koja nema izvan sebe neki drugi cilj osim uživanja u njoj samoj i njenim rezultatima. Igra se, smatra J. Hajzinha (Huizinga), prema unapred utvrđenim pravilima, zbiva u jednom fiktivnom svetu, prostorno i vremenski izdvojenom od prozaičnog sveta, a njeno izvođenje prate osećanja radosti, zadovoljstva, kao i svest o tome da je ona "nešto drugo" od svakodnevnog života. D. i. ima važnu formativnu ulogu u psihičkom razvoju deteta, posebno u njegovom socijalnom, moralnom, intelektualnom i emocionalnom razvoju. D. i. Može biti funkcionalna, recepcijska, stvaralačka, igra s pravilima itd. Već na uzrastu dece od 3 - 4 godine u našoj kulturi razlikuje se igra muškog i ženskog deteta. Dečaci se igraju više takmičarskih, a devojčice češće dramskih i kooperativnih igara.

DEČJI STRAHOVI
Posebni strahovi koji se javljaju u detinjstvu i koji su karakteristični za decu. Neki od njih su univerzalni ljudski strahovi koji se javljaju najranije tokom razvoja, kao što su, recimo, strah od izmicanja podloge, iznenadnog jakog zvuka ili bljeska, a drugi su osobeni za decu kao što je strah od komadanja, kastracioni strah, strah od odvajanja, strah od stranca, zatim, strah od prljanja, strah od životinja, strah od demona itd. Prema psihoanalitičarima, mnogi od d. s. zapravo su strahovi od unutrašnjih opasnosti, od vlastitih nagona. Prema etolozima, ovi strahovi koji su uglavnom zajednički za mladunčad majmuna i čoveka, filogenetski su određeni i biološki svrsishodni.

DELINKVENCIJA
(od lat. delinquere = omanuti, pogrešiti, prestupiti) Prestupničko ponašanje, vršenje krivičnih dela. D. ima svoje socijalne, socijalno psihološke i individualno psihološke uzroke i činioce. Neke antisocijalne, emocionalno nestabilne i nesocijalizovane ličnosti sklonije su vršenju prestupničkih dela, nego druge, dobro socijalizovane ličnosti. U kliničkoj i forenzičkoj psihologiji posebno se proučava problem maloletničke delinkvencije.

DELUZIJE
Pogrešno uverenje ili neosnovane tvrdnje i ideje koje bolesnik uporno zastupa, mimo drugih normalnih pripadnika svoje kulture, čak i onda kada je suočen sa jakim dokazima koji bi bili dovoljni da zdravog čoveka razuvere. Ukoliko svi članovi jedne kulture dele ista neodrživa shvatanja, ne može se smatrati da su to d. (npr. da aždaja guta Sunce kada je pomračenje), već su to verovanja. Postoji razlika između d., iluzije i halucinacije.

DEPRESIJA
(lat. depressio = spuštanje, opadanje, snižavanje) 1. U psihijatriji težak psihički (afektivni) poremećaj koji obuhvata opšte sniženje životnog tonusa, gubitak apetita i interesovanja, neprestanu zabrinutost, nesanicu, usporenost mišljenja zatim bezvoljnost, obeshrabrenost, potištenost, umor, osećanje snažne tuge, beznadežnosti, manje vrednosti i osećanje praznine. Smatra se da d. može nastati bez jasnog, vidljivog uzroka, iz hipotetičkih "unutrašnjih", konstitutivnih razloga (endogena d.), ali i kao odgovor na nepovoljne traumatske spoljašnje okolnosti (reaktivna d.). Depresija može biti udružena sa hipohondrijom, paranojom i anksioznim stanjima. U starosti se može javiti involutivna d. 2. U psihologiji, kod normalnih ljudi, posebno raspoloženje koje karakteriše osećanje dosade, bezvoljnosti, malodušnosti, bezrazložne tuge, pesimizma i usporeno mišljenje.

DEPRESIVNA REAKCIJA
Prolazno stanje nastalo usled nakog iznenadnog i teškog gubitka, fizičkog oboljenja ili razočaranja, a karakterišu ga osećanje bezvoljnosti, malodušnosti, očajanja, kao i samooptuživanje i autoagresivnost.

DESTRUKTIVNOST
Dinamička crta ličnosti koja se manifestuje u razornom, rušilačkom ponašanju. D. je vid iracionalne, maligne agresivnosti, pošto je njen cilj uništavanje radi uništavanja. D. se, po nekim psiholozima, javlja kao direktna posledica aktuelne frustracije važnih ljudskih potreba. Prema Erihu Fromu (Fromm), međutim ona je ukorenjena u čovekovom karakteru kao sekundarna mogućnost, koja je posledica patološkog razvoja ličnosti, ometanja razvoja primarnih ljudskih potencijala (potreba za ljubavlju, stvaralaštvom, slobodom itd.). Ako nije u stanju da voli i da stvara, čovek ima potrebu da uništava. U tom smislu je d. jedan od mehanizama bekstva od slobode i od usamljenosti koju ona donosi. Prema Frojdu, pak, d. je izraz nagona smrti.

DETE (EGO-STANJE)
U Bernovoj (Berne) transakcionoj analizi, ego – stanje u kojem osoba doživljava, govori, oseća, misli i dela "poput deteta" (oznake "detinjast" ili "nezreo" su neadekvatne jer pripadaju jeziku Roditelja). Biti "u stanju D." znači ponašati se (gestovi, mimika, način govora) i osećati se kao što smo se osećali kada smo bili na uzrastu deteta između 2 i 5 – 6 godina. Pojedinac kod koga je aktivno stanje D. šalje poruke čiji je osnovni smisao ŽELIM ili OSEĆAM. Obrasci osećanja i delanja D. su genetski programirani te stoga Bern ovaj deo ličnosti naziva "arheopsihom". U funkcionalnom smislu, u svakom ego – stanju D. postoji Adaptirano (dobro prilagođeno, konvencionalno, poslušno, uspešno u školi itd.) D. Prkosno (neprilagođeno, negativističko) D. i Slobodno (simpatično, nestašno, nesputano, spremno na igru) D. Da bi postigao psihički sklad i zrelost, čovek treba da prepozna i da upozna svoje D., a ne da ga odbacuje ili negira. Najvredniji deo ličnosti je Slobodno D. sposobno da uživa, spontano, duhovito, kreativno, intuitivno, radosno i imaginativno.

[bRu zLi]

D

DETINJSTVO
Period između rođenja/odojčeta i adolescencije. Za ovaj period je karakteristična zavisnost deteta od roditelja i starijih osoba i relativno dug fizički, fiziološki, psihološki i socijalni razvoj. D. se u različitim kulturama i epohama proteže na različite uzraste a i njegova priroda se različito shvata. Pojam d., kako pokazuju tzv. novi istroičari, antropolozi i psiholozi (F. Arijes, R. Benedikt, I. S. Kon) nije univerzalan, već je istorijski i kulturološki uslovljen. U svim tradicionalnim kulturama se posebnim ritualima inicijacije obeležava kraj d. i stupanje u zrelost. Kriterijum za utvrđivanje kraja d. može biti hronološki (12 – 13 godina), biološki (pubertet i javljanje sekundarnih seksualnih karakteristika), psihološki (zrelost mišljenja, osećanja, psihoseksualna), etički (moralna zrelost), pravni itd. Odrasli su skloni da naknadno idealizuju period d. koji im sa velike vremenske distance izgleda idiličan, bezbrižan, srećan i beskonfliktni period života. Istraživanja, naprotiv, pokazuju da je za dete taj period vrlo bolan, ispunjen konfliktima, krizama i strahovima.

DIMENZIJE LIČNOSTI
Opšte crte, faktori ili druga zaključena svojstva ličnosti koja se mogu prikazati u vidu kvantitativnog, bipolarnog kontinuuma vrednosti. D. l. je psihološki konstrukt, veličina koja se obično ispituje i meri inventarima ličnosti i testovima i služi za poređenje različitih ličnosti u pogledu relativne razvijenosti te osobine koja se, po pretpostavci, u populaciji normalno raspoređuje ( npr. egoizam – altruizam, ekstraverzija – introverzija, poštenje – nepoštenje, urednost – neurednost itd.). Ako utvrdimo koje d. l. i u kojem stepenu poseduje neka osoba, možemo na taj način veoma dobro opisati tu osobu, pa čak, sa izvsenom verovatnoćom i predviđati njeno ponašanje u određenim situacijama.

DINAMIKA GRUPE
Promene u strukturi i funkcionisanju grupe kao i aktivnosti, procesi i zbivanja koji ih uslovljavaju i kanališu. Izvesne relativno male promene u jednom delu grupe mogu dovesti do bitnih promena u funkcionisanju cele grupe. U d. g. ubrajaju se procesi i pojave kao što su: grupni pritisak, formiranje i menjanje stavova, socijalna interakcija i socijalni konflikti unutar grupe, grupno odlučivanje, rukovođenje, kooperacija, takmičenje, konformizam itd.

DINAMIKA LIČNOSTI
Sveukupnost psihičkih procesa, mehanizama i obrazaca ponašanja, koji dovode do podsticanja ličnosti na aktivnosti, kao i do unutrašnjih promena u njoj. D. l., pre svega, proučava problem psihičke energije i njene raspodele, proces motivacije, a naročito različite dinamičke pokretače ponašanja osobe, kao što su nagoni, motivi, potrebe, težnje, interesovanja, crte ličnosti, emocije, vrednosti i sl., zatim frustracije, konflikte i načine njihovog rešavanja, posebno mehanizme odbrane.

DIREKTIVNA TERAPIJA
Svaka vrsta psihoterapije koja se zasniva na direktnom uticaju na pacijenta putem saveta šta da čini (racionalno sugestivna terapija), naredbi i zahteva upućenih hipnotisanom da ukloni neke simptome (hipnotička terapija), menjanja bolesnih navika i obrazaca ponašanja (bihejvior terapija) i sl. Supotno nedirektivna terapija.

DISCIPLINA
(lat. disciplina = nastava, obrazovanje; red) 1. Propisana pravila ponašanja, red, poredak, zapt koji važi u nekoj hijerarhijski organizovanoj instituciji (vojska, crkva, tajno društvo, obdanište, škola, stranka, radna organizacija). Disciplinovan je onaj član grupe (formalne ili neformalne) koji se ponaša u sladu sa svojim mestom u grupi, propisanom ulogom, standardima grupe i koji se pokorava zahtevima njemu nadređenih. U socijalizaciji dece, odrasli zahtevaju d., odnosno, kontrolišu da li je ponašanje dece u skladu sa socijalnim i kulturnim normama, te se svako odstupanje od njih kažnjava a ispravno nagrađuje. 2. Sistem znanja koji čini granu jedne nauke ili vid tumačenja (naučne, filozofske i duhovne discipline). U ovom smislu mogu biti formalne d. (matematika, logika), humanističke (psihologija, antropologija), prirodno - naučne (fizika, hemija), ezoterične (astrologija, spiritizam) itd.

DOSADA
Složeno psihičko stanje koje sadrži nevezanu, rasutu pažnju, osećanje nelagodnosti, zasićenosti, bezvoljnosti i odsustvo interesovanja za okolna zbivanja. Javlja se u poznatim, ponavljanim i nezamenljivim situacijama u kojima nedostaju objekti ili zbivanja koje imaju neku vrednost za subjekta i za koja bi mogao da se emotivno i intelektualno veže.

DROGA
Prirodna ili sintetička hemijska supstanca koja, kada se unese u organizam, utiče na promene, u fiziološkim i psihičkim (intelektualnim, emocionalnim i motivacionim) funkcijama, bitno menja ponašanje, a višekratna upotreba dovodi do tolerancije, navikavanja ili stvaranja zavisnosti (psihičke i/ili fizičke). Neke d. deluju depresivno (analgetici, posebno snažni opijati su npr. morfijum, heroin), druge stimulativno na nervni sistem (kafa, amfetamini, nikotin) i menjaju svest, doživljaj bola, raspoloženje, a neke izazivaju neobična iskustva i halucinacije (LSD, meskalin). U široku klasu d. ubrajaju se psihotropni lekovi i druga farmakološka sredstva čija je upotreba dozvoljena i socijalno prihvaćena (nikotin, alkohol), ali i ona koja su zakonom zabranjena (kokain, heroin i sl.). Uzimanje nekih d. (heroin, hašiš, kokain) dovodi brzo do stvaranja zavisnosti, a kada se naglo prestane s njihovim uzimanjem dolazi do apstinencijalnog sindroma.

DUŠA
1. U grčkoj filozofiji, kod Platona, nematerijalna, nepropadljiva i besmrtna supstanca. Suprotno telo. 2. Kod Aristotela načelo, osnova života, osnova svih vitalnih procesa. 3. U religiji i narodnom verovanju nematerijalno biće, božanskog porekla, koje nadživljava čovekovu telesnu smrt i putuje na onaj svet, u onostranu stvarnost. 4. Vršilac svih mentalnih, psihičkih aktivnosti > psiha

DUŠEVNA BOLEST
> Psihička bolest

[bRu zLi]

DŽ

DŽEJMS–LANGEOVA TEORIJA EMOCIJA

Dve srodne, nezavisno nastale teorije, američkog psihologa Viljema Džejmsa (James) i danskog fiziologa Karla Langea (Lange), prema kojima je suština emocije sama telesna, fiziološka reakcija, odnosno doživljaj te reakcije. Kada organizam registruje izvesne emocionalne draži, on automatski, refleksno reaguje promenama u funkcionisanju visceralnih organa i promenama u napetosti skeletnih mišića. Opažanje ovih promena u unutrašnjim organima i drugih sa njima povezanih telesnih promena (ubrzan rad srca, znojenje, ubrzano disanje i sl.) čini srž emocije. Dž. – L. t.e. korenito menja uobičajeno zravo - razumsko mišljenje o telesnim promenama kao posledicama emocije. Mi ne plačemo zato što smo tužni i ne stežemo pesnice zato što smo besni, već obrnuto, tužni smo zato što plačemo i besni smo zato što stežemo pesnice. Ako namerno izazovemo suze, jecanje i napravimo facijalne pokrete karakteristične za emociju tuge, mi ćemo uskoro izazvati i samu tu emociju, i obrnuto, ako uspemo da sprečimo javljanje ovih telesnih promena, sprečićemo i pojavu same emocije. Ovoj teoriji se suprotstavlja Kenon – Bardova teorija emocija.

[bRu zLi]

Đ (Dj)
..........................

[bRu zLi]

E

EDIPOV KOMPLEKS
(grč. ojdipos, gen. podos) Složena i prevashodno nesvesna konstelacija, predstava, stavova i afekata koja se javlja u trijadi dete – otac – majka, u falusnom stadijumu, u doba punog razvoja infantilne seksualnosti (između treće i pete godine). Dete tada gaji nesvesnu ali snažnu erotsku sklonost prema roditelju suprotnog pola, a istovremeno i nesvesnu mržnju prema roditelju istog pola, koga, inače, svesno voli i uzima za uzor u procesu identifikacije.

EGO
(lat. ego = ja) 1. Vlastito Ja, sam, stvarno središte ličnosti ili jedinstven pojedinac. 2. U psihoanalizi, središnji deo trodelne strukture ličnosti koji se nalazi između ida i super – ega. E. je kao izdanak ida nastao njegovim modifikovanjem u dodiru sa spoljašnjom stvarnošću, smatra S. Frojd (Freud). On je podešen za primanje draži i odbranu od njih. E. nastaje iz sudara nagona ida sa stvarnošću i prvo se razvija kao telesni ego. Prva i najvažnija uloga e. je prilagođavanje stvarnosti. Za razliku od ida, e. se upravlja po principu realnosti. Procesi koji se odigravaju u e. nazivaju se sekundarni procesi. Druga važna uloga e. jeste organizovanje i integracija psihičkih procesa u skladnu celinu. Ako e. u tome ne uspe, onda se aktiviraju različiti mehanizmi odbrane. E. ima zadatak da izađe na kraj i sa strogim zahtevima super – ega, a ukoliko se e. ne pridržava tih idealnih normi, super – ego ga bezobzirno kažnjava osećanjem manje vrednosti i osećanjem krivice. E. mora da služi čak tri surova gospodara, a to su stvarnost, id i super – ego. Razvoj ega odvija se od opažanja nagona prema savladavanju nagona. Drugačije shvatanje e. razvilo se unutar psihologije.

EGOCENTRIZAM
Osobina mišljenja u ranim fazama razvoja, koja se manifestuje kao nesposobnost subjekta da svet posmatra iz ugla drugog pojedinca, već isključivo iz sopstvenog koji se apsolutizuje. Egocentrično dete (ili odrasla osoba) nije sebično, egoistično, pošto nema izgrađeno samosvesno i bezobzirno ja, a opet, egoista nije egocentričan jer on vrlo dobro poznaje potrebe i interese drugih ljudi, ali ih ignoriše. Egocentrizam je srodan narcizmu, jer se i tu zanemaruje objekt.

EGOIZAM
Bezobzirno vođenje računa isključivo o sopstvenim potrebama i vlastitoj koristi. E., ili sebičnost, u psihologiji označava preterano interesovanje osobe za sebe samu i samoživo insistiranje samo na svojim interesima, a zanemarivanje interesa drugih ljudi. E. se razlikuje od narcizma. Narcizam označava samozaljubljenost, a ne samoživost. Suprotno > altruizam.

EGO–STANJE
U transakcionoj analizi, "konzistentan obrazac osećanja i doživljavanja koji je direktno povezan sa odgovarajućim konzistentnim obrascem ponašanja" (Bern, 1971). Prema E. Bernu (Berne), e.-s. nije ni socijalna uloga, ni hipotetička, apstraktna instanca, nego je univerzalna psihološka realnost koja se manifestuje određenim držanjem tela, gestovima, mimikom, načinom govora, slanjem određenih poruka i, najzad, odgovarajućim subjektivnim doživljajima. E.-s. je strukturna jedinica ličnosti, kojih ima ukupno 3: Roditelj, Odrasli i Dete. Struktura ličnosti može se predstaviti tripartitnom shemom ili strukturalnim dijagramom, koji sačinjavaju tri vertikalno poređana kruga.Svako od ovih stanja ima svoje mesto i svoju funkciju u celovitoj ličnosti, koja najbolje funkcioniše kada su sva tri stanja u ravnoteži. Problem nastaje kada jedno od ovih e.-s. postane dominantno, preuzme vođstvo i poremeti skladnu delatnost pojedinca.

EMOCIJA
Jedan od osnovnih psihičkih doživljaja koji predstavlja karakteristično uzbuđeno stanje organizma izazvano nekim emocionalnim stimulusom ili situacijom, a manifestuje se na tri različita plana: (1) Subjektivnom, kao mentalni doživljaj (radosti, tuge, prijatnosti i sl.); (2) Fiziološkom (npr. ubrzani puls, znojenje itd.) i (3) ponašajnom (npr. stezanje pesnica, mrštenje i sl.). Na subjektivnom, doživljajnom planu, e. se razlikuju prema kvalitetu. Osnovne, primarne e. su strah, gnev, radost i žalost. Prema osnovnom, hedonističkom ili afektivnom tonu koji preovlađuje, e. mogu biti prijatne i neprijatne. E. se mogu podeliti na različite načine. Prema svojoj usmerenosti i sadržini mogu biti: e. vezane za čulno draženje, estetske e., moralna osećanja, e. vezane za druge ljude, e. vezane za samoocenu itd. Jačina e. može da varira od sasvim slabog intenziteta izvesnog raspoloženja pa do snažnih afekata i neobuzdanih strasti. Važnu komponentu e. čine organske, fiziološke promene, od kojih su posebno važne one koje su nastale aktiviranjem simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema (širenje zenica, brži i snažniji rad srca, ubrzano disanje, usporen rad creva i organa za varenje, pojačano lučenje adrenalina, povećana količina šećera u krvi, povećanje mišićne napetosti i sl.). Sve ove telesne promene imaju ulogu da pripreme organizam za pojačane napore i za hitnu akciju (bežanje ili borba). Neke tipične promene u ponašanju i gestovima predstavljaju spolja vidljivu komponentu e. Emocionalno ponašanje, posebno kod primarnih emocija, u najvećoj meri je nasleđeno, gotovo univerzalno i nekada je bilo svrsishodno sa gledišta evolucije, kao što je pokazao još Č. Darvin (Darwin). Ti ekspresivni pokreti imaju i važnu komunikativnu funkciju. Svu raznovrsnost i složenost e. do sada nije u potpunosti objasnila ni jedna od teorija emocija (npr. evolucionistička teorija, teorija aktivacije, Džejms – Langeova, Kenon – Bardova, Šahterova kognitivna teorija i dr.).

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA
Sposobnost i veština korišćenja inteligencije u poslu, međuličnim odnosima i svakodnevnom životu. E. i. je metasposobnost, osoben složaj dispozicija ličnosti, koji nam omogućava da uspešno koristimo ne samo "hladnu", apstraktnu inteligenciju, nego i ostale sposobnosti i veštine koje su neophodne za skladan, uspešan i zdrav život. Sklop crta koji sačinjava e. i. čine sposobnost samorazumevanja (sagledavanje svojih sposobnosti, potreba, osećanja i konflikta), sposobnost samokontrole (obuzdavanje "toksičnih" emocija kao što su bes, zavist, strah), samouverenost (samopouzdanje, optimizam), sposobnost empatije (razumevanje osećanja drugih), sposobnost uspostavljanja i održavanja skladnih međuljudskih odnosa, kao i rešavanje interpersonalnih sukoba. Ljudi koji imaju razvijeniju e. i. ne samo da su uspešniji u društvu, u profesionalnoj delatnosti i braku, nego su mentalno i fizički zdraviji i otporniji na bolesti. Bliska je socijalnoj inteligenciji.

[bRu zLi]

E

EMOCIONALNA KONTROLA
Sposobnost upravljanja, obuzdavanja i preoblikovanja vlastitih emocija u skladu sa zahtevima realnosti, usvojenim vrednostima i društvenim normama. E. k. je jedna od važnih odlika emocionalne zrelosti. Dete mora u toku socijalizacije i razvoja ličnosti da nauči da prepoznaje i da savladava emocije kao što su npr. gnev, zavist ili paničan strah.

EMOCIONALNA LABILNOST
Nesposobnost održavanja emocionalne stabilnosti, sklonost ka lakom gubljenju emocionalne ravnoteže i ka čestoj, bezrazložnoj i nepredvidljivoj promeni raspoloženja, od veoma veselog do tužnog. E. l. može biti odlika normalne ličnosti, ali se javlja i u sklopu nekih duševnih bolesti (npr. histerija, manijako – depresivna psihoza).

EMOCIONALNA NEZRELOST
Emocionalno reagovanje koje odgovara više mlađem uzrastu nego uzrastu osobe koja tako reaguje. E. n. uključuje infantilno emocionalno ponašanje, egocentrizam, nesposobnost emocionalne samokontrole, emocionalnu nestabilnost i reagovanje po principu "sve ili ništa". E. n. može biti rezultat zastoja u emocionalnom razvoju, znak emocionalne nedovoljne razvijenosti ili rezultat regresije. Osobina e. n. može se javiti i kod odrasle, inače normalne i intelektualno zrele osobe, ali i kod neurotičnih i psihotičnih osoba (histerija, fobija, poremećaj karaktera, granični slučajevi, shizofrenija). Psihoanaliza objašnjava e. n. fiksacijom za neki od stupnjeva infantivne seksualnosti.

