RIVERA
Nisam mogao da pretpostavim da će se išta desiti ako ostanem još jedno veče u ovom malom tihom mestašcu, pored kockarnice Atlantik Siti, zvanom Ošen Bej. Poslovi na kući koju smo gradili jednom debelom i ćelavom Grku, sa brkovima tankim kao trepavice, trebalo je već da budu gotovi, ali, kako to obično biva, stvari bi se uvek iskomplikovale. I odužile, a volja za rad i posao istopila se dolaskom hladnih decembarskih dana. Vetar je duvao sa okeana, noseći sitnu peskovitu prašinu koja je zasipala oči i kosu, a talasi su monotono šumeli po čitav dan.
Glavna grupa stolara i električara već je bila otišla za predstojeće praznike, a ja i Meksikanac Rivera ostali smo da otklonimo neke sitne nedostatke i primedbe na spoljašnju fasadu i stepenice, koje su imali debeli Grk i njegova žena Karolina. U stvari, prezaposleni i uvek umorni muž ne bi imao nikakvu primedbu, ali njegova lepa i mlada ženica uvek je nešto zanovetala i davala na stotine primedbi, počesto i za stvari koje nimalo nije razumela. Često bi se uhvatila za neku sitnicu pa bi o tome pričala i ljutila se, da bi na kraju počela i da vrišti. Uvek joj je nešto smetalo, bilo krivo ili previše koso, ili malo ili veliko, previše zeleno ili previše žuto. Ponekad bi dolazila i po tri puta nedeljno, da nadgleda radove i izigrava prgavu i razmaženu vlasnicu kojoj uvek nešto fali ili nedostaje.
Glavni poslovođa, gospodin Džek, imao je debele živce slušajući njene priče i zamerke. Jednom je gospođa zbog nečega bila toliko ljuta da je počela da viče, zatim da vrišti, pa konačno i da plače. Mi bismo se, naravno, pravili da sve to ne vidimo i ne primećujemo, žaleći jadnog i dobrodušnog Džeka, koji lepoj i arogantnoj ženi nije mogao da kaže nijednu lošu reč, ili da bar malo povisi ton, a o tome da je otera sa gradilišta nije bilo ni govora. Jednom je gospođa došla sama, parkirala svoj novi ‘leksus’ metalne boje i, izlazeći iz njega, osula paljbu na sve nas. Bila je sva crvena u licu, a velike lepe oči su ispoljavale bes, mržnju i prezir:
“Vi ste jedne lenčuge, nesposobnjakovići, komunisti, fašisti, a vi, gospodine Džek, vi ste ništa drugo nego vođa ove bande koja mi uništava kuću ili, još bolje; od moje kuće pravi ovu ružnu građevinu u koju ja ne bih smestila ni mog psa, ni mačku, a o papagajima da i ne govorim. Vi ste banda skitnica koja je ušla u moj mirni život pun sreće i ljubavi, da ga uništi, da mi sve moje buduće dane naruži ovom groznom građevinom koja ne liči ni na šta sem na zatvor ili na kuću za ubice i skitnice, na zgradu za pravljenje municije ili mesto za klanje svinja, a nikako na dom jedne nežne žene koja sanja i celog dana sedi usamljena čekajući svog vrednog muža. Shvatate li vi šta pravite od mog života i mog braka? Vi pravite pakao, kuću u kojoj nikada neću biti srećna. Tako se ne pravi kuća za srećne ljude, vi probisveti i lutalice, ilegalci i komunisti, šta ste to uradili od mog života?”
Gospodin Džek je pokušavao da joj objasni da će sve biti u redu kad se kuća završi, kad se pomere skele, uklone daske i preostali materijal, sredi oko kuće i asfaltira … Pričao je Džek, a ona je gledala ljutito i nesrećno, mada bi sada, zbog umora ili iskaljivanja besa, već bila nešto mirnija. Zatim bi sela u svoja kola i otišla, dajući gas i ostavljajući oblak one peskovite prašine. Džek bi pogledao za njom i mašio se u unutrašnji džep jakne, vadeći pljosku sa konjakom, te načinio jedan malo duži cug. Doduše, svima nama bi taj konjak dobro došao posle tih njenih poseta, a i zbog ovih vetrova koji sa mora nanose pesak u uši i usta. U stvari, što se tiče vlasnice, lepe i krajnje džandrljive Karoline, što se tiče nekih stvari, bila je poprilično u pravu. Na gradilištu, od nas desetak radnika, samo je Džek bio Amerikanac, ostali su većinom bili Meksikanci, i među njima nekoliko Srba, koje je poslovođa kao radnike puno cenio i malo plaćao. A bila je u pravu u činjenici što su svi bili ilegalci, bez papira, tj. dozvola za rad. Takođe je bila u pravu, naravno delimično, kad je rekla da smo bili kriminalci, jer je bilo i takvih, tek puštenih iz zatvora. A bilo je među nama i lopova, ne neke visoke vrste, takvi sigurno ne bi radili na ovom blatnjavom gradilištu, već onih sitnih koji se sreću u Njujorku na svakom uglu. Znači, to ne bi mogli da joj zamerimo, jer smo zaista svi bili pomalo lopovi i lopuže. Pre samo nekoliko dana, iz kamiona koji nam je dopremio deset prozora za montiranje, istovarili smo dvanaest, i već posle dva sata ih prodali jednom stovarištu za 300$. Čovek koji nam je dopremio prozore sigurno je imao problema, ali kad su to pa lopovi brinuli o tome da li će zbog njih neko da pati? To jednostavno nije bio deo njihove prirode. I, eto, sve u svemu, ne može se reći da nije bila u pravu, mogla je da viče, jer je bila nervozno i usamljeno, pa i nesrećno stvorenje, ali je i bila u pravu što se tiče titula koje nam je u svom besu delila. Ali, mi se nismo bunili, a o tome da je tužimo za uvredu našeg poštenja i časti, nismo ni pomišljali, jer mi, u stvari, u ovoj zemlji nismo bili legalno. Po papirima koji u civilizovanom zapadnim svetu regulišu sve i svašta, mi nismo bili prisutni, nije nas bilo tu na ovoj peščanoj plaži, iako je kuća rasla iz dana u dan, a vlasnica na nama iskaljivala bes, nesreću ili tugu. Jer trenutno nije imala na koga drugog, a umorni mužić sa Vol strita dolazio je kući kasno u noć i odlazio u rano jutro, nije ga ni videla da mu se požali, da malo bude nežna sa njim. I eto, mi smo ovde, zajedno sa jadnim poslovođom Džekom, bili fina meta za njene bezgranične ljutnje bez razloga. Ali, kako je vreme prolazilo, mi smo se nekako navikli na nju, a i ona na nas, Džek bi sve manje vadio onu pljosku sa konjakom posle njenih odlazaka, a mi konačno sve to shvatismo i prihvatismo kao igru, kao pozorište na obali Atlantika.
Konačno, njeni dolasci za nas postadoše zabava, a za nju neka vrsta psihičkog pražnjenja i revolta žene koja ima sve, ali joj ipak nešto fali. I kako vreme prolazi, ona shvata da je ovo nešto mnogo važnije od svega.
Evo, pre par dana je došla i osula paljbu na Santosa Riveru iz Meksika, ružnog, nabijenog i buljavog momka koji nije znao nijednu englesku reč sem “maybe”. U stvari, kad god bi ga neko nešto pitao, on bi odgovarao sa “maybe” .Jadni Meksikanac je naučio šta to znači i shvatio da na ogroman broj pitanja može odgovoriti samo sa tom rečju. Za njega su reči Gringosa bile neshvatljive, tvrde, bez one tečnosti i lakoće kojom se kiti svaka španska fraza, a i bilo ih je previše da bi se uselile u njegov mozak, na kome su sva vrata bila zatvorena. Gospođa naroćito nije trpela tog jadnog Riveru, i tog dana kad poslovođa Džek nije bio tu, ona bi vikala na Meksikanca, a on bi, ne gubeći osmeh sa lica, ponavljao ono njegovo “maybe”.
“Vi ste jedan glupi meksički emigrant koji uništava moju kuću, koji je ruži, prlja ...”, vikala je ona.
“Maybe”, odgovarao bi Rivera, i dalje se smešeći.
“Vi ste odbegli kriminalac koga juri policija celog sveta a koji je došao da ruinira moj posed i moj život.”
“Maybe”, odgovorio bi on sa još žešćim osmehom na licu, pokazujući zube koji su ličili na požutele zube prestarele uginule mazge.
“Vi nikada nećete završiti moju kuću.”
“Maybe”, ponavljao je Rivera naslonjen na lopatu i zureći u poremećenu, lepu i bogatu ženu koja je iskaljivala svoj bes, svoj strašni nataloženi bes imućne žene koja provodi dan čekajući umornog poslovnog supruga, debelog, ćelavog i neinteresantnog.
Rivera je smireno gledao u nju, spreman da ponovi ono njegovo “maybe”, ali ona ljutito mahnu rukom i ode prema kolima.