EMOCIONALNA PREOSETLJIVOST
Neprimereno snažno emocionalno reagovanje, brzo i lako emocionalno uzbuđivanje bez pravog razloga. Osobe koje su e. p. za sitnicu se uvrede, lako se naljute, preterano se uplaše u ne mnogo opasnoj situaciji, sklone su tremi u ispitnoj situaciji, lako se rastuže i rasplaču, čak i bez značajnijeg povoda.

EMOCIONALNA STABILNOST
Sposobnost da se primereno, dosledno i predvidljivo emocionalno reaguje u skladu sa osobinama situacije i objekata koji su emociju izazvali. E. s. podrazumeva uspešno očuvanje emocionalne ravnoteže, kao i nesklonost naglim i ekstremnim emocionalnim odgovorima. Ona je važna komponenta emocionalne zrelosti.

EMOCIONALNA TUPOST
Nesposobnost adekvatnog emocionalnog doživljavanja i reagovanja u situacijama koje, po pravilu, izazivaju emocije kao što su radost, tuga, strah, bes itd.

EMOCIONALNA ZAVISNOST
Oblik nezrele emocionalne vezanosti koji podrazumeva preterano oslanjanje na neku drugu osobu ili grupu koja se doživljava kao izvor sigurnosti, ljubavi i blagostanja. Ako dođe do prekida ove veze (odbacivanje, odlazak obožavane osobe i sl.) onda e. z. osoba oseća gotovo paničan strah, nesigurnost, intenzivnu patnju, a može doći i do depresivne reakcije. Psihoanalitičari smatraju da je e. z. jedna od osobina oralnog karaktera.

EMOCIONALNA ZRELOST
Aspekt zrelosti ličnosti koji pokazuje u kojoj meri je pojedinac uspeo da prevaziđe infantilno, nezrelo ponašanje i da dostigne nivo emocionalnog reagovanja koji je karakterističan za odraslog pripadnika date kulture. E. z. bez obzira na međukulturne razlike, po pravilu, podrazumeva emocionalnu stabilnost, dobru emocionalnu kontrolu, prevazilaženje narcizma, emocionalne zavisnosti, razdražljivosti, kao i društveno prihvatljivo emocionalno ponašanje.

EMOCIONALNI DOŽIVLJAJ
Svesna, subjektivna komponenta emocije koja predstavlja organizovan sklop osećanja, a nastaje opažanjem i tumačenjem vlastitih telesnih promena u organizmu. Fenomenološka i egzistencijalistička psihologija najviše pažnje pri proučavanju emocija posvećuju e. d.

EMOCIONALNI POREMEĆAJ
Dijagnostička kategorija u psihijatriji koja uključuje različite vidove emocionalno neadekvatnog reagovanja (emocionalna tupost, bezrazložni strah, neprimerena euforija i sl.), nesposobnost emocionalne samokontrole (nekontrolisane provale besa, plača, razdraganosti i sl.) i hronične patološke promene u emocionalnom ponašanju (ciklotimni poremećaj, depresija, manija, bolesna razdražljivost, anksioznost i sl.).

EMOCIONALNI ŠOK
Stanje veoma povišenog emocionalnog uzbuđenja, praćeno psihičkom konfuzijom, malaksalošću, "oduzimanjem" ruku i nogu, gubitkom emocionalne kontrole i sposobnosti adaptivnog ponašanja, a nekada i nesvesticom. Ovo stanje psihičke i fizičke paralisanosti izazvano je, po pravilu, nekim snažnim i nepredviđenim stresogenim događajem (npr. zemljotres, saobraćajna nesreća, smrt drage osobe).

EMOCIONALNO PONAŠANJE
Bihejvioralna komponenta emocije, a sastoji se u karakterističnoj mimici lica, spolja vidljivim pokretima, obrascima ponašanja i reagovanja na emocionalne stimuluse. Biolog Č. Darvin (Darwin) je u svom delu Izražavanje emocija kod životinja i kod ljudi (1872) pokazao da su određeni pokreti i obrasci ponašanja tesno povezani sa urođenim emocijama i da predstavljaju nekada adaptivno vredno ponašanje (npr. mrštenje, škrgutanje zubima i stezanje pesnica u besu). V. Mekdugal (McDougall) je jedan od prvih psihologa koji je još 1908. ukazao na određeno instinktivno ponašanje vezano za primarne emocije (pokreti udaljavanja i bežanja u strahu, približavanja kod ljubavi i sl.).

EMOCIONALNOST
Karakteristika ličnosti, relativno trajna dispozicija koja se ispoljava u lakom i snažnom afektivnom reagovanju (ljutnja, bes ili strah, tuga). Ljudi se međusobno razlikuju u stepenu e., što zavisi od njihovog temperamenta i ličnog životnog iskustva.

EMOCIONALNO USLOVLJAVANJE
Vid klasičnog uslovljavanja u kojem se nenamerno i nevoljno, bez razumevanja samog procesa učenja, stiče uslovna emocionalna reakcija. Ta uslovna reakcija (UR) nastaje kao odgovor na neke slučajne, prvobitno neutralne, a kasnije uslovne draži (UD), koje su bile date zajedno sa bezuslovnom draži (BD), koja kao bezuslovnu reakciju (BR) izaziva neku jaku emociju (odvratnost, strah, bes). Nekoliko ponavljanja, a ponekad i samo jedanput, dovoljno je subjektu da nauči da na samu UD reaguje emocijom koju, spontano, izaziva BD. Klasičan slučaj eksperimentalnog e. u. jeste poznati slučaj malog Alberta, koji je uslovljen da se plaši belih pacova. Osobine e. u. su: (1) nastaje veoma brzo (zahteva mali broj ponavljanja), (2) lako se generalizuje (širi se na slične draži) i (3) teško se gasi. Na ovaj način nastaju fobije, averzije, simpatije i antipatije i druge emocionalne reakcije, normalne i abnormalne, čije nam poreklo obično nije jasno i koje izgledaju neobično i nerazumno.

[bRu zLi]

F

FIKSACIJA
(lat. fixus = utvrđen, učvršćen) 1. Uporno, tvrdoglavo ponavljanje izvesne nesvrsishodne reakcije u problem – situaciji, kao i učvršćivanje tog neuspešnog odgovora uprkos njegovoj besmislenosti. Ovi rigidni postupci se učvršćuju u situacijama bremenitim emocionalnom napetošću, pod uticajem osujećenih želja, što ometa fleksibilnost na intelektualnom planu. 2. U psihoanalizi, zaostajanje i utvrđivanje seksualnog nagona na nekom od ranijih stadijuma. F. je snažna prisilna vezanost libida za ranije omiljene vidove zadovoljenja ili objekte, vezanost koja otežava ili čini neuspešnim dalji razvoj. Osoba može investirati isuviše libida u izvesne infantilne objekte (majka/otac), radnje (gledanje, sisanje) ili čitave psihoseksualne stadijume (oralni, analni). Ukoliko je više energije uloženo u ranije faze razvoja, utoliko će manje ostati za dalji razvoj i zrelije oblike zadovoljenja. Sadašnje ponašanje, interesovanja, strahovi odrasle ličnosti još davno su određeni a da ona toga nije svesna, f. iz prošlosti. Ako zanemarimo konstitutivne činioce, možemo reći da do f. dolazi usled prekomernog zadovoljenja ili intenzivne frustracije u nekom od ranijih stadijuma razvoja libida. F. ne samo da otežava prelazak iz jednog stadijuma razvoja u sledeći, već i olakšava regresiju.

FOBIJA
(grč. fobos = strah) Nesrazmerno intenzivan, iracionalan strah od izvesnih spoljašnjih, samo potencijalnih opasnih pojava, situacija ili predmeta. Taj objekt straha, odnosno njegov sadržaj može biti veoma raznoliko (npr. mrak, visina, neka životinja itd.), tako da postoji ogroman broj f. koje se mogu na različite načine klasifikovati. S obzirom da se iracionalni strahovi mogu vezati takoreći za bilo koju pojavu, broj f. je praktično neograničen, tako da danas lista f. obuhvata preko 200 naziva! Objekti koji provociraju strah variraju od stvarno opasnih, gde postoji filogenetski programirana reakcija straha (strah od zmije, visine), preko relativno malo ili retko opasnih (strah od železnice), pa do gotovo bezopasnih (zatvoren prostor). Ono što je neobično kod f. nije sam strah već njegova snaga, iracionalnost i nepromenljivost. Naime, strah je nesrazmerno veliki u odnosu na stvarnu opasnost. Prema bihejvioristima, f. nastaje procesom emocionalnog uslovljavanja, odnosno, hipergeneralizovanjem emocionalne reakcije na neke neutralne draži, asocijativno povezanih sa dražima koje izazivaju strah.

FRUSTRACIJA
(od lat. frustrare = učiniti uzaludnim, razočarati) Ometanje ili uskraćivanje zadovoljenja nekog motiva, odnosno remećenje ili blokiranje nekog već započetog cilju usmerenog ponašanja. Izvori frustracije su raznovrsne, ozbiljne i teško uklonjive prepreke (spoljašnje i unutrašnje, fizičke, socijalne, moralne, psihološke) koje sprečavaju zadovoljenje potrebe. Složeno emocionalno stanje frustriranosti ispoljava se kao osećanje napetosti, nezadovoljstva, gneva ili osećanje razočaranja, anksioznosti, nemoći i poraza. Osećanje frustriranosti često dovodi do agresivnosti, što je navelo izvesne psihologe da konstruišu teoriju frustracija – agresija. Ali, kod nekih osoba ona pre dovodi do žalosti, apatije, potištenosti ili regresije. Konstruktivne ili "realističke" reakcije na f. su: nalaženje novog puta ili druge strategije dolaska do cilja, pojačavanje napora da se cilj dosegne ili zamena prvobitnog cilja nekim drugim, dostupnijim. F. koje su česte i intenzivne, posebno u ranom uzrastu, mogu dovesti do aktiviranja patogenih mehanizama odbrane, pa i do psihičkih poremećaja i oboljenja (perverzije, neuroze i psihoze). Pogrešno je, međutim, smatrati da je svaka f. nepoželjna i štetna. Mnoge pravilno dozirane i uvremenjene f. (npr. odbijanje od sise, učenje urednosti, navikavanje na čistoću itd.) predstavljaju osujećenja neophodna za uspešno prilagođavanje stvarnosti i za normalan razvoj ličnosti. I za odraslog čoveka umerena f. može biti izazov za ispoljavanje sposobnosti moralnih kvaliteta i kreativnih potencijala. Stepen podnošenja f. zavisi od tolerancije na frustraciju.

FUNKCIONALNI POREMEĆAJ
Psihofizički poremećaj u funkcionisanju osobe koji obuhvata promene u ponašanju, opažanju, mišljenju, osećanju i raznolike psihopatološke pojave koje su nastale bez organske osnove, odnosno koje nemaju (ili je nepoznat) koren u patološkim promenama neke telesne strukture. Takvi su raznovrsni psihogeni poremećaji kao što su poremećaj ličnosti, poremećaj navika i kontrole impulsa, zatim neke psihoze, neuroze, posebno histerija, psihosomatske bolesti itd. Suprotno organski poremećaj.

[bRu zLi]

G

GENERALNI ANKSIOZNI POREMEĆAJ
Psihički poremećaj u obliku preterane i nerazumne strepnje koja je povezana sa raznolikim svakodnevnim situacijama, delatnostima i objektima, a ispoljava se još i u vidu razdražljivosti, stalne zabrinutosti, „crne“ slutnje, unutrašnje napetosti, nesanice, teskobe, glavobolje, tahikardije, čestog znojenja, brzog zamaranja i teškoćama u održavanju koncentracije. Javlja se češće kod žena.

GEŠTALT
(nem. Gestalt = oblik, lik) Ključni teorijski pojam geštalt psihologije koji označava sklop, celinu, lik, formu, nasuprot elementu. Sam termin potiče iz nemačkog jezika, ali se danas koristi u gotovo svim jezicima izvorno, kako bi se očuvale sve nijanse značenja te reči. G. je celovita struktura, konfiguracija (fizička, socijalna, biološka ili psihološka) koja ima svojstva nesvodljiva na skup delova od kojih je sačinjena. Jedinstvo, celina, sklop, organizacija i primarni kvalitet, a ne nešto izvedeno, sekundarno, do čega se dolazi analizom. Pojam g. ili geštalt – kvalitet (nem. Gestaltqualität) je nastao u oblasti psihologije opažanja, da bi se, kasnije, odatle proširio na objašnjavanje raznolikih pojava u oblastima psihologije mišljenja, učenja, pamćenja, emocije i motivacije.

GEŠTALT TERAPIJA
Vrsta psihoterapije, nastala polovinom 20. veka u SAD, koja se u teorijskom smislu oslanja na principe geštalt psihologije. Prema Fricu Perlsu (Perls), neurotična osoba je tokom razvoja izgubila u mentalnom smislu "dobru formu", tj. nalazi se u psihološkoj neravnoteži, budući da nije uspela da ostvari celovitost ličnosti. Geštalt terapeut se ne interesuje za uzrok oštećenja celovitosti, nego ga zanima način, mehanizam kojim je došlo do dezorganizacije i kako se može vaspostaviti izgubljena ravnoteža i celovitost ličnosti. On je prevashodno zaineresovan za aktuelne konflikte pacijenta, za potrebe i inhibicije koje sada deluju, a ne za infantilne traume i fantazme. "Zanima me jedino 'ovde i sada', važnije mi je kako je došlo do blokade nego zašto", kaže Perls. Terapeut, u grupnoj g. t., podstiče pacijenta da izrazi svoje zapostavljene ideje, osećanja, želje pred grupom, te da tako povrati izgubljeni "geštalt". Pacijentov iznenadni uvid u dotada nepoznate delove svoje ličnosti omogućava dinamičku rekonstrukciju ličnosti.

GRANIČNA LIČNOST
(engl. borderline personality) Jedan od oblika poremećaja ličnosti. G. l. je osoba koja se nalazi na granici između psihoze (ili psihopatije) i neuroze. Tu nije problem što psihijatri ne mogu tačno da ih dijagnostikuju (razvrstaju), već je njihova prava dijagnoza baš to da imaju elemente i neuroze i psihoze. G. l. je pseudoneurotičar sa potencijalnom ili pritajenom shizofrenijom. G. l. je impulsivna, nepredvidljiva, često donosi nerazumne odluke i nepotrebno se izlaže opasnostima. Njene emocije su nestabilne: često menja raspoloženje od euforije do depresije, netolerantna je i lako je obuzme bes, na poslu je neodgovorna, lako menja planove i nema čvrsto osećanje ličnog identiteta. Karakterišu je hronično osećanje praznine i nedostatak dubljih emocija u odnosu sa drugim ljudima, koje doživljava kao puko sredstvo. G. l. je naizgled druželjubiva, šarmantna, srdačna, ali je, zapravo, bezobzirno egoistički orjentisana, asocijalna i emocionalno hladna. Psihoanalitičari smatraju da je g. l. posledica rane traume ili ranog emocionalnog lišavanja(zato kod nje postoji neutaživa potreba za ljubavlju i priznanjem). G. l. dobro funkcioniše sve dok dobija narcističke doprinose (pohvale, ljubav), ali kad oni izostanu (npr. neuspeh na poslu), one lako padaju u depresiju. G. l. ima neizgrađen ego, a njeni objektni odnosi su bitno poremećeni, smatra O. Kernberg (Kernberg). Sinonimi granični slučaj, shizoidna ličnost i larvirani shizofrenik.

GRUPA SUSRETANJA
Vrsta grupne psihoterapije, popularna šezdesetih godina 20. veka. G. s., zasnovana na humanističkoj psihologiji i iskustvima T – grupa, odvija se u malim grupama (10 – 15 članova) pod vođstvom terapeuta, a cilj joj je da podstakne lični razvoj, svest o sebi i samoostvarenje kroz spontanu i intenzivnu socijalnu i emotivnu komunikaciju pojedinca sa drugim članovima grupe. Psihoterapeut vodi grupu na neautoritaran i nedirektivan način. On samo stvara povoljnu atmosferu i raznovrsnim tehnikama (igranje uloga, telesno dodirivanje, suočavanje itd.) ohrabruje osobe sa problemima da se slobodno, verbalno i neverbalno ispolje. On ih uči da artikulišu svoje subjektivne teškoće i da ih učine razumljivim drugim osobama, kao i da nauče da posmatraju, slušaju, osećaju i razumeju druge. Suština ove terapije jeste u iskrenom, autentičnom susretu osobe sa samom sobom, svojim autentičnim ja i sa drugim osobama, onakvim kakve one jesu. K. Rodžers (Rogers) je opisao faze kroz koje prolazi pojedinac u g. s., od početne zbunjenosti, preko izražavanja negativnih osećanja, postepenog ispoljavanja dubokih ličnih osećanja i doživljaja, pa do pucanja fasade, boljeg prihvatanja sebe i promene u životnoj filozofiji ličnosti. G. s. su prerasle u društveni pokret čiji je cilj da iskoristi terapeutske mogućnosti grupe za pružanje psihološke podrške pojedincu. Ovoj vrsti terapije zamera se da ne daje terapeutski značajne rezultate jer su pozitivne promene učesnika kratkotrajne.

GRUPNA PSIHOTERAPIJA
Zajednički naziv za veoma raznorodnu (teorijski i tehnički) skupinu savremenih psihoterapija koje se, nasuprot individualnoj terapiji, odvijaju u grupama, sačinjenim od pojedinaca sa relativno sličnim problemima (npr. alkoholičari, narkomani, opsesivni neurotičari, psihosomatičari i sl.) i terapeuta koji vodi grupu.

[bRu zLi]

H

HEDONIZAM
(od grč. hedone = zadovoljstvo) U filozifiji, etičko učenje po kojem su zadovoljstvo i čulno uživanje najviše dobro kojem valja težiti, cilj i jedini pravi smisao sveukupne čovekove delatnosti.

HEROIN
(od grč. heros = polubog, junak) Derivat morfijuma koji spada u najjača i veoma rasprostranjena narkotička sredstva koja stvaraju zavisnost. H. ima jače i toksičnije dejstvo od morfijuma. U većim dozama, međutim, izaziva euforiju, kratkotrajnu erupciju zadovoljstva i ushićenja (tzv. fleš ili "psihofizički orgazam") i raznovrsne halucinacije (obično vizuelne). Dejstvo prosečne narkomanske doze traje oko 2 – 3 časa, posle čega se javlja razdražljivost i napetost. Već posle nekoliko dana uzimanja stvara se snažna fiziološka i psihološka zavisnost i potreba za većim dozama. Duže uzimanje h. dovodi do sve bržeg fizičkog i psihičkog propadanja, do nefropatije, cijanoze i gušenja, a neretko i do smrti.

HIPERTIMIJA
(grč. hiper i thimos = duša, srce, strast) Povišena emocionalnost. Sa euforijom se sreće u maniji a negativno obojena kao povećano osećanje tuge, beznadežnost i osećanje moralnog bola, u melanholiji.

HIPOHONDRIJA
(grč. hipo = ispod i hondros = hrskavica na donjem kraju grudne kosti) Psihički poremećaj koji se sastoji u tome što je osoba gotovo neprestano usredsređena na svoje fizičko zdravlje, za koje je bezrazložno ili preterano zabrinuta, i često pati od simptoma neke zamišljene telesne bolesti. H. je bila poznata još u antičkoj Grčkoj, čiji su lekari smatrali da je donji deo trbuha izvor hipohondričnih smetnji u vidu sumornog, setnog raspoloženja. Simptomi h. sreću se kod shizofrenije, paranoje, histerije i prisilne neuroze. Psihoanalitičari h. smatraju rezultatom narcističkog povlačenja libida na sopstveno telo. Iza hipohondrične svesne zabrinutosti može se zapravo skrivati nesvesna autodestrukcija "uobraženih bolesnika".

HIPOMANIJA
(grč. hipo i mania = ludilo, pomama) Psihički, pretežno afektivni poremećaj blaži od manije, za koji je karakteristično povišeno raspoloženje, optimizam, velika radna energija, hiperprodukcija ideja, nemir, uzbuđenje, povećana socijalna komunikativnost i preterana predusretljivost. Osoba u stanju h. malo spava, brzo donosi ali lako i menja odluke, razbacuje se novcem, ponaša se lakomisleno. Pretežno normalna osoba u stanju h. može biti vrlo uspešna i omiljena u društvu. Problemi nastaju kada psihički labilna osoba postane hipomanična, tj. neodgovorna, nekontrolisana i isuviše napadna.

HISTERIČKA LIČNOST
Sklop crta osobe sklone histeriji, kao što su: sugestibilnost, emocionalna nestabilnost, egocentrizam, infantilnost, teatralnost, patetičnost, egzibicionizam, hirovitost. Dramatizovanjem i glumom h. l. nastoji da eksteriorizuje svoje fantazme i da bude u centru pažnje. Ove osobe deluju nezrelo i detinjasto, što je posledica regresije na već prevaziđene oblike ponašanja i mišljenja. Sugestibilnost i seksualizacija odnosa i veza koje su prvobitno neutralne, nastaje kao rezultat snažnog potiskivanja infantilne seksualnosti koja, nedovoljno suzbijena, nastoji da se asocijativnim putem veže za udaljene objekte i ponašanja.

HISTERIJA
(grč. histera = materica) Vrsta neuroze kod koje su dominantni simptomi – raznovrsni telesni, senzorni, motorički i mentalni poremećaji sa psihogenim poreklom. To su najčešće: histerički mutizam, napadi smeha i plača, preterana razdražljivost, somnabulizam, halucinacije, strepnja, uznemirenost, tahikardija, mučnina, povraćanje, bolovi u različitim delovima tela, kontrakcije itd. Važno je istaći da su, pri svim ovim histeričkim telesnim smetnjama u organskom, anatomsko – fiziološkom pogledu, ovi bolesnici potpuno zdravi.

[bRu zLi]

I

IDEALIZACIJA
Proces pridavanja karakteristika ideala nekoj pojavi ili osobi, ulepšavanje i doterivanje u mislima onoga što je inače nesavršeno. U psihoanalizi, i. je nesvestan proces kojim se realna konkretna osoba ili apstraktna stvar koju volimo potiskivanjem oslobađa svega što je negativno i nesavršeno, kako bi mogla da se obožava, odnosno da se stavi na mesto ego – ideala. Do i. dolazi u zaljubljenosti (kada se partner preobražava u anđeosko biće) i u idolopokloničkom odnosu prema vođi (koji se uzdiže do božanstva).

IDEALNO JA
1. Prema Karen Hornaj (Hornay), nesvesna, nerealna, idealizovana slika koju ima neurotična ličnost o sebi samoj, svojim mogućnostima, osobinama i sposobnostima. Neurotičar veruje da on zaista predstavlja savršenu, idealnu ličnost jer nije svestan procesa samoidealizacije, i ne pravi razliku između ove nestvarne predstave o sebi i svog stvarnog ja. Ukoliko realnost više protivreči ovoj nestvarnoj, ulepšanoj slici, bolesna osoba je utoliko više sklona da falsifikuje sve ono što je demantuje i da se još grčevitije drži svoje idealizovane predstave o sebi. 2. Zamišljena slika o sopstvenom ja kakvo bi ono trebalo da bude i kojim vrednostima bi trebalo da teži. Normalna ličnost uglavnom jasno razlikuje svoje stvarno ja od i. j. koje se pozitivno vrednuje i služi kao standard za samoocenu. Ta razlika se može utvrditi i izmeriti Stivensonovom (Stephenson) tehnikom, poznatom pod nazivom Q – sortiranje.

IDENTIFIKACIJA
(od lat. idem = isti, nlat. identitas = istovetnost i facere = učiniti) U psihoanalizi, proces nesvesnog poistovećivanja ega jedne osobe sa egom druge osobe koja se uzima kao uzor. Prema S. Frojdu (Freud), sastoje se u tome što se ego osobe koja se poistovećuje unošenjem uzora u sebe, trajno modifikuje, saobražavajući se uzoru.

IDENTITET
1. U psihologiji ličnosti, doživljaj, svesni ili nesvesni, suštinske samoistovetnosti i kontinuiteta vlastitog ja tokom dužeg perioda vremena, bez obzira na njegove mene u različitim periodima i okolnostima. Predstava ličnog i. predstavlja odgovor na ključno pitanje upućeno sebi samome: "Ko sam ja"? Do svoje teorije i. psihoanalitičar Erik H. Erikson (Erikson) došao je istražujući kod veterana američke vojske sindrom krize identiteta (promenjen doživljaj sebe samog, osećanja nesigurnosti, depersonalizacije itd.), kao i konfuzije identiteta kod mladih. Prema Eriksonu osećanje ličnog i. zasnovano je na dva istovremena zapažanja: (1) zapažanja samoistovetnosti i neprekidnosti čovekovog postojanja u vremenu i prostoru; (2) opažanja činjenice da drugi ljudi zapažaju i priznaju ovu činjenicu. Pojedinac koji je stekao osećanja ličnog i. ima doživljaj kontinuiteta između onog što je bio nekada, što je danas, kao i onog što zamišlja da će tek biti. U izvesnim nepovoljnim situacijama, ishod razvoja i. može biti formiranje negativnog identiteta. 2. U Ž. Pijažeovoj (Piaget) teoriji, shvatanje suštinske samoistovetnosti, nepromenljivosti neke količine ili skupa, bez obzira na promenu oblika ili rasporeda članova.

IGRANJE IGARA
U transakcionoj analizi E. Berna (Berne), prinudna, iracionalna, često nesvesna, ali planirana aktivnost koja uključuje niz sukcesivnih, komplementarnih, "kvarnih" transakcija ("mamac", "riba", "obrt" i najzad "zez") koji vodi skrivenoj "dobiti". I. i. predstavlja dramatizovanu demonstraciju neke važne teze životne filozofije igrača ("ja sam baksuz"; "svi ljudi su prevaranti" i sl.), koji u svoju igru uvlači makar još jednog saigrača. Sama "dobit" od igre je dvosmislena, protivrečna, jer pobeda (potvrda sopstvene životne filozofije, zadovoljenje patološkoh potreba, sekundarna dobit itd.) u igri znači, zapravo, istovremeno i poraz, gubitak, katkada i katastrofalan. Fasada igre, ponašanje na manifestnom planu može izgledati vrlo racionalno, ali je ona, po svojoj prirodi, duboko iracionalna, destruktivna ili samodestruktivna, s obzirom da Dete programira ceo njen tok i upravlja skrivenim transakcijama u njoj. I. i. je neizbežno u gotovo svim interpersonalnim odnosima, između šefa i službenika, muža i žene, prijatelja, roditelja i dece, prodavca i kupca, terapeuta i klijenta itd.

[bRu zLi]

I

IMPULSIVNA NEUROZA
> Poremećaji navike i kontrole impulsa.

IMPULSIVNI TIP
Jedan od poremećaja ličnosti u kojem dominira emocionalna nestabilnost i nesposobnost kontrole impulsa. Takva osoba se bez razmišljanja o posledicama predaje svojim nagonskim impulsima. Sklona je napadima agresivnog ponašanja. Posebno je sklona eksplozijama nasilničkog ponašanja i izlivima nekontrolisanog besa, onda kada je neko sputava u akcijama ili kada kritikuje njeno ponašanje.

IMPULSIVNOST
Osobina ličnosti,koja se ispoljava kao nesposobnost racionalne kontrole vlastitih snažnih impulsa, želja i potreba (za agresijom, seksom, osvetom, ljubomorom ili autodestrukcijom). Takvi ljudi, nošeni iznenadnim porivima, delaju odmah bez zadržke, spontano i bez razmišljanja, a kasnije se često kaju zbog svoje nepromišljenosti i naglosti. Ova crta se može javiti u sklopu nezrele, primitivne strukture karaktera, kod emocionalno nestabilnih, infantilnih ili mentalno retardiranih ličnosti, ali se sreće i kod normalnih ljudi kao crta karaktera. J.Cvijić je smatrao da je plahovitost ili i. jedna od crta dinarskog karaktera, koja čoveka našeg podneblja često nagoni da radi na svoju štetu. Suprotna osobina je refleksivnost.

INDIVIDUA
(lat. individuum=ono što je nedeljivo, jedinka) Pojedinačno biće, jedinka, celovita osoba, različita od svih drugih ljudi i koja stoji nasuprot kolektivu. U novovekovnoj filozofiji, pojam i. označava autonomnu, samosvesnu i samosvojnu jedinku, pojedinca kojem vlastita egzistencija postaje važan problem. U Olportovoj (Allport) psihologiji pojedinca, i. je u središtu pažnje, a definisana je kao "jedan sistem strukturisane jedinstvenosti". Celokupna psihologija bavi se, zapravo, i., njenim iskustvom i ponašanjem, ali, ipak, od psiholoških disciplina njome se najviše bave diferencijlna psihologija, psihologija ličnosti i klinička psihologija. Probleme i značaj i. u savremenoj psihologiji posebno naglašavaju egzistencionalna i humanistička psihologija.

INSAJDER
(engl. insider=onaj koji je u grupi, pripadnik grupe) Osoba koja je dobro uklopljena u svoju grupu (porodica, vršnjaci, socijalni sloj itd.) i koja je u njoj uspešna. I. ima dobre izglede da stekne povoljan socijalni status i afirmaciju u grupi čiji je pripadnik. Suprotno: autsajder.

INSPIRACIJA
(lat. inspiratio=udisanje) 1.Opšte značenje: nadahnuće (pesničko ili božansko). 2. U psihologiji treća faza u toku stvaralačkog mišljenja, u kojem do rešenja dolazi iznenada, spontano, naglo, kao da ga je neko "odozgo" došapnuo. Ovaj trenutak "ozarenja", iznenadnog "bleska" u svesti, kada se neočekivano ukazuje celo rešenje do tada nerešivog problema, naziva se oš i uviđanje ili iluminacija ("prosvetljenje"). Taj srećan čas otkrića nailazi posle dužeg ili kraćeg perioda inkubacije, kada se naučnik, umetnik ili običan rešavalac bavi nekom drugom delatnošću, tako da se i. može javiti bilo gde (u kadi, parku, bioskopu ili u tramvaju).

INTELIGENCIJA
(od lat. inellegere=shvatiti, razabrati) 1.Biološki posmatrano, sposobnost uspešne adaptacije jedinke na nove okolnosti pomoću obrazaca ponašanja i psihičkih procesa koji nisu ni instinktivne prirode niti navike. 2.Prema pedagoškom stanovištu, spsobnost učenja, pamćenja i mišljenja. 3. U psihološkom smislu, sposobnost brzog i uspešnog snalaženja u novim situacijama na osnovu apstraktnog mišljenja, odnosno rešavanje problema putem uviđanja bitnih odnosa u problem situaciji.

INTERIORIZACIJA
(lat. interior=unutrašnji) I. je proces unošenja spoljašnjih operacija i socijalnih odnosa u ličnost. Pojedinac u toku razvoja, prisvajanjem kulturnih dostignuća prenosi ono što je socijalno na unutrašnji mentalni plan. Interpsihički odnosi postaju intrapsihički procesi i akti.

INTERPERSONALNI KONFLIKT
Sukob između različitih ličnosti, za razliku od intrapersonalnog konflikta (sukoba ili motiva unutar jedne ličnosti). Pojedinci se između sebe mogu sukobljavati zbog svojih različitih stavova, vrednosti, političkih ili religijskih uverenja, ili usled različitih ciljeva i neuskladivih interesa. Česti su i.k. u porodici (između roditelja i dece, braće i sestara), u grupi vršnjaka, na poslu (između šefa i službenika, između radnika), zatim u braku (između supružnika), u grupi prijatelja itd.

INTIMNOST
(od lat. intime=najiskrenije, najsrdačnije) Prisnost, bliskost, koja može da se odnosi na telesnu, ali i duševnu i duhovnu. I. u međuličnim odnosima označava bliskost, dobro razumevanje, poverljivost ili erotsku ljubavnu dimenziju. U nekoj maloj, formalnoj ili neformalnoj socijalnoj zajednici (porodici, grupi dobrih prijatelja) i. označava toplu, prijatnu atmosferu, uzajamnu simpatiju i razumevanje članova.

INTROSPEKCIJA
Metod samoposmatranja koji se sastoji u brižljivom posmatranju sopstvenih psihičkih doživljaja i detaljnom nepristrasnom opisivanju tako otkrivenih sadržina.

INTROVERTAN TIP
U Jungovoj (Jung) kompleksnoj psihologiji, tip ličnosti kod kojeg prevladava stav introverzije. I.t. je nasuprot ekstravertnom tipu, preokupiran vlastitim subjektivnim svetom, povlači se iz spoljašnjeg sveta, nije mnogo komunikativan, ni mnogo druželjubiv, preosetljiv je, vrlo emotivan, ali svoja osećanja skriva i kontroliše, u odnosu s ljudima je uzdržan, zatvoren, ima dobru samokontrolu, kontenplativan je, sklon introspekciji, imaginaciji. U zavisnosti od toga koja je psihička funkcija kod konkretne ličnosti razvijena, neko može biti misaoni, intuitivni, čuvstveni i opažajni i.t. Ovo povlačenje u sebe, u patološkom sučaju, može ići do autizma.

INTUICIJA
(lat. intuere=gledam, posmatram) 1.Sposobnost neposrednog saznanja ili sagedavanja suštine i smisla nekog objekta (lica, predmeta, simbola, ideje) ili pojave.

IRACIONALNI TIP
U Jungovoj tipologiji ličnosti predstavlja osobu kod koje dominiraju iracionalne funkcije – intuicija i opažanje, koje omogućavaju saznanje onoga što je jedinstveno, konkretno. Suprotno: racionlani tip.

IRACIONALNO
(lat. irrationalis=nerazuman, protivan razumu) Ono što je ili u neskladu sa zakonima logike ili što je s one strane razuma. To može biti nešto bezumno, ali i nadrazumno (npr.religijske dogme). 1. U psihoanalizi je pojam i. jedan od temeljnih pojmova. Čovek se ne rukovodi raconalnim ili utilitarnim načelima, već principom zadovoljstva. Tobož racionalne odluke i i objašnjenja često su samo puke racionalizacije ili reaktivne formacije izvornog potisnutog egoizma i sadizma. Najekstremniji vidovi i. su razni oblici samodestruktivnosti (samokažnjavanje,neuroza sudbine, mazohizam, samoubistvo). Istraživanjem i. bavili su se i socijalni psihoanalitičari. E.From (From) ispituje psihološke mehanizme, tj. psihološke snage i sredstva (afekte, potrebe i strasti podanika) kojima se totalitarizam koristi za svoje i. ciljeve. 2. K.G.Jung (Jung), međutim, termin i. ne upotrebljava samo u smislu onoga što je protivno razumu, već i "onoga što se nahodi izvan razuma". Intuicija i osećanju su elementarne psihičke funkcije koje su po svojoj prirodi.

IZRAŽAVANJE EMOCIJA
Karakteristične promene u ponašanju, mimici i gestovima koje predstavljaju spoljašnji, vidljiv izraz unutrašnjeg, subjektivnog emocionalnog doživljaja. Ispoljavanje osećanja naročito osnovnih (strah, gnev itd.), u najvećoj meri je determinisano biloškim, naslednim faktorima i gotovo je univerzalno (u najvećem broju kultura, ljudi na isti način izražavaju radost, bes, užas, stid itd.). Čarls Darvin (Darwin) je 1872, u delu Izražavanje emocija kod ljudi i životinja, na ubedljiv način pokazao biološko poreklo i adaptivni smisao izražajnih pokreta kod životinja. Mnogi čovekovi ekspresivni pokreti (npr. škrgutanje zubima, mrštenje, stezanje pesnice koji prate afekat gneva) predstavljaju relikte svrsishodnih pokreta nasleđenih od naših životinjskih predaka. Ekspresivni pokreti pri emocijama imaju i važnu komunikativnu funkciju, odnosno služe kao signali određenih afekata i emocionalnih težnji. Pod uticajem kulture i socijalizacije, dete već vrlo rano uči da suzbija i kontroliše izražavanje izvesnih emocija. U i.e. najznačajniju ulogu igraju mimka lica (oči, obrve, usta), telesni pokreti (način stajanja, naginjanje napred ili nazad u odnosu na emocinalnu draž) i vokalna ekspresija (brzina, jačina govora, karakteristični uzvici.)

[bRu zLi]

J

JA (MENE, SEBE, SAM)
(engl. self, nem. Ich, franc. le soi) Središnji, najbitiniji, najsloženiji i "najtopliji" deo svesne ličnosti, agens svih naših psihičkih akta, odnosno subjekt koji opaža, oseća, misli, planira, procenjuje i kontroliše ponašanje. J. je subjekt, akter delatnosti, ali je ujedno i predmet, objekt posmatranja, odnosno samoposmatranja. Svoje j. mi opažamo, uprkos neizbežnim promenama, kao neprekidno, u osnovi istovetno u vremenu (u prošlosti, sadašnjosti i kada zamišljamo budućnost) i različito od bilo čega drugog u svetu i od drugih j. (identitet, pojam o sebi). Ovaj doživljaj kontinuiteta i identiteta vlastitog j. potpomognut je jednim te istim telom, ličnim imenom (koje je nepromenljivo), socijalnim statusom, materijalnom imovinom, relativno stabilnim odnosom drugih ljudi prema nama itd. Materijalni aspekt čovekovog j. predstavlja njegovo fizičko telo (telesno ja), a društveni kako ga drugi vide (socijalno ja). J. je u normalnom stanju dobro integrisana subjektivna struktura koja objedinjuje mnoge centralne vrednosti, stavove, crte, motive, emocije i uloge pojedinca. J. je obično subjektivno lokalizovano u glavi (iza očiju) ili u grudima (srce kao "sedište duše"). Pojam j. je srodan, ali i različit od pojmova ego, samosvest i ličnost. Od stvarnog j. razlikuje se idealno ja (kakvo bi j. trebalo da bude).

JA-KOMPLEKS
Prema Jungu (Jung), kompleks predstava, ideja i osećanja "koji čini središte polja moje svesti" i temelj osećanja vlastitog identiteta i kontinuiteta ličnosti. J.-k. je ne samo sadržaj, nego i uslov svesti, s obzirom da ni jedan psihički proces ne može biti svestan ako nije povezan sa ovim kompleksom. Treba imati na umu da je za Junga j.-k. središte svesne psihe a ne i njene celine, jer to privilegovano mesto pripada Ja-središtu, Sopstvu (Jastvu). J.-k. je, dakle, centar samosvesti, a Sopstvo celokupne psihe.

JEDINAC
Dete bez braće i sestara, jedino u porodici. To što odrasta samo, bez druge dece u najbližoj sredini, kao i to što su roditelji usmereni isključivo na njega, određuje njegov psihički, intelektualni, afektivni, moralni i socijalni razvoj. Takvo dete je, relativno često, sebičnije, razmaženije, netolerantnije, osetljivije, zavisnije i emocionlano nezrelije od svojih vršnjaka. Usled povoljnih prilika, velike roditeljske ljubavi, brige i pažnje, j. može razviti maksimalno ne samo svoje intelektualne potencijale, nego i samopouzdanje i, ako je nadaren, često postaje odličan stručnjak, naučnik ili umetnik.

JUNGOVA TIPOLOGIJA
Učenje Junga (Jung) o tipovima ličnosti i njegova klasifikacija ljudi prema dominantnom stavu ili orjentaciji libida na ekstravertni ili introvertni tip, kao i prema dominantnoj psihičkoj funkciji na intuitivni, misaoni, osećajni i senzitivni (perceptivni) tip. Kada se uzme psihička funkcija kao kriterijum podele, ljudi se mogu podeliti na racionalni i iracionalni tip. Najzad, kada se ukrste ova dva kriterijuma podele (prema funkciji i prema tipu orjentacije), dobija se tipologija koja ima osam tipova (npr. ekstravertni misaoni, introvertni misaoni, ekstravertni intuitivni, introvertni intuitivni, ekstravertni osećajni itd.)

[bRu zLi]

K

KARAKTER
(grč. harakter=urezano, beleg, znak) 1.Izvorno obeležava ključno obeležje, svojstvo koje daje pečat nekom predmetu, fenomenu ili organizmu. Najkraće, svojstvo koje čini "prirodu" svari ili bića (npr. zemljišta, društva ili lisice). 2.Osoben sklop izrazitih crta ličnosti, prevashodno emocionlano-motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih, po kojem se ona razlikuje od svih drugih. Nekada je teško pojam k. razlikovati od pojma ličnosti (često se koriste sinonimno u sintagmama ciklotimni k./ličnost ili autoritarni k./ličnost). 3.U psihoanalizi u crtama ličnosti ovekovečen postojan metod ega za rešavanje unutrašnjih i spoljašnjih konflikata ličnosti. Za formiranje k. značajan je razvoj libida ( na osnovu fiksacija formira se oralni, analni ili neki drugi k.). 4.U Adlerovoj (Adler) individualnoj psihologoji, jedinstvena organizacija crta ličnosti koja izražava određen stav pojedinca prema svojoj okolini, odnosno osoben način zadovoljavanja težnje za nadmoći, stečenog u ranom detinjstvu. Prema socijalnim analitičarima, E.Fromu (Fromm) i K.Hornaj (Hornay), osnova za formiranje k. je u organizaciji društva i interpersonalnim odnosima, a ne u organizaciji libida. 5.Po G. Olportu (Allport), pojam k. je suvišan u psihologiji ličnosti, jer on nije deskriptivan, psihološki pojam, već normativan, etički (predstavlja samo subjektivnu ocenu, vrednovanje procenjivača). 6.Kolokvijalno, visoko moralna ličnost, čvrstih ubeđenja, koja se dosledno pridržava određenih principa. 7. Junak ili lik nekog književnog dela (romana, drame, priče).

KAZNA
1. U psihologiji, bilo koja averzivna draž (niska ili visoka temperatura, električni šok, udarac štapom itd.) i uskraćivanje zadovoljstva (omiljene hrane, roditeljske brige, slobode kretanja itd.), koje se namerno izlaže organizmu kao neprijatna posledica za njegovo nepoželjno ponašanje, sa ciljem da se to ponašanje eliminiše ili modifikuje. K. igra važnu ulogu u instrumentalnom/operantnom uslovljavanju. B.F. Skiner (Skinner) smatra da je za modifikovanje ponašanja ljudi (u porodici, školi, društvu) mnogo bolje sredstvo nagrada nego k. jer se kažnjavanjem samo suzbija, inhibira nepoželjno ponašanje, ali se ne odstranjuje potreba za takvim ponašanjem, niti se na taj način mogu izgraditi novi, poželjni obrasci ponašanja (što se postiže nagrađivanjem). 2. U pedagogiji vaspitna mera koja služi disciplinovanju vaspitanika, tj. korekciji njegovog nepriličnog mišljenja i štetnog, nepoželjnog ponašanja. Smatra se da k. treba da bude odmerena, pravedna i "prirodna" (da predstavlja logičnu posledicu učinjenog prestupa). K. može biti verbalna (ukor, osuda), fizička (telesna), materijalna (uskraćivanje materijalne udobnosti i dragih predmeta) ili psihološka deprivacija (uskraćivanje ljubavi, poštovanja, brige itd.). 3. U pravu, pravna norma (opomena, novčana kazna, zatvor) koja se primenjuje za sudski utvrđen prekršaj zakona ili neke pravne norme sa ciljem da se takvo ponšanje suzbije, spreči, da se društvo zaštiti, a počinilac prevaspita. Suprotno nagrada.

KLIJENT
(lat. cliens=onaj koji se odaziva zaštitniku) U psihologiji, osoba koja traži psihološku pomoć za svoje probleme. Termin je nastao u K. Rodžersovoj (Rogers) klijentom usmerenoj terapiji kao zamena za neodgovarajući naziv pacijent (koji implicira medicinski model tretmana). Izraz k. ne podrazumeva bolesnika, već osobu koja traži savet i psihološko razumevanje i koja je ravnopravan subjekt u tretmanu. Terapeut, odnosno savetnik bezuslovno poštuje ličnost k. onakvu kakva ona jeste i pušta je da ona sama usmerava terapiju u smeru kojem želi.

KLIJENTOM USMERENA TERAPIJA
K.Rodžersova (Rogers) psihoterapija, nastala polovinom 20. veka u SAD, koja je osobena po tome što terapeut (savetnik) nije dominantan učesnik, neprikosnoveni autoritet koji pacijentu daje dijagnozu, određuje sadržinu i diriguje tokom razgovora, tumači njegove iskaze i daje savete za rešenje problema. U ovoj vrsti psihoterapije, zapravo savetovanja, naglasak se stavlja na klijenta, koji inicira i vodi terapijski razgovor i delatni je subjekt vlastitog preobražaja u procesu savetovanja. Uloga savetnika je ograničena na stvaranje povoljne, ljudski tople atmosfere za ispoljavanje klijenta. On ga podstiče da slobodno izražava svoje emocije, da govori o onome što želi, što ga tada najviše tišti i ohrabruje ga da objektivno sagleda i reši svoje probleme onako kako mu najviše odgovara. On klijenta ništa ne pita, ne osuđuje i ne pohvaljuje njegove stavove, ne interpretira njegove iskaze, niti mu sugeriše rešenja problema, već mu tehnikom refleksije samo pokazuje da ga bezuslovno prihvata, razume i pomaže mu da stekne uvid u one nepozate delove vlastitog ja. Za ostvarenje cilja psihoterapije (sticanje uvida i unutrašnju promenu k.) mnogo je važnije da savetnik pokaže svoje razumevanje k. problema nego da njegove simptome uredno popiše i klasifikuje.

KLIMAKS
(grč. klimaks=lestvice) Uspinjanje ka vrhu. 1. U besedništvu i poeziji označava stilsku figuru u kojoj se nižu sve jači izrazi, do poslednjeg koji je poenta, a u drami označava vrhunac radnje. 2. U psihologiji označava vrhunsko emocionlano uzbuđenje, trenutak zadovoljenja nekog nagona koji je dostigao vrhunac intenziteta.

KLINIČKA PSIHOLOGIJA
Jedna od disciplina primenjene psihologije čiji je cilj primena raznovrsnih psiholoških saznanja (opšte, razvojne psihologije, psihometrije itd.) u razumevanju i lečenju psihički poremećenih ličnosti. Na konstituisanje i razvoj k.p. uticala je psihoanaliza, ali i druge dinamičke psihologije. Ona se služi mnogim metodima psihologije ličnosti, a posebno kliničkim metodom i mnogim tehnikama istraživanja i opisa ličnosti (intervju, projektivne tehnike, testovi, inventari ličnosti itd.). U početku se k.p. pretežno bavila psihodijagnostikom, dok se danas sve više bavi psihoterapijom. U novije doba izlazi iz uskih okvira klinike i pruža pomoć ljudima sa "životnim problemima" u školi, savetovalištima, centrima za lični razvoj itd. Savremena k.p. u sve većoj meri ima socijalni pristup problemima individue. Razvoj naše k.p. izuzetno mnogo duguje praktičnom i teorijskom radu prof. Josipa Bergera.

KOGNICIJA
(lat. cognitio=saznanje, znanje) Opšti pojam koji obuhvata različite saznajne funkcije, mehanizme i procese (opažanje, mišljenje, pamćenje, zaključivanje, razumevanje, imaginacija, uviđanje, osvešćenje itd.). Prema psihologiji moći, k. je jedna od tri osnovne kategorije mentalne moći, dok su druge dve afekcija (emocije) i konacija (volja).

KOGNITIVNA PSIHOTERAPIJA
Vrsta psihoterapije čija je osnovna postavka da je za razumevanje i modifikovanje ponašanja osobe sa poremećajem važno poznavati njena osnovna uverenja, način opažanja i tumačenja sveta. Od načina na koji pojedinac opaža, interpretira i doživljava svet interpersonalnih odnosa, zavisi i njegovo iskustvo, osećanje, mišljenje i ponašanje. Ako pojedinac opaža druge ljude kao značajne, dobre, vredne poštovanja a sebe kao bezvrednog, rđavog i grešnog, onda će to na sasvim drugi način odrediti njegovo iskustvo, emocije, uverenja, stavove, delanje i njegove simptome (npr.socijalna fobija, depresija), nego nekog drugog, koji veruje da je on ispravan, plemenit a da su drugi zli, lukavi itd.(npr. paranoja). Postupak psihoterapije je usmeren na to da pacijent izmeni svoje kognitivne sheme i da realnije opaža svet, druge ljude i sebe samoga.

KOGNITIVNI RAZVOJ
Proces progresivnog menjanja i usložnjavanja kognitivnih struktura i funkcija, od rođenja pa do dostizanja zrelosti ili do kraja života. Proučavanje k.r. obuhvata činioce, prirodu, mehanizme, procese, stadijume u razvoju saznanja (opažanja, pamćenja, učenja, mišljenja itd.) i njihove efekte. U savremenoj razvojnoj psihologiji, posebno obuhvatno, sistemtično i temeljno probleme k.r. izučavali su Žan Pijaže (Piaget) i Lav Vigotksi, tvorci najpoznatijih teorija u ovoj oblasti (Pijažeova teorija k.r. i Kulturno-istorijska teorija Vigotskog).

KOLEKTIVNO NESVESNO
Prema Karlu Gustavu Jungu (Jung), najstariji, najdublji i najuticajniji sistem psihe, koji predstavlja duhovnu riznicu nasleđenog iskustva predaka, datog u obliku urođenih predispozicija za određen način čovekovog doživljavanja i reagovanja na okolinu. Za razliku od ličnog nesvesnog, k.n. je univerzalno i transpersonalano, tj. nadlično. Svi ljudi bez obzira na istorijsku epohu ili kulturu, imaju približno isto k.n. Ono je urođena osnova i temelj celokupne nadgradnje ličnosti: njenog ličnog nesvesnog, ja, karaktera i svih ostalih viših struktura i funkcija. K.n. ili rasno nesvesno kao nasleđena matrica celokupnog bitnog ljudskog iskustva utisnuta je, u vidu tragova, u strukturu mozga, koji određuju naše opažanje, osećanje i mišljenje i olakšavaju adaptaciju na svet u kojem smo rođeni. Ovo nadlično nesvesno može biti opasno, iracionalno i destruktivno ako je zanemareno i neshvaćeno, ali se u njemu nalaze i mnoge najviše vrednosti i dragoceno duhovno iskustvo i mudrost hiljade generacija predaka koje je vekovima taloženo. Strukturu k.n. čine njegovi elementi – arhetipovi.

[bRu zLi]

K

KOMPENZACIJA
(od lat. conpensatio=nadoknada, izravnanje, odšteta) 1.Prema A. Adleru (Adler), mehanizam nadoknađivanja nekog (stvarnog ili fiktivnog) telesnog, psihičkog ili društvenog nedostatka ili neadekvatnosti.

KOMPLEKS
(lat. complexus=složen, sastavljen od povezanih delova) 1. U dubinskoj psihologiji, složaj međusobno povezanih svesnih i nesvesnih ideja, predstava, osećanja, misli i stavova grupisanih oko nekog stožernog objekta (osobe, predmeta ili simbola) koji ima snažnu afektivnu vrednost za subjekta. K. u izvesnoj meri remeti normalno mišljenje i ponašanje, a nekad dovodi i do patoloških poremećaja. Pojam k. uveo je u psihologiju K.G. Jung (Jung) 1906, da bi objasnio neubičajene reakcije i odgovore ispitanika na testu asocijacije reči. Po njemu, k. je konstelacija osećanja, opažaja i sećanja koja je deo ličnog nesvesnog, a ima vlastito dinamičko dejstvo. Jung je opisao kompleks moći, autonomni kompleks, ja-kompleks itd. A. Adler (Adler) je preuzeo taj pojam i dao mu važno mesto u svojoj individualnoj psihologiji. Kompleks manje vrednosti u njegovoj teoriji je ključni pojam u objašnjenju mnogih psiholoških i psihopatoloških pojava. Mada je smatrao da je koncept k. zloupotrebljavan i neprecizan, Frojd (Freud) se ipak nije odrekao tog pojma. Po Frojdu, k. označava "afektivno snažne misaone i interesne krugove" čije je dejstvo nesvesno. Njegov svakako najpoznatiji i jedan od najznačajnijih pojmova je Edipov kompleks, ali on često spominje i kompleks kastracije, a ređe kompleks oca i kompleks majke. Drugi psihoanalitičari, međutim, pronašli su čitavu seriju kompleksa, koji svoja imena duguju junacima grčke mitologije i biblijskim ličnostima (npr. Antigonin k., Jokastin, Kainov, Elektrin, Medejin k. itd.).

KOMPLEKSI
U teoriji L.S. Vigotskog misaone tvorevine funkcionalno ekvivalentne pojmovima, koje predstavljaju drugi stadijum u razvoju pojma, a nastupaju posle sinkreta. K. predstavljaju čest način grupisanja srodnih predmeta i pojava kod dece starijeg predškolskog i školskog uzrasta, sve do perioda adloscencije. Dok su kod sinkreta grupisanja nastala na osnovu subjektivnih veza među predmetima, kod k. se grupišu prema objektivnim, stvarnim, ali konkretnim, faktičkim, često irelevantnim vezama, a ne suštinskim. U slučaju obrazovanja k., za razliku od pojmova, ne postoji jedinstven kriterijum grupisanja. U k. ulaze srodni predmeti koji su povezani na osnovu različitih faktičkih veza. Vigotski je otkrio i opisao pet različitih podgrupa k.: asocijativni kompleks, kolekcija, difuzni k., lančani k. i pseudopojmovi.

KOMPLEKS INFERIORNOSTI
> Kompleks manje vrednosti.
KOMPLEKS MANJE VREDNOSTI
Organizovan skup ideja, emocija i stavova vezanih za osećanje manje vrednosti koji, prema Adleru, na patološki način određuje čovekovo mišljenje i delanje. Svaki čovek ima osećanje manje vrednosti i ono ne deluje kao kompleks, sve dok ne postane preterano snažno, nerazumno i nekonstruktivno. Na nastanak k.m.v. utiču: neke urođene telesne mane deteta (tlesna nerazvijenost, slabovidost, srčane mane itd.) neadekvatno porodično vaspitanje (preterano maženje ili podsmevanje i ponižavanje deteta), nizak socijalni status porodice (siromašni roditelji, roditelji alkoholičari ili kriminalci) ili nerazvijene mentalne sposobnosti (inteligencija, verbalna ili numerička sposobnost). Posebna vrsta manifestacije k.m.v. jeste muški protest.

KOMPLEKS MOĆI
K.G.Jung (Jung) ovim izrazom označava sveukupnost "onih predstava i težnji koje imaju tendenciju da ja stave iznad drugih uticaja i da ove podrede ja". Ovi uticaji mogu biti spoljašnji (različite situacije i individue), ali i unutrašnji (vlastiti nagoni, subjektivne predstave, misli, osećanja). K.m., bez obzira o kojim uticajima je reč, stvara u osobi utisak da je ja-kompleks njima nadmoćan gospodar.

KOMPLEKS VIŠE VREDNOSTI
Po Alfredu Adleru (Adler), složaj emocionalno obojenih i uglavnom nesvesnih ideja, predstava i težnji koje su organizovane oko središnje predstave sopstvene superiornosti, nadmoćnosti nad drugim ljudima. Ta, fizička, intelektualna, socijalna ili moralna nadmoć obično je zamišljena, fiktivna. Osoba koja ima k.v.v. se, po pravilu, boji da svoju umišljenu superiornost stavi na probu i zato nalazi bezbroj načina (fizička bolest, neuroza, mucanje, povlačenje itd.) da izbegne bilo koji vid testiranja. Često je ponašanje koje odgovara k.v.v. (nadmeno, agresivno, arogantno itd.) zapravo samo rezultat natkompenzacije potisnutog kompleksa manje vrednosti.

KOMPULZIJA
(nlat. compulsio = primoravanje, prisiljavanje, prinuda) Prisilna, naizgled besmislena radnja koju bolesnik, usled neodoljivo snažne potrebe, mora da vrši protiv svoje volje i moralnih uverenja, kako bi se oslobodio strepnje ili osećanja krivice. Tako, recimo, neki sveštenik može imati kompulzivnu potrebu da upravo u crkvi izvodi neke nepristojne pokrete i da izgovara bogohulne reči. Tipične kompulzivne radnje su: prisilno pranje ruku, prisilno brojanje (prozora, bandera itd.), kucanje u drvo, dodirivanje dugmeta, izgovaranje magijskih formula ili vršenje nekih ritualnih radnji (npr. prilikom oblačenja, svlačenja, odlaska na spavanje, izlaska iz kuće itd.). Prisilne radnje usmerene su na to da na magijski način obezbede zadovoljenje želja ili da ponište unazad neku opasnu ili "grešnu" misao ili akciju (pranje ruku poništava zamišljenu, nesvesnu krivicu). Ovaj pokušaj imaginarnog poništenja ranije učinjenoga odraz je regresije na magijsko mišljenje. Kompulzivni neurotičar se boji da, greškom, usled neopreznosti, ne izgovori neku reč čije bi dejstvo moglo biti štetno. Psihoanalitički gledano, prisilne radnje su izraz potisnutih agresivnih impulsa i, ujedno, odbrana od njih. Bihejvioristi, međutim, smatraju da su to naučene slučajne radnje koje, usled toga što smanjuju anksioznost izazvanu opsesivnim mislima, bivaju potkrepljene, i na taj način postaju ustaljene i otporne na gašenje.

KOMUNIKACIJA
(lat. communicatio = saopštavanje, opštenje, raspravljanje) U psihologiji označava razmenu informacija znakovima između organizama. K. je vid simboličke interakcije između jedinki koje razmenjuju signale, poruke i informacije, intelektualne ili afektivne prirode. Ona podrazumeva učešće najmanje dve jedinke (pošiljaoca i primaoca). Teorija informacija koja proučava opšte zakonitosti opštenja (odašiljanja, prenošenja i primanja informacija) utvrdila je strukturu, proces i osnovnu jedinicu komunikacije. S obzirom na vrstu znakova koji se u procesu k. koriste, ona se može podeliti na verbalnu i neverbalnu k. Teorija k. našla je svoju primenu u mnogim oblastima fundamentalne i primenjene psihologije (psihologiji opažanja, učenja, rada, pedagoškoj psihologiji, psihologiji menadžmenta itd.).

KONFLIKT
(lat. conflictus = sukob, sudar, borba; spor, svađa) Sukob oprečnih stavova, impulsa, interesa ili težnji. On je često teško rešiv i otuda je izvor mentalne neravnoteže. K. može biti spoljašnji, između dva ili više lica (interpersonalni k.), ili društvenih grupa (socijalni k.), ali psihologija poglavito proučava unutrašnji (intrapersonalni k.). Unutrašnji k. je vrsta frustracije kod koje ometanje potrebe ili želje dolazi iznutra. K. je unutrašnji sukob dvaju različitih, po intenzitetu približno istih, ali po smeru delovanja suprotnih motiva ili nespojivih ciljeva.

KONFLIKT ULOGA
Sukob između dve ili više različitih uloga koje pojedinac mora istovremeno da igra, a zahtevaju od njega vrednosti, stavove i obrasce ponašanja koji su teško spojivi ili čak inkompatibilni. Jedan čovek može biti istovremeno i učitelj i otac.

[bRu zLi]

K


KONFORMISTA
1. Pojedinac koji je sklon priklanjanju mišljenju i načinima ponašanja većine. Takve osobe su obično nesigurne, anksiozne, autoritarne, imaju konzervativne stavove, veoma su sugestibilne, nekritične i sl. 2. Osoba koja se konformistički ponaša, ali ne mora da menja svoja intimna ubeđenja. Različito antikonformista i suprotno nonkonformista.

KONFORMIZAM
Pojava promene stava, uverenja i/ili ponašanja pojedinca u pravcu saobražavanja sa važećim, opšteprihvaćenim grupnim normama i vrednostima, posebno pod grupnim pritiskom (stvarnim ili zamišljenim), a ne iz vlastitog ubeđenja. Svojim čuvenim eksperimentima socijalni psiholog S. Aš (Asch) je ubedljivo pokazao da su neki ljudi skloni da čak i svoje perceptivne sudove menjaju pod uticajem mišljenja većine (tobožnji ispitanici koji u dogovoru sa eksperimentatorom daju pogrešne procene). K. se može posmatrati kao jedno mogućno rešenje konflikta između potrebe za pripadanjem i potrebe za nezavisnošću. U razmatranju pojave k. valja razlikovati javni, pragmatični, spoljašnji k. (kada osoba iz pragmatičnih razloga menja svoje ponašanje i priklanja se obrascima ponašanja većine) i pravi, unutrašnji k. (kada osoba ne menja samo svoje ponašanje, nego i intimna uverenja, stavove i vrednosti). U istraživanjima je otkriveno više činilaca koji doprinose javljanju i veličini k. Društveni i situacioni činioci su: vrsta političke kulture, dominantni sistem vrednosti, stepen autoritarnosti i otvorenosti društvene zajednice, stepen grupne kohezivnosti, jačina grupnog pritiska, stepen jasnosti situacije i sl. Lični činioci su: sugestibilnost, samopouzdanje, inteligencija, konzervativnost, autoritarnost itd. Najzad, k. zavisi i od pola i od uzrasta (k. su podložniji žene i deca). Jedan od mehanizama bekstva od slobode. Sinonim saobražavanje.

KONFUZIJA IDENTITETA
Prema E. Eriksonu (Erikson), zbrka u doživljaju vlastitog identiteta koja se javlja kod mladih, pri prelasku iz detinjstva u zrelo doba. Oni su tada nesigurni u pogledu svog polnog identiteta, socijalnog statusa, svoje socijalne uloge, kao i vlastite vrednosti u očima drugih itd. Tada, u periodu adolescencije mladić/devojka se susreće sa različitim i često suprotnim zahtevima i mora da usvoji oprečne socijalne uloge (npr. deteta i odrasle osobe). Adolescenti su prisiljeni da često donose sudbonosne odluke u pogledu izbora poziva, partnera, grupe kojoj će pripasti itd., a da intelektualno i emocionalno nisu dovoljno spremni da to učine odgovorno. Brojni važni a nerešeni konflikti obeležavaju formiranje njihovog ličnog identiteta i sve to dovodi do k. i. koja je praćena osećanjem zbunjenosti, usamljenosti, strepnje pa i osećajem krivice, potištenosti i praznine. Usled k. i. ponašanje mladih je veoma nepostojano, kolebljivo, sa prelaskom iz jednog ekstrema u drugi. U nekim slučajevima k. i. dovodi do bežanja iz škole, alkoholizma, narkomanije, pa čak i do delinkventnog ponašanja i "graničnih" psihotičnih epizoda.

KONTRATRANSFER
Pojava u toku psihoanalitičke psihoterapije koja se sastoji u nevoljnoj, nesvesnoj emocionalnoj reakciji analitičara na ponašanje i transfer pacijenta. K. je normalna pojava u svakoj vrsti psihoterapije, samo što se ona u psihoanalizi prepoznaje, analizira i drži pod kontrolom. Manifestacije k. mogu biti npr. skraćivanje ili zaboravljanje termina seanse, netaktične interpretacije ili, pak, agresivan stav prema dotičnom pacijentu. Negativan rezultat neprepoznatog k. ispoljava se sporim napredovanjem, zastojem ili prekidom terapije.

KOOPERACIJA
(nlat. cooperatio = saradnja) Jedan od oblika grupnog rada u kojem postoji usklađenost među aktivnostima članova i njihova saradnja u postizanju zajedničkog cilja. K. članova počiva na njihovim zajedničkim interesima. Dobra k. među članovima grupe obezbeđuje grupnu koheziju, funkcionisanje i uspešnu delatnost grupe, a donosi i zadovoljstvo članovima grupe. Koliko će u jednoj grupi k. biti njen dominantan oblik delatnosti zavisi od prirode grupe, stila rukovođenja, osobina vođe, kao i od obrazovanosti, sistema vrednosti i zrelosti članova. Suprotno takmičenje.

KOOPERATIVNOST
Saradljivost. 1. Pozitivan pol izvorne crte ličnosti, manifestovan u spremnosti na saradnju u timskom radu, u tolerantnom odnosu prema drugačijem mišljenju i ponašanju, zatim, u poštovanju ličnosti saradnika, u nesebičnoj pomoći drugom članu grupe, u razvijenoj svesti o zajedničkom cilju koji se može postići koordiniranom aktivnošću i zalaganjem svih članova kolektiva. Suprotan pol je nekooperativnost. 2. Pokazivanje spremnosti za saradnju na nivou ponašanja. Može imati i negativnu konotaciju, u značenju poslušnosti i neopiranja zahtevima nadređenog autoriteta ili okupatora (npr. kooperativni političar, zatvorenik, narod i sl.).

KRITIKA
(grč. krino = razdvajam, biram, sudim; kritike tehne = veština prosuđivanja) U filozofiji i nauci, delatnost analize, procenjivanja i izricanja valjanih vrednosnih sudova o suštinskim karakteristikama nekog predmeta (pojava, ideja, teza, teorija), zasnovanih na temeljnom i svestranom poznavanju predmeta o kojem se sudi. Dobra k. nekog naučnog dela podrazumeva negativno vrednovanje onoga što je u njemu slabo, neutemeljeno, dogmatsko, logički nekonzistentno i neplodno, kao i afirmaciju onoga što je racionalno i empirijski utemeljeno, kreativno i plodotvorno. Za lucidnu i nepristrasnu k. u društvenim naukama potrebno je, osim znanja, često i posebna intelektualna obdarenost, poštenje i lična hrabrost.

KRIZA IDENTITETA
Po Eriku H. Eriksonu (Erikson), psihičko stanje u jednom prekretnom periodu (pubertet, venčanje i sl.) u kojem usled narušavanja osećanja kontinuiteta i istovetnosti ja nastaju teškoće u osećanju identiteta. K.i. prvo je proučavana prilikom rehabilitacije američkih ratnih veterana koji su "izgubili osećanje ličnog identiteta i istorijskog kontinuiteta", kao i kod mladih delinkventnih osoba koje su imale probleme sa samoodređenjem. Tako je Erikson preko abnormalnih pojava, došao do otkrića normalne krize u razvoju identiteta. Nije svaka k. i nezdrava, ona je često plodan momenat za preokret u razvoju, šansa za uspešno odrastanje. Patološke krize dovode do uzaludnog trošenja energije, do ireverzibilnih promena i do psihosocijalne izolacije, dok normalne, razvojne krize vode višem stupnju psiho – socijalne integracije, reverzibilne su i otvaraju nove mogućnosti sazrevanja. Na svakom od stupnjeva razvoja identiteta dolazi do određenih teškoća u formiranju stabilnog identiteta. Novi stadijum uvek je izazov i "potencijalna kriza usled radikalne promene perspektive", kaže Erikson. Traganje za ličnim identitetom je neizvestan i težak put ispunjen sumnjama, lutanjem, krizama i eksperimentisanjem sa različitim ulogama.

KSENOFOBIJA
(grč. ksenos = stranac, tuđinac i fobos = strah) Doslovno značenje, strah od stranaca, danas je mnogo ređe od glavnog značenja – snažne iracionalne mržnje i nepoverenja prema strancima i njihovim izumima, vrednostima, običajima i navikama. K. vodi zatvaranju jedne socijalne zajednice ili čitavog društva kako bi se sačuvala samosvojnost i kako bi se sprečio poguban strani uticaj. Ona se "hrani" etničkim i verskim predrasudama, rasizmom, nacionalizmom i šovinizmom. K. je posebno karakteristična za ljude niskog obrazovnog statusa i za autoritarne ličnosti.

[bRu zLi]

L

LIČNOST
Jedan od temeljnih i ujedno najsloženijih pojmova psihologije koji se odnosi na neponovljiv (razlličit od svih drugih), relativno čvrsto integrisan, stabilan i kompleksan psihički sklop osobina, koji određuje karakteristično i dosledno ponašanje individue. L. je dinamička struktura, koju čini sistem međusobno povezanih crta (sposobnosti, temperamenta, karaktera), motiva, vrednosti, stavova itd. Za razumevanje složenog ponašanja i dinamike l., neophodno je poznavati njene potrebe, nagone, težnje, uverenja, unutrašnji konflikte i načine njihovog rešavanja. Svaka l. ima svoju osobenu naslednu osnovu koja, u interakciji sa činiocima socio – kulturne sredine i ličnom aktivnošću određuje osoben razvoj ličnosti u celini i njenih posebnih delova (saznajnih dispozicija, motiva, emocija, karaktera, identiteta, samosvesti itd.).

[bRu zLi]

Lj

LJUBAV
Emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću.

LJUBOMORA
Složeno osećanje uznemirosti, ljubavi, mržnje, ozlojeđenosti, poniženja, tuge i bola, usled uverenja ili sumnje (opravdane ili ne) da voljena osoba voli drugu osobu. Lj. može biti relativno slaba, ali i patološki snažna.