Došla je ponovo jednog dana kad je kiša lila kao iz kabla, parkirala svoj luksuzni ‘leksus’ na parkingu pored plaže i, dolazeći bez kišobrana, ljutitim pogledom tražila poslovođu. On je, međutim, radeći nešto na krovu, na vreme primetio njena kola kako se približavaju, i izgubio se u jednom od nekoliko restorana brze hrane, na samoj obali. Kiša je sve više i više lila i ona je već sva bila mokra. Obilazila je oko kuće, gacajući po onom blatu, i konačno naiđe na jadnog Riveru, koji je prao neke četke za farbanje, stojeći u otvorenoj garaži. Pokušavao je da izgleda kao da je nije ni primetio, ali u pognutoj glavi koja se naizgled totalno posvetila prljavim četkama, primećivao se skriveni osmeh. On podiže glavu i pogleda totalno mokru ženu u tankoj haljini sa koje se slivala voda. “Rivera, gde je poslovođa Džek?”
On sleže ramenima i veliki osmeh diže se iz onog prikrivenog osmeha
koji je čučao na ivicama usana, a njegovi veliki žuti zubi i krupne radoznale oči dominirali su na golemoj čupavoj glavi.
“Gde je Džek? Je l’ ta ispičutura otišla u kafanu, a?”
“Maybe”, prošapta, po običaju, Rivera.
“Rivera, ti vucibatino meksička, nikada nisi znao ništa drugo da kažeš sem tog tvog ‘maybe’, znaš li ti, čoveče, nešto drugo sem da se ceriš i pokazuješ te tvoje konjske zube, znaš li ti, Meksikanče, bilo šta drugo da kažeš, neku drugu reč, nešto drugo, bilo šta, bilo koju reč, zaboga, gluperdo, pa valjda si naučio još nešto, valjda ti je ušlo nešto u tu tvoju neočešljanu glavurdu. A? Kaži nešto drugo, kaži!”
“Rivera ju je, međutim, gledao pravo u oči. Široki osmeh, veliki zubi i buljave oči kao da su se zaustavili za tren, kao da se Rivera zamislio, duboko i teško, gledajući lepu, pokislu i ljutu ženu, čija je mokra i pripijena haljina pokazivala lepo, vitko i zdravo telo. Gledao ju je kao da se mislio, čudio i odmarao u isto vreme, kao da je hteo ćutanjem nešto vrlo važno da dokuči.
“Kaži nešto, ne ćuti, ti zubati i okati Meksikanče, izgubljeni i glupi mutavko, ti što znaš samo jednu jedinu reč, kaži mi nešto, kaaaaaaaaaaaaažiiiiiiiiiiiiiii!!!”
“You are very beautiful”, reče on, ne pomerivši se niti promenivši izraz lica.
“You are very beautiful”, ponovi gledajući je uporno i, sada se već videlo, oduševljeno.
Nisu mu smetale sve te uvrede koje je dobro razumeo, nisu ga naljutile toliko da ne primeti lepotu koja je stajala tako izazovno i vređala ga. Nimalo ljutnje na njegovom licu, ružnom i čupavom, ali lepi, oduševljeni osmeh je prosto sijao i grejao to lice i tog čoveka, koji nije ni pokušao da mrzi ili da se ljuti na ženu koja ga je vređala. On je znao da su to samo reči ljutnje jedne nesrećne žene, ali ono što je njega opčinilo da zaboravi na mržnju i ljutnju, bila je njena lepota. Verovatno je taj ružni Meksikanac shvatio da je na ovakvu lepotu teško biti ljut, prosto nemoguće, zato još jednom ponovi: “You are very beautiful.”
Sada ona iskolači oči, otvori usta i zabulji se u Riveru. Nije mogla da veruje šta je čula. Nije ona zaslužila te reči, otkud sad to, posle toliko njenih uvreda, ali njena ženska pamet shvati da je jadni Rivera ipak muškarac, istina prost i neškolovan, koji čak ne govori ni jezik, ali dovoljno sposoban da se zadivi njenoj lepoti. Njemu je ona bila važnija od svega i nikakve zavese mržnje, prezira ili straha nisu ga sprečavale da je vidi. On je ipak muškarac koji je video ono što njen muž nije, ili nije imao vremena, niti smisla i volje da joj kaže.
“Ha ha ha ha ha , I am beautiful”, smejala se ona, gledajući Riveru, “I am beautiful, ha ha ha ...”
Rivera je potvrdno mahao glavom, a zatim i on poče glasno da se smeje.
Kiša je padala, a Karolina priđe Riveri, uze ga za ruku i zaplesa sa njim na kiši ...
Gledao sam ih sa prozora trećeg sprata kuće i nisam mogao da verujem. Rivera i Karolina igrali su na kiši, smejući se glasno. Prelepa Karolina i jedan srećni i ružni Rivera.
A kiša je padala, kao da nebo plače od smeha i sreće …
You are very beautiful ...
:wink:
ops: